Избор, принципи и вредности

На чему почива власт?

Мао Це Тунг својевремено рекао да „власт извире из пушчане цеви“ и је владао је по том убеђењу. Али ни он није потпуно веровао у закон јачег, јер је било немогуће стрељати милијарду Кинеза ако откажу покорност. Значи, владао је зато што су му то допустили Кинези. И то не из неке велике љубави према комунизму, већ зато што су три хиљаде година учили да је поредак највећа врлина, а побуна највеће зло.

Одакле власт жутократији? Нису је добили је на изборима; коалиција „За ЕУ (и) ропску Србију“ (ово намерно) добила је 103 посланика од потребних 126. Дачићев „преокрет“ режирали су амбасадори, и тиме (не први пут) послали поруку народу у Србији: ма за кога ви гласали, ми вам постављамо власт. Али и они добро знају да им је за то потребан бар прећутни пристанак народа. Зато вам толико и лажу, причама о некаквим европским интеграцијама и бољем животу или великим успесима жуте политике и дипломатије.

Некада се мислило да власт долази од Бога, да су краљеви и цареви Његови намесници на земљи, па је побуна против њих била оправдана само ако се видљиво огреше о Божије законе. Тај наводно превазиђени концепт је данас итекако жив, само што је Бога заменио идол звани Демократија. Изборне комисије постале су свештеници, а гласачка места храмови где се једном у четири године (или чешће) врши церемонија поклоњења том лажном божанству, кроз чин убацивања листића у кутију. Али Божији закон је био записан у камену, па га краљеви и цареви нису могли тако лако изврдати (а није да се нису трудили), док је закон Демократије у потпуности релативан.

На пример, зашто се верује у слободу говора? Пре неки дан се једна новинарка позива на некакву „Европску конвенцију“. Значи, скупила се група политичара једног дана и донела пропис. Сутра могу да донесу други, другачији. Замислите - као што је то одлично приметио један професор - да удружење лекара једног дана изгласа да чир више није болест. Или сељаци да је лук житарица. У демократији све може!

Када су се Американци отцепили од Енглеске круне крајем 18. века, написали су Устав и успоставили републику по римском узору, јер су мислили да краљество води у тиранију. Ево и данас имају тај исти устав, али да којим случајем васкрсну његови писци, не би препознали земљу. Не због технологије, већ због потпуног одсуства свести о принципима који су у тај устав били уграђени. Речи исте, значење сасвим другачије. Тиранија без краља. Империја. Иста судбина која је задесила Рим, у ствари.

А Србија је од Милоша Обреновића наовамо променила десетак устава, три државна и два друштвена уређења, па била део три Југославије... Није чудо што су Срби успут загубили принципе, чудо је изгледа што уопште и постоје! Ето још увек, некако.

Неки мисле - и другима саветују - да је решење у бојкоту. Убаците, кажу, празне листиће и тако пркосите систему. То ће, веле, „поништити изборе, отерати корумпиране политичаре и њихове мецене, изменити изборни закон и довести на власт људе неупрљане биографије и оне који заиста нешто добро желе за све нас“. Ајде!

Структура тог плана је отприлике оваква:
1) глупи поступак
2) ???
3) жељени резултат

Шта је оно под 2? Па, нико не зна. У Србији је излазност на изборе одувек била стравично ниска, јер се бирачки спискови ретко ажурирају а има и много апстинената. И ником ништа, јер се напросто претпоставља да они које није довољно брига да изађу на изборе тиме одобравају какав год резултат. Неважећи листићи? Лепо се ставе на страну и не броје, а резултат се рачуна на основу важећих. Ако случајно и кажу да је било, не знам, 10% неважећих листића (а лажу вам свакодневно о далеко мањим стварима, па зашто би овај пут рекли истину?), пише ли негде да због тога избори морају да се пониште? А чак и да се то деси, ко је то ко ће „отерати“ политичаре, или „изменити закон“ или „довести на власт“ гореописане несебичне анђеле (откуд?).

Ништа бољи није ни план за исмејавање система тзв. мањинске партије „Ниједан од понуђених одговора“. И врапцима на грани је јасно да је систем искварен до сржи, али политичком мејнстриму је апсолутно свеједно; свако ко се угради у систем добије паре, привилегије и утицај. Зашто би мењали систем, кад је једина промена за коју су стварно заинтересовани већи комад колача? Док све више народа нема ни за хлеба.

Проблем друге природе је списак жеља НОПО. Двадесет идеја, а немају скоро ниједне додирне тачке. „Ето било би лепо да...“ није политичка филозофија, већ чисти волунтаризам. Хоћете да забраните или наредите Х (под Х убаците шта вам је воља: педере, абортусе, силовање, издају, лоповлук)? Добро, али зашто? На основу чега?

То је питање које нико више не поставља.

Управо ту је највећа снага квислиншког култа који служи Империји. Не зато што су њихове вредности добре, већ зато што су артикулисане: потпуна самовоља, закон јачег, у се, на се и пода се. То није ни цивилизација, ни култура, ни државотворност, али јесте изузетно примамљиво свакоме ко хоће 'леба без мотике и богатство преко ноћи.

Шта као одговор на то нуди мејнстрим политика? СНС каже „ми ћемо да радимо исто, али нисмо они, и то треба да је довољно“. Радикали кажу „ма пустите њих, ови из СНС су најгори, морамо њих да победимо“. ДСС прича приче о некаквој неутралности. Како неко може бити неутралан у борби на живот и смрт? Како може бити умерен у бици за опстанак? Од 5. октобра наовамо, сваки пут када је требало да се боре, њихов одговор је био стратешко повлачење. Није то била популарна стратегија ни кад ју је предложио Кутузов. А једино по чему Коштуница личи на Кутузова је што им презиме почиње са К.

Ако се из свега овога чини да симпатишем једну странку, то није сасвим нетачно. Али не зато што ми се допадају њихова обећања - мада се око много чега слажемо (пример) - већ зато што лепо кажу зашто мисле тако како мисле. Морално су јасни, себи и другима. Зна се на чему граде своју причу. И имам утисак да би били вољни да саслушају критику - на пример, економског програма - ако би им неко указао да се она у ствари коси са њиховим принципима.

Ево већ сто година Срби лутају беспућима историје, одсечени од своје државности, традиције, историје, културе, вере и вредности. Колико год се чинило да су их освајачи, окупатори и преумљивачи затрли, нешто од тих вредности је увек опстајало - а с њима и Срби - кроз турско ропство, унијаћење, југословенство, комунизам, па ево и жутократију. Значи, није да не постоје. Што вели песник: „Није све пропало кад пропало све је“.

Зато опет кажем, нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.

Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.