„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 13. август 2011.

Око Соколово #31

Жутократија, дан 1133.

Колико је, у ствари, досад било побуна против власти? Бунили су се навијачи, оружари, ратари, ево сад путари, малинари и купинари - али сви понаособ, без икакве сарадње и координације. И тако их је, појединачно, жутократија или подмићивала или силом сламала. Исту су тактику употребили и против Срба на северу Косова, оних што су барикадама и телима зауставили што Тачијеве „специјалце“ - Борко и Борат су сачинили некакав насумични договор са немачким генералом Билером, а онда свакога ко није хтео да им се повинује оптужили за „неслогу“. Откад је слога око лоше идеје добра ствар? Само у жутом свету, где је црно бело, ропство слобода, а лоповлук поштење.

Оно што Тачи и НАТОКФОРЕУЛЕКС (свеједно) нису успели силом, Врховни Жутник се потрудио да за њих постигне преваром. Обрад Кесић објашњава како је то Борат извлачио Хашимово кестење из ватре. Оливер Вуловић цели циркус одлично описује као договор „сецикеса и сецибубрега“. А наравоученије из понашања Врховног Жутника и његових чауша извлачи Ана Радмиловић, са занимљивом тезом да су жутократе у ствари горе од Тачија. Хашим макар има некакав, колико год деформисан и себичан, осећај патриотизма. Код жутих тај осећај напросто не постоји.

О наводном пацифизму Друга Боте у функцији помоћи Шок Хашиму (али и Империји), пише Милан Дамјанац. До које мере је малоумно убеђење да ће политика безусловне капитулације задобити поштовање оних који ту капитулацију траже, објашњава Мирјана Бобић-Мојсиловић. Али што је најцрње, Ботина политика није деструктивна само по земљу и народ, већ и по њега лично! То сигурно мора да уђе у анале светског мазохизма, јер не просто невиђено. Империја Бората просто цеди као лимун, каже Светомир Марјановић, док од њега ништа не остане - а онда ће почети цеђење онога ко Боту замени. Бар је то план.

Баш на то се осврће Жељко Цвијановић, који вели да се све чини како би и после Бориса дошао Борис - односно, да било какав заокрет у политици постане неостварив. Иначе, сви они који протекле две деценије кроје балканску политику Империје и ЕУ много воле енглеску реч „irreversible“ - нешто што не може да се преокрене. Занимљиво је да у српском директан превод тог термина не постоји.

Цвијановић потом коментарише и најављени долазак немачког канцелара Ангеле Меркел, која ће од Бората изгледа да тражи политичко самоубиство. Пре неки дан је код Хашима боравио њен министар Вестервеле (који је ономад походио и Београд, пре параде његових истомишљеника), изразивши не само стопостотну подршку НДК, већ и захтев да све остале земље ЕУ признају Хашимову сатрапију. Тој подршци и захтевима су се сутрадан придружили Турци, осведочени пријатељи и савезници Врховног Жутника. Хашиму у походе иде и Јадранка Косор; да изрази неизмерну домовинску захвалност Албанцима који су се борили у Олуји, шта ли?

Уосталом, чак и цивилизирани Јосиповић каже да очекује од Срба да славе Олују. Уместо реакције на овај, и све остале безобразлуке из Загреба, вели Стефан Драгичевић, Ботин Жутоград ћути. Поштени, мудри и родољубиви би макар покушали да искористе могућу прилику која се отвара спором Загреба и Ватикана око Далмације, како описује Ратко Дмитровић, али ова власт би вероватно нашла начина да подржи и Загреб и Ватикан - и то, ако је икако могуће, на српску штету.

У праву је Марко Јакшић када назива Ботину одлуку да капитулира пред Хашимом „велеиздајом“. У праву је и Милорад Вучелић када жуту политику назива „кукавичлуком без граница“. Само, у поремећеној жутој свести, велеиздаја и кукавичлук представљају врхунце врлине.

„Званична Србија очигледно нема политичку вољу да штити своје интересе, идентитет, станивништво и интегритет. Шта више, уколико би то чинила морала би да остане би без своје садашње политике која још увек грађанима саопштава да ће све недаће Срба Европска Унија кад – тад позлатити.“


Овако ситуацију оцењује Бранко Жујовић, и не греши. Истога дана, на сличан начин је резоновао и Емил Влајки - само што се позвао на Шекспира, а не Лазу Лазаревића: „Дилема косовског распећа Србије: отићи-побјећи или остати, јесте хамлетовска, али вриједи и покушати и истрајати у борби за свој духовни и територијални идентитет.“

Влајки је жутократама потом одржао и лекцију из међународног права, јер како то да само Србија може и мора да се дели, док је све остало неприкосновено? О чему онда причамо?

Добро, досад је већ итекако јасно како размишљају жутократе. Али како објаснити понашање Тачија, или фикс-идеје Империје? Неке од одговора на та питања нуди Душан Пророковић.

Иронија је готово неподношљива: у стању да успешно пркоси Империји на врхунцу њене моћи, Србија се данас самопонижава зарад (неузвраћене) љубави Империје док ова све брже пропада. Цена отпора се тада чинила стравичном, али бледи у поређењу са крвавим пировима у Авганистану, Ираку, па ево и Либији. А никоме од њих не пада на памет да капитулира! Америчка авијација већ месецима не сме да користи најмодерније авионе, због озбиљног квара. Многим европским НАТО савезницима је одавно нестало бомби. Претње будућег албанског зета Билера су чисти блеф. Знају то и родољуби на барикадама, каже Бранимир Нешић.

Ствар је заиста болно јасна, каже Жарко Јанковић:

„Показали смо се слаби, зато нас и туку. Хитајући у неку 'обећану и светлу будућност' према западу, заборавили смо ко смо, шта смо и одакле смо. Раслабили смо сами себе и сада служимо за иживљавање и подсмех свима. Са оваквим посрнућем морамо моментално престати.“


Неопходна је промена не само гарнитуре на власти, већ и система који је омогућио жутократију, који већ дуго година - деценијама - промовише посрнуће. Само власт која је спремна на одлучни раскорак са новокомпонованом традицијом трулог компромиса може да нађе пут из ове баруштине, објашњава Драгомир Анђелковић.

Спас неће доћи извана. ЕУропска унија и Империја нуде само безнађе. Нада долази изнутра, из здравих корена опстајућег народа, вели Драгомир Антонић. Није народ (толико) крив што је збуњен - криви су они којима је дужност и обавеза била да га воде, а они су и дужност и обавезу изневерили на најгори могући начин. Тај народ је ипак „својом Видовданском жртвом у целокупну светску историју утиснуо јединствени код за дешифровање појма Слободе“ (Станимир Трифуновић) и то мора да се поштује.

Па ако је овај нараштај недостојан славних предака, има још времена и прилике да постане достојан. Да стане у крај квислиншкој жутократији, тихој НАТО окупацији, експериментима преумљавања in vivo ... Уместо да поштују циничне покушаје режима да буду „сложни“ у подршци политици капитулације, сви они који имају зашто да презиру режим требало би да се сложе међусобно. Да не буде јуче једни, данас други, сутра трећи, а сви појединачно - и неуспешно.

Побуна је већ у пуном јеку, од интернета до косовских барикада. А ево, неко је у Београду вратио и Гаврила...

Нема коментара: