Од бруке се гледат не могаху

Око Соколово, бр. 89

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Као што сам најавио, протекле две недеље био сам на путу, па је Око било на одмору. Али то не значи да бројни хвале вредни текстови нису остали запажени.

О медијској и моралној окупацији писала је Драгана Трифковић. Какву Србију снива Мали Жутник Дачи, објаснио је Младен Ђорђевић. Миланко Шеклер писао је о промени свести и Дечијевој визији нормалности писао је и Миланко Шеклер. Суштина целог пројекта, вели Владимир Димитријевић, је уништење Србина у себи. Колективно самоубиство нације.

Милорад Вучелић објашњава да је ова власт само још гори продужетак Жутократије. Зато недавна смена Драгана Ђиласа није никаква велика победа, тврди Александар Павић, већ пре обрачун лешинара око черупања Србије.

Како то черупање изгледа, описује Жељко Цвијановић у текстовима о Мегатренду и „квантном скоку“ Државног Дна - право у понор.

По свему судећи, претња полицијске побуне највише је утицала на отказивање окупационе параде (тзв. „прајда“) у Београду. Што се парадирања тиче, о тзв. „геј правима“ као батини Империје одлично је писао Слободан Антонић. А мада су разни ЕУропски комесари, активисти, невладници и министри тиме разјарени, цео циркус је помогао Државном Дну да скрене пажњу са напора да удави косовске Србе у Тачијевом бурету крви.

На шта имају право косовски Срби, пита се Јања Гаћеша. Шиптари и Империја нуде им нестанак, Београд као „алтернативу“ - самоукидање. Цела прича око такозваних избора 3. новембра је једна велика мућка у магли, вели Александар Ђикић. Нажалост, констатује Владимир Димитријевић, у њој не учествује само Државно Дно, већ и неки „прогресивни“ свештеници СПЦ.

А чим заврше са Косовом (или мисле да су), Војводина је следећа, подсећа Жељко Цвијановић.

Пред крај септембра, медијски бомбардер Империје (Б92) напао је Јужни Ток, односно економску сарадњу са Русијом. На напад су се осврнули Ђорђе Вукадиновић и Бранко Жујовић.

Почетком октобра, бивши Император Клинтон обелоданио је двестотињак докумената ЦИА о рату у БиХ. Намера је, свакако, да прикажу Империју и самог Клинтона у најбољем могућем светлу. Пошто сам видео да локални медији веома селективно цитирају њихов садржај, пронашао сам оригинале, ако желите да их читате сами.

У БиХ је 1. октобра почео попис становништва, први од проглашења независности. О проблемима и перипетијама са пописом, писао је Ненад Кецмановић.

У Вуковару се наставља истребљивање ћирилице. За оне који су заборавили, хрватске власти су у последњој деценији ХХ века уништиле десетине хиљада књига, што српских аутора што штампаних ћирилицом. За то време се форсира мит о „великосрпском“ Меморандуму САНУ - који то уопште није био, вели Ратко Дмитровић и подсећа да је ову замену теза омогућило самомрзачко понашање комуниста у Србији.

Са примицањем годишњице 1. светског рата, јача и кампања да се за тај сукоб окриве Срби и Руси, Гаврило Принцип прогласи терористом а Франц Фердинанд мучеником. Срђан Кољевић, режисер новог филма о сарајевском атентату, даје допринос борби против тих клевета, а Милан Дамјанац се позива баш на Принципа да би илустровао право значење слободе, наспрам оног које намећу њени затирачи.

Кад смо већ код културе, вреди прочитати подсећање Антонија Ђурића о првој поставци драме „Солунци говоре“, као и есеј Зорана Грбића о Салми Хајек и Холивуду у Србији.

Пре неки дан је била 13. годиншњица „петооктобарске револуције“, империјалног пуча којим је Србију преузео квислиншки култ. Војислав Коштуница и даље одбија да призна ову чињеницу, вели Бошко Обрадовић, наводећи да све док се 5. октобар сматра победом, ЕУ реалним избором а неутралност могућом, избављења из матрице ропства неће бити.

Следбеници квислиншког култа радо говоре о цени родољубља - за њих, увек превеликој. Али остају неми пред чињеницом да је од 5. октобра наовамо, из Србије украдена 51 милијарда долара, о чему пише Бранко Жујовић. То је, дакле, новчана цена ропства.

Извођачи империјалног пројекта - квислиншки култ, жутократе и Државно Дно - убише се од убеђивања народа да ће продајом вере (слободе) купити хлеб (вечеру). Као да ту причу нисмо већ небројено пута чули од силних завојевача који су завршили на сметлишту историје. Мило Ломпар упозорава све који би да се полакоме на то обећање, да ће они који се одричу слободе зарад обећаног хлеба остати и без једног, и без другог.