Укинута Србија

Велике ствари у историји често почињу релативно малим. У Бастиљи су стотинама година тамничили непријатељи француских краљева, а на крају је освојена јуришем Парижана које нису занимали затвореници, већ складиште муниције за које се шушкало да се налази у тврђави. У напетој атмосфери врућег француског лета 1789, то је било довољно да отпочне револуција која ће и краљу и револуционарним вођама напослетку доћи главе.

Шта ће у случају Србије бити та кап која ће прелити итекако препуну чашу жучи (а коју нам већ дуго представљају као мед)? У мутним и напетим временима, никада се не зна шта само јесте, а шта би могло да буде повод за нешто веће. Сасвим је могуће да ће неки будући историчари 10. октобар сматрати почетком буне на Жутахије. А можда ће то бити и вест да у Београд стижу елитни француски специјалци, као обезбеђење француским тенисерима на предстојећем финалу Дејвис купа.

Французи овај скандалозан потез правдају наводним страхом од наводног дивљаштва српских навијача, упирући прстом у контроверзне догађаје у Ђенови. Тандара-броћ! Као прво, изгреди у Ђенови били су комбинација неспособности италијанске полиције да адекватно контролише уношење забрањених средстава на стадион, али и присуства „навијача” којима очигледно неко веома моћан и утицајан држи леђа. Неко коме би, рецимо, одговарало да се деси међународни инцидент како би имао оправдање за „језиву“ реакцију против појединаца и група које се још одупиру (на какав год начин) преумљењу и глајхшалтовању Србије у ЕУропистан.

Али, какве везе ишта од тога има са тенисом? Апсолутно никакве.

Када је у јулу репрезентација Србије играла у Сплиту против Хрватске, дочекао их је транспарент „Србе на врбе“. Ни Бота Председник ни Вук Министар нису дигли хајку на овај испад „толеранције“. Нити је ико из Београда тражио да репрезентативце чувају специјалци Војске Србије, или да они путују у блиндираним аутобусима - упркос небројеним документованим случајевима каменовања, пребијања, и свакојаког другог малтретирања Срба у Лијепој Њиховој. Али шта ћемо, Бота се буди са Северином а његова жута власт позива Србе да и даље летују у Хрватској. Па ако их неко тамо пребије, опљачка, избоде или каменује, онда ће Београд лепо да се извине Загребу, јер мора да су то нечим заслужили...

Ако су Срби могли да играју тенис (и победе, успут буди речено) у земљи где се „Олуја” слави као државни празник а геноцид из 1941-45 се одбацује као „великосрпска пропаганда”, онда је инсинуација да Французи треба да страхују за сопствену безбедност у Србији чиста увреда.

Држава није ништа друго него организација која на јасно дефинисаној територији има монопол на употребу силе. Заузврат, она својим поданицима обећава заштиту живота и имовине, уколико се повинују одређеним правилима. По тим критеријима, Србија није држава. Односно, ако то и јесте, онда представља један од њених најнижих облика - државоид са ограниченим суверенитетом.

Ставимо на страну сада окупирано Косово и Метохију, за које Бота каже да ће се борити само мирним средствима. Да се не бавимо сада тиме што Бота мисли да су сви српски ослободилачки и одбрамбени ратови били илегални и бесмислени. Хајде и да не расправљамо о идиотској тези министра Жутановца да ће Србија (можда) до Газиместана доћи преко Авганистана. Оног дана када у главни град једне државе стигне оружана формација друге државе да својим држављанима гарантује безбедност, онда држава домаћин није суверена. Овако се не третирају ни бивше афричке колоније (можда зато што би реакција на такву увреду била повик „расизам“! на који су ЕУробови и Американци толико осетљиви). Само је у Србији могуће да државно руководство одобри долазак стране војне формације како би обезбеђивала гостујуће спортисте. Да су пожељни француски „разбијачи” како би се стало у крај Србима, све до једног ратним злочинцима и клерофашистима, шта ли.

После тираноубиства надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву, јуна 1914, историја бележи да је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији незапамћено дрзак ултиматум, који Србија није могла да прихвати а да сачува независност. Један од захтева ултиматума је био и да аустријска полиција без ограничења спроводи истрагу о Фердинандовом убиству на територији Србије. Влада Николе Пашића је тај захтев пристојно одбила. Аустро-Угарској је понуђено да Србија спроведе истрагу против лица осумњичених за умешаност у атентату и „анти-аустријско деловање“ али је оценила захтев да у тој истрази учествују аустријски агенти као „неприхватљив, јер представља кршење Устава и кривичног законика“.

Чак и суочена са извесним нападом острашћене хапсбуршке монархије, Србија није прихватила губитак суверенитета. А ова данашња Жутија се поноси тиме што њеном територијом већ годинама вршљају страни агенти тражећи генерала Младића, и што сада у Београд долазе француски специјалци. Скоро да можете замислити жутократе како слежу раменима: „Па шта смета? И ми смо, на крају крајева, страни агенти...“

Жутократија већ годинама укида Србију. Одриче се окупираних територија. Српску привреду обара на колена порезима и прописима, а пљачкашима са стране (уз добру провизију) продаје државна предузећа у бесцење. На сваком месту и сваком приликом понижава, затире, клевеће и кињи српски идентитет, веру, традицију, породицу, друштво и културу. Прво је подржала стварање одвојеног и антисрпског „црногорског“ идентитета, а сада то исто ради у „Војводини“, док истовремено охрабрује џихад муфтије Зукорлића у „Санџаку“. Неће стати, неће престати, док од Србије не остане апсолутно ништа.

Када се држава одрекне своје суштинске функције - заштите живота и имовине сопствених грађана - онда јој ти грађани више ништа нису дужни. Када се одрекне и своје форме - гореспоменутог монопола силе - онда престаје да буде држава. А када и форму и суштину препусти иностраним непријатељима, онда постаје највећа претња физичком опстанку свог становништва.

Зато борба против Жутахија није само питање „нормалног живота“ и „бољег сутра“ већ и морални императив свакога ко жели да опстане као Србин. Само потпуним укидањем жутократије постаће могуће да Србија опет буде нормална држава, а не ово... нешто, о чијој апсолутној моралној, физичкој и свакој другој беди сведочи срамно и неприхватљиво присуство француских специјалаца.