„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 22. март 2006.

Нужни Идиотизам

Босанска тужба и потраживање милијарди од Србије као надокнаде за претрпљени геноцид, агресију и ратну штету, а пред међународним судом правде у Хагу концидирала је са смрћу Слободана Милошевића и изненадним окончањем поступка који се против њега водио у суседној установи. У недостатку виђенијих (српских) оптуженика у хашким клупама, очекује се да ће пажња медија добрим делом бити преусмерена ка овом ‘другом’ хашком суду.

Да ће овде бити наплаћен изостанак пресуде Милошевићу, експресно су нас уверили правни експерти опште праксе из CIJ. Пресуда у корист босанске стране је много изгледнија, тврде они, него ли у криминалном поступку какав је вођен против Милошевића, јер је доказни стандард знатно мањи. Остаје нејасно како је то познато експерту, будући да је ово први случај у коме једна држава тужи другу за геноцид и да, стога, не постоји правни преседан.

Босанска (читај Муслиманско-бошњачка) тужба датира из 1993 године и сасвим је у складу са ондашњим, садашњим и будућим виктимизацијским митом који је овај народ, уз подршку водећих светских медија заглупљивања, изградио себи у славу.

Са друге стране апсолутно не чуди, чак трагикомично засмејава, српска уводна реч одбране, изговорена из уста извесног Радослава Стојановића. Дотични је, наиме, Босанцима претио нужним помирењем (архива, 9 март 2006), ваљда у духу српске мазохистичко-двадесетовековне традиције авнојевског формата. Овакво очигледно демонстрирање националних карактеристика би билo превише и за једног Дворниковића. Босански размажени нарцис и српски нужни мазохиста.

Други члан тима одбране, Тибор Варади, министар правде под Панићем, у поседу је двојног, српског и мађарског држављанства, које је стекао ’92 године, напустивши Србију зарад катедре у Будимпешти. Ако се обистине жеље неких америчких конгресмена и војвођанских политичара, Варади би могао да учествује и у спору Мађари vs. Србија, с тиме што би овога пута могао да бира за кога ће да игра.

среда, 08. март 2006.

Jaslina

Понекад се питам да ли је све уствари питање укуса? Или бар елементарног укуса. Са једне стране, разумем чињеницу да простота и просек преовладавају, а дезинформација влада. То је просто (и просечно) дефиниција већине. Али када се осведочиш да је тој простоти и одсуству елементарног укуса додељена врхунска награда, онда знаш да су од треша једино гора званична ремек-дела.

Шта је одсуство елементарног укуса? Да од приче на којој је муслиманска страна у грађанском рату у БиХ тако жестоко профитирала направиш опет исту причу (овог пута филмску) и скупљаш похвале, награде и пажњу, незаслужено и са лажном бригом за унесрећене.

Јер највеће жртве силовања у Босни - поред правих жртава које не би смеле имати националност - су Срби. Како? Тако што у случају Срба, силовање више није било оно што уствари јесте – трагедија страдалих појединаца затечених у хаосу рата – већ је постало оружје злоупотребљено за оптужбу целог једног народа да је на нивоу државе планирао, организовао и извео систематско силовање особа друге националности у десетинама хиљада. Гротескне бројке које су се кретале од 60,000, 50,000 (Њузвиков кавер стори из јануара ’93, Pattern of Rape) па до цифре од 30,000 и коначно 20,000 жртава српског ‘систематског силовања’, упражњаваног у ‘логорима за силовање’.

Иако су ове болесне бројке и једнако вулгарне фразе, специјално сковане за ову прилику, одавно негиране cа званичних места (реалне максималне пројекције се крећу од 2,000 до 3,000 жртава на све три стране у рату) то не спречава медијске профитере да опет зарађују сузе саосећања и још дубље се уживе у сопствени аутовиктимизацијски мит.

Не знам...за мене је ово ипак питање укуса, а не националне припадности и одговарајућег политичког опредељења.

Да сам Муслиман из Босне, не бих се усудио да од теме која заслужује највећу пажњу и најискренијy посвећеност поново правим једну политичко-пропагандну игру, што је случај ‘силовања у Босни’ био од самог свог почетка, с краја ‘92 године.
И да на додели незаслужене награде опет помињем ове мега цифре и тражим главу злочинаца.

Можда бих, пак, да сам Муслиман из Босне реаговао овако.

понедељак, 06. март 2006.

Агим


(адаптирано са grayfalcon.blogspot.com)

Прошлог уторка сам добио позив од колеге у Вашингтону, који ми је саопштио да има поуздану информацију да ће Бајрам Кошуми, тзв. премијер привремене владе окупираног Косова бити приморан на оставку у орист Агима Чекуа. „Зар Контакт група може да то уради?“ упитао ме. „Свакако“, одговорио сам. „Кошуми је њихов пион. Империја може да на Косову ради шта год хоће“. Осим да заштити не-Aлбанце и њихову имовину, наравно.

У среду, првог марта, Ројтерс је јавио да се премијер Косова Бајрам Кошуми дао оставку „под притиском... западних спонзора који помажу српској покрајини под контролом УН у преговорима који би је могли довести до независности“. Вицекраљ и пожртвовани борац за албанску ствар, Сорен Јесен-Петерсен, изјављује: „... желимо да подржимо Косово, али у исто време хоћемо да вође и народ зараде оно што желе да виде на Косову“. (Превод са идиотског: Ми = Империја; Косово = Албанци. Идемо даље.)

Дабоме, Кошумијев наследник је стварно Агим Чеку, кољач из Крајине и војни заповедник терористичке "ОВК" (Хашим "Змија" Тачи је био политички вођа). Чеку је природни наследник мезимца Империје Рамуша Харединаја, који је прошлог марта дао оставку на место премијера како би отишао у Хаг по оптужни Инквизиције - и био убрзо након тога пуштен назад на Косово. Крис Делисо са Balkanalysis.com вели (саркастично):

Нема бољег човека од Чекуа кад се ради о уклањању „непотребних застоја“, поготово ако то подразумева уклањање непотребног становништва.

Па да видимо. Прво Буш II усвоји балканску стратегију коју су написали Клинтонисти, а која у пракси значи одвајање Косова и Црне Горе, централизовану БиХ под муслиманском доминацијом, и што је више могуће осакаћену и ослабљену Србију. Затим Каи Ејде одобри почетак преговора о коначном статусу, мада нити један од стандарда које су УН захтевале није био испуњен - таман онако као што је игнорисао мартовски погром. Потом долази избор Мартија Ахтисарија да води те преговоре; човека који је 1999. у име НАТО преварио Београд да потпише примирје које је НАТО спровео као безусловну капитулацију на Косову, и који је онда службовао у одбору србофобичне и проалбанске Међународне кризне групе. Онда, после смрти и медијског проглашења за свеца Ибрахима Ругове, америчке и британске дипломате отворено изјаве да је независност Косова неизбежна, и да Београд с тиме треба да се помири. А сада „међународна заједница“ показује до које мере заиста контролише Албанце на Косову, и приморава њихове вође (јер је у међувремену изнуђена оставка и Неџада Дација, председника привремене скуштине) на оставку у корист својих мезимаца из „ОВК“.

Упркос својој улози у покољима српских цивила на територији данашње Хрватске (а за које Хашка инквизиција терети његовор надређеног, Анту Готовину), Чеку не само није оптужен, већ је постављен за команданта „Косовског заштитног корпуса“, синекуре за терористе ОВК успоставњене после окупације, и на платном списку УН. Када су Чекуа ухапсили на пропутовању у Словенији, по важећем Интерполовом налогу заснованом на кривичној пријави у Србији, из затвора га је вадио вицекраљ Хари Холкери. Том приликом Холкери је изјавио да „Србија и Црна Гора нису више надлежне за грађане [sic] Косова.“ Није био ни издалека толико децидан пар месеци касније, током албанског дивљања по Косову. Тада се негде сакрио са осталим зечевима.

Зар после свега овока ико са мрвицом мозга у Србији може још да мисли како „међународна заједница“ (тј. Вашингтон, Брисел и њихови послушници) намерава да види било које друго решење осим албанског Косова? Зар у то има икакве сумње?

План да се Косово одвоји од Србије и de iure као што је већ одвојено de facto би требало да буде главна брига било које власти у Београду; никакав лов на Ратка Младића, нити преговори о могућности теоретског разматрања обећања да ће се можда преговарати о концепту евентуалног уласка у ЕУ - него очување територијалног интегритета Србије, сада и овде. Пристајање на „независност“ Косова је издаја (тако пише у Уставу). Проблем је једино што је ових дана издаја помодна у Београду. Сматра се прогресивном, цивилизованом, демократском чак...

среда, 01. март 2006.

Левица, десница и слобода

Недавно сам коментарисао заблуде о "левици" и "десници," поводом једне квази-дебате у листу Данас. Данас читам есеј који је за Институт Мизес написао Антони Грегори, који објашњава да велики део опозиције владавини Императора Буша нема ништа против ни Империје, ни ратовања, ни свемоћне државе, већ искључиво против Буша лично; кад би "њихов" човек постао император, мисле они, све би било боље. Као позитивне алтернативе Бушу тако се у америчком политичком менјстриму спомињу Џон Кери и Ал Гор као пропуштене прилике, а Џон Мекејн и Хилари Клинтон као могућа будућност. Грегори критикује овај (стрвично скучени) дијапазон мисли, јер је супротан слободи:

Волети слободу значи бити против државе која је константно напада, било да се огрће традицијом и да за њу навијају крвожедни генерали, директори корпорација и конзерватици, или да носи маску хуманизма и једнакости, за којом иде парада социјалних радника, бирократа, синдикалиста, интелектуалаца и мултилатералних милитаната. Ружно лице политике је да колико год једна страна постане неподношљива у својој употреби власти, сама власт на исти начин поквари и другу страну. Левица и десница се окрећу са ветром; потенцијал саме државе да постане обимнија и гора обуздавају само економски закони, људска природа, и јавно мнење које се истински противи ширењу државе, у какво год рухо била обучена.

Нажалост, у данашњој Америци (а поготово у рушевинама Југославије), нема много људи који на државу гледају као на зло, па макар и неопходно; већина државу посматра као нешто добро, позитивно, пожељно, и што више то боље. Зато је и нама и Американцима сваким даном све горе...