Кроћење непокорних квислинга?

Прошле недеље су САД, Британија, Немачка, Француска и Италија упутиле Србији (нимало) дипломатску ноту у којој захтевају од министра Јеремића да „охлади“ реторику око Косова и уздржи се од „авантуристичких акција“ после пресуде МСП. У њој пише:

„До сада смо толерисали агресивну српску реторику поводом Косова, јер смо веровали да ће проласком времена то питање бити скинуто са дневног реда. Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике. Ништа од тога изгледа није случај, а Косово остаје важно политичко питање у Србији.“

Дневни лист Прес писао је јутрос о овоме, али је као извор идентификовао „сајт waz.euobserver.com.“ То јесте технички тачно, али се не ради о баш било каквом сајту. Иза њега стоји медијски конгломерат WAZ, који поседује половину деоница Политике и већину новосадског Дневника. Аутор чланка је Жељко Пантелић, онај исти који је 8. фебруара упозоравао на „велику илузију“ Србије о уласку у ЕУ.

Када су новинари Преса покушали да потврде садржај ноте, дочекала их је или тишина или врдање. У МИП-у Србије „немају коментар“. Британци неће да коментаришу „информације неименованих извора.“ Французи „нису упознати о наводној дипломатској ноти,“ а Американци и Италијани су ћутали. Тек је портпарол немачке амбасаде, Марко Чадеж, изјавио да та дипломатска нота „не постоји“ и да су самим тим сви наводи у њој „измишљени.“

Да ли баш? И који?

Је ли то случајно спонзори „независне државе Косово“ нису сматрали да је „агресивна“ (чуј ово!) реторика параван како би се Тадић представио као патриота, а питање Косова скинуло са дневног реда? Зар процес пред МСП није само дизање прашине?

Шта је то жутократија урадила да одбрани Косово? Ништа. А делима је признавала наметнуто стање, од небулоза о „шест тачака“ којих се ЕУЛЕКС држао таман колико УНМИК и КФОР резолуције 1244, до пристајања да безвизни режим не важи за становнике Косова, чиме се фактички и признала „независност“ те окупиране територије.

Чињеница да се сви „праве Енглези“ када је о постојању и садржају депеше реч - осим немачког портпарола, који вероватно није добио инструкције па се „залетео“ да коментарише ствари које су далеко изнад његових ингеренција - указује да ту ипак има нечега. Чак и да наведена депеша не постоји, да је новинар WAZ-а све измислио (а колико је то вероватно?), власти земаља које су је наводно потписале - спонзори „НДК“ - заиста мисле све што је горе наведено.

Питање које се онда поставља је ко су „наши партнери у Београду“ ако се не ради о Јеремићу? „Патриотски“ имиџ министра новијег је датума; они мало бољег памћења сетиће се да је својевремено баш Јеремић, и тада Тадићев посилни, роварио мимо владе и државе у тајним преговорима са Западом и причао приватно по амбасадама да је Косово изгубљено, али да то некако треба да се „прода“ народу у Србији.

Постоји, дабоме, теоретска могућност да су и Тадић и Јеремић овде здрави и прави, и да играју једну опасну двоструку игру тако што обмањују Запад причом да ће да умире Србе, док истовремено раде на томе да одбране српске интересе... Али колико је то заиста вероватно? Сви квислинзи лажу себи да је оно што раде у ствари добро за народ, и да ће то једног дана народ да схвати. И сви мали локални послушници верују да управо они манипулишу великим силама, које ето у свом незнању и наивности у ствари раде за њихов рачун. Да су у заблуди сведоче судбине безбројних америчких „партнера“, на пример шаха Резе Пахлавија, вијетнамског председника Дијема, генерала Норијеге, Садама Хусеина... Ко ту, дакле, кога „ради“?

Неко би још и могао да поверује како Јеремић (тј. Тадић) вешто обмањује Запад, да није апсолутно поразних видљивих резултата Тадићеве политике у самој Србији, од неимаштине до скандалозног предлога скупштинске резолуције која би цели српски народ и државу обележила као геноцидне.

Зато мислим да је депеша сасвим аутентична. Остаје онда да видимо зашто је изнесена у јавност - да ли је то новинар WAZ-а пустио самоинцијативно, или иза тога стоји немачки конгломерат, а у том случају да ли се ради само о конгломерату или о политичким структурама које службено поричу да депеша постоји? У психолошком рату - а у таквом рату се налазимо - о свему мора да се размишља, и ништа не сме да се узима здраво за готово.

Ево, рецимо, могућа је варијанта да депеша постоји, да је послата на знање само Јеремићу, а да је пуштена у јавност како би се Јеремићу одсекла одступница, и на његово место довео неко послушнији. Што не мора да значи да је Јеремић некакав патриота, већ само да није довољно послушан за квислинга по мери Запада.

Спонзорима НДК и ауторима оваквих депеша „партнерима у Београду“ вероватно не ваља нико сем Соње, Наташе или Чеде. Па сад нек’ буде квислинг, ко мисли да може.