„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 28. фебруар 2007.

„Мало, брате“

Пресуду Међународног суда правде коментаришем сутра на Antiwar.com, па нећу да овде улазим у детаље. Засад ћу само рећи да је пресуда много више добра него лоша. Лоши аспекти су углавном признавање икаквог легитимитета незаконитом трибуналу, кроз позивање на „случај Крстић“ да би се установило постојање „геноцида“ у Сребреници, као и апсурдна осуда Србије што „није спријечила“ нешто над чиме (како сам суд констатује) није имала утицаја и за шта није могла да зна.

Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?

Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа „геноцидним чином“), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о „србочетничкој агресији и геноциду“. Чују се осуде типа „какав је ово суд“ и „па цијели свијет зна“ и „свима је јасно“... али очигледно тај „цијели свијет“ се своди на територију од Цазина до Горажда, а „сви“ на онај дио становништва Босне кога представља Харис Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.

Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.

Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.
Наједаред са јави Мујо: „Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?“
Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: „Два.“
На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. „Мало, брате.“

петак, 23. фебруар 2007.

Повод за размишљање

Колико се по империјалној штампи пише о „неизбежној“ независности Косова, није ни чудо да је бар део тог сентимента осмозом прешао у српску јавност. И онда долази оно неминовно „Да ли је могло другачије“? и томе слична самодеструктивна дискусија.

Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.

Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне „лекције“ из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:
Једна политичка групација је потпуно опседнута новим комунизмом у виду „евроатлантских интеграција“ и нуде га народу у Србији као псеудо-религиозну идеологију која ће руком однети све њихове проблеме. У том циљу ништа није испод части да се уради: растурање војске, касапљење школства у виду политички коректних програма, уништење дипломатске службе... Што би им предаја територије била проблем? Такви људи не могу да бране српско право на Косово и Метохију јер им није у менталном склопу да тако нешто раде. То би ишло против њихове идеолошке матрице, што је за њих незамисливо.

Други се супростављају таквим лудачким потезима и идејама али њихова грешка је у другом правцу. Они гледају на САД пре свега као на гвоздени монолит који се не може променити и на који се не може утицати. Ако је то било тачно током 1990-тих, то данас дефинитивно није случај, поготово након 11. септембра. Ово не значи да би САД учиниле салто мортале ако бисмо активније радили али би сигурно многи планови антисрпских кругова у Вашингтону били знатно отежани.

Чињеница је да Србији треба јак савезник али је исто тако чињеница да она не сме да постане било чија клијент-држава, поготово оних организација које активно раде против ње јер би то у значајној мери сузило њене спољнополитичке могућности. Уосталом, прочешљајте мало историју: клијент-државе никада нису добро пролазиле.
И даље се, дакле, гледа на свет кроз хладноратовску визуру: Москва или Вашингтон (или Брисел), нечији се вазал бити мора. А да ли је баш тако? Евроатлантисти заступају једну ирационалну, догматску идеју и не презају да за њено остварење искористе сва средства. Проблем је што њихови противници (међу које убрајам и себе) углавном немају артикулисану позицију. Кажу „Ма хоћемо ми у Европу, али...“, као да им није јасно да у том моменту, после „али“, све што имају да кажу више није битно. Докле је дошла та само-негација да више нико не сме ни да помисли да би живот у слободи, без диктата било Москве, било Вашингтона, било Брисела или неког четвртог, био и примеренија и позитивнија алтернатива доктрини која на сав глас прокламује да „алтернативе нема“?

У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.

Суштина шараде „статусног процеса“ и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...

А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.

уторак, 13. фебруар 2007.

"Драги Мајкл"

Вјекослав Радовић пише Мајклу Полту, у данашњем Гласу jавности :

Vaš napor je, u marketinškom smislu, zaista šarmantan poduhvat u borbi da se preokrene javno mnjenje u Srbiji u korist nezavisnosti Kosmeta, da bi otimačina delovala "demokratskije". Ispada da ste nas i bombardovali samo zato što nas volite!
Vaš pretpostavljeni gospodin Danijel Frid prethodno je izjavio da se javno mnjenje u Srbiji menja u Vašu korist. Zaključio je to samo na osnovu jednog teksta u "najstarijem" i "najuticajnijem" listu na Balkanu.* Zar dan u Stejt departmentu, zaista, počinje sa Politikom, a Vaš čitanjem pisama u Glasu javnosti? Svaka čast!

Međutim, brine me što vi formirate svoje stavove na procenama dece komunističkih generala, poput kolege iz Politike, a ignorišete poruke poput onog ispruženog srednjeg prsta u jednom beogradskom tabloidu. Vi bi makar trebalo da znate da komunistima ništa nije sveto i da iver ne pada daleko od klade. A, Vaši glavni miljenici i uzdanice u Srbiji upravo su deca komunizma, prerušena u demokrate!

Vidim, obojica smo naturalizovani Amerikanci, samo što ste Vi rođeni u Austriji, a ja u Hrvatskoj. Ali, verujte, g. Polt, čak i da sam Papuanac, gledajući šta radite ovom narodu - postao bih Srbin! Jer ako su to što Vi ovde radite ideje Vašingtona, Džefersona i Linkolna, onda neko od nas nije Amerikanac. I ne dozvoljavam da ste Vi to više nego ja. Da Vas možda nije spopao žal za Austrougarskom monarhijom?

[...] Umesto da se suočite sa istinom, Vi Srbima ultimativno poručujete: "Možete prihvatiti našu ruku i izabrati uspešan put, ili se povući u prošlost ispunjenu besom, koja ne nudi budućnost..." Zar ne shvatate da je ruka koja im otima Kosovo za Srbe ruka lopova i džeparoša?

[...] I, manite se usluga dece komunističkih generala. Nije reč o parama, ali ne zaboravite, ekselencijo, da su ta deca izdala i sopstvene roditelje.


(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)

понедељак, 12. фебруар 2007.

Историја и "службена истина"

Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.

Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...

Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.

уторак, 06. фебруар 2007.

Развлачење памети

Занимљив коментар Ђорђа Вукадиновића (НСПМ) из јутрошњег издања Политике, ставља Ахтисаријев предлог у контекст ситуације у Србији.

...глупо је љутити се на Ахтисарија. Финац је од почетка био само поштар, нервозни изасланик и повремено арогантна марионета оних који су га, упркос његовим рђавим балканским референцама, на то место поставили, ту задржали и на крају изразили „задовољство његовим радом” и његовим „компромисним предлозима”.

... интересантно је да српска јавност, или бар оно што ових дана доминира нашим медијима, не само да се устручава да покаже прстом на Мартијеве налогодавце, него се и према њему самом опходи са очитим вишком поданичке снисходљивости и рајетинског менталитета. Има ту, дакако, доста политикантства и страха да неко други (Коштуница, или – још горе – радикали) не извуче политички профит, да се не угрозе петооктобарске „тековине”, да се народ не разочара у праведност Великог брата, да не девалвира „евроатланска” мантра и не компромитује се главни изборни адут овдашњих демократских снага. Али има, такође, и искрене стрепње да нам се не понове деведесете, да земља не заврши у изолацији и да читаво друштво не потоне у политичку и егзистенцијалну неизвесност.


Манипулатори страха српског друштва у политикантске сврхе с једне стране тврде да Ахтисаријев предлог, ето, и није толико лош, а да сигурно није коначан.

С друге стране, међутим, непрестано се, још и пре него што су преговори отпочели, сугерисало да је „све изгубљено”, „Косово дефинитивно отишло”, а сваки труд на том пољу напросто бесмислен и узалудан.


Међутим:

... најбизарнији су били покушаји да се потенцијална агресија јавности скрене са „забрањеног” објекта и изручи на одлазећу српску владу. Можда су у влади заиста требали да приме Ахтисарија – кад већ нису умели да убеде сопствене медије и да објасне сопственим грађанима зашто је бојкот боље решење. Али напросто је комично гледати каква је и колика хистерија настала због тог Коштуничиног геста... Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно („још је Милошевић изгубио Косово”), и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. А уколико се којим случајем усуди да се не појави ни на најављеном плеј-офу бечких преговора, његове заслуге за независно Косово постаће веће од Тачијевих. Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа... И њихових београдских адвоката и сличномишљеника.


(Комплетан чланак у архиви Политике.)

STRATEGIC MARKETING - IN VIVO

Уместо планираног надовезивања на актуелни коментар Witch-king-a, поткрепићу његову тезу цитатом најновијег хита Срђана Богосављевића, неуморног ударника и ауторизованог жреца овдашње индустрије јавног мнења. Наравно, мудрости попут ове, одашиљу се у остатак света најчешће са проверене фреквенције Министарства Истине, одакле би друго. Дакле, г. Богосављевић је дошао до следећег закључка:

Ако се додају елементи који побољшавају статус неалбанског становништва на Косову, најспремнији на компромис су Срби, па Албанци, а најмање косовски Срби, закључак је истраживања које је спровео Стратеџик маркетинг.

Две трећине грађана су, према истом истраживању, за улазак у Европску унију, али ако је то на било који начин условљено Косовом, број опада на пола.


Одлично! Ето нама новог кривца за то недопустиво кашњење у ЕУССР... Зли косовски Срби, тако неспремни на компромис са сопственим убицама... Вероватно је Богосављевић пешке обишао преостала српска гето-насеља јужно од Ибра, дочекиван хлебом и сољу од стране ражалованих УЧК-оваца, и лично се уверио са каквим опасним и бескомпромисним српским екстремистима ти мирољубиви и компромису склони романтици имају посла.

Немам воље ни да коментаришем даље (а о аспектима досадашњег рада ове агенције, и што-је-баби-мило-то-баба-и-изброји-играња са процентима, потребна је посебна анализа коју остављамо за неки други пут; баш као што су и подаци из цитираног дела такође прича за себе). А нема ни ефекта. Ко год је макар површно пратио објективни и непристрасни рад Стратеџик Маркетинга, зна да би Богосављевићу & Ко. позавидели и уредници Ким Џонг Илове државне телевизије, на толикој решености да се ни по коју цену не скрене са Јединог Пута (с тим што овима Брисел дође отприлике оно што је севернокорејским колегама Пјонгјанг). Него, чисто нека остане забележено то да је косовско-метохијским Србима, ето, замерено чак и то што не показују довољно ентузијазма према државотворним напорима Чекуа и Тачија.