„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 06. август 2011.

Око Соколово #30

Жутократија, дан 1126.

Сећам се, за време НАТО напада 1999, неко је адаптирао чувену почетну страну Астерикса да уместо малог галског села које једино пркоси Римљанима прикаже СРЈ као једини бастион отпора Цезаровим наследницима. Само што данас то усамљено „галско“ село треба да буде на северу окупираног Косова.

Одличан преглед драме која траје од 25. јула даје Никола Врзић у Печату. Најновије вести са барикада наћи ћете на порталима Васељенске ТВ и Фејсбук Репортера. Вести је превише да би стале у Око; као и обично, овде се осврћем углавном на коментаре.

Ана Радмиловић је често предмет критике да шири дефетизам и безнађе. Има текстова који се заиста таквим чине (нпр. овај), али како онда да се објасни сјајна анализа циркуса у Скупштини или емотивна исповест о том истом северу? Некако ми се чини да је Ана попут већине Срба: меланхолична, уморна од вишка историје по метру квадратном у секунди, али са осећајем за правду коју све ово што се дешава итекако нарушава - и онда покушава са свим тим да изађе на крај. Некад мање, некад више успешно. Па ко је у томе безгрешан, нека баци први камен.

За посматрача извана, ситуација заиста изгледа надреално (мада то не смета потпредседнику РС Емилу Влајкију да је тачно и конзицно сагледа): Империја, која наводно има довољно силе на располагању да натера свакога да јој се покори, покушава да своје планове оствари чистим блефом. Хашим Тачи час прети, час куди, час хвали КФОР и ЕУЛЕКС - није битно, само да добије оно што тражи. Свештеници куде народ што диже крст на барикадама. Власт нападнуте земље обећава да се неће бранити. Преговара се о своме као да је туђе. А медији, одани жутим господарима, праве се да је све нормално. Издвајам коментар Маринка Вучинића о том феномену, који се завршава следећом констатацијом: „Отпор српског народа показује живу снагу косовске традиције и уверење да је наша правда на Косову закопана“.

Два одлична прегледа жутократске косовске политике налазимо на страницама руског Фонда стратешке културе: Предраг Николић пореди Врховног Жутника са гуском у магли, док Зоран Чворовић ставља косовску политику Жутих у контекст њиховог поимања државе и нације уопште. Још један изузетан преглед жутократске политике ЕУропске безалтернативности је есеј Душана Вучковића на страници Фонда Слободан Јовановић.

У мери у којој је могућа ретроспектива догађаја који и даље трају, чини се да је Тачијев гамбит у ствари нанео непроцењиву штету како њему и Империји, тако и жутократама. Покушај Врховног Жутника да у Скупштини поново изда земљу и народ препознали су многи коментатори (а и велики део народа). Ратко Дмитровић пише о „поноћном убијању наде“ (које Борату није пошло за руком), док Жељко Цвијановић тврди да је Тадић отворено објавио рат Србији, односно да је „постао свесни саучесник свих оних који верују да је сламање Србије формула светске стабилности“.

Линија раздвајања између жутократије (са све невладничким поклисарима) и народа је јаснија него икада. У уводнику данашњег Печата, насловљеном „Сјај Срба и беда режима“, Милорад Вучелић вели да „у Жутограду, некадашњем Београду," влада размишљање да је најбоље не бити Србин - али да народ мисли кудикамо другачије. О тој победи самоспознаје и одлучности да се својом снагом изнесе победа, за Печат пише Драгомир Антонић. Трачак хумора уноси Миодраг Зарковић, објашњавајући зашто су жутократе до те мере одвојене од стварности: „Пишући, читајући и разговарајући на просрпском, „елита“ је увелико савладала и последњу препреку: престала је чак и да размишља на српском.“ И тако добисмо „Боуриза Теидича“...

Наизглед се урушава чак и лојална тврђава жуте идеологије, Политика, у којој су ове недеље осванула чак два (!) здраворазумска текста. Драгиша Бојовић је 2. августа довео до заслуженог апсурда тезу Империје о великосрпској завери, док је пар дана касније Ђорђе Вукадиновић изнео шокантно јеретичку мисао да би нас „и пријатељи и непријатељи, много више поштовали уколико бисмо ми показали да поштујемо себе.“ У медијско-политичко-маркетиншком царству Бориса Бедног, ово је неопростиви грех.

Све у свему, косметске барикаде нису само зауставиле напад Тачијевих терориста и НАТО окупатора, већ су поставиле отклон према Жутограду и квислиншкој камарили која отуд уништава Србију. Ко год жели слободу не само северу окупиране покрајине, већ и целом народу, отишао је на те барикаде - упркос свом труду Дачићеве полиције да то онемогући (пример: Владан Глишић из Двери). Свесна је добро жутократија да су барикаде највећа претња њеном опстанку; отуд толика журба да се направи „договор“ са окупаторима којим би се барикаде што брже демонтирале, а Косово што брже предало Хашиму, Агиму и Рамушу.

Ту се, дабоме, неће стати. Бранко Жујовић подсећа да је жутократија већ посејала нагазне мине широм Србије, у виду „националних савета“. Косовски сценарио призива и чека муфтија Зукорлић у Рашкој, док на северу земље политичари „чија се мера бивствовања мери величином шерпе“ (како вели Милан Грујић) упињу да створе државу Војводинију, а са пуном подршком Жутограда. Од свих силних душмана који су се острвили на Србију и њен народ, најгори је непријатељ управо у престоници, тврди с разлогом Миодраг Новаковић.

Шта и како даље? Бесловесни су задовољни постојећим стањем - мада, како Младен Ђорђевић подсећа, подрепаштво се не исплати ни код Иве и Јадранке, а камоли где друго. Али ни ови свесни све беде и издајства жутих не могу да се сложе како да се томе супротставе. Јесте да би било лакше када би имали отворену подршку Русије - сама Русија има напретек разлога за такву подршку, објашњава Драгомир Анђелковић - али шта ако Москва одбије да се у Србију петља попут Брисела и Вашингтона?

Легендарни кинески стратег Сун Цу написао је пре 2.500 година:

„Ко познаје непријатеља и познаје себе, неће бити у опасности да изгуби ни стотину битака. Ако не знаш непријатеља, а знаш себе, изгубићеш колико и победиш. Али ако не знаш ни непријатеља ни себе, свака битка биће погубна.“


Управо на том одсуству самоспознаје темељи се и досадашњи опстанак Жутократије, и њени ограничени успеси у преумљавању Срба. Како објашњава Зоран Чворовић, историјска амнезија ја намерно индукована како ономад, тако и данас, да би од Срба могло да се направи нешто друго, подобније за оне који су над њима узурпирали власт.

Иронија је што су управо протекле две деценије сатанизације у великој мери угрозиле тај пројекат преумљавања. Захваљујући баш непријатељима, почели смо да спозајемо и себе.

Паметан човек се учи на туђим грешкама, несрећан на својим, а само глуп не учи никако. За који дан ће годишњица смрти великог пријатеља Срба, Арчибалда Рајса, подсећа Драгана Трифковић. Рајсови савети из 1928. године и данас звуче актуелно, јер су проблеми на које су се односили у суштини остали потпуно исти.

Зато мислим да није сасвим фер што Остоја Симетић прозива цели народ, а не онај његов део за који заиста важи дијагноза: хтео би да буде слободан, ал' ако икако може да то среди неко други. Али све и да хоће, слободу не може да донесе неко други. Она увек долази од себе. То су ових дана на најбољи начин показали Срби на северу окупираног Космета. Сада је ред на све остале.

1 коментар:

Witch-king of Angmar је рекао...

Текст Ане Радмиловић је далеко гори од обичног испољавања дефетизма. Он директно потврђује наводе НАТО/Тачи пропаганде о "криминалцима који контролишу север" и као такав је апсолутно неодбрањив! Не вреде јој текстови одушевљења о тамошњем народу, неће је то опрати.