Камо среће!

Њузвиково издање за понедељак, 21. јануар, доноси чланак под насловом "Хвала, без нас." У њему репортер Мајкл Левитин вели да Србија сматра Косово важнијим од ЕУ, и упозорава Брисел да се не игра ватром:

Улог је довољно велики да би Запад морао да се упита да ли слободно (sic!) Косово оправдава даље понижавање нестабилног срца Балкана - које сада има руску подршку. Изгледа да ЕУ више жели Србију, него што Србија жели ЕУ.

Али, како каже Поглед из Минас Моргула, камо среће да је све тако једноставно, и јасно. У Србији је још увек на власти коалициона влада у којој ДС тврди да "нема алтернативе" (Јеремић) чланству у ЕУ и противнике те идеје сматра "непријатељима" (Тадић). А колико год се противили уласку у ЕУ, и Коштуница и Радикали су евроскептици из прагматичних, а не принципијелних разлога.

Никад се још у Србији (колико је мени познато) није расправљало о томе шта Европа јесте, а шта није. О каквој то демократији говоре људи који су на мала врата, Лисабонским споразумом, прогурали европски устав иако је плебисцитарно одбачен у неколико држава чланица (а у другим, после тога, плебисцити намерно нису ни одржани)? О каквом тржишту се говори, када Европска комисија строго прописује квоте и субвенције, до мере на којој би им позавидели и некадашњи совјетски планери? О каквим људским правима се говори, када великани пера попут Оријане Фалаћи морају да беже у Америку јер би због критике исламског фундаментализма могли да их баце у затвор за "говор мржње" - док све више предграђа насељених афричким и азијским имигрантима постају "забрањене зоне" за домаће становништво?

ЕУ је отеловљење "транснационалног прогресивизма," опаке идеологије која затире традицију, веру, нацију, културу и морал, и све подређује хедонистичком култу појединачне самовоље, а у циљу апсолутне моћи државе.

Становници бившег Источног блока, који су деценијама живели у "радничком рају" Стаљина и његових домаћих извршилаца, у ЕУ су видели спас од катастрофе транзиције - иако је тај исти Запад највише и допринео пљачки, самовољи и корупцији инсистирањем на "демократији" (тј. избору послушника) и "људским правима" (тј. политици кривице), о приватизацији пуњењем консултантских и чиновничких џепова да се и не говори. Од "суровог капитализма" су побегли у европску "социјалну државу" - нови Совјетски савез, нежнијег лика. Али ланци од сомота су и даље ланци. Можда чак и јачи, јер су стављени добровољно.

Срби су имали ту несрећу да су поврх свега имали ратове, санкције, бомбардовање, сатанизацију, пучеве... Народ је уморан. Сналази се из дана у дан, нема много енергије да нешто уради чак и кад би хтео. Дакле, управо онако како је и испланирано. Ментално и физички исцрпљени, Срби би требало да буду лак плен за бриселског Левијатана. Сада је само питање хоће ли баш бити тако, или ће му то ипак бити кост у грлу.