Данас је 1140. дан жутократије.
Иако су аутохтони Срби успели својим барикадама и грађанским отпором да поразе не само Хашима Тачија, већ и његове међународне спонзоре, жутократе су учиниле све да ту победу обезвреде и претворе у пораз. Реч је о чистој издаји, за Печат каже један од вођа отпора, Милан Ивановић.
У Србији би се за издају ишло у затвор, а људи који пружају отпор окупатору би били хероји. У Жутији се за њу добија још више власти, новца и утицаја, а борци против окупатора се проглашавају злочинцима. О жутој хајци на лидере косовског отпора пише Јелена Арсеновић.
Жутоград и даље блеји о ЕУропству и интеграцијама са НАТО. Дотле Империја шаље помоћног заменика подсекретара да изрази подршку НДК, који каже сред Приштине да Тачи има свако право да ради то што ради, јер је НДК суверена, цјелиствена и потпунокупна држава. А Србија, дабоме, није. Да није отужно било би смешно: те речи изговара човек са презименом „Смрдоња“ (Reeker).
За то време је министар војни „опчињен“ НАТО командом и на сав глас хвали Алијансу док му комада државу. Чему, уопште, служи војска када је Врховни Жутник рекао да Жутија никада више неће да ратује? Бранко Жујовић се озбиљно пита има ли Драган ШуНАТОвац икакав морални компас.
Нема, ако се угледа на водеће функционере Империје. Ево, немачки генерал Ерхард Билер, командант окупационих трупа Алијансе на Космету, каже да нема везе што ускоро постаје албански зет, он је независан и објективан. Зашто? Па зато што он тако каже! Билер је иначе командовао немачким делом КФОРа током мартовског погрома 2004, када су се немачки „зечеви“ (како их је назвао лист Шпигл) храбро сакрили у касарне и пустили Шиптаре да раде шта им је воља. За разлику, рецимо, од Чеха.
За који дан у Жутоград долази Ангела Меркел, да испоручи бефел Другу Боти. Драган Милосављевић подсећа на занимљив контекст српско-немачких односа у новијој историји, која се упорно понавља јер и ми и Немци упорно одбијамо да из ње извучемо наравоученије. Е сад, наш неуспех донекле објашњава чињеница да нам се деценијама ради операција на отвореном мозгу; шта је Немцима проблем?
Иако се много пажње у протекле две деценије посветило Америци, не сме да се заборави да је водећу улогу у разбијању Југославије, па чак и стварању „ОВК“, имала управо Немачка. Борбом против српских „геноцидних агресора“, Немачка је вадила сопствене историјске флеке. И тако Луфтвафе поново бомбардује а немачка чизма опет маршира светом, али то никоме да засмета. Теорија о Србима као нацистима омиљена је теза оних који би да пресвуку сопствену нацистичку прошлост, подсећа Чедомир Антић.
Да би све било савршено јасно, пред посету Меркелове у Приштину је дошао њен министар иностраних дела. Гвидо Вестервеле је изразио апсолутну подрђку Хашиму Тачију и позвао све чланице ЕУ да признају НДК. Вестервелеов наступ коментарише Александар Павић, са посебним освртом на орвеловски речник, где „мирољубиви договор“ у ствари значи безусловну капитулацију, шиптарско насиље је ред и закон, а српски отпор криминал.
Нико не упита Гвида зашто није тражио да се у Приштини организује геј-парада. Па зар то није мерило ЕУропске цивилизације? А не, тај аршин важи само за Жутију. Пошто је све иначе сјајно да боље не може да буде, ето у Жутограду опет геј-параде. Срећа неизрецива, са иронијом вели Драгомир Антонић.
Пошто је апсолутно све потрошила, па и себе, жутократија опет посеже за педерима као згодним жртвеним јарцем. Да се разумемо, нема најављена парада апсолутно ништа са обичним педерима, већ са професионалним, „каријерним полит-НВО-педерима који већ деценијама паразитирају на српској несрећи“ (како вели Драган Вучичевић). О каквим правима говори власт која ама баш ничија права не поштује? Не, брига за права педера је само параван - педери су битни само док жутују, објашњава Светомир Марјановић. Кад више не буду служили жутим интересима, престаће и брига за њих. А остаће срамота злоупотребе у сврхе гажења Србије...
Жутократе итекако добро памте шта се десило на „паради“ прошлог октобра. Зашто је, онда, опет организују? Зашто што прижељкују нешто слично. Већ су спремили реакцију, спин, маркетинг, извињења. Фрустрирани народ нападне педере - а не жутократе - и тако победи сам себе. Елегантно, нема шта.
Надовезујући се на деценије психолошког злостављања, деведесетих је у Србији санкцијама и пропагандом створена једна психоза, како би се петооктобарски пуч понудио као решење. Отуд сад толика апатија; они који су уложили онолику енергију да сруше „злог Милошевића“ не знају како да изађу на крај са изневереним обећањима те револуције. Плаше се повратка у деведесете - али не оне стварне, већ оне које постоје само у њиховим главама, као фетиши и фантазије. Жутократија се одржава управо и једино захваљујући том страху, пише Жељко Цвијановић, и кад народ добро види да га власт безочно и бесрамно лаже. А управо је власт та која се у ствари плаши народа...
Храброст је, дакле, први корак до слободе. Суочимо се са деведесетим, али оним стварним, а не митолошким конструктима невладника и жутократа. Погледајте у очи службеној, нарученој истини (Ратко Дмитровић), по којој су Срби криви за све. А пошто су Срби криви, нико други не може да буде крив, и све што раде је амнестирано.
Изаберите борбу, каже Ана Радмиловић. Отпор, макар и наизглед безнадежан, бољи је од трпљења у тишини. Има ствари вреднијих од живота, пише Драган Крсмановић. Слобода, на пример.
Немојте чекати да нам је доносе „трећепозивци.“
Нема коментара:
Постави коментар