Време је

Две године су већ прошле откако је коалиција социјалиста, пензионера и власника жирафе направила политички салто мортале и постала део владе за ЕУропску Србију. Није битно јесу ли томе посредовали амбасадори и тајкуни, или су само пружили подршку пројекту који је кренуо још и пре мајских избора. Резултат је био нешто за шта нико - ни следбеници Демократа, ни социјалисти, ни пензионери, ни љубитељи жирафа - није гласао. Толико о демократији, је ли.

Жутократија Србији није донела ништа ново. Млађан Динкић своју политику економске деструкције води у континуитету од 5. октобра 2000, без обзира ко је на власти. Борис Тадић „чини све што може“ за своје иностране послодавце још откако је одмах после своје прве инаугурације (која је, подсетимо се, била имитација америчког ритуала) брже-боље одлетео у Вашингтон на поклоњење зна-се-коме. Ивица Дачић је тако темељно „пожутео“, да се оправдано поставља питање да ли је икада и био „црвен“. Слично питање могло би се поставити и Николићу и Вучићу, који су открили чари (транснационалног) „напредњаштва“. Подвученог жутом.

Уместо суштинског питања - да ли Србија треба уопште да постоји? - маркетиншки мешетари су народу 2008. сервирали лажну дилему (Косово или Европа?), и понудили још лажнији одговор: „и Косово и Европа“. Колико је пута само у ове две године било прилике да се јасно види шта жутократија мисли о Србији? Подршка аутономашима у Војводини, промоција турско-османско-исламистичког „Санџака“, резолуција о Сребреници, почасни докторати идеолозима НАТО бомбардовања, касапљење српске књижевности у Народној библиотеци Србије, НАТО пропаганда у српским уџбеницима - шта још треба да се деси, па да не буде више никакве сумње да жутократија ради на уништељу државе Србије и народа који је сматра отаџбином?

У међувремену је и сама ЕУропска унија дала одговор на маркетиншку шарену лажу жутократског режима, недвосмисленом подршком „Независној држави Косова“, што кроз мисију ЕУЛЕКС коју су жутократе хвалиле као „неутралну“, што кроз резолуције у ЕУропском парламенту. И не само то, већ су амбасадори САД и ЕУропских земаља, у демаршу лично Врховном Жутнику, објавили да су им жутократе још давно обећале да ће наводна борба (која се од фебруара 2008. води искључиво флоскулама) за отето Косово бити само пуста прича за интерну употребу.

Ових дана стиже и недвосмислена порука из Берлина да од уласка у ЕУропство нема ама баш ништа, без обзира шта је Србија урадила досад, или још намерава да уради. Просто речено, уласком данашње Хрватске у ЕУ заокружиће се некадашњи аустроугарски простор. После тога, што се њих тиче, остатак Балкана може лепо да се интегрише са новом турском царевином. Ни не помишљајући да протестују што им се тиме руши деценијска политика „без алтернативе“, жутократе су и рукама и ногама скочиле у турско коло.

За десет година колико је Милошевић био на власти, Србија је преживела санкције, сатанизацију, бомбардовање и окупацију дела територије. Октобарски револуционари су поручивали испред запаљене скупштине да ће под њима све то да буде само ружна прошлост, а Србија ће да живи „нормално“ и „боље“. Је ли глад нормална? Је ли дужничко ропство боље? Да ли вам је данас боље него што је било пре десет година? Шта би од силних обећања? Али стварно? Будите искрени. Можете да лажете друге, ако хоћете, али немојте да лажете себе.

Сваки дан све више људи пита, докле овако? Србима је данас много горе него што је било америчким колонистима када су дизали буну против енглеског краља, 1776. Или Французима, када су рушили Бастиљу на данашњи дан 1789. Жутократски зулум још није достигао степен дахија из 1804 - али само што није. А и дахије би опет мало да вежбају толеранцију и мултикултурализам по земљи Србији. Односно ономе што од ње остане.

Докле овако? Па док народу не досади. Док се не нађе неко ко ће да повикне: „Председник је го!“ и да поквареним изродима који седе у влади, скупштини и разноразним канцеларијама упути поруку попут оне којом је енглески диктатор Оливер Кромвел почастио Крњи Парламент, 1653. године:

„Крајње је време да престанете да заседате на овом месту, које сте обешчастили презирањем сваке врлине, и опоганили упражњавањем сваког порока... Чопор сте плаћенићких хуља; попут Есава, своју бисте земљу продали за вечеру, а попут Јуде, свог Господа за шаку сребрњака. Има ли међу вама и једне преостале врлине? Постоји ли порок којег немате? Мој коњ је већи верник од вас. Верујете само у злато. Ко од вас још није продао савест за мито? Има ли човека међу вама који уопште брине о државном добру? Прљаве проститутке, зар нисте опоганили ово свето место и Господов храм претворили у лоповску јазбину, својим неморалом и злочинством? У целом народу сте постали неподношљиво омражени. Народ вас је изабрао да исправите неправде, а не да их сами наносите! Идите, зато... У име Божије, ван!“

Шта чекате?