Митровица на води против српске напредне чоколаде

Пише: Миодраг Зарковић

Фронтал.рс, 15. март 2014.

Предстојећи изборни пораз српске државотворне замисли, заказан за 16. март и гласање у Србији, морао би најзад да опомене родољубе на трагичне, а лако исправљиве грешке, које су до потонућа довеле

 „Једи, то је здраво.“ Ове свима познате речи свакако представљају најнеубедљивије објашњење икада изашло из људских уста. Нема детета које их, наглас или у себи, није одбацило истог часа кад их је чуло, чак и уколико је ипак било принуђено да се повинује. Тај здрави а одбојни спанаћ, или кељ, или кувани купус, детету неминовно постаје само још мање привлачан чим му родитељ укаже на то колико је користан. Родитељ је свемоћан у односу на дете, па клинцу нема друге него да послуша шта му се каже; али, када би имао могућност избора, клинац би без сумње просуо то здравље што га приморавају да једе и радије кусао чоколаду – за коју га, узгред, исти тај родитељ убеђује да је потпуно нездрава.

Ваљда нема особе а да у детињству није прошла кроз ово искуство. Укључујући ту и српске родољубе. Утолико је онда чудније што су на њега изгледа заборавили, па се нацији над чијом су судбином забринути скоро обавезно обраћају са становишта које превише подсећа на „Једи, то је здраво“.


Сексуалне слободе, акциони филмови, рокенрол, теорија еволуције, секуларно друштво, ријалити програми, телевизијске вести, дневне новине, модни часописи, међународне корпорације, освежавајућа пића, брза храна, изазовна одећа, лаке дроге, тешке дроге, маркетиншки трикови, технолошка зависност... Све ово су, према српским родољубима, саме чоколаде, презрења вредне колико су штетне. И, насупрот кварљивим слаткишима, родољуби обично нуде онај савршено здрави спанаћ: традицију, религију, историју, уздржаност, смерност, чедност, честитост, васпитаност, умереност, одмереност... И после се чуде што све мање и мање руку посеже за њиховим у спанаћ обликованим здрављем, док се тај народ, који они толико воле и за чију се благодет залажу, све више граби за чоколадама које им, успешније него ико пре њега, сада нуди Александар Вучић.

РАСПЕВАНИ „ИДОЛ“
Забринутост родољуба несумњиво је оправдана. Прошло је, оквирно, стотинак година од како су прве „чоколаде“ са малопређашњег списка грунуле у људско окружење, али се то раздобље не може подичити каквим напретком човечанства, изузев у врло одређеним, уским пољима, која се махом тичу удобности свакодневице. Тешко да је ико постао оштроумнији гледајући филмове, или слободољубивији слушајући рокенрол и осталу популарну музику, или богатији тако што је својим знојем хранио међународне корпорације, или вољенији тако што је сваке ноћи у кревет ишао са другом особом. Напротив, многе дотичне „чоколаде“ показале су се не само бескорисне, већ и врло штетне по своје кориснике, ако ни због чега другог, а оно због тога што неизоставно изазивају неку врсту зависности која даље једе и време, и снагу, и енергију. Чак ни свет у целини није пријатније нити разумније место: свако мало се широм планете распламсавају сукоби који би очас посла букнули у нове светске ратове, само да није правилно распоређених нуклеарних бомби које осигуравају да би светски рат овог пута уништио свет, те је равнотежа страха у ствари можда и најкориснији састојак геополитичке данашњице. Сваки човекољубац, па и родољуб, па и српски родољуб, стога мора да заузме неповерљив, или чак и јасно неповољан, став према побројаним „чоколадама“, насупрот којих стоје „спанаћи“ што су хиљадама годинама уназад обезбеђивали да свет буде ако не бољи, а оно бар схватљивији.

Ништа се у том односу не мења ни када посматрање сведемо на садашњи тренутак, на српство и Србију. Од Вучићевих успеха, што већ убележених а што тек најављених, Србији и српству ће неминовно поотпадати зуби, подивљати притисак и експлодирати шећер у крви. Сваки његов подвиг је невешто упакована и прескупо плаћена чоколада. Он се одриче исконског српског тла и народа који тамо живи. Он сваког дана задужује Србију. Он са страним израбљивачима склапа какве тајновите, али јамачно неприличне и штетне, договоре око најскупљег земљишта у српској престоници. Он бесрамно лаже када год своје нерадничке прстиће наизглед скрушено склопи усред разговора са бескичменим бедницима које је удостојио да са њим поделе екран.

На власти смо и пре њега имали уваљиваче шећерлема, али ничији отровни слаткиши нису толико брзо разазрали српско животно ткиво као ови Вучићеви. Цео Вучић је једна простачки збрзана чоколада, што просто избија из сваког његовог јавног појављивања: недавно је у ТВ емисији „Тешка реч“ на „Пинку“ гостовао поред Небојше Крстића, човека који је у својим најславнијим данима са „Идолима“ певушио приглупи хитић „Ти си моја чоколада“ и од тада није нимало напредовао, судећи између осталог и по поменутој емисији, у којој су Крстићеве немуште примедбе и Вучићеви победнички одговори заиста личили на унапред уигран дует; још је грђе по Крстића ако је у „Вучић је моја чоколада“ дуету учествовао без знања и пристанка.

ОМОТ РОБУ КВАРИ
Па ипак, Вучић са својом отровном робом успева нешто што родољуби никако не могу са својом лековитом: да је прода онима које трује. Постоји за то више, мање или више битних разлога. Један је, на пример, тај да Вучић, као и остали продавци отрова на српској политичкој позорници, јаше на таласу опште чоколадизације света. Никада народне гомиле на разним меридијанима нису биле толико понижене и немоћне као данас, и никада нису показивале толико мало отпора даљем пропадању: то је стога што први пут у историји имамо појаву масовне културе, дакле културних израза смишљено обликованих по најширим и најмање захтевним укусима; разумљиво је то што се гомиле, чак и на сопствену штету, поводе за садржајима какви им се никада у повести нису нудили. Разлог је и несумњива наклоност коју Вучић и њему слични уживају у фабрици чоколаде, на Западу. Исто тако и пословична тромост осталих страна света. Све би то, међутим, било недовољно, када не би било основног узрока Вучићеве надмоћи: отужног „ово је здраво а ово није“ омота, у који Вучићеви противници тврдоглаво трпају све своје садржаје.

Родољубље међу Србима је, нажалост, изгледа преспавало целе научне области, попут психологије и психотерапије, које се баве и суштински важним питањима као што је склоност људска да се поводи не за изграђеним мишљењима, него за површним утисцима. Српски непријатељи нису прескакали те лекције. Они знају да ниједна лекција није сувишна, нити сама по себи шкодљива, па стога мудро избегавају да одбаце ма какав наук, а нарочито онај који би могли да употребе. Они су пажљиво слушали Сигмунда Фројда и Карла Јунга, а поготову Фројдовог нећака Едварда Бернејса, песимисту по убеђењу који је Америци отворио очи у погледу неслућених могућности поигравања прикривеним људским осећањима и злоупотребе истих (можда ни сам не слутећи колико ће се Америка онда пограти његовим закључцима и злоупотребити их). Они сада знају зашто савремени мушкарац фарба косу и сулудо дарује последњи динар кладионици, а зашто савремена жена купује већ десети пар ципела и чезне за дасом са којим се по екрану ваља омиљена глумица. Они су до савршенства довели умеће продавања чоколаде свима, па и онима који знају да ће их она убити. Они су, на крају крајева, пресрећни када насупрот себе имају поштењачине које једино знају да до бесвести понављају шта је здраво а шта не.

МОЖЕ И КАО СТАЉИН
Не би, у ствари, ни тај превазиђени омот родољубља био толико споран, када се не би све завршавало на њему. Поређења ради, Стаљин је једнако непривлачно облагао оно што је он нудио, али је зато био спреман да изазива своје противнике на много опасније начине. Хапсио их је, прогањао их је, вешао их је, убијао их је по страним земљама и на другим континентима, таманио их је кад год би му допали шака, газио им је државе, сравњивао престонице, умлаћивао без милости њихове савезнике... Није ни приближно лагао колико они; чак је и Черчил, који се Стаљина час бојао час плашио па је зато непрестано сплеткарио против њега, пред крај живота морао да призна: „Стаљин ме никада није обмануо“; уопште, дакле, није хтео да се са њима игра тога ко има лепши омот за своје подлости; али је зато увек био спреман и да убије и да погине, што је сила пред којом остаје немоћна свака лажа, ма колико шарена.

Зато је Стаљин, тиранин стасао кроз једно од најзлокобнијих друштвених уређења икада, био можда и последњи противник Запада који је многе, не само своје поданике, подстицао на свесно страдање и тешке личне жртве. Голи оток говори колико о такође тиранској природи Броза и његових покровитеља са Запада, толико и о опијајућој моћи Стаљинове чудовишне одлучности која је очигледно деловала и са хиљада километара удаљености, и то у доба када није постојала још ни телевизија. Навикли смо да феномену овдашњих „стаљиниста“ приступамо карикатурално, што је умело да произведе забавна филмска остварења попут „Балканског шпијуна“, али не и да појасни како то да после Стаљина нико од противника крволочног Запада није подстицао људе на отпор уваљивачима чоколада до те мере, да људи жртвују чак и личну сигурност.

Уљуљкани многим недопустивим поједностављењима, у 21. век закорачили смо као народ чији родољуби зборе као Стаљин, а пуцају као Горбачов. Не би ни обратно било добро, али је овако чак и поразније. Заклињање, преклињање и проклињање постали су основни правци родољубивог деловања у савремених Срба. Осуђени на неуспех од самих зачетака, данас су ти правци неизбежно изгубили чак и привид привлачности.

Зато ће у недељу, 16. марта, на парламентарним изборима у Србији, српство доживети свој засигурно највећи пораз свих времена. Никада до сада српски народ није добровољно пригрлио сопствену пропаст, као што ће тога дана потписати Вучићу и његовој Српској напредној странци дозволу да са иживљавањем наставе чак и јаче него дотле. Поражавале су Србе кроз историју јаче војске, игре великих сила, или изборне крађе попут оних од 1945, 2008. и 2012, али нити једном до сада нису Срби гласали за то да без отпора одумру.

СТОПАМА МИЛА ЂУКАНОВИЋА
То ће бити проклето завештање првих избора на којима ће Вучић, до сада увек губитник, успети да однесе победу. Мера те пропасти вриштаће кроз векове, а цена коју ћемо платити не може да буде мала. Пустите сад зубе, притисак и шећер: Вучићеве чоколаде прождиру целокупан организам. То је галопирајући канцер, опаснији утолико што је потекао изнутра: Александар Вучић, као дојучерашњи родољуб, зна да ће наш „спанаћ“ вазда таворити у складиштима, и то сазнање му изгледа додаје још више дрскости и надмености према Србима, по чему ће ускоро стајати раме уз раме са Милом Ђукановићем, такође родомрсцем који се преко ноћи острвио на све што је до тада тврдио да воли.

Да ће канцер Вучић стићи да већ измрцварено тело које га је изнедрило изједе пре него му се оно одупре, јесте извеснији исход у овом тренутку. Још је сигурније да ће родољубље моћи да му се супротстави само ако најзад одустане од „ово је здраво а ово не“ мантре, односно, ако престане да се том народу обраћа као каквом брљивом детету: нарочито због тога што је дете, баш као и родољубље, можда уистину брљиво.

Тренутак у којем живимо погодује брљивостима. Реч имају Мадона и Шон Пен, а не Едвард Херман или Дајана Џонстон. Пајаци попут Жижека и Тадића држе предавања, а Његошу суде у Хашком трибуналу. Тамо где су до скора стајале поносите нације и велике идеје које су их окупљале, убрзано ничу непромишљени и незрели народи. Да ли су Американци, који су срећни кад „бирају“ између Буша и Гора или Обаме и Мекејна, мање брљиви него Срби? Да ли су Немци, са канцеларком на којој прво приметите нараменице као са војничке униформе, освешћенији од нас? Да ли су Украјинци који, између руских 15 милијарди и евро-америчких ни милијарду, трче да гину за ово друго, показали већу одговорност него ми? Тешко. Планета Земља је увек била опасно ћоше свемира, а однедавно је још и блесаво; то се ни на кога неће повољно одразити, чак ни на оне који се у том смртоносном циркусу за сада сналазе приметно боље него остали.

Нема стога никакве сврхе кињити ни себе ни друге због исказане брљивости. Потребно је само да они коју ту брљивост увиде, сместа с њом престану. У случају српског родољубља, то би подразумевало да се под хитно престане са заклињањем, проклињањем и преклињањем. Да се одустане од стаљиновске речитости која је поткрепљена горбачовљевском чврстином. Да се прекине са ослањањем на најнебитнију ставку, а то је „да смо у праву“, нарочито присутну у честом и изразито досадном облику да смо „одувек били у праву“.

Наравно да смо у праву. И они знају да смо у праву. Али их то није спречило да нам раде о глави, да нас пљачкају, да нас поробљавају, и да нам преузимају вучиће како би их нахушкали да за њих раде најпрљавије послове против нас. Док се решавају судбине народа и држава, нема узалуднијег посла него премеравати ко је у праву. И деца, уосталом, увек на крају сазнају колико је чоколада штетна а зеље здраво, али тек кад порасту и добију своју децу којој онда не умеју да објасне од чега расту мишићи а од чега труну зуби.

ПРКОС КОЈИ ПЛЕНИ
Јаловост родољуба је најпреча бољка данашњег српства, његово најтеже бреме. Али, то није разлог за очајавање. Напротив: то значи да је и спас у нашим рукама.

То да смо „сами себи највећи непријатељи“ одавно је постало опште место и академских осврта и кафанских расправа, зато што је: 1) тачно, 2) лако и необавезујуће. Оно што, авај, критичари склони препознавању „наших кривица“ најчешће пропусте да ураде, јесте да затворе пун круг посве логичним закључком да су и избављења онда – наша. Онда помоћ није ни у свевишњим силама, ни у часним прецима, ни у запостављеним обичајима, него у нама самима, оваквим никаквима какви смо постали. Нарочито због тога што смо и овакви никакви били у стању да створимо величанствене тековине као што су север Космета и Република Српска, два најснажнија примера пркоса америчком и западном империјализму.

Тај пркос није ни затуцан ни превазиђен ни заслепљен. Да ли се млади у Косовској Митровици ноћу проводе лошије него њихови вршњаци у Београду? Таман посла. Све ово време док се преко нишана и Ибра гледа са крвожедним и многобројнијим јужним комшијама, Митровица негује своју џез сцену, рок сцену, поп сцену, фолкотеку, своје кафиће и баште. Тамо људи гледају филмове и ТВ серије, ништа мање него у Београду. Али их то не спречава да читају Достојевског, Болања, Љосу, Куција: напротив, лакше ћете у Митровици са неким заподенути садржајан разговор о књижевности, него на Врачару. Као што их све то не спречава да на звук сирене потрче на мост, Брдо или где су већ Шиптари одлучили да ударе.

Не „Београд на води“ и слични Вучићеви безобразлуци: Митровица на води је нешто што може да спаси Србију у 21. веку. Митровица која је на тој води, на северној обали Ибра, 1999. године стала наспрам НАТО-шиптарске најезде и зауставила је. Хоћете причу о Србима који нису сами себи највећи непријатељ, него су сами самцијати успели да савладају непријатеља? Ено је на северу Космета! Ено је међу људима који нису ништа мање савремени или урбани или образовани од бескрвне евро-америчке служинчади из Београда, Новог Сада, Крагујевца. Само су бескрајно храбрији. Зато су „чоколаде“ и биле безопасне по њих.

Север Космета је, на несрећу, озбиљно угрожен последњих месеци. Као што је озбиљно угрожена и Република Српска. Тако ће и бити, све док су родољуби широм Србије заокупљени пребројавањем „највећих непријатеља“ и наслађивањем силним казнама које ће наше злотворе снаћи чим им се истопи свећа која никоме није горела до зоре. Било да непријатеље проналазе у чоколадама или у себи самима, то је узалудна работа: никада се отворени непријатељи не плаше пребројавања, препознавања, или ваздушастих претњи, а ови наши душмани су одавно престали да се крију.

ОДЕЛО ПОБУНЕ
Решење је, може бити, сасвим једноставно. Деца не воле када их терате да једу здраву храну, али им је још мрскије када им се нешто брани. Стога деца могу да буду најзахвалнији саборци у свакој побуни. Време је зато да српско родољубље огрне једино одело које му пристаје, и у које нико други не сме да уђе: одело бунта.

У побуни и отпору лежи главна, несавладива снага прижељкиване српске борбе за коначно ослобођење. Ред је да ту снагу преузмемо назад. Дозволили смо, туго, да нам је подмукло и неоправдано присвоје најнедостојнији противници које смо икада имали: наши сопствени изроди. Зато и могу оволико хистерично да галаме о „храбрим потезима“ које повлаче, иако сваки и један од тих њихових храбрих потеза није ништа друго до бесрамно, кукавичко, удворичко робовање силницима. Мера Вучићеве и Крстићеве храбрости је и то што су у напред поменутој емисији гостовали заједно са Петром Луковићем – особом која у развоју људске врсте представља јасан испад, без обзира на то да ли развојем управља божанска рука или Дарвинова еволуција. Реч је о човеку који се, између осталог, својевремено ругао чак и јасеновачким страдалницима, приписујући их српској митоманији: са таквим су Вучић и Крстић пристали да два сата деле ТВ термин, при чему је посебно тугаљиво било посматрати како ни Луковић Вучићу ни Вучић Луковићу не смеју да поставе нити једно од милион неугодних питања везаних за блиску прошлост у којој су стајали на посве супротним странама. Показатељ Вучићеве смелости је и то како га Александар Вулин (иначе неустрашив у притајеном повлачењу оставке што ју је пред ТВ камерама наводно подносио и то управо Вучићу, истовремено му изражавајући незапамћено дивљење), велича због тога што је на бриселским преговорима пристао да дрема у просторијици без игде прозора! Распон одважности којом располажу Вучић и његов коалициони пајтос Ивица Дачић, назире се сваки пут када хвале себе како су одмах после тзв. Бриселског споразума „храбро отишли на Космет да тамошњем народу кажу истину“: зашто се са тим народом нису договарали и усклађивали пре погубног одласка у Брисел, то ови скромни јунаци никако да поделе са нама.

Храбри су Вучић и његови „напредњачки“ јуришници док се „боре против корупције“, све се не усуђујући ни да помену крађу гласова на претходним изборима коју су тврдили да су открили и обећавали да ће истражити, нити да се осврну на некада свеприсутне и сасвим оправдане сумње да је тадашњи градоначелник Драган Ђилас на рачун Београда дебело преплатио Мост на Ади. Храбар је Томислав Николић, који глађу штрајковаше у болници и, за разлику од изданог кума Војислава Шешеља који се од свог гладовања у Хагу никада није опоравио, не изгуби у том штрајковању ни грама. Храбар је и Чедомир Јовановић, волшебно обогаћен у време када је друговао са многим криминалцима што су касније завршили по потерницама: чик пронађите једну изјаву Јовановићеву у којој се његова храброст дрзнула да осуди Клинтона, или Буша, или Обаму, или Туђмана, или Месића, или Јосиповића, или Изетбеговића, или Тачија, или Харадинаја, или Чекуа, или Зукорлића, или Блера, или Кола, или Меркелову! Храбра је Оља Бећковић, која је ономад Вучићу, у емисији којом се од тада бесрамно хвалише где год стигне, избегла да постави једина два питања од којих он стрепи: 1) како је у браку, и 2) што не дозвољава Уставном суду да оцени противуставну косметску политику Београду!

ЧАВЕЗОВА ПОРУКА
Та је клика храбра толико, да само множи телохранитеље и Западне заштитнике. А ипак ти брбљиви зечеви не ваде из уста сопствену кураж. Нажалост, може им се – зато што се српски родољуби замлаћују тиме шта је здраво а шта не, препуштајућу славу бунтовништва осведоченим страшљивцима. Крајњи је час да се страшљивцима та незаслужена слава ускрати, те да је коначно присвоји онај који у њено име и делује: српски родољуб.

Он је тај на кога Запад већ поколењима хушка усташе, муџахедине и шиптарске терористе, а и даље даје знаке живота. Он је тај који подржава такође храбре кримске Русе, насупрот београдским „отпорашима“ (злоупотребљеног ли назива!), који помажу кијевске неонацисте. Њему се обраћао Уго Чавез, венецуелански див који је Америци помрсио конце у њеном дворишту и то платио главом, када је својевремено онако надахнуто говорио о Косову као неотуђиво српској земљи. Њему су у помоћ хитали руски, козачки, осетински и други добровољци, напуштајући своја огњишта да би ако треба и живот положили у његовој борби. Њега да би обесхрабрила осмислила је гамад Хашки трибунал, а ено ни тамо не може да га сломи како је замислила.

Нису вајни овдашњи „либерали“ некакви храбри борци, побуњеници, против оптерећујућих букагија прошлости, како воле себе да доживљавају и описују. Прво, нису они нешто посебно либерални. Чак су и најзатуцанији родољуби и традиционалисти либералнији од извиканих „либерала“, све самих такојевића вазда заљубљених у светске батинаше. Друго, они са побунама имају везе само утолико што гушењу једне грчевито доприносе: устанка против замјатиновско-орвеловског опсене о „слободном западном свету“.

Данас, на стогодишњицу Великог рата, српски родољуб нема ама баш ниједног разлога да крије своју побуну против силе и неправде. Баш напротив, то је његов најјачи, јединствени адут, који више мора да избије из руку недораслим изродима који управо од тог бунтовништва зазиру. Ако му је стало до деце, нека престане да им прекорно објашњава шта је здраво а шта гоји. Нису нам ни историја ни традиција толико слабе и ломљиве па да морамо сваки пут да се позивамо на њих као бајаги штитећи их: управо супротно, таквим позивањима ми родољуби ширимо утисак да смо слаби и ломљиви, да смо у паничној потрази за ослонцем, да смо окренути предачкој историји и традицији искључиво зато што се плашимо да стварамо своју.

Традиција нам и историја неће преживети само у једном случају: ако ми не претекнемо. Зато се одсудна битка води у данашњици. Као и свака одсудна битка икада. И зато је неопходно огањ побуне сместа ставити на чело српског родољубља. Доста смо се бранили. Време је да нападамо. Кукавицама у лице да кажемо да су кукавице, а силницима да су силници.

Чељад ће то да препознају. И да дотрче. Зато што им ми више не бранимо чоколаду, али ће им кукавице и силници увек бранити да се играју.

(пренесено са дозволом аутора)