Умор

”Срби су уморни од борбе.”

То сам чуо већ небројено пута, како у пропаганди на Западу тако и од људи из Србије.

Уморни? Од борбе за опстанак, земљу, животе, част? Може ли се бити уморан од живота?!

Ево, већ скоро десет година се држава Србија уби од покушаја да се преда Империји, да је ова остави на миру, па макар и у блату ропства. И ништа. Не зато што се Србија недовољно труди (што је аргумент не толико империјалиста колико невладника који им служе) већ зато што је то немогуће.

Империји је потребан негативац како би се представила - како свету тако и самој себи - као витез на белом коњу. Улога тог негативца је додељена Србима још почетком деведесетих, и на Западу и међу исламским џихадистима, који су управо завршили рат у Авганистану и нису знали где и шта даље. Да сад не препричавам одличну анализу Брендана О’Нила (види овде).

Међутим, колико год Срби били потребни Империји као ”фантомска опасност,” толико је Империји у интересу било и остало да не буду стварна претња. Од увођења санкција до медијске сатанизације, октобарске револуције, финансирања разних невладника и ”боркиња за људска права,” све се ради како би се српско друштво и држава поткопали, ослабили, сморили. Тај умор није само природна појава, већ је пажљиво и систематски култивисан, у класичној примени принципа ратовања да се уништењем морала непријатеља остварује победа и без борбе.

Не спорим да се многи с правом осећају уморно. Двадесет и кусур година је дуго време да се живи у кризи, под притиском. Иако људска психа може да издржи свашта, то је ипак превелик временски оквир. Ево, ја већ десет година пишем без икаквог видљивог ефекта, без скоро икакве финансијске користи, без признања. Има дана кад сам уморан од тога - али ми је незамисливо да одустанем!

Уосталом, погледајте ствари из мало другачије перспективе. Како ли се чине санкције и неимаштина, па чак и 78 дана бомбардовања 1999. са становишта крајишких и славонских Срба који су протерани са своје прадедовине; или Срба у БиХ који су скоро четири године ратовали за опстанак против џихадистичког режима; или косовских Срба који су или протерани или опстају и данас у лављој јами шиптарске терористичке ”државе”?

А шта би тек рекли они који су пешке прешли Албанију 1915? С правом су могли да кажу да су уморни док су на Крфу умирали од глади и болести. Али су у јесен 1918. ослобађајући своју земљу трчали брже од француске коњице.

Пре две недеље су ”уморни” Срби - односно, властодршци који свим силама гурају ”уморну” причу и сатраше државу и народ трудећи се да буду ”нормални” - славили годишњицу Првог српског устанка. Јесу ли можда патње и понижења тих Срба биле лакше од ових данас? Је ли ико од њих размишљао како је ”уморан” од своје вере и традиције, уморан од вековног ропства, уморан од слободе? Јесте. И онда су се такви ”интегрисали” и престали да буду Срби. Да цитирам Ђорћа Вукадиновића, ”нису нарочито процветали. И нису далеко одмакли.”

Ко не би био уморан од свега што нам се издешавало! Али морамо да схватимо да је великим делом тај умор који осећамо створен са циљем да нас натера да се одрекнемо себе, да престанемо са отпором, да не напустимо само принципе већ и чисти нагона за опстанком. Да од људи постанемо ствари, објекти за иживљавање.

Исто тако треба да спознамо да, без обзира шта Србија и Срби чинили, Империја неће променити своју политику, неће престати са расрбљавањем и србождерством у свако време и на сваком месту. Спознајом те истине ослобађамо се терета немогућег. Можемо да престанемо да узалуд трошимо време и труд доказујући да смо ето демократе, цивилизовани, нормални, послушни, добри.

Можемо да будемо то што јесмо, а што хоће да нам одузму.

Видећете, кад вам то постане јасно нећете бити толико уморни. Напротив.