„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком 2013. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком 2013. Прикажи све постове

уторак, 31. децембар 2013.

Година спаљивања илузија

Знам да је до нове године по јулијанском календару преостало још 13 дана, али како сведоче датуми над текстовима, на Соколу је важећи онај световни, који неки зову грегоријански али је у ствари Миланковићев. А по том календару је данас време за свођење рачуна и преглед лета Господњег 2013. Фрагменте са Фејсбука сам већ понудио; сад да видимом шта се дешавало на Соколу.
Arthur Szyk, "Serbia Will Rise Again", 1941 
У овој, својој деветој години рада, Соко је имао највише посетилаца, највише прегледа и највише текстова. За то је делимично одговорно „Око Соколово“ (издања 54-100), које су ове године почели да преносе и други.

Ово је била година када је власт не само успоставила континуитет са жутократијом, него и дефинитивно постала острашћени инструмент квислиншког култа. Подаништво су уздигли изнад свега. Док се Торис будаласто смешкао са светским вођама, Мали Жутник Дачи је отворено износио стратегију за уништење Србије и Срба. Довели су неког јуношу из јаничарског расадника да буде министар харача. А „први потпредседник“, господар Вучић, показао се као гаулајтер Волфганг; само што је до те мере претерао у медијском спиновању да је постао гротеска, а не само издајник.

Није више остало никакве сумње да је ово окупација у пуном смислу те речи, остварење мрачне визије Соње Бисерко из времена НАТО агресије. Државно Дно се отворено обавезало да ће зарад фантомског датума жртвовати све, газећи притом једини датум који вреди. Наводни „договор“ који су прихватили у Бриселу био је замишљен још далеке 2006, као пристанак Србије да сопствено силовање прогласи добровољним.

Када је немушта опозиција на бриселску издају одговорила позивом на референдум, одговорио сам подсећањем да је већ одржан, и да се о добру и злу не одлучује гласањем. На крају су слободни Срби бојкотовали лажне изборе, а режим је одлучио да их свеједно „реинтегрише“ у „Косовију“. Али то ће да ради само силом и лажима, никако с пристанком.

За то време, траје пропагандна офанзива у иностранству. Поводом клеветничког напада бошњачких активиста на мулти-култи перформанс у УН, пренели смо текст „Марша на Дрину“ и критику „управљача утисцима“, како страних тако и домаћих. Све је то био - и остао - део кампање против истине, оних којима истина највише смета.

У том контексту постаје јасније западно величање мрака и покушаји да се за 1. светски рат оптуже Срби и Руси - а амнестирају како Аустрија, Немачка и Турска, тако и силе Антанте на Западу, које нису ратовале из нужде, већ својевољно.

На домаћем терену, квислиншки култ водио је културни рат против свега српског. Око тог злочиначког подухвата се окупљају сви Одсрби. У томе им помажу медијске фаланге, које замењују некадашње шуцкоре и фолксдојчерски СС, користећи ефекат „Гелман амнезије“. Али иако Танјуг већ убија у појам, мало им је - па спремају појачања.

Међу „герилске“ медије сеју дезинформације, попут приче о „светском признању“ за Хашима Тачија или фантомској подршци Тома Хенкса Србима.

Ја сам чинио што сам могао да разгрнем вео лажи и заблуда. Писао сам о о четири Сретења и дужности и обавези слободног народа да пружи отпор квислиншком култу - јер то су мртве душе, бедници који су душу већ продали за обећање демонских посластица. О потреби за солидарношћу у друштву како би сe градила слобода. Што јесте тешко, када се свуда негује нихилизам, али је неопходно.

Писао сам и о револуцијама, стварним и патвореним, покушавши да објасним зашто се Срби не дижу на устанак. Наш проблем јуе вишеслојан, нешто попут Рубикове коцке - али то не значи да је нерешив.

Паметни се уче на туђим грешкама. Тако сам током године пренео неколико превода занимљивих текстова из англосфере, за које сам мислио да би могли бити поучни:

- два есеја Данијела Гринфилда, о револуцији и тиранији града;
- из Вашингтон Поста, лелек о сиротим лоповима са кабулске пијаце, и уводник о Косову као примеру за Сирију;
- из Њујорк Тајмса, коментар Дејвида Филипса у прилог Великој Албанији, заборављени есеј из маја 1999 о плану „чишћења“ Србије, и писмо упозорења Владимира Путина да се не напада Сирија (после којег је напад отказан);
- есеј Џастина Рејмонда о Едварду Сноудену, хероју борбе против Великог Брата; и
- размишљања Саре Хојт и Ен Барнхарт о томе шта чини добру власт, а шта добар народ.

Такође сам пренео превод једног свог текста са Antiwar.com, о Империји коју карактерише сила и нечовештво. Али нисам остао дужан ни србосфери, па сам из каљуге коментара извукао сведочанство Горана Јевтовића о заборављеним херојима Кошара, и угостио критику Александра Лазића непочинстава црквеног руководства.

Да проблем аутошовинизма и родољубља није ендемски само у Србији, показао сам на примеру Енглеза и Румуна, док сам од преминуле Маргарет Тачер извукао наравоученије о природи ЕУропства.

У бољем разумевању ЕУропства веома су допринела дојучерашња „браћа“, сада добри ЕУропски поданици, ЕУсташе поносне на Павелићев остварени сан, који се ничега не стиде. Да ли је случајно што се окупирано Косово и Метохија „реинтегришу“ у Тачијански Косовистан управо по рецепту Фрање Туђмана?

Државно Дно и квислиншки култ чинили су све да нам огаде Косово, да га се одрекнемо и да га заборавимо. Јер одрицањем од Косова, одричемо се себе, губимо право да будемо људи. А то наши непријатељи и желе, пошто су они на гори изабрали лажно обећање царства земаљског. Па ако би неко и да заборави Косово, понудио сам мало подсећање на два марта, 1999. и 2004.

Али још један март треба да се памти. Ни данас ми није јасно како они који жале за изгубљеним пактом марта 1941. не схватају да тиме март 1999. проглашавају „ослободилачким“ а ово што злочини квислиншки култ - родољубљем?

Зашто и данас водимо 2. светски рат? Зато што он у ствари још увек траје. Глумци су се променили, али улоге су остале исте. „Комунизам“ и „фашизам“ су само етикете, испод којих се крију исконске намере.

У фебруару 2013. навршило се 70 година од тријумфа у Стаљинграду, који је значио почетак краја tisućugodišnjeg Reicha. Данас тај Рајх, повампирен у ЕУропску унију, поново кидише на исток. У децембру је доживео пораз у Кијеву, који би врло лако могао да буде почетак расплета светске драме. Али и то ће да потраје.

У међувремену, ми још нисмо начисто са 29. новембром, замајавамо се „Равном Гором“, а колико нас ће сутра да гледа новогодишњи концерт бечке филхармоније, не знајући да је ту традицију установио лично Јозеф Гебелс?

Али кад се све одузме и сабере, стварно је чудо како Срби уопште опстају упркос свеопштем загађењу душе. Можда би зато, ако морам да бирам један есеј који је 2013. оправдао постојање Сокола, то био „Непобедиви.“

На измаку 2013, поручио бих и ово: све ово што сам урадио може већ од сутра да уради и свако од вас. У већој или мањој мери, свеједно. Свако путовање почиње једним кораком. Само треба да се усудите.

Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа је неминовна само ако се за њу борите.

Догодине у слободи!

петак, 27. децембар 2013.

Фрагменти

Крај године је традиционално време за свођење рачуна. Преглед 2013. из перспективе Сокола припремам, али још није готов (као ни година, уосталом). Као увод, међутим, спремио сам ове фрагменте, мисли и запажања која сам током године поставио на друштвеним мрежама.

Невољан сам корисник Фејсбука и Твитера. Много је шума, а мало сигнала. Али ту и тамо су корисни за мерење медијске манипулације - на пример, да видим колико се преносе дезинформације попут лажне приче о Тому Хенксу. А неколико пута ми се десило да нешто што почне као коментар на Фејсбуку прерасте у текст на блогу.

Ево неких мисли које у 2013. нису отишле даље од Фејсбука, али их постављам овде, како би биле сачуване од заборава:
  • Баш они који нам кажу да је борба изгубљена и да смо остали без наде своју су наду за спасење напустили, окренувши се од Богочовека Спаситеља да служе господару лажи, који им је понудио „царство земаљско“. (6. јануар)
  •  Србија је данас невиђени пример експеримента наживо. Њени становници гледају антисрпску телевизију и читају антисрпску штампу. У њој „уметници“ снимају антисрпске филмове и приказују антисрпске представе. Чак се и говори антисрпским језиком и пише антисрпским писмом. Онда није ни чудо што Србија има антисрпску власт. Али јесте чудо што још увек има било каквих Срба. Мало ко други би опстао у таквом загађењу душе. (29. јануар)
  • Где још у свету може премијер једне земље да каже да је њен Устав „лаж“?
    Дачи хоће доврши „посао дефинисања нашег сопственог простора“? Да му помогнем: он лично од Србије може да добије два метра у дужину, метар у ширину и два метра у дубину. И ни кубног центиметра више. (7. март)
  • Саосећање са туђим жртвама је људски осећај. Али заборав и понижавање сопствених жртава је нечовештво најгоре врсте. Док неко не ода пошту Милици и осталим жртвама НАТО агресије, док се најоштрије не казне они који данас то зову „ослобађањем“ Србије, док се не стане у крај олошу који би да Србија капитулира пред Бриселом, Берлином и Вашингтоном - нећемо бити достојни да се зовемо људи. (17. април)
  • Пре него што се предате очају (а квислиншки култ то и хоће), сетите се да је народ изнад државе, а држава изнад власти. А не обрнуто. (19. април)
  • Престаните да очајавате. Престаните DA PISETE SVIM VELIKIM SLOVIMA и латиницом. Престаните да цитирате квислиншке медије и користите речник непријатеља. Водите примером. Инспиришите људе око себе. Повезујте се. Реците „не“ лажима, крађи, неправди, непоштењу, на сваком месту и у свакој ситуацији. Нека свака ваша реч и дело буде камен којим, један по један, зидате темеље слободе. Ако је тако сазидате, нико вам је неће моћи одузети. (14. октобар)
  • Треба одолети искушењу да се мрзи и презире народ који је гласао за овакве политичаре. Прво, зато што је мало ко у ствари гласао за њих, а друго, зато што ако мрзите и презирете сопствени народ, једина разлика између вас и квислиншког култа постаје предзнак. (4. новембар)
  • Народно (и исправно) поимање слоге је када се сви прутићи окупе, па су заједно јачи него појединачно. Данашњи политичари су то мало „унапредили“, па је слога по њима када се поломе сви остали прутићи, како би остао само један. (4. новембар)
  • Сваки пут кад цитирате нешто са Б92, из Бљуц-а, Курира, или Данаса, помажете квислиншки култ у убијању Србије. Без обзира о каквом тексту се ради. (6. новембар)
  • Може ли неко да ми понуди рационално објашњење зашто се битке предају унапред? Зашто се извињавамо што постојимо (и то онима који немају право да од нас траже извињења за било шта, већ су нам итекако дужни)? Зашто се уопште интервјуишу некакве „боркиње“, Немци, нато-лобисти, бедна белосветска пискарала, и проглашавају „угледним“? Зашто се зло и лаж проглашавају неминовним? Разумем зашто то ради квислиншки култ, али то не би смели себи да дозволимо ми који нећемо да му припадамо. (13. новембар)
  • По мени је бити досадан историчар грех упоредив са фалсификовањем историје. Историја је занимљива по природи; истина је обично занимљивија и од најлуђе фантазије. Приче које причамо о себи чине душу једне нације. Ако историчар не зна да исприча причу, од њега нема никакве користи, само штете. (2. децембар) 
  • Основно полазиште демократије је пристајање на правила игре. Када се та правила прекрше, или још горе, претворе у фарсу, престаје демократија а почиње грађански рат. (2. децембар).
  • ЕУ је Италија, где људи умиру од хладноће јер не могу да плате грејање. Шпанија, где су градили аеродроме за непостојеће авионе. Грчка, где се сиротиња заражује сидом како би примала социјалну помоћ. Бугарска, која шаље печалбаре да у Србији (!) копају кромпир. Француска, где омладина свако мало запали возни парк. Шведска, у којој влада епидемија силовања, али нико то не сме да каже да не би испао расиста. Кипар, где су штедише опљачкане као својевремено у Југославији. О каквој се онда - и чијој - „светлој будућности“ ради? (11. децембар)
  • Немојте мислити да је победа добра над злом загарантована, па ништа не чинити да до ње дође. Тако само гарантујете победу зла. (17. децембар)
За крај, два цитата:
  • „Трагедија јеврејског народа једна је од највећих у историји. Али, да будем потпуно искрен, Холокауст у бившој Југославији био је попратна представа за много веће масовно убиство Срба“. - Ефраим Зуроф (26. децембар)
  • „Радије бих да ме обесе због верности, него да ме награде за издају“. - Владимир Путин, маја 1996. (27. децембар)