„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 24. фебруар 2006.

Хапшења, преговори и теглећа марва

Ратка Младића час налазе, час траже, час хапсе, час са њим преговарају (све зависи ко и како пушта "информацију"). Шта год да се деси у наредних пар дана, Срби и Србија од тога никакве користи имати неће.

Ако Младић буде ухапшен и изручен, зли језици Запада ће очас да прокоментаришу како ето, они већ годинама говоре да званични Београд зна где је Младић, али га штити, и сад га предаје из чисто политичких разлога, а не неке преданости демократији, Хашкој правди или чему већ. Ако до хапшења не дође, ти исти зли језици ће опет да урличу како Србија не испуњава своје обавезе и како треба на њу да се још више удара. Како год се окрене, њима иде на руку, а Србији не.

Колаборатори тврде да ће, ако се Младић не ухапси и изручи, ЕУ прекинути преговоре са Београдом. Па нека прекине. Шта је то ЕУ урадила за Србију, и шта нуди Србији? Кренимо редом.

ЕУ је одговорна за одлуку Бадентерове комисије која је 1991 "пресудила" да су административне границе република неприкосновене државне границе (осим кад је реч о Србији, дабоме), и прогласила да се Југославија распала сама од себе, а не сепаратизмом Словеније, Хрватске и БиХ - дајући тиме државама које су се илегално отцепиле од СФРЈ пуна права на својину СФРЈ (а на шта су Досманлије пристале споразумима од сукцесији пре пар година). ЕУ је одговорна и за накарадну "уставну повељу" која је за непуне три године постојања само огадила заједнички живот грађанима Србије, а ничим није спречила сепаратизам цетињске хунте Мила Ђукановића. Штавише, сад та иста ЕУ измишља нека нова референдумска правила за Црну Гору, скројена како би цетињској хунти створила покриће за отцепљење. Човек који је практично министар спољних послова ЕУ, Хавијер Солана, је председавао агресијом НАТО на Србију и Црну Гору 1999. Да ли ишта од овога звучи као препорука?

Шта ЕУ нуди Србији? Тренутно Унија не прихвата нове чланице, јер једва да може да "свари" оних десет које је прогутала претпрошле године. Земље ЕУ кубуре са великим стопама незапослености, инфлацијом, верским и етничким нередима (Холандија, Француска, Данска), "белом кугом" и старењем домородачког становништва, итд. Само кандидатура за ЕУ, а камоли чланство, обавезује земљу да уведе хиљаде, ако не и десетине хиљада нових закона и прописа. Не само да примена тих прописа има своју цену, већ је великих број тих «европских» закона сулуд. На пример, јесте ли знали да је истински камамбер, француски сир прављен од непастеризованог млека, илегалан у ЕУ? Него шта. Иста је ствар са одређеним врстама кобасица у Италији. А енглески свињари морају да купују лопте прописане величине и састава како би се њихове свиње играле и биле срећне. Ако се доследно буду поштовали прописи ЕУ, сва храна у Србији ће ускоро бити ван закона. Шта ће онда Србија да једе, «интеграције» на жару?

Бриселски левијатан, изграђен на пост-модерним, пост-националним, пост-логичним, пост-верским и социјалним тековинама смртоносне филозофије свемоћне државе која је од 20. века направила највећу кланицу човечанства, је у ствари препорођени Совјетски савез, пресвучен сомотом и са много бољом рекламом. Уверење да је «ЕУССР» некако неизбежна судбина Србије не разликује се од марксистичке историјске дијалектике. Није случајно да су најљући адвокати «европских интеграција» управо лучоноше «друге Србије» са марксистичким педигреом.

Причали су Србији да ће санкције, претње и уцене престати када се ухапси и изручи Милошевић. Па ето нису. Нису престале ни изручењем других глава, нити ће престати хапшењем Младића, или Радована Караџића. Ако уцене и претње постижу жељене резултате, зашто од њиох одустати? Само сулуда постмодерна «логика» није у стању да види ту очигледну истину.

Професионални увлакачи Европи (и Америци) лапрдају како би хапшење Младића поправило позицију Србије у преговорима о Косову. Тандара-броћ. Званични Лондон и Вашингтон су јасно и гласно рекли да је независно, Албанско Косово једино за њих прихватљиво решење. То изјављује и намесник «међународне заједнице» Јесен-Петерсен, а слаже се и већина западних новинара. Могу Срби да траже у званичним изјавама професионалних лажова неки обрт речи који би значио да можда није тако, али то само значи да су у стању сами себе да лажу боље него ико на свету. Као «надокнада» за отимачину Косова нуди се... шта? Обећање уласка у ЕУ, на неко куково лето? Али, зар то опет не зависи од хапшења Младића, Караџића, краљевића Марка или кога већ Хашка инквизиција оптужи за планетарни геноцид србонацистичких агресора, уз острашћене урлике «друге Србије»?!

Разумео бих, ето, да Београд тражи улазак у ЕУ у замену за Косово. Издају, безумље и апсурд на страну, то би макар имало обрисе неке реал-политичке рачунице. Уместо тога, Драшковић по Бриселу преклиње да се не прекидају преговори, а министри бивши и садашњи (не зна се разлика) по Србији кукају да без хапшења Младића, Караџића - и кога год још Инквизитори тражили сутра - Србији нема спаса. А ја опет мислим да јој пре нема спаса кад је воде волови, који баш као теглећа марва реагују само инстинктивно, на мотку и репу. Па још кад од мотке помисле да је репа, и уживају кад их туку...

Ако тако размишља и народ који их је, макар у теорији, изабрао за владаре, онда и заслужује да уђе у ЕУССР, и да на сопственој кожи осети постмодерни социјал-етатизам, у коме ће им бити исто као сад – само много горе.

понедељак, 13. фебруар 2006.

13. звјездица

У јуну 1992. године, дванаест беба је умрло у бањалучком породилишту, због недостатка кисеоника за инкубаторе. Само једна је преживјела, али са озбиљним посљедицама. Сљедећих 13 година је мала Слађана Кобас водила борбу за живот против рака. Прије два дана је стигла вијест да је ту борбу изгубила.

О бањалучкој трагедији остала је пјесма, упућена свјетским душебрижницима који су били и остали слијепи на српску патњу:

"Дванаест звјездица, ноћас пало је
с неба на ваш длан, цијењени господине.
Дванаест звјездица, ноћас пало је,
шта су скривиле, цијењени господине?"

Бањалучких звјездица сада је тринаест. А власти које тврде да представљају - између осталих - и њихове ојађене родитеље данас говоре како је "интеграција" са господом крвавих руку од рата у БиХ, "Олује" и Косова врхунска политичка и друштвена аспирација, којој нема алтернативе.

Реците то помореној дјеци, цијењени господине.

четвртак, 09. фебруар 2006.

Брутална константа

Поводом Сумње више нема, Данијел пише:

..hteo bih u isto vreme da ti postavim pitanje koje jos uvek niko ne uspeva da odgovori: zasto protiv srba? Sta je to sto jos uvek Zapad trazi u istrebljivanju Srbije kao drzave i njeno suzavanje u oblast beogradskog pasaluka? ... Ono sto nisam uspeo jos da shvatim je kada ce sva ova manipulacija i protivsrpsko raspolozenje da prestane. Sta jos hoce? I zasto je u interesu svetskih sila ... da uniste Srbiju umesto da je kupe kao sto su uradili sa svim ostalim drzavama bivse Jugoslavije, a sto bi sa sadasnjom vladom bilo dosta jednostavno?


Одговор на питање "зашто Србе?" може се наћи у мемоарима разних светских политиканата који су се бавили Балканом у протеклих 15 година. Строб Талбот, у предговору за мемора Џона Нориса из МКГ (ICG) отворено каже да је Србија била једина која се одупирала походу НАТО на Исток, и да је као таква морала да буде уништена као пример.

Зашто се таква политика наставља? Па лепо кажу ти исти људи да мора да се "заврши посао" отпочет деведесетих. Ако садашње власти и невласти у Србији хоће да тај процес убрзају и олакшају предајом и продајом, тим боље, је ли.

Најчешће се за то наводи "нацистичка логика", у којој се Срби и Србија пореде се Немцима и Немачком после 2. светског рата, и "последицама" које морају да сносе за своја злодела. То поређење је не само гнусно и увредљиво, већ и апсолутно нетачно. Иронија је тим већа што је Талботова логика кажњавања Србије због пркоса Империји идентична логици Адолфа Хитлера за напад на Југославију у априлу 1941. Па кад се мало боље погледају мапе нацистичке поделе Југославије, виде се обриси садашње "реалности" коју су бомбама и резолуцијама створиле ЕУ и САД. Па ко је онда нациста, и ко је одговоран за шта?

Многи су поверовали у службену пропаганду да је за све био крив само и искључиво Милошевић, како би се предајом њега као жртвеног јарца ослободили беса Империје. Протеклих пет година је доказало без икакве сумње да је то била лаж, у коју су неки веровали из убеђења а неки јер је била довољно заводљива.

Не кажем ово зато што сам Србин, већ зато што логички размишљам: једина константа у понашању тзв. међународне заједнице у протеклих 15 година, од цепања Југославије и "мировних трупа" које то нису биле, до "хуманитарног бомбардовања" и "мирољубиве окупације," је његов изразито анрисрпски карактер. Сваки принцип, свака ситуација, сваки преседан може да се изврне тако да Срби нису у праву. Ако неко може да ми покаже да то није тачно, нека изволи.

Коментари су добродошли.

четвртак, 02. фебруар 2006.

Стварни фашисти

Питајте било којег становника САД колико политичких странака делује у овој земљи, и рећи ће вам - две, дабоме: Демократе и Републиканци, левица и десница, либерали и конзервативци, напредни и реакционари. Мада у стварности у Америци постоји више партија, покрета и идеологија, „мејнстрим“ политика се своди на овај манихејски дуализам, у коме су „наши“ анђели а „они други“ сотоне. И нуди вам се избор између ове две стране; треће нема.

Донедавно сам сматрао да је овај ред величина последица америчког изборног система, где победник добија све, па на политичкој сцени нема места за више од два кандидата, чисто математички говорећи. Примећујем, међутим, да и у другим „демократским“ државама преовладава овај страначки дуализам. У земљама са пропорционалним парламентарним системом постоји мало више варијетета у скупштинама, али и ту се намећу две водеће струје, и наставља се космичка борба између „левице“ и „деснице“.

У ствари је све то скупа бесмислено. За шта се залажу и тзв. левичари и тзв. десничари? За јаку државу која би се бринула о својим поданицима кроз контролу привреде, здравства, образовања, науке, културе, спорта... Нема људске радиности у којој држава нема улогу; нема производа људског стваралаштва, од класа пшенице до детета, на које држава не полаже право. Било да су за или против абортуса, узимају за право да о томе одлучује држава. Било да су за „права на рад“ или „права на зараду“, о привреди одлучује држава, а не приватна лица која се њом баве. Бенито Мусолини, који је у младости био социјалиста, дестиловао је у свом фашистичком манифесту тежње и левице и деснице у једноставан слоган:

Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato.

„Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе“. (1925)

Левица види државу као извор права, обавеза, закона, морала; десница опет сматра (бар декларативно) да је држава чувар богомданих права, у чему има готово неограничен мандат да их крши. Први поглед је изопачен, други апсурдан. Али колико се год разликују у детаљима (и због тога се гложе), слажу се у идолопоклонству држави.

Какве сад то везе има са Србијом или Босном? Има, итекакве. И у БиХ и у Србији се потенцира разлика између „либерализма“ и „национализма“ као манихејским супротностима. Либерали су у тој причи демократски, левичари, напредни социјалисти, поборници људских права, социјалне правде (!) и бољег живота кроз глобализам, док су „националисти“ у улози десничара, реакционарних мрачних сила прошлости који су против мира, просперитета, права и правде, и понајвише „интеграција“, светог грала мондијалиста.

Деценије марксистичко-лењинистичко-кардељевске индоктринације немају ама баш никакву улогу у стварању ове перцепције, уверавају нас дојучерашњи партијски секретари. Они који су још до пре коју годину клањали на олтару Интернационале, сада су перјанице „демократије“; нису пресвукли убеђења, већ само реторику – у правој традицији моралног релативизма добрих Бољшевика, где је све дозвољено зарад тријумфа Револуције, а власт постаје сама себи сврха. Раније сам ове људе звао Јакобинцима и Људскоправашима, али сад мислим да им најбоље пристаје термин „Демобољшевици“. Потогово зато што су њихови наводно „десничарски“ противници сличнији Мењшевицима него руским царистима.

Повод за све ово је „расправа“ коју је пренела НСПМ између два политолога у листу Данас (иначе водећем гласилу демобољшевизма), о национализму. Упрошћено – ко хоће, нека чита целу расправу – Ненад Даковић тврди да нема доброг национализма и да је национална идеја извор злочина, док Слободан Дивјак одговара да то није толерантан став и да патриотизам може да буде позитиван уколико се односи на државу, а не на народ.

Дивјак се све време упиње да успостави кредо међу демобољшевицима, тако што експлицитно подржава улазак у ЕУ (свете „интеграције“), толеранцију, људска права... Узалуд. За Даковића су аргументи, па и само постојање Дивјака и других неистомишљеника, неопростива јерес. Саму НСПМ демобољшевици, иронично несвесни идеолошког преклопа, зову „Нова српска фашистичка мисао“.

Дође ми да кажем „ма пусти Данас, какве новине таква и расправа!“ Али плашим се да политичка и медијска доминација демобољшевика и њихових наивних мењшевичких критичара иде много даље. Срби нема где не могу да чују како је „интеграција“ једина алтернатива, како су улазак у ЕУ и НАТО неприкосновени државни интерес, како је једини начин да се изађе из „мрака“ санкција, блокаде и рата да се премаше стандарди Запада у толеранцији, људским правима и демократији. Мондијалистичка утопија која се продаје народу неминовно ће да постане кошмар.

Они који бране садашњу владу чудом се чуде зашто демобољшевици дижу толико дреку на њих, а поготово на Војислава Коштуницу, кад је овај учинио више да Србију приближи раљама ЕУ од њиховог свеца Зорана Ђинђића-Бонапарте. У томе и јесте трик – што се Чедисти више деру, то је Воја већи мондијалиста. Зашто да престану? Чак је и Томислав Николић, вођа демобољшевицима омражених Радикала, изјавио ономад да је за европске интеграције. Толико о радикалском „фашизму“.

Судећи по овој квази-„расправи“, али и по мноштву других написа по српским новинама и часописима које стижу до Америке, чини ми се да су Срби већ „интегрисани“ у најважнији аспект постмодерног света: усвојили смо лажни политички дуализам, и сада се са остатком света клањамо на олтару свемоћне државе како ју је артикулисао Мусолини. А оне који одбијају Мусолинијев поглед на државу, називају фашистима.

Зар је онда чудо да нам је онако како нам је?