Извитоперена мишоловка

Једна од напомена коју сам намјеравао да објавим на овом блогу имала је за тему јаз између терминологије и стварности, односно тешкоће на које наилазим у представљању аргумента против свемоћне државе; оно што мени представљају појмови попут анархије, демократије, републике, слободе, капитализма и томе слично у главама већине људи значи нешто сасвим друго. Најчешће су то флоскуле, ријечи које су престале да буду појмови - дакле, из којих је исисано значење и замијењено једном аморфном измаглицом која се дефинише по потреби.

Један такав примјер је „демократија“, владавина народа која у свом првобитном, атинском облику значи тиранију просте већине. А сад је оно и само оно што каже Вашингтон, или можда Брисел, како им падне на памет. Није довољно да се одрже избори (мада су избори важни као манифестација демократије, тријумф површине над суштином), већ на њима мора да побиједи „демократска“ опција. Дефинисање нечега самим собом је још Аристотел сматрао погрешном логиком...

Сјетио сам се свега овога кад сам прочитао чланак Николе Кајтеза „ Негативна селекција“ у данашњем НИН-у (број 2852, 25.08.2005). На интернету је само за претплатнике, па сам издвојио по мени најбитнији дио. Не знам шта је г. Кајтез по струци; можда филозоф или социолог. Склон је кориштењу страних израза гдје би домаћи сасвим добро послужили. Иако се буни против силовања језика и проглашавања лажи за истину, ипак му промиче да и даље некритички прихвата савремене, испразне и погрешне дефиниције демократије и слободног тржишта. Свеједно, великим дијелом се слажем са сљедећим:

Слобода, у најбољој европској мисаоној традицији, ипак подразумева могућност да учинимо нешто од инертних структура у које нас претвара естаблишмент. Одсуство фундаменталних моралних судова, као резултат празног плуралитета, не ствар аорганску, хомогену заједницу која гаји универталне и културолошке цивилизацијске врлине већ рудиментарну заједницу са пуким механичким везама које постоје тек као спољашњи оквир за изражавање најрђавијих личних склоности. Стога не изненаћује да је данас постало готово скандалозно ствари називати правим именом: политичке и економске уцене су добре услуге и пословна решења, освајачки ратови и окупације су хуманитарне интервенције и кампање, зеленашки кредити су помоћ, пљачкање увозом јефтиних сировина и извозом скупе робе и услуга сумњивог квалитета (*) је пословање у тржишним условима, странци нису овде да би зарадили већ да би нам помогли и понудили пословна решења, глобализација светског управљања уз игнорисање интереса локалних заједница је урављивање корпорацијске структуре, несигурна радна места сз флексибилни послови, отпуштање радника је процес повеђања ефикасности, смањење плата је стратегија повећања конкурентности, безусловно испуњавање диктата моћних је хармонизација и сарадња. С друге стране, чување интереса малих народа и афирмација малих језика и малих култура квалификују се као криминално супротстављање међународном правном поретку.
Данашњи свет је увреда за демократију, извитоперено схваћена правичност.

(* Ваљда обрнуто: извоз јефтиних сировина а увоз скупе робе и сумњивих услуга је пљачка. Овако како је срочено, то је врло уносан посао...)

Закључак је, међутим, јасан. Ни сам не бих то срочио боље:

Данашња Србија, мања од маковог зрна, без идеје, без визије, без иницијативе, ради лојалности Западу убија критички дух својих грађана, а све који се томе противе настоји да једном заувек пошаље у мишију рупу. Као да не схватамо шта све властитим природним и пре свега људским ресусрима можемо учинити. Оно што можемо сами, никакав Запад не може нам поклонити. Уосталом, одавно је познато да је на Западу бесплатан једино сир у мишоловци.