Излазак из лажног оквира

Погледајте ову слику. Имате девет тачкица, у три реда по три. Задатак вам је да покушате да их све повежете оловком. Изазов је то што имате на располагању само четири линије, и не смете да подигнете оловку. Велика већина људи, суочена са проблемом, добије резултат сличан овом:

Колико год се трудили, не могу боље. На крају кажу да је проблем нерешив. Просто је немогуће да се девет тачкица повеже са четири линије. Осим ако није: 

Како сад ово? Па зар је било дозвољено да се изађе из квадрата који су чиниле тачкице? Дабоме да јесте - приметићете да се у самом питању нигде не спомиње никакав квадрат, већ је једино ограничење број линија. Тачно је да тачкице чине квадрат, али он у овом случају уопште није битан! Људи који су закључили да је проблем нерешив су напросто претпоставили да решење мора да се налази унутар квадрата. Управо та претпоставка им је онемогућила да дођу до решења. 

По „кутији“ коју чини девет тачкица настала је синтагма „мислите ван кутије“ (think outside the box), односно ван непостојећег, грешком претпостављеног оквира. Е, на тај оквир ме подсећају дискусије о политичким опцијама у Србији, односно размишљања по питању „за кога гласати“ на изборима који би требало да се одрже на пролеће. 

У прошлонедељном „Оку“ сам успутно споменуо неколико текстова који су се бавили баш том тематиком. У сваком се полази од претпоставке да су истраживања јавног мнења чији се резултати у последње време објављују по жутој штампи колико-толико аутентични и реално представљају ситуацију. Ту ми на памет пада још једна америчка пословица: „Имате малу лаж, велику лаж, и статистику“. Резултати анкете умногоме зависе од одабира узорка и квалитета постављених питања. А и у једном и у другом случају појављује се проблем задатог оквира.

Хајде да се осврнемо на чувено истраживање НСПМ са почетка новембра. На узорку од само  1200 (!) људи чак 21% не би изашло на изборе, а од оних који би изашли 36% није се изјаснило ни за једну од понуђених политичких опција! Чак 28% не би гласало у другом кругу избора, ако би се бирало између Тадића и Николића, а огромних 43% мисли да постоји простор за нову политичку снагу. 

Просто је шокантно да ама баш нико није приметио ове чињенице, већ се сви воде претпоставком да је решење српског ребуса унутар оквира омеђеног именима БоТа и ТоНи. 

Добро де, али шта да се уради у овако касној фази? Постојеће странке имају на располагању што ресурсе власти, што инфраструктуру и организацију које су баштиниле или преотеле. И опет: „да, али није битно“. Морално увек побеђује материјално, идеја побеђује силу - јер сила не траје вечно, а идеја се не може убити. Инфраструктура, новац, организација, све су то корисне и пожељне ствари, али на крају дана ипак одлучује идеја. Побеђује онај ко најјаче верује у свој циљ (ма какав тај циљ био, нажалост). Ако се на изборе буде ишло са штипаљком на носу, да се гласа за мање зло, онда немојте бити изненађени ако вам и после тога живот буде лош. И мање зло је на крају ипак - зло. 

Није довољно само знати шта и кога нећете. Нити је довољно знати кога хоћете. Потребно је знати и шта хоћете, да би могли за то да се борите. Баш тиме се бави недавни текст Драгослава Павкова, који топло препоручујем. Слагали се с Павковом или не, ово што је написано тера на размишљање. 

Иако је уобичајено да политичари у предизборним кампањама користе хиперболе и најављују смак света ако не победе они већ њихови супарници, није претерано рећи да Србија још један мандат овакве власти не би преживела. Жутократија је објективно издајнички режим без премца у свету, који је за само четири године до те мере ојадио земљу да је довео народ до ивице физичког опстанка. Ако не верујете, погледајте резултате пописа. То не само да није био случај са „злим тиранином“ Милошевићем, већ ни после стравичних страдања у 1. и 2. светском рату. Када се има на уму да од 5. октобра наовамо у ствари постоји континуитет унутрашње политике (именом и презименом: Млађан Динкић), као и аксиом да проблеме не могу решити људи који су одговорни за њихов настанак, онда је јасно да нити једна од странака устоличених експерименталним пучем Империје не може да Србију изведе из постојеће ситуације.

Ту је, успут буди речено, и одговор на питање зашто Србија није на улици. Широм света се ове 2011.  на улицу излазило и за далеко мање, а Србија је остала код куће. Можда зато што је народ ипак свестан те стравичне преваре у којој је ономад учествовао, па неће да пружи шансу ни домаћим манипулаторима ни Империји да га поново превари?  

Да се разумемо, демократија је прецењена. Империја је од ње направила некакву свету тајну, а онда је отровала путир „обојеним револуцијама“, где се смотре невладника представљају као „догађање народа“. На исти начин се прави фетиш од избора, али само ако на њима победи „демократска“ (тј. пожељна) опција. А када се то не деси, избори се или оспоравају или се прибегава пост-изборним преварама. Све смо то већ видели и на сопственој кожи осетили.

Да ли је то аргумент против изласка на изборе? Нипошто. То је само аргумент да се буде спреман на све, јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде. Значи, изађите на изборе, али гласајте не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били. Њихова правила (која се мењају како и кад им одговара) су попут оног оквира са почетка текста: само претпоставка у вашим главама. Ако морате да питате којим правилима би требало да се руководите, онда ћу да вас упутим на Свето Писмо. Да не тражите хлеба преко погаче.

Уместо закључка, понудићу ове Његошеве речи: 

„Треба служит чести и имену. 

нека буде борба непрестана, 

нека буде што бити не може - 

нек ад прождре, покоси сатана! 

На гробљу ће изнићи цвијеће 

за далеко неко покољење“.

(Горски Вијенац)