„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 05. фебруар 2015.

Рвање са Сауроном

На Стању Ствари јутрос је освануо један одличан текст Пола К. Робертса, некадашњег заменика америчког министра финансија (за време Регана) а у последње време оштрог критичара америчке Империје.

Читајући а потом преводећи текст, стекао сам утисак да Робертс прецењује моћ и утицај Империје, а потцењује обим и снагу отпора који јој се пружа - у конкретном случају, у Русији. Могуће је да грешим, да информације које добијам из Русије и од руских пријатеља нису реална слика тамошњег стања, већ пројекција мојих жеља и надања. Мада би у том случају моје процене руског деловања биле погрешне, а досад нису биле.

Око Сауроново у палантиру (извор)
Што се америчких процена тиче, сам Робертс наводи да је америчка политичка класа одавно изгубила сваки додир са стварношћу, а у горе наведеном тексту цифрама показује да америчка привредна има кризу ликвидности. Дакле, чињенице му говоре да је овакво стање неодрживо на дуже стазе.

Када је, при крају текста, Робертс споменуо Господара прстенова - назвавши Америку „Сауроном“ - присетио сам се на шта ме посдећа његов фатализам. Стари Денетор, отац Боромира и Фарамира, намесник („домостројитељ“ у Живковићевом преводу на српски) Гондора, био је обузет сличним црним мислима - што га је навело да сумња у Гандалфа и подухват Дружине прстена.


Немам при руци српски превод Прстенова, па ћу да импровизујем превод са енглеског. Из седмог поглавља Повратка краља, насловљеног „Ломача Денеторова“:
„Твоје надање је пуко незнање. Иди и труди се да лечиш! Иди и бори се! Сујета. Овога дана можда победиш на бојном пољу, накратко. Али против Силе која је устала нема победе. На овај Град подигао се само један прст њене испружене руке. Цео Исток се креће. Чак и сад, ветар твоје наде издаје те и носи Андуином флоту са црним једрима. Запад је пропао. Свима који не желе да буду робови време је за одлазак.“
Тако збори Денетор, са бакљом у руци, одлучан да се спали на ломачи у последњем богохулном чину пред тријумфом зла. Али не зна да бродови са црним једрима не довозе појачања непријатељу, већ опседнутом Минас Тириту. Не зна је кроз прсте Сауронове руке успео неопажено да прође пар малих хобита, на задатку да униште прстен који му даје моћ (што Саурон нимало не очекује, јер скоро нико не може да одоли искушењу прстена).

Како је Денетор пао у овакво безнађе? Тако што је поверовао самом Саурону. Наиме, у поседу намесника Гондора био је један од палантира - помоћу којих су краљеви давно несталог Нуменора разговарали преко великих раздаљина. После потопа Нуменора, избеглице које су основале Гондор донеле су седам палантира. Веровало се да су сви изгубљени, али једног се дочепао Саурон, док је један остао у Гондору.

Сетивши се да је један од гардиста говорио како се Денетор „рва са Непријатељем“ у својим одајама на врху Куле, одакле ноћу често допире тајанствена светлост, Гандалф закључује да је намесник у тренутку слабости погледао у палантир - и тамо нашао Саурона:
„Сувише моћан да би пао под утицај Тамне Силе, он је свеједно видео само оно што му је та Сила показала. Сазнања која је тим путем добио била су му несумњиво често од користи; али утисак о великој сили Мордора која му је приказана хранила је у његовом срцу очај који му је на крају помрачио ум.“
Шта је поента ове дигресије у Толкина? То што је Робертсова дијагноза Империје као Саурона и те како на месту - али он сам превиђа да је једна од Сауронових метода ширење очаја и безнађа, и дозвољава да га то безнађе савлада кад вели да сумња у опстанак Русије.

Од почетка украјинске кризе до данас, ја сам међу самим Русима приметио невероватну еволуцију ставова, и далеко реалнију оцену Америке и Империје него пре. Буђење, освешћење, зовите то како хоћете, али великој већини Руса - а поготово председнику Путину - је савршено јасно с ким и с чим имају посла.

За то време Србија и даље слуша отровне речи разних Црвјезика, којих је данас више него у целој Русији - и то не постотком него апсолутним бројем. Има ли боље илустрације тога од дихотомије између руских филмова попут „Ми смо из будућности“ (видео) или „Адмирала“ и остварења преумљене и црвоточне Србије попут „Светог Георгија“ и „Параде“?

Таблоидне новине, телевизије и сајтови су ововремена верзија Сауроновог палантира и Црвјезикових отровних савета. О њима Робертс и говори када прозива пропаганду Вашингтона која нема везе са стварношћу, већ је ред за редом лажи и обмана. Највеће искушење бораца против тог зла је да пронађу шта је стварност, а шта лаж - како она коју шири Империја, тако и она коју сами себи дозволе. Пристајући да лажу себе и друге око себе, наводно у служби отпора, они у ствари несвесно служе Саурону.

Нема коментара: