„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 27. август 2011.

Око Соколово #33

Дан 1147. свеопштег жутила.

Највише коментара ове недеље заслужено је посвећено посети Жутији немачког канцелара Ангеле Меркел. За све своје силно подаништво, низ безусловних капитулација и спремност без преседана у свету да у потпуности упропасте земљу и народ којима владају, жутократе су „награђене“ изјавом Меркелове да се од њих захтева ни мање ни више него да заволе Хашима Тачија. Никакво претварање, муљање, мотање, динкићевање не долази више у обзир: услов да Београд и помисли на почетак преговора о договорима за кандидатуру (итд.) је да призна „Независну државу Косова“. Док не дођу нови услови. Што да не, кад им се може, када жутократе све испуњавају а невладници моле за још?

Али ако сте очекивали да тон коментара - или овог текста - одише очајањем што је, ето, ЕУропски пут затворен захваљујући неразумним Немцима који немају слуха за Боратову генијалност, на погрешном сте месту. „Змија“ Тачи и „милосрдна Ангела“ (како је Меркелову крстио Оливер Вуловић) су нам учинили услугу. Све је сада истерано на чистину, и бедна жута банда нема више чиме да објасни како то да њихово „ново одело“ за Србију у ствари не постоји. Никакве „црвене линије“ више не помажу, пише Младен Ђорђевић, док Милорад Вучелић призива слику жутократа како хорски певају „Данке дојчланд“ мислећи да их нико сем Ангеле не чује и не види.

Дабоме, из жуте штампе нећете чути Ангелину бруталну истину. А јок, по њима је још све дивно и красно и сјајно и боље сутра само што није. Добар приказ тих патетичних покушаја негације стварности написао је Миодраг Зарковић.

У праву је Жељко Цвијановић да је Врховни Жутник политички мртав; али зашто су га сахранили управо „пријатељи и савезници“? Пада ту на памет она басна о жаби и шкорпији, која ето не може против себе па макар се и удавила. Немачку мотивацију можда је најбоље објаснио Александар Павић, следећим речима:
„Ваша инфантилна наивност је толико смешна да већ постаје заморна. Шта ми то од вас онда хоћемо, питате? Па исто оно што хоћемо уназад бар 150 година – да вас нема. На првом месту као државе а, ако је могуће, и као народа... Колико још пута треба да вам разоримо државу да схватите да вас сматрамо крвним непријатељима, експонентима Русије, неприхватљивим острвом слободе у нашем германском мору? Нису ли 1914, 1941, 1991, 1999, 2008. биле довољне?“


Не слажете се? Прочитајте есеј Радована Калабића па ћете видети да ова теза има итекакву историјску подлогу.

Никакво поштовање других не може да добије неко ко не поштује себе. А жутократе су до те мере понизиле Србију и Србе, да сад на њих, поред Империје и регионалних сатрапа попут Немачке, кидишу и локални подрепаши. Тако је премијер Хрватске Јадранка Косор, у посети Приштини на петама Меркелове, поповала Београду - као да је она лично заслужна за етничко чишћење Крајине и Косова, а не Империја и Немци.

И док је Врховни Жутник одговорио да то, ето, баш није лепо и пристојно (а како он зна?), невидљиви министар Јеремић је заједљиво приметио да са пријатељима као Косор, Тачију нису потребни непријатељи. Загреб је, дабоме, протестовао. Косор је изјавила како није реч о дипломатском рату. Па и није; за рат је потребно двоје, а Жути су ко зна колико пута рекли да апсолутно неће да се боре. Ни за себе.

Ипак, награда за најидиотскију изјаву недеље припада министру ШуНАТОвцу, за следећи бисер: „У Либији је познато да је Хрватска део НАТО алијансе. Дакле, не постоји никаква могућност да неко тражи азил у Хрватској или Србији“. Шта рече? Зашто би... Одакле му... Ма нема те логике по којој би ово имало смисла.

Е, да, после петомесечног отпора НАТО бомбардерима и „демократским“ побуњеницима у служби Империје, изгледа да је пуковник Гадафи окончао своје дане владања Либијом. О балканизацији Либије и либизацији Балкана пише Драган Милосављевић, док крвави пир „демократије“ у Либији коментарише Горан Вујевић.

Кад смо већ код Либије, ових дана се појавио интервју ген. Младића Си-ен-ену из августа 1995; никада није пуштен, можда зато што америчка мрежа није у њему нашла ништа што би могла да искористи за сатанизацију Срба.

Либијска трагедија најбољи је показатељ до које мере је политика Империје на Балкану лицемерна и лажна; једно је поверовати у причу да су за све криви Срби и „зли Милошевић“, али шта ћемо са Либијом? А пре тога Ираком? Додуше, они који налазе оправдања за све што Империја ради, а немају оправдања ни за шта што ради њихов властити народ (ако уопште више мисле да му припадају) отпорни су на логику, и с њима скоро и да не вреди расправљати. Одличну илустрацију за ово нуди Зоран Аврамовић, испитивањем феномена Весне Пешић. О самомржњи и њеној историји и последицама по Србе, пише Милан Дамјанац.

Готово незапажено је прошла вест да су Србија и Русија потписале договор о борби против трговине наркотицима. Бранко Жујовић напомиње да НАТО контролише и извориште хероина (Авганистан) и кључну карику у ланцу шверца (НДК), па ће та борба бити... занимљива.

Жутократе кажу да ЕУропство нема алтернативу. Значи, мисле да је немогуће да Србија буде слободна и независна. Мора, значи, да се приклони ЕУ и НАТО. Јер су они, дабоме, толико „демократски и толерантни“ да не дозвољавају било какав други пут (па сварите тај парадокс ако можете). Приче попут онога што Андреј Волков пише о алтернативним перспективама за жуте једноставно не долазе у обзир. Србија има да уђе у ЕУ, макар и без Срба, без територије, и без имена.

Зато треба да будемо захвални Ангели Меркел. Показала нам је праву природу и карактер ЕУропске уније, каже Петар Анђелковић, па сад знамо тачно на чему смо. Коме више да верујемо, својим очима - и Ангели - или Борату, Божи, ШуНАТОвцу и Динкићу? Danke, Анџи. Слажем се са колегом из Ангмара: овим је расправа о ЕУ закључена.

Може, дакле, Империја да шаље нове сатрапе (попут „смрдљивка“ чију биографију излаже Мироје Јовановић); могу Берлин, Аграм и Приштина да сањају васкрсењље хиљадугодишњег Рајха. Слаба им вајда. Пробудили су спавача. А толико су се трудили да га успавају...

Врховни Жутник је већ прошлост. Цели овај режим ће ускоро истим путем. Отписани и избрисани се боре (обавезно прочитајте есеј Миодрага Зарковића о Митровици) јер слобода нема алтернативу.

Ослобађање од окупације неће стати само сменом жутократије; биће потребно преиспитивање трулежи која се систематски намеће већ деценијама, самомржње и невладника који је професионално шире. А онда предстоји процес обнове и изградње, који ће да захтева много рада и не мале жртве, како вели Бранко Павловић. Али нашим прецима је било далеко теже. Жутократе нас убеђују да смо попут њих: мали, слаби, бедни и жељни ропства. Да у нама није више остало ништа од Карађорђевих устаника, победника са Цера и Колубаре, ветерана албанске голготе и Солуна, бораца против усташа и нациста пре 70 година...

Ако нисте сигурни да ли су у праву, упитајте се: да ли су о било чему до сада рекли истину? Одговор већ знате.

понедељак, 22. август 2011.

Крај расправе о НАТО

Лично сматрам да је питање уласка Србије у НАТО у најмању руку непристојно. То је војни савез који је 1995. помогао Загребу да етнички очисти Крајину, а 1999. извршио агресију на тадашњу СРЈ, која је по свим могућим принципима, правилима и прописима била противзаконита. Иако је НАТО добио мандат да окупира Косово и Метохију резолуцијом УН 1244, ту резолуцију је већ 1999. почео да крши - а кулминација тог кршења је подршка тзв. независној држави Косова (НДК), оличена у понашању немачког генерала Ерхарда Билера.

Дакле, у сваком друштву које иоле претендује на нормалност, никоме не би пало на памет да поставља питање чланства у НАТО. Али пошто у земљи Жутији важи правило да се до „нормалног живота“ долази само и искуљчиво ненормалним понашањем, жутократе свако мало покрену питање чланства у НАТО. И онда настане расправа, ломе се вербална и форумска копља, е да би онда министар ШуНАТОвац рекао да он ето није ни предлагао да се улази у НАТО (лаже к'о Динкић), и не зна откуд цела прича баш сад... а халабука је лепо послужила да закамуфлира неко ново жуто издајство - које ће лојална жута штампа да представи као херојски прагматизам, дабоме.

Јасно је, надам се, да жутократе немају ама баш никакву намеру да консултују народ о било чему што намеравају да ураде, од предаје окупираних територија до уласка у НАТО и амнестирања бомбардовања као врхунског достигнућа цивилизације. Замислите онда моје задовољство када сам јутрос прочитао есеј на Васељенској ТВ који предлаже генијално решење: референдум, али какав!

„ На референдуму за приступање НАТО пакту би право гласа требали да имају само особе које су војно способне по НАТО стандардима... Просто нема смисла да неко својим гласом одлучује да некога пошаље у Авганистан, док он/а сам/а није у стању да оде до продавнице без штаке.

На овај референдум се излази под именом и презименом, са личном картом и ЈМБГ. Ово је битно да би знали мишљење сваког гласача.“


Дакле, јавно изјашњавање оних који би уласком у НАТО имали „привилегију“ да се боре за Империју широм света (али не за себе и на својој територији, то никако). И онда, када се све одузме и сабере, остају само два могућа резултата. У случају да већина гласа за улазак у НАТО,

„...НАТО војници из Србије би могли да постану само они гласачи који су гласали за приступање пакту. Они гласачи који су одбили улазак у НАТО ни под којим условом не би могли да носе српски грб на НАТО униформи негде у брдима Персије.“


А ако НАТО изгуби референдум? Нема проблема!

„И поред тога што референдум о приступању није прошао, као знак добре воље, Србија би била расположена да НАТО пакту уступи све оне који су гласали за приступање пакту. Они би ишли на екскурзије у Персију или Авганистан само под НАТО заставом и комплетне трошкове опреме и обуке би сносио НАТО пакт. У САД постоји програм под којим се странци који служе америчку војску натурализују и на крају добијају америчко држављанство. Верујемо да би та опција била отворена и за обожаваоце НАТО-а. У случају погибије, војници из Србије би могли да буду сахрањени у Бриселу под НАТО заставом.“


Што каже аутор: „и НАТО сит и овце у строју.“ Свако добија. И Србија и НАТО. Губе једино Жути - али зашто би нас било брига за њих? Њих ионако није брига за нас.

Крај дискусије.

субота, 20. август 2011.

Око Соколово #32

Данас је 1140. дан жутократије.

Иако су аутохтони Срби успели својим барикадама и грађанским отпором да поразе не само Хашима Тачија, већ и његове међународне спонзоре, жутократе су учиниле све да ту победу обезвреде и претворе у пораз. Реч је о чистој издаји, за Печат каже један од вођа отпора, Милан Ивановић.

У Србији би се за издају ишло у затвор, а људи који пружају отпор окупатору би били хероји. У Жутији се за њу добија још више власти, новца и утицаја, а борци против окупатора се проглашавају злочинцима. О жутој хајци на лидере косовског отпора пише Јелена Арсеновић.

Жутоград и даље блеји о ЕУропству и интеграцијама са НАТО. Дотле Империја шаље помоћног заменика подсекретара да изрази подршку НДК, који каже сред Приштине да Тачи има свако право да ради то што ради, јер је НДК суверена, цјелиствена и потпунокупна држава. А Србија, дабоме, није. Да није отужно било би смешно: те речи изговара човек са презименом „Смрдоња“ (Reeker).

За то време је министар војни „опчињен“ НАТО командом и на сав глас хвали Алијансу док му комада државу. Чему, уопште, служи војска када је Врховни Жутник рекао да Жутија никада више неће да ратује? Бранко Жујовић се озбиљно пита има ли Драган ШуНАТОвац икакав морални компас.

Нема, ако се угледа на водеће функционере Империје. Ево, немачки генерал Ерхард Билер, командант окупационих трупа Алијансе на Космету, каже да нема везе што ускоро постаје албански зет, он је независан и објективан. Зашто? Па зато што он тако каже! Билер је иначе командовао немачким делом КФОРа током мартовског погрома 2004, када су се немачки „зечеви“ (како их је назвао лист Шпигл) храбро сакрили у касарне и пустили Шиптаре да раде шта им је воља. За разлику, рецимо, од Чеха.

За који дан у Жутоград долази Ангела Меркел, да испоручи бефел Другу Боти. Драган Милосављевић подсећа на занимљив контекст српско-немачких односа у новијој историји, која се упорно понавља јер и ми и Немци упорно одбијамо да из ње извучемо наравоученије. Е сад, наш неуспех донекле објашњава чињеница да нам се деценијама ради операција на отвореном мозгу; шта је Немцима проблем?

Иако се много пажње у протекле две деценије посветило Америци, не сме да се заборави да је водећу улогу у разбијању Југославије, па чак и стварању „ОВК“, имала управо Немачка. Борбом против српских „геноцидних агресора“, Немачка је вадила сопствене историјске флеке. И тако Луфтвафе поново бомбардује а немачка чизма опет маршира светом, али то никоме да засмета. Теорија о Србима као нацистима омиљена је теза оних који би да пресвуку сопствену нацистичку прошлост, подсећа Чедомир Антић.

Да би све било савршено јасно, пред посету Меркелове у Приштину је дошао њен министар иностраних дела. Гвидо Вестервеле је изразио апсолутну подрђку Хашиму Тачију и позвао све чланице ЕУ да признају НДК. Вестервелеов наступ коментарише Александар Павић, са посебним освртом на орвеловски речник, где „мирољубиви договор“ у ствари значи безусловну капитулацију, шиптарско насиље је ред и закон, а српски отпор криминал.

Нико не упита Гвида зашто није тражио да се у Приштини организује геј-парада. Па зар то није мерило ЕУропске цивилизације? А не, тај аршин важи само за Жутију. Пошто је све иначе сјајно да боље не може да буде, ето у Жутограду опет геј-параде. Срећа неизрецива, са иронијом вели Драгомир Антонић.

Пошто је апсолутно све потрошила, па и себе, жутократија опет посеже за педерима као згодним жртвеним јарцем. Да се разумемо, нема најављена парада апсолутно ништа са обичним педерима, већ са професионалним, „каријерним полит-НВО-педерима који већ деценијама паразитирају на српској несрећи“ (како вели Драган Вучичевић). О каквим правима говори власт која ама баш ничија права не поштује? Не, брига за права педера је само параван - педери су битни само док жутују, објашњава Светомир Марјановић. Кад више не буду служили жутим интересима, престаће и брига за њих. А остаће срамота злоупотребе у сврхе гажења Србије...

Жутократе итекако добро памте шта се десило на „паради“ прошлог октобра. Зашто је, онда, опет организују? Зашто што прижељкују нешто слично. Већ су спремили реакцију, спин, маркетинг, извињења. Фрустрирани народ нападне педере - а не жутократе - и тако победи сам себе. Елегантно, нема шта.

Надовезујући се на деценије психолошког злостављања, деведесетих је у Србији санкцијама и пропагандом створена једна психоза, како би се петооктобарски пуч понудио као решење. Отуд сад толика апатија; они који су уложили онолику енергију да сруше „злог Милошевића“ не знају како да изађу на крај са изневереним обећањима те револуције. Плаше се повратка у деведесете - али не оне стварне, већ оне које постоје само у њиховим главама, као фетиши и фантазије. Жутократија се одржава управо и једино захваљујући том страху, пише Жељко Цвијановић, и кад народ добро види да га власт безочно и бесрамно лаже. А управо је власт та која се у ствари плаши народа...

Храброст је, дакле, први корак до слободе. Суочимо се са деведесетим, али оним стварним, а не митолошким конструктима невладника и жутократа. Погледајте у очи службеној, нарученој истини (Ратко Дмитровић), по којој су Срби криви за све. А пошто су Срби криви, нико други не може да буде крив, и све што раде је амнестирано.

Изаберите борбу, каже Ана Радмиловић. Отпор, макар и наизглед безнадежан, бољи је од трпљења у тишини. Има ствари вреднијих од живота, пише Драган Крсмановић. Слобода, на пример.

Немојте чекати да нам је доносе „трећепозивци.“

понедељак, 15. август 2011.

Босна, фетиши и фантазије

Текст Гордона Бардоша (Универзитет Колумбија, Њујорк) „Фетиши и фантазије у Босни“ из часописа Национални интерес (National Interest), 11. август 2011.

Босна пролази кроз најдубљу политичку кризу од 1995. Упркос томе што све европске силе снажно подржавају опстанак земље, и што њени суседи понављају да подржавају њен територијални интегритет, Босна ни десет месеци после избора, октобра 2010, нема конституисану власт. Већи део кривице за то не припада босанским политичарима, већ међународним дипломатама и службеницима који управљају земљом.

Највећи неуспех америчке и европске политике у БиХ је да ни 16 година после рата, ни НАТО ни ЕУ ни САД нису успели да нађу лек за егзистенцијалне страхове босанских народа. Муслимани страхују да ће бити остављени на милост и немилост у региону бројнијих Хрвата и Срба. Хрвати и Срби у самој БиХ страхују да ће постати обесправљене мањине у сопственој земљи.

Помало је парадоксално да комбинована економска, политичка и војна моћ Вашинтгона и Брисела није за све ове године успела да створи стабилну демократију која нам је наводно циљ. Штавише, како је могуће да није решена основна безбедносна дилема неких четири милиона људи који су мање-више окружени чланицама НАТО?

Нажалост, једноставан одговор на ово питање је да се велики део нашег приступа Босни заснивао на фантазији о њеној прошлости (па самим тим и могућностима за њену будућност). Та фантазија се огледа у убеђењу да је пре ратова деведесетих БиХ била нека врста срећног, толерантног, мултикултурног и мултиетничког балканског Дизниленда. Уместо да сагледамо БиХ као сложено, етнички подељено друштво попут Либана или Ирака, у медијима, академијама и политици преовладао је дојам да је БиХ нека врста Шведске, само са лошим политичарима.

Фантазију је додатно погоршала тенденција фетишизације БиХ као примера мултикултурализма, чак и када су лидери земаља са далеко питомијом историјом почели да признају како је мултикултурализам доживео пропаст широм европског континента.

Ако је таква Босна икада постојала, за њу никада нису чули ни њени становници, ни озбиљни академици. Далеко од толерантног мултиетничког друштва са доброћудном историјом у којој националност није била важна а мирни међуетнички односи били правило а не изузетак, Босна је у ствари оличење дубоко етнички подељеног друштва - и то је била много пре ратова деведесетих. Неко је избројао чак 132 сукоба између Османлија и босанских Муслимана с једне стране, и Хапсбурга (на чијој страни су се борили Срби и Хрвати) - и то само пре ХХ века! Није тешко разумети нагомилано наслеђе балканског насиља. Данас је међу муслиманским интелектуалцима популарно убеђење да су били жртве „једанаест геноцида“ током протеклих неколико векова. Ако је то историја коју памти народ који је вековима био политички, војно и економски доминантан у Босни, онда можемо да опростимо Хрватима и Србима што је њихов поглед на историју Босне нешто мрачнији.

Етнички сукоби се одражавају на сваком нивоу живота у БиХ. До 1911, преко 90 одсто земљопоседника у Босни су били Муслимани /1/ а преко 90 одсто земљорадника хришћани Срби или Хрвати. Мешаних бракова у Босни у 19. веку није било, а упркос миту пропагираном деведесетих, у 20. веку су били прилично ретки. На пример, 1988 се 93% босанских Муслимана још увек венчавало унутар свог народа. Ништа више склони међусобним браковима ниси били ни Срби и Хрвати. Дабоме, босанске верске и политичке вође не гледају на међуетничке бракове са одобравањем. Исламски верски поглавар је тако оценио мешовите бракове као „још један облик геноцида“ над босанским Муслиманима (а не свиђа му се ни Деда Мраз)./2/

Од двадесетог века наовамо, избори у Босни су увек били етнички пописи, у којима се углавном гласало за некога из сопственог народа. У суштини, Босна се састоји од три јавности, и кључ стабилности у земљи је увек био у одржавању једнакости и заједничког језика између та три етничка гласачка блока. Два дана прегледа босанских медија довољна су да се препознају дубоке поделе између народа у БиХ, али разноразни „балкански експерти“ то нису у стању ни после две деценије. Све је у данашњој Босни подељено по етничким шавовима, од политичких странака и академија наука до организација антифашистичких ветерана. Чак су и такозвани (и самопроглашени) „активисти за људска права“ у БиХ и широм Балкана у ствари тек етнички лобисти. Има много активиста за права Албанаца, босанских Муслимана, Хрвата, Срба и тако редом, али оних који би бранили људска права и слободе појединаца независно од етничке припадности у самој Босни (и у ширем региону) нажалост има веома мало.

Како бисмо боље разумели политички сулуде идеје које предлажу разни аналитичари и коментатори који би да „реформишу“ Босну, замислите када би у Америци неко предложио да гувернери савезних држава подреде своју полицију Вашингтону, или да Делавер, Род Ајленд и Орегон пристану на пропорционалну заступљеност у Сенату./3/

Неки чак предлажу да Вашингтон именује посебног изасланика за Босну, као да је један бирократа без буџета способан да 2011. постигне нешто што 1996-97 није пошло за руком 60.000 војника НАТО и десет хиљада цивилних службеника, наоружаним милијардама долара. Вашингтон је у свари већ покушао нешто слично: један амерички дипломата именован је 1994. да реши питање имена Македоније. После 17 година и три председника, још увек је на истом задатку.

Можда најсмешнији од свих је предлог који се често чује на Капитол Хилу, да се ојача канцеларија Високог представника (ОХР), у пракси међунарнодног диктатора у Босни. То има отприлике онолико смисла као слање Пола Бремера у Ирак 2018. да поново успостави Привремену коалициону управу.

Најновији доказ неспособности да се разуме очигледно је теза да је Социјалдемократска партија (СДП) „мултиетничка“, иако само 5 одсто њених гласова долази од Срба и Хрвата.

Уместо да прихватимо да је БиХ дубоко подељена мултиетничка држава и покушамо да изградимо стабилност кроз политичку структуру која одражава ту реалност, провели смо скоро двадесет година у упорним покушајима да створимо централизовану државу, засновану на погрешној представи о Босни и супротно вољи барем половине њених становника. Ако наставимо да се бавимо фантазијама, врло је вероватно да ћемо о истим сгварима расправљати и за 20 година. А тада ће босански проблеми само бити још већи.

Напомене преводиоца:
/1/ Мисли се на бегове из времена Османског царства; али они нису држали земљу у приватном поседу, већ су њом управљали у име султана.
/2/ Реч је о Мустафи Церићу, поглавару ИВЗ у Сарајеву, који је својевремено покушао да забрани Деда Мраза.
/3/ У САД свака држава има сопствену полицију, као и сваки град и општина, са јасно одређеним надлежностима. Федерална полиција (ФБИ) има право да преузме само случајеве који потпадају под њихову надлежност, а и тада локалне власти сарађују са ФБИ по дефинисаним правилима. По америчком уставу, свака држава, без обзира на величину и број становника, има по два сенатора.

недеља, 14. август 2011.

Енглески хаос

Признаћу да ми је прва реакција на нереде у Енглеској била: Види, кренули прво на патике.

Дабоме, ствар је много озбиљнија. Системски медији (ТВ, новине) покушавају да све објасне класичном причом о угњетеним мањинама и огорченој сиротињи без посла и перспективе. Кад оно, међу ухапшенима има и добростојећих и образованих и познатих... Али ако се чињенице косе са политички подобном причом (која, успут, омогућава да држава настави са социјалом политиком „хлеба и игара“), утолико горе по чињенице.

Са друге стране, тврдња да је пљачка, паљевина, разбијање, премлаћивање (па чак и убијање) по енглеским градовима и предграђима било мотивисано расном нетрпељивошћу није у потпуности тачно. Мада је већина изгредника била тамнопута (све је почело када је полиција убила једног ситног криминалца пореклом са Јамајке), изгледа да је међу њима било и домородаца, а ту и тамо чак и „Азијата“ (како се тамо називају становници индијског подконтинента). Али и то како где.

Историчар Дејвид Старки (David Starkey) изјавио је пре неко вече на Би-би-сију да доминантна димензија нереда није била расна, већ културна - тј. да су они белци који су у њима учествовали попримили црначку уличну антикултуру (најбоља илустрација тога је Али Џи, ТВ лик комичара Саше Коена). Системски медији су Старкија одмах напали због „расизма“ ...


(Али Џи, у свом елементу)


Мислим да је погрешно повлачити паралеле између енглеских нереда и, рецимо, режираног разбијања излога за време протеста фебруара 2008, или тзв. геј параде октобра 2010. У Србији на улицу излазе гладни, обесправљени, понижени - људи који скоро па немају другог избора јер им је жутократија узела све, од посла до достојанства. Притом страдавају људи, а не излози.

Ово у Енглеској ме више подсетило на косовски погром 2004. Исти ови медији су тада описивали дивљање Шиптара као незадовољство омладине јер немају посла и перспективе, и као решење предлагали стварање НДК. Ако су толико сиромашни, откуд им свима мобилни телефони? Ако су незадовољни сиротињом, зашто пале цркве? Али пошто су та питања кварила политички подобну причу, њих нико није ни постављао, а камоли на њих одговарао.

Сетите се великих нереда у Ванкуверу половином јуна, када је пијана омладина разбијала излоге, пљачкала и палила јер је њихова екипа изгубила финале купа у хокеју (!). Мобилни телефони на све стране, неки „бистри“ изгредници су се чак хвалили на Фејсбуку и Твитеру... Дабоме, касније су све те слике и текст допринели хапшењима и казнама. У каквој су то силној муци били Канађани, да почну да разбијају сопствени град - иначе познат као прилично опуштен? Политички подобна прича није нудила одговор. Зато данас нико ни не спомиње Ванкувер, као да се није десио.

Одговор се наслућује у неким анализама енглеских нереда. Поједини коментатори оптужују енглески систем социјалне државе, који подстиче нерад, разбија породицу и ствара под-класу полуобразованих и радно неспособних који су навикли на лагодан живот о туђем трошку. Како каже један колумниста: „немају самопоштовања, али су пуни себе; верују да имају право на висок стандард живљења а да ништа не ураде како би га заслужили.“ Па кад им неко ускрати „основна људска права“ попут плазма телевизора, патика и мобитела, раде летве и праште излози.

На вратима једног ресторана у Манчестеру, пролазници су пре неко вече могли да виде руком написано обавештење: „Због општег друштвеног колапса, са жаљењем вас обавештавамо да вечерас затварамо у шест.“

Дијагноза друштвеног колапса није баш сасвим тачна. Нереди су престали тек када је народ почео да се организује и брани своје квартове од насилника, пошто полиција није била ни вољна ни способна да их заустави. Значи, колико год болесно, друштво је ипак некако одговорило. Енглеска држава је оманула, прво стварањем проблема вишедеценијском социјалном политиком, а потом неспособношћу да се са проблемом суочи.

Слична ситуација постоји у многим ЕУропским земљама, али са нашим проблемима готово да нема додирних тачака. Осим што би из очигледних чињеница требало да буде кристално јасно да ЕУ није никаква обећана земља - али у то ионако верују само још они потпуно имуни на чињенице.

субота, 13. август 2011.

Око Соколово #31

Жутократија, дан 1133.

Колико је, у ствари, досад било побуна против власти? Бунили су се навијачи, оружари, ратари, ево сад путари, малинари и купинари - али сви понаособ, без икакве сарадње и координације. И тако их је, појединачно, жутократија или подмићивала или силом сламала. Исту су тактику употребили и против Срба на северу Косова, оних што су барикадама и телима зауставили што Тачијеве „специјалце“ - Борко и Борат су сачинили некакав насумични договор са немачким генералом Билером, а онда свакога ко није хтео да им се повинује оптужили за „неслогу“. Откад је слога око лоше идеје добра ствар? Само у жутом свету, где је црно бело, ропство слобода, а лоповлук поштење.

Оно што Тачи и НАТОКФОРЕУЛЕКС (свеједно) нису успели силом, Врховни Жутник се потрудио да за њих постигне преваром. Обрад Кесић објашњава како је то Борат извлачио Хашимово кестење из ватре. Оливер Вуловић цели циркус одлично описује као договор „сецикеса и сецибубрега“. А наравоученије из понашања Врховног Жутника и његових чауша извлачи Ана Радмиловић, са занимљивом тезом да су жутократе у ствари горе од Тачија. Хашим макар има некакав, колико год деформисан и себичан, осећај патриотизма. Код жутих тај осећај напросто не постоји.

О наводном пацифизму Друга Боте у функцији помоћи Шок Хашиму (али и Империји), пише Милан Дамјанац. До које мере је малоумно убеђење да ће политика безусловне капитулације задобити поштовање оних који ту капитулацију траже, објашњава Мирјана Бобић-Мојсиловић. Али што је најцрње, Ботина политика није деструктивна само по земљу и народ, већ и по њега лично! То сигурно мора да уђе у анале светског мазохизма, јер не просто невиђено. Империја Бората просто цеди као лимун, каже Светомир Марјановић, док од њега ништа не остане - а онда ће почети цеђење онога ко Боту замени. Бар је то план.

Баш на то се осврће Жељко Цвијановић, који вели да се све чини како би и после Бориса дошао Борис - односно, да било какав заокрет у политици постане неостварив. Иначе, сви они који протекле две деценије кроје балканску политику Империје и ЕУ много воле енглеску реч „irreversible“ - нешто што не може да се преокрене. Занимљиво је да у српском директан превод тог термина не постоји.

Цвијановић потом коментарише и најављени долазак немачког канцелара Ангеле Меркел, која ће од Бората изгледа да тражи политичко самоубиство. Пре неки дан је код Хашима боравио њен министар Вестервеле (који је ономад походио и Београд, пре параде његових истомишљеника), изразивши не само стопостотну подршку НДК, већ и захтев да све остале земље ЕУ признају Хашимову сатрапију. Тој подршци и захтевима су се сутрадан придружили Турци, осведочени пријатељи и савезници Врховног Жутника. Хашиму у походе иде и Јадранка Косор; да изрази неизмерну домовинску захвалност Албанцима који су се борили у Олуји, шта ли?

Уосталом, чак и цивилизирани Јосиповић каже да очекује од Срба да славе Олују. Уместо реакције на овај, и све остале безобразлуке из Загреба, вели Стефан Драгичевић, Ботин Жутоград ћути. Поштени, мудри и родољубиви би макар покушали да искористе могућу прилику која се отвара спором Загреба и Ватикана око Далмације, како описује Ратко Дмитровић, али ова власт би вероватно нашла начина да подржи и Загреб и Ватикан - и то, ако је икако могуће, на српску штету.

У праву је Марко Јакшић када назива Ботину одлуку да капитулира пред Хашимом „велеиздајом“. У праву је и Милорад Вучелић када жуту политику назива „кукавичлуком без граница“. Само, у поремећеној жутој свести, велеиздаја и кукавичлук представљају врхунце врлине.

„Званична Србија очигледно нема политичку вољу да штити своје интересе, идентитет, станивништво и интегритет. Шта више, уколико би то чинила морала би да остане би без своје садашње политике која још увек грађанима саопштава да ће све недаће Срба Европска Унија кад – тад позлатити.“


Овако ситуацију оцењује Бранко Жујовић, и не греши. Истога дана, на сличан начин је резоновао и Емил Влајки - само што се позвао на Шекспира, а не Лазу Лазаревића: „Дилема косовског распећа Србије: отићи-побјећи или остати, јесте хамлетовска, али вриједи и покушати и истрајати у борби за свој духовни и територијални идентитет.“

Влајки је жутократама потом одржао и лекцију из међународног права, јер како то да само Србија може и мора да се дели, док је све остало неприкосновено? О чему онда причамо?

Добро, досад је већ итекако јасно како размишљају жутократе. Али како објаснити понашање Тачија, или фикс-идеје Империје? Неке од одговора на та питања нуди Душан Пророковић.

Иронија је готово неподношљива: у стању да успешно пркоси Империји на врхунцу њене моћи, Србија се данас самопонижава зарад (неузвраћене) љубави Империје док ова све брже пропада. Цена отпора се тада чинила стравичном, али бледи у поређењу са крвавим пировима у Авганистану, Ираку, па ево и Либији. А никоме од њих не пада на памет да капитулира! Америчка авијација већ месецима не сме да користи најмодерније авионе, због озбиљног квара. Многим европским НАТО савезницима је одавно нестало бомби. Претње будућег албанског зета Билера су чисти блеф. Знају то и родољуби на барикадама, каже Бранимир Нешић.

Ствар је заиста болно јасна, каже Жарко Јанковић:

„Показали смо се слаби, зато нас и туку. Хитајући у неку 'обећану и светлу будућност' према западу, заборавили смо ко смо, шта смо и одакле смо. Раслабили смо сами себе и сада служимо за иживљавање и подсмех свима. Са оваквим посрнућем морамо моментално престати.“


Неопходна је промена не само гарнитуре на власти, већ и система који је омогућио жутократију, који већ дуго година - деценијама - промовише посрнуће. Само власт која је спремна на одлучни раскорак са новокомпонованом традицијом трулог компромиса може да нађе пут из ове баруштине, објашњава Драгомир Анђелковић.

Спас неће доћи извана. ЕУропска унија и Империја нуде само безнађе. Нада долази изнутра, из здравих корена опстајућег народа, вели Драгомир Антонић. Није народ (толико) крив што је збуњен - криви су они којима је дужност и обавеза била да га воде, а они су и дужност и обавезу изневерили на најгори могући начин. Тај народ је ипак „својом Видовданском жртвом у целокупну светску историју утиснуо јединствени код за дешифровање појма Слободе“ (Станимир Трифуновић) и то мора да се поштује.

Па ако је овај нараштај недостојан славних предака, има још времена и прилике да постане достојан. Да стане у крај квислиншкој жутократији, тихој НАТО окупацији, експериментима преумљавања in vivo ... Уместо да поштују циничне покушаје режима да буду „сложни“ у подршци политици капитулације, сви они који имају зашто да презиру режим требало би да се сложе међусобно. Да не буде јуче једни, данас други, сутра трећи, а сви појединачно - и неуспешно.

Побуна је већ у пуном јеку, од интернета до косовских барикада. А ево, неко је у Београду вратио и Гаврила...

субота, 06. август 2011.

Око Соколово #30

Жутократија, дан 1126.

Сећам се, за време НАТО напада 1999, неко је адаптирао чувену почетну страну Астерикса да уместо малог галског села које једино пркоси Римљанима прикаже СРЈ као једини бастион отпора Цезаровим наследницима. Само што данас то усамљено „галско“ село треба да буде на северу окупираног Косова.

Одличан преглед драме која траје од 25. јула даје Никола Врзић у Печату. Најновије вести са барикада наћи ћете на порталима Васељенске ТВ и Фејсбук Репортера. Вести је превише да би стале у Око; као и обично, овде се осврћем углавном на коментаре.

Ана Радмиловић је често предмет критике да шири дефетизам и безнађе. Има текстова који се заиста таквим чине (нпр. овај), али како онда да се објасни сјајна анализа циркуса у Скупштини или емотивна исповест о том истом северу? Некако ми се чини да је Ана попут већине Срба: меланхолична, уморна од вишка историје по метру квадратном у секунди, али са осећајем за правду коју све ово што се дешава итекако нарушава - и онда покушава са свим тим да изађе на крај. Некад мање, некад више успешно. Па ко је у томе безгрешан, нека баци први камен.

За посматрача извана, ситуација заиста изгледа надреално (мада то не смета потпредседнику РС Емилу Влајкију да је тачно и конзицно сагледа): Империја, која наводно има довољно силе на располагању да натера свакога да јој се покори, покушава да своје планове оствари чистим блефом. Хашим Тачи час прети, час куди, час хвали КФОР и ЕУЛЕКС - није битно, само да добије оно што тражи. Свештеници куде народ што диже крст на барикадама. Власт нападнуте земље обећава да се неће бранити. Преговара се о своме као да је туђе. А медији, одани жутим господарима, праве се да је све нормално. Издвајам коментар Маринка Вучинића о том феномену, који се завршава следећом констатацијом: „Отпор српског народа показује живу снагу косовске традиције и уверење да је наша правда на Косову закопана“.

Два одлична прегледа жутократске косовске политике налазимо на страницама руског Фонда стратешке културе: Предраг Николић пореди Врховног Жутника са гуском у магли, док Зоран Чворовић ставља косовску политику Жутих у контекст њиховог поимања државе и нације уопште. Још један изузетан преглед жутократске политике ЕУропске безалтернативности је есеј Душана Вучковића на страници Фонда Слободан Јовановић.

У мери у којој је могућа ретроспектива догађаја који и даље трају, чини се да је Тачијев гамбит у ствари нанео непроцењиву штету како њему и Империји, тако и жутократама. Покушај Врховног Жутника да у Скупштини поново изда земљу и народ препознали су многи коментатори (а и велики део народа). Ратко Дмитровић пише о „поноћном убијању наде“ (које Борату није пошло за руком), док Жељко Цвијановић тврди да је Тадић отворено објавио рат Србији, односно да је „постао свесни саучесник свих оних који верују да је сламање Србије формула светске стабилности“.

Линија раздвајања између жутократије (са све невладничким поклисарима) и народа је јаснија него икада. У уводнику данашњег Печата, насловљеном „Сјај Срба и беда режима“, Милорад Вучелић вели да „у Жутограду, некадашњем Београду," влада размишљање да је најбоље не бити Србин - али да народ мисли кудикамо другачије. О тој победи самоспознаје и одлучности да се својом снагом изнесе победа, за Печат пише Драгомир Антонић. Трачак хумора уноси Миодраг Зарковић, објашњавајући зашто су жутократе до те мере одвојене од стварности: „Пишући, читајући и разговарајући на просрпском, „елита“ је увелико савладала и последњу препреку: престала је чак и да размишља на српском.“ И тако добисмо „Боуриза Теидича“...

Наизглед се урушава чак и лојална тврђава жуте идеологије, Политика, у којој су ове недеље осванула чак два (!) здраворазумска текста. Драгиша Бојовић је 2. августа довео до заслуженог апсурда тезу Империје о великосрпској завери, док је пар дана касније Ђорђе Вукадиновић изнео шокантно јеретичку мисао да би нас „и пријатељи и непријатељи, много више поштовали уколико бисмо ми показали да поштујемо себе.“ У медијско-политичко-маркетиншком царству Бориса Бедног, ово је неопростиви грех.

Све у свему, косметске барикаде нису само зауставиле напад Тачијевих терориста и НАТО окупатора, већ су поставиле отклон према Жутограду и квислиншкој камарили која отуд уништава Србију. Ко год жели слободу не само северу окупиране покрајине, већ и целом народу, отишао је на те барикаде - упркос свом труду Дачићеве полиције да то онемогући (пример: Владан Глишић из Двери). Свесна је добро жутократија да су барикаде највећа претња њеном опстанку; отуд толика журба да се направи „договор“ са окупаторима којим би се барикаде што брже демонтирале, а Косово што брже предало Хашиму, Агиму и Рамушу.

Ту се, дабоме, неће стати. Бранко Жујовић подсећа да је жутократија већ посејала нагазне мине широм Србије, у виду „националних савета“. Косовски сценарио призива и чека муфтија Зукорлић у Рашкој, док на северу земље политичари „чија се мера бивствовања мери величином шерпе“ (како вели Милан Грујић) упињу да створе државу Војводинију, а са пуном подршком Жутограда. Од свих силних душмана који су се острвили на Србију и њен народ, најгори је непријатељ управо у престоници, тврди с разлогом Миодраг Новаковић.

Шта и како даље? Бесловесни су задовољни постојећим стањем - мада, како Младен Ђорђевић подсећа, подрепаштво се не исплати ни код Иве и Јадранке, а камоли где друго. Али ни ови свесни све беде и издајства жутих не могу да се сложе како да се томе супротставе. Јесте да би било лакше када би имали отворену подршку Русије - сама Русија има напретек разлога за такву подршку, објашњава Драгомир Анђелковић - али шта ако Москва одбије да се у Србију петља попут Брисела и Вашингтона?

Легендарни кинески стратег Сун Цу написао је пре 2.500 година:

„Ко познаје непријатеља и познаје себе, неће бити у опасности да изгуби ни стотину битака. Ако не знаш непријатеља, а знаш себе, изгубићеш колико и победиш. Али ако не знаш ни непријатеља ни себе, свака битка биће погубна.“


Управо на том одсуству самоспознаје темељи се и досадашњи опстанак Жутократије, и њени ограничени успеси у преумљавању Срба. Како објашњава Зоран Чворовић, историјска амнезија ја намерно индукована како ономад, тако и данас, да би од Срба могло да се направи нешто друго, подобније за оне који су над њима узурпирали власт.

Иронија је што су управо протекле две деценије сатанизације у великој мери угрозиле тај пројекат преумљавања. Захваљујући баш непријатељима, почели смо да спозајемо и себе.

Паметан човек се учи на туђим грешкама, несрећан на својим, а само глуп не учи никако. За који дан ће годишњица смрти великог пријатеља Срба, Арчибалда Рајса, подсећа Драгана Трифковић. Рајсови савети из 1928. године и данас звуче актуелно, јер су проблеми на које су се односили у суштини остали потпуно исти.

Зато мислим да није сасвим фер што Остоја Симетић прозива цели народ, а не онај његов део за који заиста важи дијагноза: хтео би да буде слободан, ал' ако икако може да то среди неко други. Али све и да хоће, слободу не може да донесе неко други. Она увек долази од себе. То су ових дана на најбољи начин показали Срби на северу окупираног Космета. Сада је ред на све остале.