НАТО

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.

Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!

Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?

Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.

НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.

Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.

Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!

Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.

Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?

Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.

Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!

У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.

И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.

Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?

Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.

НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?

Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.