„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 20. март 2005.

„Борба“ за Косово?!

Надовезаћу се на Небојшин коментар питањем које, све чешће, упућујем сам себи али и свима са којима разговарам о Косову и Метохији; колико смо се, и као народ и као држава (?!), огрешили о своје сународнике који живе у тренутно једином конц-логору у Европи, Косову и Метохији?

И годину дана након (за сада) последњег арбанашког погрома, косовских Срба се сетимо само у тренуцима "хуманитарне" дволичности; уместо јасне и недвосмислене стратегије за Косово, Србија покушава да спаси сопствену савест повременим добровољним прилозима и тирадама о "недовољној безбедности" преосталих Срба у гету званом Косово - као да је пука "безбедност" алфа и омега српског трајања међу рушевинама Девича и Светих Архангела... Замислите, Албанци, кажу, више неће да нам руше цркве и убијају децу (уморили се, ваљда) а и "међународна заједница" се у међувремену опаметила па ће их, ако само покушају, оштро укорити и тиме бацити сенку на пословичну албанску демократичност и вековима неговану културу суживота...

У међувремену, бавимо се много важнијим стварима; хоће ли се Чеда помирити са остатком ДС-а, која ли ће струја превагнути у СПО-у, пада ли влада и да ли ћемо МАКАР ЈЕДНОМ изаћи на изборе и ове године... Заиста, у егзистенцијалним дилемама ТАКВЕ тежине, тешко је бавити се Косовом...

Ко оно рече да је сваки народ у историји прошао управо онако како је заслужио?

Нема коментара: