Петнаести септембар је годишњица пробоја Солунског фронта 1918. године. Мада западни историчари 1. светског рата не говоре много о балканском ратишту - а када то и ураде, углавном се баве катастрофалном британском експедицијом на Дарданеле 1915. - чињеница је да до пробоја на главном, Западном фронту никад није дошло. А на „споредном и неважном“ балканском, ето, јесте. И да је баш због тог пробоја капитулирала Бугарска, да је Аустро-Угарска почела да се распада, а царска Немачка остала сама и затражила мир. Зато је можда на месту да се о Солунском фронту говори као „највећој српској победи.“
Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. „Краљевине СХС“). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску „Монтенегро“ или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу „република Косово“ да и не спомињем, је ли.
Колико су српска „браћа“ била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.
Зато се не треба чудити неким коментарима на есеј о Солунској победи у Политици, људима који пљују по тој победи, по српској војсци и круни, историји, традицији... Тако су их учили у држави коју смо сматрали својом, а то није била.
Не могу да се љутим на новокомпонованог Дукљанина што клепеће како је Србија „окупирала“ Црну Гору и како је Мојковачка битка у ствари била српска завера да се уништи црногорска војска. Нити на имбецила који тврди да је Србија требало да приђе Централним силама, јер јој је Немачка нудила Солун и Скадар. Не зна, ваљда, да је рат избио управо зато што је Аустро-Угарска, наоружана немачким „бланко чеком“, објавила рат Србији? Та будала ваљда мисли и да је Империја пријатељ и савезник Србије, к’о кад је то лепо рекао амерички амбасадор на Б92.
Незналице могу да науче, чак се и глупаци могу научити да не верују у глупости. Али кад човек изгуби душу, онда му спаса више нема. Ево једног типичног квислиншког коментара, који не само да нема везе са животом, него ни са елементарним моралом:
Испаде да је Никола Пашић еквивалент Радована Караџића, да су мирољубиви Аустријанци ето морали да се бране од српске агресије, да је Београд пре 1914. агитовао за припајање Словенаца и Хрвата... а о другом (?!) светском рату да и не говорим.
„Ники“ је стереотип истих оних људи који данас тврде, без трунке доказа, да је распад Југославије деведесетих могао да се деси потпуно другачије (па чак и да се не би догодио!) да је само у Србији на власти био неко други осим Милошевића. Као да је све што се десило, од сепаратизма дојучерашње „јединствене браће“ до интервенције са стране, било реакција на деловање Срба. Апсурдно, сумануто, сулудо. Патолошки, могло би се рећи.
Још један коментатор после „Никија“ је писао о томе како је Бугарска одлично прошла иако је била савезник Централних сила, па после Осовине. Као, није јој отета територија, и ето је сад у ЕУ (што је, је ли, врхунац историје и после тога ништа не постоји?). И његова импликација је да би Србима и Србији било боље да су били нечије слуге. Чак и да је у праву (а није), када су то Срби имали луксуз таквог избора? Спутана Немачком на северу, Италијом на западу и Русијом на североистоку, црно-жута монархија није имала куд него на југ. А ту су јој на путу стајали Срби, од којих није тражила ни сарадњу ни „партнерство“, већ да цркну.
Неки ће рећи да је 1941. постојао избор, и да је само требало остати у Тројном Пакту. Истина, можда не би толико људи настрадало од усташке каме или братоубилачког рата четника и партизана, али зато би гинули под Стаљинградом или где већ. О моралном суноврату сарадње са геноцидним Хитлеровим пројектом да и не расправљамо.
Каквог ли је то избора било деведесетих? Је ли ико на Западу, у тој фамозној „међународној заједници“ и једног тренутка понудио прихватљиво решење за два милиона Срба западно од Дрине? Јесу ли то Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић били миротворци, или су хтели рат како би остварили свој сан (и то ни мање ни више него јавно признали)? Је ли то ико на Западу испоштовао и један једини договор који је потписан? Ни Венсов план, ни Дејтон, ни Куманово, ни 1244. Уосталом, зар није управо ЕУ пресудила да је Југославија, ето, спонтано престала да постоји, и да Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија нису сепаратисти, него легитимне наследнице СФРЈ? Ко је овде луд?
Квислиншки менталитет данас влада Србијом. Људи који би продали и рођену мајку за грош сада су на власти, контролишу скоро све аспекте друштва, и служење Империји сматрају најсветијом идејом, одмах изнад пуњења сопствених џепова свиме што могу да заграбе. Тешко је замислити нешто физички и духовно даље од војника који су преживели голготу повлачења преко Албаније да би три године касније трчали да ослободе своју земљу брже од француске коњице и енглеских камиона.
Потомци народа који је пет векова пружао отпор османским завојевачима, повео борбу балканских народа за слободу, и увек слободу ценио више од сопственог живота данас веле да је подрепашво врлина, улизиштво мудрост, а подаништво слобода. Тужно.
Сетим се речи једног мог колеге од пре пар година, који је говорио о Албанцима. „Кад постане неопходно да се љуби чизма Империје, они који немају самопоштовање и не цене слободу увек изађу као победници. Некада је боље изгубити.“
Тачно је да се патриотизам не једе. Али од хране се преживљава. Од достојанства се живи. Ко не зна разлику, подаништво као судбину и заслужује.
Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. „Краљевине СХС“). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску „Монтенегро“ или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу „република Косово“ да и не спомињем, је ли.
Колико су српска „браћа“ била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.
Зато се не треба чудити неким коментарима на есеј о Солунској победи у Политици, људима који пљују по тој победи, по српској војсци и круни, историји, традицији... Тако су их учили у држави коју смо сматрали својом, а то није била.
Не могу да се љутим на новокомпонованог Дукљанина што клепеће како је Србија „окупирала“ Црну Гору и како је Мојковачка битка у ствари била српска завера да се уништи црногорска војска. Нити на имбецила који тврди да је Србија требало да приђе Централним силама, јер јој је Немачка нудила Солун и Скадар. Не зна, ваљда, да је рат избио управо зато што је Аустро-Угарска, наоружана немачким „бланко чеком“, објавила рат Србији? Та будала ваљда мисли и да је Империја пријатељ и савезник Србије, к’о кад је то лепо рекао амерички амбасадор на Б92.
Незналице могу да науче, чак се и глупаци могу научити да не верују у глупости. Али кад човек изгуби душу, онда му спаса више нема. Ево једног типичног квислиншког коментара, који не само да нема везе са животом, него ни са елементарним моралом:
"Niki" из Љубљане: "Srbi su 1914 trebali da predaju Nikolu Pašića i da prestanu sa provokacijama Austro-Ugarske, oko pripajanja južne braće, Slovenije i Hrvatske, i time izbegnu istorijsku krivicu da su počeli drugi svetski rat. Da je tada na čelu Srbije kakvom vremenskom igrom bio Miloš Obrenović, koji bi znao austrijskom caru da poljubi skute a posle da uradi kako hoće, danas bi Srbija imala 50 miliona stanovnika i imala duplo veću teritoriju nego sada. To bi bila prava politika."
Испаде да је Никола Пашић еквивалент Радована Караџића, да су мирољубиви Аустријанци ето морали да се бране од српске агресије, да је Београд пре 1914. агитовао за припајање Словенаца и Хрвата... а о другом (?!) светском рату да и не говорим.
„Ники“ је стереотип истих оних људи који данас тврде, без трунке доказа, да је распад Југославије деведесетих могао да се деси потпуно другачије (па чак и да се не би догодио!) да је само у Србији на власти био неко други осим Милошевића. Као да је све што се десило, од сепаратизма дојучерашње „јединствене браће“ до интервенције са стране, било реакција на деловање Срба. Апсурдно, сумануто, сулудо. Патолошки, могло би се рећи.
Још један коментатор после „Никија“ је писао о томе како је Бугарска одлично прошла иако је била савезник Централних сила, па после Осовине. Као, није јој отета територија, и ето је сад у ЕУ (што је, је ли, врхунац историје и после тога ништа не постоји?). И његова импликација је да би Србима и Србији било боље да су били нечије слуге. Чак и да је у праву (а није), када су то Срби имали луксуз таквог избора? Спутана Немачком на северу, Италијом на западу и Русијом на североистоку, црно-жута монархија није имала куд него на југ. А ту су јој на путу стајали Срби, од којих није тражила ни сарадњу ни „партнерство“, већ да цркну.
Неки ће рећи да је 1941. постојао избор, и да је само требало остати у Тројном Пакту. Истина, можда не би толико људи настрадало од усташке каме или братоубилачког рата четника и партизана, али зато би гинули под Стаљинградом или где већ. О моралном суноврату сарадње са геноцидним Хитлеровим пројектом да и не расправљамо.
Каквог ли је то избора било деведесетих? Је ли ико на Западу, у тој фамозној „међународној заједници“ и једног тренутка понудио прихватљиво решење за два милиона Срба западно од Дрине? Јесу ли то Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић били миротворци, или су хтели рат како би остварили свој сан (и то ни мање ни више него јавно признали)? Је ли то ико на Западу испоштовао и један једини договор који је потписан? Ни Венсов план, ни Дејтон, ни Куманово, ни 1244. Уосталом, зар није управо ЕУ пресудила да је Југославија, ето, спонтано престала да постоји, и да Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија нису сепаратисти, него легитимне наследнице СФРЈ? Ко је овде луд?
Квислиншки менталитет данас влада Србијом. Људи који би продали и рођену мајку за грош сада су на власти, контролишу скоро све аспекте друштва, и служење Империји сматрају најсветијом идејом, одмах изнад пуњења сопствених џепова свиме што могу да заграбе. Тешко је замислити нешто физички и духовно даље од војника који су преживели голготу повлачења преко Албаније да би три године касније трчали да ослободе своју земљу брже од француске коњице и енглеских камиона.
Потомци народа који је пет векова пружао отпор османским завојевачима, повео борбу балканских народа за слободу, и увек слободу ценио више од сопственог живота данас веле да је подрепашво врлина, улизиштво мудрост, а подаништво слобода. Тужно.
Сетим се речи једног мог колеге од пре пар година, који је говорио о Албанцима. „Кад постане неопходно да се љуби чизма Империје, они који немају самопоштовање и не цене слободу увек изађу као победници. Некада је боље изгубити.“
Тачно је да се патриотизам не једе. Али од хране се преживљава. Од достојанства се живи. Ко не зна разлику, подаништво као судбину и заслужује.
1 коментар:
Од читаоца ”Д” стиже овај коментар електронском поштом:
Проблем је, мој драги Соколе, у томе што Срба у Србији више - нема, или ако их има, не могу да се чују и виде.
Оно што се некада сматрало за вредност сада је "национализам". Да не залазимо у то да су апсолутно сви у Европи већи националисти од нас Срба, али се само код нас то из неког разлога сматра за негативну ствар.
Данашња политика силе се крије иза имена "Слобода" или "Демократија". Ја сам у школи учио шта ове две речи значе, али или су мене учили погрешно, или је овде неко луд. Данашња демократија се намеће силом, а слобода... то добијеш тек када те сравне са земљом.
Идемо назад на вредности: Пошто је добри национализам потиснут као добри холестерол једноставном чинњеницом да се у јавности понавља једно те исто нон-стоп (вешто контролисано од стране оних који финансирају све око нас, али истовремено на Кванташу продају слободу и демократију) сто пута на дан... онда ваљда мора да буде тачно. Тако су решили они којима није стало до Обилића, Хребељановића, Младића и Путника, тако су решили они који не желе да разумеју шта то са собом носи Европа, који мисле да ће тако брже стићи на скеле по Немачкој, Аустрији или ће моћи лакше да ћапају по трафикама у Италији. Тако мисле они који не знају које зло доноси Европа. Тако мисле они којима није стало до Србије.
А таквих је већина.
Зато мој драги друже ја желим теби да поставим питање - коме је намењен овај текст, онима који су изгубљени и гледају хрватскз телевизију у по Београда, или онима који од муке покушавају да побегну из тог чемера где влада та килава већина са још килавијим политичарима...
Ја не желим да кажем да је битка изгубљена, али не само Србија, него и сами ми Срби - смо поједени једним раком који се зове подела. Јако смо лоши господари, јако се лако продајемо, јако лако заборављамо. Сваки Србин који се са мном слаже нека погледа у своју кухињу и види дали користи Вегету или Зачин Ц. Ту се почиње.
Постави коментар