Пророчанство Др. Панарина

Српској јавности је већ познато име Игора Панарина, руског академика, декана московске дипломатске академије, некадашњег аналитичара КГБ и саветника Кремља. Он већ неко време тврди да САД иду путем распада попут СССР-а, и да ће 21. век да припада Кини и Русији. Та његова прича је недавно стигла и до Америке, где је попраћена са подсмехом (Волстрит Журнал) и неверицом (Даг Бандау на Antiwar.com). А јуче се у магазину Форбс појавио и љутити, циничан коментар извесног Мeлика Кaјлaна, који је пренет на НСПМ.

Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.

Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.

На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”

Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.

Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.

Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.

Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...?

Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.

Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.”

Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.

Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици.

Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?

Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?

Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?

Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно.

Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује?

Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије.

Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.