„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 30. јануар 2007.

Сад се сетили...

У данашњем Гласу Јавности, Вјекослав Радовић поставља добро питање: зашто премијер Коштуница није Ахтисарију рекао "сиктер" пре годину и кусур? Знало се већ тада ко је и какав је Марти Ахтисари, и да је његово именовање за "посредника" у преговорима о будућем статусу окупираног Космета цели процес унпаред претвара у фарсу. Коштуничино одбијање да прими Ахтисарија, правдано одсуством мандата тренутне владе да преговара о статусу Космета, не може а да не изгледа као позивање на техникалије.

Добро каже Радовић:

Наравоученије је да се беспоговорним повлађивањем "међународној заједници" ништа не добија. "Партнерство" у коме је стално ј***** само једна страна, нема смисла. То је, на крају, дошло главе и Слободану Милошевићу, кад је своје дојучерашње саборце прогласио за ратне хушкаче и прокламовао да "мир нема алтернативу". Да није заиграо на ту карту, можда би још седео у Београду, па макар и на нашу несрећу.


Милошевића је, дакле, упропастила његова капитулантска политика према "међународној зајединици," а не "сулудо супротстављање свету," како то дежурни дрекавци по медијима, како српским тако и светским, представљају. Из те перспективе, када се узме у обзир капитулантска политика ДОСманлија и осталих "реформатора" у последњих 6 година, испада да је све стварно исто, само њега нема.

недеља, 07. јануар 2007.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Свим читаоцима блога који празник Рождества Христовог славе по јулијанском календару, срећан Божић. Извод из Божићне посланице Његове Светости Патријарха српског господина Павла, наук и порука, као и увек:

Зна­мо до­бро за све на­ше па­до­ве, рас­ко­ле и по­де­ле. Мо­ли­мо се Го­спо­ду да то пре­ста­не јед­ном за­у­век, а све вас мо­ли­мо да бу­де­те јед­но у Го­спо­ду, ка­ко би­смо сви­ма по­ка­за­ли чи­сту ве­ру и све­ту сло­гу, сву ле­по­ту ве­ре у Бо­га и ве­ре у чо­ве­ка Бож­јег. То ће би­ти он­да ка­да пре­ста­не­мо да се ме­ђу со­бом дели­мо на раз­не на­чи­не, нај­че­шће по без­у­мљу. По­ку­шај­мо, у ра­до­сти божић­ње­га сла­вља, да се из­ми­ри­мо и саберемо око колев­ке Бо­го­мла­ден­ца и да пре­ва­зи­ђе­мо све наше бе­сми­сле­не по­де­ле!

На­рав­но, тре­ба о све­му про­ми­шља­ти, су­о­ча­ва­ти раз­ли­чи­те ста­во­ве и рас­пра­вља­ти, али то не сме да бу­де раз­лог за међусобну мржњу или за мржњу пре­ма би­ло ко­ме. Мо­ра да важи пра­ви­ло да „онај ко же­ли да бу­де пр­ви, тај тре­ба сви­ма да слу­жи”. Хри­стос је Сво­јим жи­во­том по­ка­зао све ово, а ми хри­шћа­ни има­мо све­ти за­да­так да и сво­јим живље­њем то по­твр­ди­мо. Да­нас је нај­по­год­ни­ји дан да ис­пи­та­мо се­бе где смо ми у том де­лу и да ис­пра­ви­мо са­ми се­бе и јед­ни дру­ге ка­ко би на­ша ра­дост би­ла пот­пу­на и трај­на. Сва­ко од нас тре­ба да у лич­но­сти дру­го­га чо­ве­ка види ли­це Бож­је, ли­це сво­га бра­та и веч­ног са­бра­та. Та­да ће ср­це сва­ко­га од нас истин­ски би­ти ви­тле­јем­ска пе­ћи­на у ко­јој се Хри­стос увек из­но­ва ра­ђа. И што ви­ше бу­де та­квих ср­да­ца, сви­ма ће би­ти бо­ље и сви ће­мо би­ти бо­љи.

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!