Око Соколово #46

Жутократура, дан 1239.

За оне које занима, ево текста посланице косовских Срба у којој траже руско држављанство. Тек да одагна забуне о некаквом пресељењу или одрицању од Србије. Од жутократије и издајства, да - од отаџбине, никако.

Успут, приче о некаквој српској аутономији или независности су бесмислене. Косово и Метохија су признати као српске територије од Лондонског уговора 1913. наовамо (Резолуција 1244 није извор тог суверенитета, него га је тек потврдила). Бесмислено је отцепљивати се од себе, исто као што је бесмислено делити сопствену земљу, или мењати један део за други. Било који од тих сценарија даје за право отимачини коју је извршила терористичка „ОВК“. Управо зато се њихови спонзори сада залажу за „размену територија“ као решење, јер би тиме Срби напустили принцип који до дана данашњег спречава актуелизацију „независне државе Косово“.

А ко мисли да би се уступањем Космета задовољили великоалбански апетити, вара се. Синиша Љепојевић подсећа на поборнике тзв. „природне Албаније“, којима свргавање грчке владе иде наруку, намерно или не. Приметићете и перфидну манипулацију језиком, која експанзионистички програм назива „природним“ док је, рецимо, било каква Србија напросто превише „велика“.

О потресима у ЕУропској унији пише и Ђорђе Вукадиновић, који проширује контекст не само на Италију (а ево и Шпанију) већ и Либију да би изнео тезу да још колико до јуче закулисни диригенти догађајима сада излазе из сенке. Нешто се иза брда ваља, ко је јуче био горе сутра ће можда да буде доле, а сви они који мисле да је подршка Империје довека, или гаранција успеха, ризикују да се грдно преваре.

Србија је одличан пример, прототипни полигон „револуције из епрувете“, која је за 11 година „демократије“ пропала горе него за деценију рата. Не само физички, већ - још горе - и духом. Кад није бомбама успели да натерају Србију на колена, Империја је одлучила да заврши посао путем квислиншког култа „бољег живота“ и „безалтернативног“ ЕУропства.

Оно јесте да је отрцани клише да су предстојећи избори „најважнији избори икада“, али Станимир Трифуновић с разлогом тврди да би могли да буду и последњи икада. Јер ево, владе по ЕУропској унији већ именује Брисел (из редова Голдман Сакса, дабоме). Ко гласа против ЕУ, мора поново, док не гласа „за“. Чудна нека демократија, то...

Проблем је, међутим, за кога гласати. Бранко Радун и Саша Гајић сецирају српску политичку сцену и налазе само „модернисте“ и „етатисте“. Патриота ниоткуд - и то је оно што мора да се промени, да би се било шта променило набоље. Како каже Слободан Јанковић, доминира кретенизам.

Надовезујући се на свој претходни текст, Жељко Цвијановић апелује на принципијелне противнике жутократије да превазиђу заједљивост и сујету. Следећи избори, вели, можда су последњи тренутак да се нешто реши без потока крви. А револуције обично једу прво своју децу, па онда све остале редом. Тријумф жутократије имаће као резултат или крвопролиће, или „вечни мир“ гроба - и једно и друго на радост душманима:

„...све изван артикулације следећих избора као референдума – за или против Србије – само је детињасто стављање огромне, чак историјске одговорности, на нејака плећа, чега смо се у Србији баш нагледали свих ових година.“

Жутократија и невладници, тај квислиншки и нихилистички култ који је се увукао у сваки аспект друштва и државе, настоје да народ који систематски затиру (погледајте резултате пописа) што више утерају у очај, апатију, умор и безнађе. Један од тих покушаја је и филм „Парада“, који Емил Влајки с правом називца промоцијом политичке хомосексуалности. А онда имамо и пример репресије над именима за потемкиновски мост на Ади, о чему пише Весна Веизовић.

Остоја Симетић се пита зашто Срби имају такав комплекс ниже вредности, и као контраст и пожељан пример наводи Хрвате. Нажалост, аргументацију заснива на погрешним премисама. Колико год се псеудо-историчари који пишу данашње уџбенике трудили да измисле и искриве историју, аутентични докази иду у прилог потпуно супротне тезе од оне у коју је Симетић поверовао: да су Срби историјски били народ са асимилационим потенцијалом и снагом културе и традиције, док Хрвати до друге половине ХХ века нису ни постојали као етнос (Гај и Штросмајер су свој покрет звали „Илирски“).

Тек у контексту Југославије (1918, а поготово после 1945) долази до потпуног преокрета у том односу и садашње ситуације у којој Симетићева (добронамерна, али свеједно погрешна) замена теза делује истинито. Препоручујем зато текст Дејана Перишића о губитку свести о Отаџбини.

Као резултат вишедеценијске ерозије идентитета, вере, културе, традиције, и сопствености, Срби су данас „стар и уморан народ“, вели Слободан Антонић, „не по годинама, већ по ситничавој саможивости, а уморан не по делима, већ од страха што ће се и сутра морати живети, што ће се и сутра морати за живот борити.“ Срби су „народ који тихо и полако нестаје. И зато што га гуше и набијају под земљу, и зато што сам тоне у живо блато декаденције индивидуалистичког егоизма“.

Ипак, није сасвим и свугде тако. Ено барикада на Космету, које су инспирисале Србе широм света, а и најновију песму Београдског Синдиката. Некада су Срби служили као пример народима да истрају упркос претњи нестанка, подсећа Драгомир Анђелковић. Зар је ово данас горе од 1915? Заиста?

Време је да све што је остало од Србије - сви којима је стало до Србије - стане на своју барикаду. Против ропства Империји и ЕУ. Против квислиншког култа. Против заборава и нестанка.

Да престанемо више да бројимо дане.