До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 90

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

(Напомена: Од ове седмице „Око“ ће се појављивати петком, да бих избегао конфликт са другим обавезама.)

За тринаест година „демократије“ и „реформи“, из Србије је исцеђена најмање 51 милијарда долара, по сазнањима америчких истраживача. Стварне размере ове пљачке су још веће, јер не рачунају оно што је отето а још увек се налази у Србији - од сумњивих приватизација до вила и аутомобила. На идентичан начин је деведесетих пљачкана Русија, док 1999. није срушен Јељцинов квислиншки режим.

Уместо српског Путина, добили смо Државно Дно. Торис трабуња о нади (као овај амерички Император давне 2008), Дачи слави поразе као победе, а Вучи нема ништа против да Србију претвори у пепео, ако би после тога владао згариштем. О безнађу економске и сваке друге политике Државног Дна пише Жељко Цвијановић.

За оне који су издају проглашавају за врхунац родољубља, највећи непријатељ су они који одбијају да издају - тиме показујући да итекако постоји алтернатива, и да је наводно поб(иј)едничко родољубље у ствари лажно. Отуд толики притисак на косовске Србе, који испадоше свима криви што су живи, вели Јања Гаћеша. Позивима да изађу на лажне „изборе“ 3. новембра придружио се недавно и „кооперативни“ патријарх СПЦ, на шта се осврће Милан Дамјанац. А о волунтаризму Државног Дна, од патријарха без мандата до министра без портфеља, пише Александар Павић.

Паралелно са притиском на „реметилачке“ Србе на Косову, траје и преумљавање Срба у остатку Назадне Сатрапије Жутије. Томислав Кресовић пише о седам немачких захтева и „промени свести“. Зоран Грбић се осврће на најезду зомбија као манифестацији страних (без)вредности.

Слободан Владушић, говорећи како од слависта данас праве „балканологе“, подвлачи битну разлику: они први су се бавили српском историјом и књижевношћу, док ови потоњи поричу све српско између „словеначке шљивовице и турског бурека“ и на српски простор гледају као на богату територију настањену реметилачким домороцима. Питајте Сијуксе како то обично завршава.

Дарко Панић се бави разбијањем породице као предусловом за атомизацију друштва и његово коначно поробљавање. Да све не иде баш тако глатко, показао је случај једне девојчице. О детаљима случаја писао је Милутин Стевановић, али укратко: отац из Хрватске тражио је изручење кћерке, која са мајком живи у Љигу. Државно Дно се таман спремило да ту капитулира - баш као и по питању повлаштеног увоза цигарета - када се суочило са побуном народа. О тој малој, али можда значајној победи, писао је Бранко Жујовић.

Побунили су се и гости на „културној“ манифестацији која је покушала да Србе представи као геноцидне - и тиме амнестира нацисте и НДХ. Очигледно преумљавање још није успело, упркос свој сили медија, полиције, фарме, велике и топле браће.

Не очекујте, међутим, од Државног Дна и квислиншког култа да се помире са неуспехом. Вероватније је да ће постати још агресивнији - јер, напослетку, они само и једино верују у аргумент силе. Ђорђе Вукадиновић с правом Србију данас пореди не са деведесетим, него са тридесетим годинама ХХ века у Европи.

А Жељко Цвијановић констатује да је сада отворени сукоб са квислинзима неминован:

„Колико ће та стрела да путује зна само Онај Који Све Зна, а да је одапета, сад знају и они који не знају ништа“.