„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 21. децембар 2005.

Сумње више нема

Избор Мартија Ахтисарија за предводника "преговора" о судбини окупираног Косова требало је да буде сигнал за узбуну свакоме у Србији ко је још био нормалан. Овај Финац не само што је био један од "преговарача" заслужних за Кумановски споразум, који је НАТО одмах почео да третира као безусловну предају, већ је убрзо после тога постао члан одбора Међународне кризне групе, скупа са генералом Веслијем Кларком. Чак и без Кларка, МКГ је заслужила репутацију србомрзачког поборника империјалне интервенције на Балкану. У мају ове године је њену платформу за Балкан (независно албанско Косово, унитарна БиХ и независна Црна Гора) и званично усвојио режим Буша Млађег.

Имајући све то на уму, не би требало да буде икакве сумње какав ће статус Ахтисари - односно, његови налогодавци – да предложи када "преговори" о Косову почну следеће године. После Рамбујеа, бомбардовања и окупације (са све етничким чишћењем и отимачином свега српског), зар ико још може да верује да Империја (под еуфемизмом "међународне заједнице") не намерава да Косово буде албанско? Наравно, пошто Империја жели да задржи контролу над Албанцима, тај процес неће бити ни лак, ни директан, ни брз. Али намера је јасна као дан.

Сам Ахтисари је јуче понудио још један наговештај, кад је новинарима у Приштини изјавио да види могућност економски самоодрживог Косова. "Мислим да у будућности постоји могућност за самоодрживи економски развој," цитира Ахтисарија Ројтерс. Косово има богате природне ресурсе, и "сви хоће да створе услове да се они експлоатишу на прави начин."

Ово је толико јасно само по себи да је даљи коментар сувишан. Потребно је, међутим, да се преиспита "логика" слабоумних квислинга у Београду, који уместо да своју аргументацију о Косову заснивају на принципу суверенитета, територијалног интегритета и међународног права несувисло трабуњају о "очувању стабилности" и "угрожавању демократије" и немогућности Косова да буде економски самоодрживо.

Ахтисари је управо негирао овај последњи аргумент, док су прва два сама по себи испразна, заснована на флоскулама. "Стабилност" и "демократија" значе шта год Империја каже да значе. Зашто би сваки извештај о Косову спомињао да су Албанци 90-постотна већина, ако не да се створи утисак како је њихов захтев за независно Косово демократски (пошто је, је ли, демократија воља већине)? А што се стабилности тиче... ко то прети насиљем и крвопролићем ако се њиховим захтевима не удовољи, Албанци или Срби? Дакле, спречавање албанског дивљања је у интересу стабилности много више него фер третман Срба.

Ахтисаријев коментар о експлоатацији Косова требало би да буде чаша хладне воде у лице свима који имају бар једну функционалну мождану ћелију о намерама "међународне заједнице". Сада би требало да се пронађе начин да се те намере осујете.

петак, 9. децембар 2005.

Раздвојеност

Просто је невјероватно до које мјере је савремена држава испрала људске мозгове, да се неке ствари које би требало да су логичне sui generis сматрају неприхватљивим. Једна од њих је слобода удруживања – што подразумијева и слободу раздруживања.

Таман што су огњем и мачем масакрирали Југославију, свјетски душебрижници почели су на њеним рушевинама силом да проповиједају „интеграције“ - у НАТО, Европску унију, глобалну америчку Империју, није битно. Битно је, је ли, да се људи „интегришу“. Па што сте нас онда дезинтегрисали? Па нису Слободан, Фрањо и Алија прогласили Југославију непостојећом, већ Европска Унија и Бадентерова комисија (мада до дана данашњег није јасно одакле су за то били надлежни).

Сада исти олош који је 1999. бомбама раздруживао Косово од Србије (а сада то хоће да заврши наговарањем лаковјерних и слабоумних српских главара) свим силама ради на томе да силом удружи Босну и Херцеговину, односно њене ратом и идеологијом подвојене народе. Како би једног лијепог дана, дабоме, сви постали „Босанци“ (или можда Бошњаци?) по визији Бисере Турковић, односно њеног идеолошког Вође.

Има људи у БиХ који мисле да је заједнички живот природно стање те земље, и да су етничке подјеле вјештачки производ националистичких политичара. Донекле су у праву – међу сарајевском „градском рајом“ (говорим из личног искуства, за друге градове не знам), национална припадност је била скоро сасвим небитна; припадност одређеној урбаној суб-култури, друштвеним круговима и кафанама је била у првом плану.

То, међутим, није био случај са осталих 90% становника БиХ, претежно из национално хомогених средина. Политичка организација по националној основи, која је 1990. била неминовна, довела је до етноса као примарне квалификације. Можеш ти да будеш Сарајлија, момак, али јеси ли наш? Они који сматрају да тај дух може да васкрсне из ратне гробнице не разумију ни политику, ни демократију, ни њихове природне посљедице. У најбољој намјери (а познато је да таквих има довољно да се њима асфалтирају читави аутобани до пакла) подржавају „интеграције“ и осуђују „сегрегацију“.

На страну сад (мада је суштинско питање) то што држава не би требало да има право да присилно раздваја људе који би хтјели да су заједно, али ни да присилно саставља људе који би да су раздвојено. И у једном и у другом случају се нешто постиже насиљем. Оно о чему сам почео, међутим, та sui generis ствар која испада непојмљива савременом политичком примату, је да раздвојеност није злочин, већ основна људска слобода.

Да не бих сад откривао топлу воду, цитираћу јучерашњи коментар интернет-гуруа Фреда Рида, који говори из дугогодишњег искуства посматрача друштвених прилика, илити новинара:
Вјероватно највећа жеља човјечанства, осим секса, је да избјегне различитост. Људи углавном не подносе једни друге. И ја то поштујем. Различитост само ствара проблеме. Размислите. Да ли стари хоће да су међу младима? Не. А млади са старима? Радије би се отровали. Десничари и љевичари не би да су на пушкомет близу, мада десничарима то толико не смета, јер они углавном имају пушке. Јужњаци и Јенкији се срдачно презиру, осим послије два-три пива, кад престају да буду срдачни. Град и село се међусобно мрзе. И тако даље и томе слично.

Ако погледате мало свијет, видјећете да проблеми настају тамо гдје се једна врста различитости преклапа са другом. У веселом Паризу (који је вејероватно мање од пола весео) сјеверни Африканци пале имовину Француза. Франкофонски Канађани не подносе остатак Канаде. Хутсији и Тутуи [намјерно! прев.] у Бурундију или гдје већ се кољу мачетама. Индуси и Муслимани се макљају у Кашмиру. Није мудро ни кад да се навијачи супарничких спортских тимова нађу превише близу, поготово кад су обогаћени етанолом...

Сврха "заједништва" је да на најмање три начина совјетизује земљу. Прво, како би натјерала људе да се мијешају иако то не желе, држава мора да донесе на стотине или чак хиљаде глупих закона, чију ће примјену да надгледају тупоглаве и неспособне бирократе.

Друго, обавезно мијешање ствара страх од доушника. Пошто се различите групе међусобно не подносе, држава спомињање те чињенице забрањује законом. Јер, ако дозволите људима да буду искрени, настала би општа макљажа. Зато пази шта говориш, јер Служба све сазна...

Треће, дух „интеграције“ за посљедицу има кастрирано новинарство. Новине које по закону морају да унајме квоту педера, црнаца, жена, или кога већ, самим тим губе способност да их критикују. Цензура не мора да се намеће, већ долази сама по себи. Кад 85% нечег одвратног раде људи као твој шеф или колега, не можеш баш то да кажеш. Зато новинари пишу политички подобан отпад.

Моје искрено мишљење је да би нам било боље кад бисмо имали новине које би држале искључиво хомогене групе, од комуниста који пјевају Интернационалу и лаптоп-бомбардерске деснице, до расистичких памфлета Дејвида Дјука и Ала Шарптона. Онда би се сви међусобно гложили у таквој атмосфери били присиљени да говоре истину. Хомогене редакције производе разнолике медије. Разнолике редакције, управо супротно.

Стани, Фреде, значи... присилна „различитост“ у ствари производи хомогено, испразно размишљање!? А држава свакако тешко подноси совјетизацију која јој доноси огромну власт над животима појединаца, да њихове џепове и не спомињемо...

И тако позадина приче о „интеграцији“ постаје нешто јаснија.

Игре без граница

Да није гротескно, било би духовито: Карла Дел Понте доноси добре вести српској јавности... Равно епизоди "Симпсонових" из неке од бољих сезона. То што ће "генерал" Готовина бити, колико сутра, пуштен да се брани са слободе (као и његове арбанашке колеге Љимај и Муслију) никога од дежурних шамана "сарадње са Хашким трибуналом у српском националном интересу" неће натерати ни да поцрвени, чим прође рунда аха-видите-како-праведни-Хаг-поштено-суди еуфорије. Због тога и нећу трошити време (како своје тако ни евентуалних читалаца) на вест дана.

Користим прилику да подсетим на један други осми децембар...


Џон Ленон (Ливерпул, 1940 - Њујорк, 1980)

I'll probably be popped off by some loony - Ленонов одговор на питање, крајем 1960-их, какву смрт очекује

На данашњи дан, пре двадесет пет година, бивши фронтмен Битлса, Џон Ленон, погођен је са четири револверска хица, на улазу у зграду Дакота, крај њујоршког Централ Парка, у којој је живео са супругом Јоко Оно и сином Шоном. Услед губитка велике количине крви, преминуо је исте ноћи, у болници "Рузвелт". Убица Марк Дејвид Чепмен је, након злочина, мирно сачекао полицију читајући Селинџеров "Ловац у ражи".

Ове чињенице су познате, вероватно, свима који су икад чули за Ленона. О значају Битлса, Ленона као јединствене личности историје рокенрола (па и прошлог века у целини), контроверзи око значаја и симболике "највећег бенда икад", односа на релацији Ленон-Макартни, улоге Јоко у целој причи... написане су, сигурно, на десетине хиљада страна а биће тога још. Не на овом блогу и не од овог аутора, додуше... Нећу се бавити ни питањем да ли је Ленонов убица био психотични љубитељ Холдена Колфилда, или су и Надлежне Службе имале свој удео у причи. Нећу, јер не знам одговор. Има ли туча Ленона и Стјуарта Сатклифа везе са смрћу овог другог? Не знам.

Мотив за писање овог малог подсећања је КРАЈЊЕ личан и субјективан. Нисам, наиме, никад доживљавао Битлсе у оквирима задатих координата и бесмислених образаца медијског новоговора, попут највеће рокенрол-атракције у историји, бенда који је променио историју модерне културе, визионара новог времена, групе која је сахранила рокенрол или ичег сличног. Драге воље остављам дежурним историчарима рокенрола (ретко иритантна групација, поготово у домаће-провинцијалној верзији жудње за Нормалним Светом) и увек будним теоретичарима поп-културе да промишљају и дефинишу колико им драго. За мене Битлси значе музику уз коју сам растао (пар деценија после битлманије, наравно) и у којој сам препознавао аутентичну снагу раног рокенрола, (у то доба још увек) живе новокомпоноване енергије из пасивних крајева западне хемисфере, аутентичне народске културе на заласку, а убрзо ДЕФИНИТИВНО смождене и поражене злослутним маршем Врлог Новог Света који данас живимо... Има тога и код Битлса (и код Ленона у пост-Битлс фази). Иако тога тада, вероватно, и нису били свесни, уз њихове акорде завршено је једно време. Упркос перфидној (и застрашујуће актуелној и после четврт века) приредби постхумног проглашавања ливерпулског мангупа за савезника и идеолога данашњих хуманитарних интервенциониста, Џон је - и то му, упркос свему, треба признати - на време схватио погубност и бесмисао сврставања на страну екипе која га је користила као свој бренд.

Разлика између њих и њихових очева је само у томе што ови неће да чекају двадесет година, него хоће све и хоће одмах - говорио је Апдајков јунак Скитер. Према томе, колико год да сам (и политички и естетски) тврдоглаво привржен старијој и неозбиљној фази Битлса, а на штету музички зрелог (gimme a break!) дангубљења уз ситар из, је ли, озбиљног периода њихове каријере, сигуран сам да би Џон био истински згрожен да је доживео да постане инспирација фарсичним ратоборним либералима с краја миленијума. Али, сви те воле кад си два метра под земљом, рече једном јунак овог осврта.

Дакле, уместо пригодних цитата из приглупе агитпроп-песмице Imagine, ево једне изашле право из рокабили-капута (на сву срећу, тада још увек политички неосвешћених) пост-тинејџера Џона и Пола. Година 1963, албум Please, Please Me, млади аутори Ленон и Макартни који само желе да постану "нови Гофин и Кинг"... Песма Misery:

The world is treating me bad... Misery.

I'm the kind of guy,
Who never used to cry,
The world is treatin' me bad... Misery!

I've lost her now for sure,
I won't see her no more,
It's gonna be a drag... Misery!

I'll remember all the little things we've done
Can't she see she'll always be the only one, only one.

Send her back to me,
'Cause everyone can see
Without her I will be in misery

I'll remember all the little things we've done.
She'll remember and she'll miss her only one, lonely one.

Send her back to me,
'Cause everyone can see,
Without her I will be in misery (oh oh oh)
In misery (ooh ee ooh ooh)
My misery (la la la la la la)


Слушати гласно, као и читав албум. Времеплов води правац у Бољу Прошлост.

петак, 2. децембар 2005.

Одбрана чаршијске части…јес’ сконто?

Какав блам. Бронзана cтатуа Бруc Лија у Мостару.

Деловало je симпатично када cмo негде деведесетих приметили како смо се ми југовићи (наводно) више од других примали на Брус Лија у неким прошлим, једносaтвнијим временима. Понајвише (наравно) босанчероси, и то у чаршијском-нeoсевдах кључу. Па је ту било фолова на њихов рачун, како београдских, тако и из саме Босне, ако не изгубимо из вида да је форма звана Мујо и Хасо (Мујо и Суљо у оригиналу) уствари босанског порекла.
У фазону, ево крсте децу именима својих хероја: Елвис, Јамез-дин, Брус Ли, Лоренс (од Арабије) и слично.

Али онда су надрилекари глобализма одлучили да од овог симпатичног феномена направе идеологију. Ето, босански (и херцеговачки?) Муслимани нису оптерећени сопственим националним херојима, што је за похвалу, већ имају супкултурне хероје равно из треш седамдесетих. И то је све ишло у склопу креације мита о урбаној и анационалној култури Муслимана Босне (и Херцеговине?), у коју су и сами протагонисти ове фантазије поверовали. Тешко пpиxватљиво за човека ca бap мало интелектуалног поштења, без обзира на националност.

Али скулптори новог хероизма су сада одлучили да у својој памети оду корак даље – и изграде прави споменик! Jeдно пoтпyно одсуство укуса, среће ми. Не зато што Брус Ли ту (патетично) симболизује жељену националну толеранцију, већ зато што су сви убеђени да је ово нешто кул, лафо супкултурно, а још плус постмодерно, конташ?

Управо обрнуто, што би рекао један историчар из Крагујевца. Ти мангупи који су у року од три сата од свeчаног отварања споменика одрадили свој пос'о - и мазнули фамозне чаке са бронзане статуе, тиме је 'оскрнавивши' - су уствари одбранили част тог чаршијског, мангупског Мостара, чијег идола је требало да представља Брус y овoj идеолошки исфорсиранoj ман'фестац'ји. Тај гест је нешто што би се и самом Брусу више свидело од овог идолопоклонства. Прави мали мангупи који не поштују величине, а поготово не лажно и из погрешног разлога промовисане. Можда то нису биле лиске, мангупи из прича о старом Мостару легендарног Билећанина Васа Кисића, можда се чак ради и о овој издрогираној и западно изпрограмираној новој омладини, али ја БиХ волио vjerovat' да се бар ради о рецидивима генерације која је стасала уз тог Брус Лија - а после слушала Пушење и Елвиса...џи Куртовића.