„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 15. јун 2006.

Хронично лудило

Мондијалисти даноноћно креште да су Срби примитивни, заостали, дивљи и да им је преко потребно па и насилно "цивилизовање" како би се "еуро-атлантски интегрисали." Не кажу, дабоме, како ствари стоје на том Западу у који треба да се силом интегришемо и свакодневно снисходљиво да се поклањамо.

Срећом, ту је Батлер Шефер, бриљантни филозоф са страница LewRockwell.com, који стање америчког духа пет година после 11. септембра описује као "нормализовану неурозу" и облик хроничног лудила. Цитирам само неколико одломака:

Живимо у земљи којом владају опасни и глупи људи; социопате који су спремни да плански побију стотине хиљада невиних људи, жена и деце само да би задовољили своју незајажљиву похлепу за влашћу. Још поразнија је чињеница да живимо у земљи чији становници или цене такво понашање, или нису вољни нити способни да га препознају и осуде. Владајућа класа и њена камарила су зато у стању да понуде најпровиднија оправдања за своје понашање народу који заузврат само маше заставама.

Стравична је грешка да се за наше проблеме окривљују политичке вође, медији, или корпоратистичке структуре. Да ли силом прилика или својевољно, ми смо аутори сопственог лудила. Наше контрадикторно размишљање, у недостатку унутрашње свести, дозвољава да службено лудило сматрамо прихватљивим понашањем. Постали смо друштво "нормално суманутих," и то лудило уништава нашу свест о сопственој људскости, а и људскости других.

(...)Било какав суштински изазов овако распрострањеном политичком злочињењу захтева нешто што је већина нас одавно напустила: скуп јасних, виших принципа. Да би се живело нормалним животом, ослобођеним парадокса и ирационалних сукоба, човек мора да поседује унутрашњи, интуитивни осећај за понашање које одговара животу у друштвеној заједници. У разговору са људима, ретко срећем оне који сматрају да је јасно формулисан филозофски принцип прихватљив одговор на неко питање.

У доба када колективна хистерија очекивано потискује глас појединца, филозофске принципе су замениле анкете. Не знам колико пута сам на моја размишљања о било чему добио одговор, “али већина се не слаже с тиме." У нашем инфантилном свету, “принципи" су сведени на политички подобне пароле...

(...) Напустили смо оно што је покојни Џозеф Кембел назвао нашим "невидљивим носивим стубом", и платићемо због тога. Ричард Вивер нас је подсетио да "идеје имају последице". Последице има и њихово одсуство, као и ограничавање дозвољених окрива размишљања. Живимо у умирућој култури, чију пропаст већина нас неће препознати док не дође до потпуног колапса једине ствари коју још увек ценимо: нашег материјалног богатства


Шефер поставља каузални однос између материјализма који потире све духовно и социопатије која се одражава у лажима, убијању и пљачки. Мондијалисти међу Србима тврде да су Срби огрезли у лажима, убијању и пљачки баш зато што су окренути вери, мистици, историји и традицији, које чим пре треба да напусте у корист западног материјализма.

После 10 година силом прилика проведених у Америци, склонији сам да верујем Шеферу. Људи који урлају на сав глас кад треба да оптуже Србе за неки покољ а уздижу у звезде "Запад" који предњачи у изазивању ратова, масовном убијању, пљачки, паљевини, неправди и насиљу сваке врсте, или никад нису чули за логику, или су отишли још даље од Мао-це Тунга па верују да не само власт, већ и правда и смисао извиру управо из пушчане цеви.

уторак, 06. јун 2006.

„Добровољно“ силовање

Доле транскрибован коментар Станка Церовића са Мећународног француског радија (Radio France Internationale - RFI) емитован је крајем фебруара, када су у Бечу почели „преговори“ између шиптарских сепаратиста и власти Србије, а под патронатом „Контакт групе“ и знаног ICG-миротворца Мартија Ахтисарија.

Отцјепљењем Црне Горе, које је терориста-премијер Агим Чеку назвао „претпосљедњим чином распада Југославије“, сада се поново актуелизује питање Косова. Зна се већ шта хоће Шиптари и њихови симпатизери у круговима моћи ЕУССР и Америчке империје; питање је како то да остваре. Управо о томе говори и Церовићев фебруарски коментар.

Без даљег увода:

Радио Франс Ентернасионал, 20.02.2006.

Поводом почетка преговора о Косову...

Станко Церовић

Овакви какви су, преговори између приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.

Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.

Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. (подвукао С.С.) Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.

Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.

Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...

Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.

Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.

Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бароза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.

Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:
Над Србијом ће се извршити „добровољно силовање“ – тј, тражиће се од Београда, после силовања, да саопшти да је то и хтео – а онда ће му богато дијете, које је извршило тај чин – у овом случају Европска унија – понудити паре да се утјеши.
Јесте непријатно, и сигурно је да ни западна дипломатија не ужива у овако отвореној неправди и бруталности, али нико не види како друкчије да разријеши косовски чвор.

Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?

У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.

четвртак, 01. јун 2006.

Дуже у заједници

Виц који сам чуо јутрос:

Пита Црногорац Србина: "Гдје ћеш на љетовање ове године?"
"У Турску," овај одговара.
"Што у Турску?" увријеђено ће Црногорац.
"Имају лепше море, боље плаже, повољније цене, а и дуже смо били у заједници."

(захваљујем Јелени)