„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 12. март 2012.

Мартовске иде(је)

Тренутно сам прилично заузет, па ми многе ствари о којима бих да напишем коју реч некако промакну. Штавише, такво стање ствари ће по свему судећи да потраје бар неколико недеља. Зато сам одлучио да поставим ове кратке коментаре, чисто као полазишта за даљу дискусију, којима онда можемо да се вратимо у повољнијем тренутку. Идеје, примедбе и коментари су добродошли.

Ево, дакле, неких размишљања инспирисаних цитатом из Шекспировог Јулија Цезара: „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

После жутократије

Тренутни приоритет свакако треба да буде борба против квислиншког култа - жутократа и невладника. Али та борба не може да буде успешна док сами себи не објаснимо зашто је култ рђав. Односно, да не подлегнемо искушењу хотентотског морала, где је добро све оно што радимо ми, а зло све оно што раде „они“.

Жутократија јесте извор великог броја проблема, који ће мање-више нестати њеним уклањањем. Али то нам онда оставља старије и озбиљније проблеме, о којима не може бити много речи док је приоритет преживљавање. Није довољно само бити против жутих и Империје; потребно је да знамо за шта смо - да имамо неку визију како ближе тако и даље будућности, неки циљ којем ћемо да стремимо, и темељ од којег ћемо да почнемо.

Лакше је изаћи на крај са лоповима, лажовима и издајницима, него решити егзистенцијалне проблеме већине људи који су радили и градили све ове године, а сад немају ништа од тога. Шта да се ради са крцатим Београдом док села умиру а хране нема? Шта да се ради са драматичним дефицитом деце? Каква да буде економска политика ослобођене Србије? Каква треба - а каква не сме - да буде културна политика? Нисам једини који размишља о тим стварима, и ово што следи је само врх леденог брега, али о томе треба бар почети да размишљамо сада, да бисмо били спремни када за такве ствари дође време. Надам се ускоро.

Контрола, све је контрола

„Београдизација“ коју узимају у уста разноразни сепаратисти - најциничнији је Динкић, који је годинама уништавао остатак Србије да би се сад одједаред претворио у њеног наводног заштитника, као да смо сви јуче пали с крушке - нажалост јесте чињеница, али не баш онако како би они хтели да је представе.

Наиме, Титов режим је форсирао урбанизацију како би створио радничку класу којом би могао да манипулише. Кад човек има своје имање, онда само од њега зависи хоће ли, како и колико сутра да једе, где ће да спава, куда и како ће да иде, итд. Кад тог човека пребаците у град, онда те ствари почну да зависе од онога ко му је дао стан, кола, карте за јавни саобраћај, продавача у радњи, итд. А будући да је ономад све то контролисао један те исти апарат...

Уместо слободних сељака, власт ствара урбане, поданичке раднике. А отвара простор да земљу претвара у велике поседе које ће опет да контролише (звали се они задруге, колхози или агрокомбинати, свеједно). Није ово ништа ендемично, то се радило свуда од почетка индустријске револуције наовамо. Али не морамо ваљда да понављамо све туђе грешке?

Кад се једном схвати да је форсирана урбанизација била - и остала - део репрограмирања народа из слободних људи у поданике, постаће јасно шта ваља чинити да поданици опет постану слободни.

Жене и деца

Ако жене мисле да су образовање и каријера важнији од деце - неће бити деце. Јер, може идеологија да говори шта хоће, биологија је неумољива: за жене је после 25. године је све низбрдо. Не немогуће, али са сваком годином далеко теже. Мушкарци имају нешто дужи „сервисни рок“, како ко - али је зато њихова стопа смртности у просеку много већа. Можемо да измишљамо каква год хоћемо права и обавезе, али ако не узимамо у обзир биологију, све је узалуд.

Социјална држава

Кад смо већ код права и обавеза. Током историје је свугде важило правило да ко неће да ради, има право да гладује. Чак ни Бизмаркова Прусија, која је измислила модерни концепт социјалне државе, није давала „нешто за ништа“, већ је од својих становника захтевала одређене ствари у замену за издржавање под старе дане (које се пре тога - природно - очекивало од сопствене деце).

Социјална држава може да опстане све док њени становници осећају обавезу према њој која је већа од, или једнака, обавези државе према њима. Онога тренутка када осећај да им је држава дужна премаши осећај дужности према држави, систем почиње да трули и да се распада. Примера је нажалост и превише.

Капитализам, либерални и онај други

Једна од највећих заблуда времена у којем живимо је убеђење да се поредак који намеће Империја зове капитализам (економски), односно демократија (друштвени). О демократији сам већ писао; сада бих мало о капитализму, који у ствари не постоји у пракси.

Шта заиста значи „слободно тржиште“? Просто, ради се о могућности да људи слободно размењују рад, робу и услуге. Ако им та размена не одговара, нико их на њу не присиљава. Проблем настаје када држава (или неки други ауторитет који има моћ присиле) натера било кога да ту размену врши на сопствену штету.

На пример: Драгослав гаји прасиће. Израчунао је да су му трошкови и потребе такви да хоће да прода прасе на пијаци за (рецимо) хиљаду динара. Бранимир хоће да купи прасе; иде слава, хоће да нахрани госте. Спреман је да плати хиљаду динара. Значи, задовољан и један и други. Где је проблем?
Ту у причу улази Чедомир Бирократић, на сав глас осуђујући Драгослава као „профитера“ и објашњавајући да је „права цена“ прасета у ствари седамсто динара. Драгославу натовари на леђа инспекцију и отера га са пијаце. Али оно што не каже је да прима мито (или друге услуге) од фирме PigCorp International, која не плаћа оне порезе које Драгослав мора да намири, па још добија субвенције из државне касе (за које плаћају и Драгослав и Бранимир), а продаје неке кукавне ГМО прасиће храњене сојином сачмом, који одлично изгледају али уопште нису јестиви.
И тако Драгослав не сме да прода прасе по цени која Бранимиру сасвим одговара, а Чедомир приморава Бранимира да купи Пигкорово ГМО-прасе. И још се усуђује да прича о „социјалној правди“, све се смејући до виле на Малдивима.
Е ако је то капитализам, онда сам ја Арапин.

Језик, писмо и идентитет

Немам ништа против Арапа, али нисам један од њих. Не знам да пишем здесна налево оним квачицама и кукицама, и волим што имам два самогласника више, ма колико се неки странци жалили да их у српским речима нема довољно. Мислим, цела она прича око срПског и срБског је само нуспроизвод Вуковог укидања међугласа који бисмо данас писали као „е“.

Вук је, сетићете се, писао о „Србима закона римскога“ и „Србима закона турскога“, тако да чисто сумњам да му је намера била да нас дели када је ономад сарађивао са Гајем и Копитаром, који су на основу његових реформи српске ћирилице створили латиницу. Пре ће бити да је латиница адаптација ћирилице, намењена народу који је живео под Аустријом и дотад морао да се служи латинским, немачким или мађарским.

То што је та адаптација после употребљена за насилну промену идентитета великог броја Срба, који су постали Хрвати, Бошњаци, или нешто десето (а ево сад „Војводиндијанци“) јесте једно велико зло, али нећемо ваљда да тој промени дамо за право?

Е сад, ја мислим да је оригинал увек бољи од адаптације, и да је адаптација непотребна ако већ може да се користи изворно писмо - а може. Али све док знамо ко смо и шта смо, могућност да се отуђеним сународницима обратимо писмом које је њима разумљиво (и језиком који је, на крају крајева, само дијалект нашег) је пре предност него мана. Притом свакако треба да водимо рачуна да се не понови ситуација у којој се форсира адаптација на штету оригинала као нешто наводно боље, модерније, итд. То су чисте глупости.

Кључ је у самопоштовању. Невероватно је понижавајуће да вам странци касапе име јер је писано „кусом“ латиницом, па га изговарају по сопственим правилима. И док се то Србима рутински дешава, Грци, Јапанци, Арапи или Руси и Бугари немају таквих проблема.

Вредност и значење

Оскар Вајлд је ономад написао да је циник неко ко свему зна цену, али ничему вредност. Неке ствари немају цену, али ама баш све има вредност. Макар и негативну. Примерице, продаја људи - робовласништво - се с правом сматра дивљаштвом. Продаја плаца је сасвим нормална ствар. Али док људи може да буде више или мање, количина земљине површине је константна. Шта онда више вреди, људи или земља?

Исто тако, речи увек имају значење. Ако се оно мења зависно од потребе и околности, онда ту нису чиста посла. Узмите „елиту“ која то уопште није. Или демократију, која са демосом данас једва да има икакве везе. Или разноразна „права“ која у пракси то нису - док се притом стварна права, на живот и имовину, рутински крше. Где год имате ситуацију да се речима не зна значење, да се принципи траже свећом сред бела дана, и да је све релативно (ко ће кога), знајте да сте у блату које су створили недобронамерни, како би се у њему сналазили на ваш рачун.

Кад не знате шта „слобода“ у ствари значи, постане лако да вас држе у ланцима и говоре вам да сте слободни. Отуд она библијска изрека да истина ослобађа. Ако сте у стању да погледате себи у душу, да сами себи објасните зашто је зло када се краде или убија (без обзира ко крао или убијао), када сте сами себи јасни, онда сте слободни духом. Душмани онда једино могу да вас убију - али не могу ни да вас победе, ни да вас поробе.

субота, 03. март 2012.

Мала вежба из медијске анализе

Читаоцима Сокола позната је одраније моја теза да медији не извештавају онако како јесте, већ онако како треба да мислимо да јесте. Односно, врши се управљање утисцима (perception management) како би они који гледају, слушају и читају вести мислили онако како управљачи желе.

Е сад, док се тако „нашминкана“ реалност углавном поклапа са оним што и сами видите, чујете и доживљавате, то још некако и пролази. Али кад вам без трептања отворено говоре нешто што врло добро знате да није истина, то је знак да су или потпуно скренули памећу, или да им уопште није стало да ли им верујете или не; да нисте битни, да вас нико ништа не пита, и да могу да вам кажу шта год, јер ћете на то да пристанете.

Ако мислите да су у праву, онда престаните да читате даље. Свака следећа реч ће вас само нервирати. Али ако одбијате да верујете режимским медијима више него својим (они би рекли непоузданим) очима, ушима и мозгу, онда је ова мала демонстрација високософистициране медијске анализе за вас.

Узорак агенцијских вести са сајта НСПМ, уз напомене које их дешифрују:

Борис Тадић: Србија ће бити чланица ЕУ у инат неверним Томама
Лажеш, Борисе.

Борислав Стефановић: Нисмо дали Косово за кандидатуру
Лажеш, Борко.

Горан Богдановић: Политика и Европа и Косово прошла тест
Лажеш, Горане.

Хилари Клинтон: Европске интеграције добродошле за Србију и Косово
Лажеш, Хилари.

Чедомир Јовановић: Кандидатура за ЕУ остварење сна грађана Србије
Лажеш, Чедовиште.

Ненад Чанак: Додељивањем кандидатуре Србији поражени су они који су опструисали евроинтеграције
Лажеш, Ненаде.

Ивица Дачић: Кандидатура у интересу грађана Србије
Лажеш, Ивице.

Томислав Николић: И ЕУ и Косово и Русија
Не знам шта дуваш, Томо, али дај мало.

Светски медији: Добијање статуса кандидата ће ојачати прозападну владу у Србији
Што је баби мило...

Па ме исправите ако грешим.

петак, 02. март 2012.

Чекајући ЕУтопију

Има једна сцена у псеудо-историјском спектаклу Ридлија Скота „Краљевство небеско“ (2005), када о предаји опкољеног Јерусалима преговарају египатски султан Саладин и крсташки витез Балијан од Ибелина.

Пошто је пристао да преда град, Балијан пита:„Колико вреди Јерусалим?“
Саладин спремно одговара: „Ништа,“ и одлази.
Онда се окрене, стишће шаке и са осмехом додаје: „Све“.

Друг Бота и његова ордија жутократа и невладника већ дуго се труди да убеди Србе да Косово, па чак и сама Србија, не вреди ништа, а да је ЕУропство све. Сад кад је Брисел у својој неограниченој доброти доделио Србији кандидатуру, урличу да је то знак успеха њихове политике безусловне капитулације. Као, кандидатура је све. А у ствари није ништа.

Има ли ишта што ова неизабрана власт каже а да није најцрња лаж? Сећате ли се чувеног ССП-а („Споразума о стабилизацији и придруживању“), потписаног у предвечерје избора 2008? Био је то најприземнији предизборни маркетиншки трик; споразум је исте секунде „замрзнут“ док се не заврши жртвовање Хашком минотауру. Ено га и даље у бриселском замрзивачу, више га нико ни не спомиње.

Квислиншки култ хоће да представи како кандидатура значи улазак у ЕУропство већ колико прекосутра, ма одмах после избора - али само ако на власти остану они, „демократски, про-ЕУропски“ политичари. Иначе ето вам опет рата, санкција, бомби, изолације и мрачних деведесетих кад се није имало за Армани одела и Најке. Пошто се сад, је ли, има? Мислим, питајте муштерије ресторана „Контејнер“, најпопуларнијег ланца у Србији.

Као, Србију ће сад да опгреје сунце пред-приступних фондова. Какви црни пред-приступни фондови, Брисел не може да скуцка довољно пара ни да исплати банкаре за сав њихов лоповлук по Грчкој, Ирској, Шпанији, Италији, Португалу... Не мислите ваљда да „спасавање Грчке“ има икакве везе са самим Грцима? А јок, све те спасилачке паре иду на исплату Голдман Сакса и њима сличних, а народ нек' једе из контејнера, или керове луталице - ако се против тога не побуни Брижит Бардо. Не само да неће паре почети да падају с неба, него ће живот постати још неподношљивији, применом суманутих бриселских прописа на које се жутократија сада обавезала.

Рајхскомесаријат сатрапије Жутије (јер „Влада Републике Србије“ нема везе са животом) већ сада позајмљује новце од ММФ-а да би намирила трошкове постојања - од мостова Ђиласа неимара, до силних државних секретара за слободу говора иностраних плаћеника, људска права транссексуалних веверица, и томе слично. Да трошкове онолике полиције задужене за пендречење свакога ко протестује, или испуњавање жеља Хашима Тачија, и не спомињемо. А ево већ чујем како ће Брисел да наплаћује милијарде евра „казни“ земљама које имају буџетске дефиците веће од (насумично) дозвољених. Па ће тако Жутија морати да се задужи како би отплатила камату на дуг на дуговања. Ма сјајно.

Што се неког уласка у Јевропу тиче, вреди споменути само да је Турска потписала царински споразум са ЕУ 1995, а званично је добила статус кандидата у децембру 1999. Преко 12 година, значи, трају „преговори“ о статусу, а притом Турцима још и Америка држи леђа (а Србима нож у леђима). Па сад ви рачунајте ко(ме) ће, кад, и како (не) ући у ЕУропску утопију.

Из Брисела, тј. Берлина (пошто је то, сад видимо, исто) се већ недвосмислено чуло да је предуслов за улазак признавање „Независне државе Косово“. Велика је то срамота, а фуснота премалена да је сакрије. Сутра ће да траже „Републику Војводину“ или „Републику Санџакистан“. Не измишљам, лепо су вам рекли. Руководе се логиком да, кад жртва силовања почне да виче „брже, више, јаче, још!“ то онда престаје да буде силовање. И нема зашто да се стане...

Чак и жутократске анкете, традиционално изопачене да створе жељени утисак, показују да већина испитаника није за улазак у ЕУ. Али нема везе шта народ жели, демократске демократе ће да му кажу шта треба да жели. Одакле им право? Па украли су власт поштено, нико се није бунио (а ко се бунио, добио је пендреком). Уосталом, рекла ЕУропска унија да су они демократе а сви остали нису. И шта ћете сад?

Пет година пре „Краљевства небеског“, Ридли Скот је снимио далеко успешнијег „Гладијатора“. На почетку тог филма, римске легије се спремају за битку са Германима негде код данашњег Беча. Када Германи недвосмислено одбију римски позив на предају, згађени генерал Квинтус каже: „Требало би да прихвате да су покорени“. На шта његов командант, Максимус, одговара: „Да ли би ти, Квинтусе? Да ли бих ја?“

Да ли бисте ви?