За Србе, пад Берлинског зида је шлагворт за острашћене и силеџијске санкције, правно насиље комадања две бивше Југославије и једне актуелне Србије, као и за две ратне кампање НАТО које су однеле хиљаде живота нашем народу. О ратовима у Босни и Хрватској и свесрдној подршци „међународне заједнице“ српским противницима у тим сукобима и да не говоримо! Кадрови општенемачког весеља приликом рушења Зида увод су у сваку појединачну емисију која Србе оптужује за организовање јединог европског геноцида после Другог светског рата (и то два пута!). Зид је симбол „нормалности“ остатка Европе, која се „окренула будућности“, те „ненормалности“ и „изопачености“ нас, који „тврдоглаво нисмо хтели да се помиримо да Берлинског зида више нема“.
Када то имамо на уму, питам још једном: шта ми то славимо? и за чији грош се радујемо?
Можда зато што смо заборавили сопствену историју или зато што смо под силним испирањем мозга почели да заиста мислимо све најгоре о себи, али нити смо ми било какви дивљаци, нити је за ЕУропа (или Америка) неки врхунац цивилизације који треба да посматрамо некритички и поданички.
Немци имају свако право и добар разлог да се радују паду Берлинског зида. Посматрано принципијелно, такав догађај би требало да радује и нас. Али имајући на уму како су Немци „прали“ своје име хистеричним каљањем нашег, и шта се све десило на нашим просторима после пада Зида (од „Danke Deutschland“ до окупације и поделе Србије уз помоћ Бундесвера и Луфтвафе), онда је у најмању руку неукусно да ми то прослављамо.
Додуше, не славимо ми као народ, славе деформатори који су нам зајахали на грбачу. Њима су увек пречи немачки, француски, амерички или турски празници од сопствених, к'о кад мрзе свој народ и најрадије би да га замене неким другим. Све је то јасно, једина преостала недоумица је докле планирамо да толеришемо овакво стање ствари.
Нема коментара:
Постави коментар