„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 31. децембар 2007.

Срећна нова 2008.

Година која истиче је у најмању руку била занимљива. Крајем 2006. било је наговештаја да наизглед свемоћни и неприкосновени Запад све више губи контролу над својим чудовишним експериментима, али су многи веровали да је ипак ”све готово” и само питање времена. Верују и данас, ако погледате медије са наших простора, иако је данас слика света умногоме другачија него што је била пре годину дана.

Мудроме је било јасно да је косовска политика Империје блеф још када је потрчко Ахтисари одлучио да одгоди објављивање свог плана до после избора у Србији. Ако се Србија ништа не пита о Косову, што ли је онда чекају? Сада, на измаку 2007, опет слична ситуација: Шиптари своје проглашење ”независности,” најављивано и пре вештачког рока од 10. децембра, сада одгађају за фебруар. Чека се Јовањдан и - избори у Србији! И опет све зависи од неких такозваних ”демократа” и ”либерала” (а који нису ни једно ни друго), који наводно само чекају прави час - кад у рукама имају све полуге власти - па да свом ”глупом, примитивном, у клерофашизам и национализам огрезлом” народу објасне како је боље да Косова нема, да не треба да буду Срби, и да еуроатлантска будућност наступа у понедељак. Тај филм није био реалистичан ни после октобарског пуча 2000, а камоли сада.

Уопште, неке ствари су током ове године постале много јасније. Видело се да је америчка империја много слабија него што се чинило. Да је Русија много јача, и да су прошли дани када се играло по туђој музици. Није још сасвим очигледно да је ”Европа” банкротирала економски, културно и политички - али од растућег насиља неапсорбованих имигрантских маса, преко сукоба у Белгији, до споразума у Лисабону којим се на мала врата уводи устав одбачен на неколико референдума, требало би да је јасно да је ЕУ у ствари ЕУССР. Цинизам некадашњег полит-бомбардера Хавијера Солане (”Косово је другачије зато што је другачије” - тј. зато што он тако каже) све говори о карактеру ”Европе.”

Ставри се мењају. Не само у Србији, где - иако споро и малтене невољно - људи спознају ко им мисли добро а ко не. Ето, протекла година је видела први пример да се неко у Босни и Херцеговини успешно успротивио тиранији иностраног намесника. Пропали покушај Мирослава Лајчака да промени пословник централних власти БиХ на начин који би омогућио прегласавање и мајоризацију ипак је знак да је доскора неприкосновена ”међународна заједница” џин на стакленим ногама.

Зато не верујем оним депресивним (али добро плаћеним) коментаторима који и даље испредају причу да је независност Косова само питање дана, да је ”све готово” и да Срби треба да се помире са судбином - а успут се одрекну и себе, све у функцији ”бољег живота” и томе сличног.

Што се Америке тиче, она у 2008. има шансу за спасење какву није имала одавно. После деценија Курте и Мурте, Американци одједном имају и други избор. То што је задржала форме старе републике је и снага и слабост данашње Империје. Снага, зато што народ и даље верује у форме, а не види малигну супстанцу која се иза њих крије. Слабост, зато што те исте форме прописују правила игре која и империјалисти морају да поштују, да би остали легитимни у очима народа.

Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”

Нека вам је, дакле, срећна 2008, и да је проведете у здрављу и весељу. А шта ће бити, где и како - живи били па видели!

уторак, 18. децембар 2007.

Избор је јасан

Нисам ја против ЕУ(ССР) од јуче; за мене је цели концепт мулти-култи-мега-државе са свемоћном централном бирократијом анатема већ годинама. Кључни аргументи "еуроинтегриста" уопште не пију воде: нити је ЕУ врхунац цивилизације (пре ће бити, сасвим супротно) нити ће улазак у њу донети просперитет (напротив).

Да ли из неразумевања или као резултат дугогодишњег испирања мозгова, велики део Србије и даље жели да се "интегрише" у бриселског левијатана. А опет, неће у НАТО - иако се НАТО нешто посебно не разликује од ЕУ, бар по политичким ставовима и подрепаштву стварним господарима Европе и Атлантика (Американцима, је ли).

Становник Србије који је за "еуропске интеграције" очигледно је способан за орвеловску "двомисао" где су Британија, Француска и Немачка које су Србију 1999. бомбардовале у оквиру НАТО некако другачије од Британије, Француске и Немачке, чланица ЕУ!

Некадашњи преговарач Србије о питањима КиМ, Леон Којен - који је, да подсетим, пролетос одбио положај министра за КиМ због неповерења у одређене државне кадрове - није потпао под овакву заблуду. Лепо каже новинару Вечерњих новости, да Европи треба рећи "не" ако Брисел каже "да" албанским сепаратистима:

Srbija bi morala reći EU, kroz obavezujuću rezoluciju u parlamentu, da ne može s njom da potpiše SSP sve dok EU ne odustane od podrške nezavisnom Kosovu. Ovakav potez pokazao bi evropskim političarima da moraju da biraju između Srbije i Kosova, što oni danas ne misle. Naprotiv, njihov je utisak da Srbiji treba samo ponuditi "evropsku perspektivu", uz nešto finansijske pomoći, pa da se ona bar prećutno pomiri s gubitkom Kosova.


По Бриселу, Србија треба да буде захвална што јој се пружила шанса и прилика да се пријави за подаништво у мега-држави која је комада. Таква "понуда" је најблаже речено непристојна, и ту је избор сасвим јасан.

Чеда против Доктора

Чујем јутрос да се неко усудио да упореди Оригиналног Чедоида са др. Роном Полом, кандидатом за републиканску председничку номинацију на америчким изборима идуће године. Па, велим ја, то само показује колико тај неко нема појма, ни о Полу ни о Чеди.

Та прича, да је као Чеда "српски Рон Пол" је увреда за Рона. Ево само пет разлога:

  • Рон је дугогодишњи посланик који нити једном у својој политичкој каријери није прекршио амерички устав; Чеда је жутокљунац који српски нити једном није испоштовао.
  • Рон је гинеколог-акушер, који је помогао при рођењу више од 4.000 деце; Чеда ниједног дана у животу није радио поштен посао, а они у Србији који га подржавају абортирају отприлике толико деце годишње.
  • Рон се бори за традиционалне америчке принципе; Чеда се бори против свега српског.
  • Рона једна спомињу у медијима, мада има огромну подршку у народу и скупља више у приватним донацијама него било који други кандидат; Чеду константно промовишу медији, има минималну подршку у народу, и финансирају га из иностранства.
  • Идеологија Рона Пола је класични либерализам; Чедина је пресвучени бољшевизам.
Другим речима, Чеда и Доктор су два потпуно супротна, да не могу бити супротнија, лика.

среда, 12. децембар 2007.

Пета колона

Године 1936, током шпанског грађанског рата, Франков генерал Емилио Мола је рекао како уз четири колоне војске које напредују према републиканском Мадриду, у само граду Франкови симпатизери чине "пету колону". Додуше, како каже Википедија, "пета колона" се није показала богзнакако успешном: Мадрид је пао тек три године касније. Израз је, међутим, остао.

Јесте да је помало излизан од прекомерне употребе, али не значи да је изгубио значење.

Да ли у Србији има "петоколонаша"? То је невероватно глупо питање. Ето их, ричу преко свиј "независних" медија (тј. зависних од западних донација) у сав глас, прозивајући Србе да су све од "генетског отпада" до геноцидних сподоба.

Колега Вештац-краљ од Ангмара саветује да "читамо и памтимо". Слажем се. Ја сам у пар наврата ишао и даље, документујући позадину неких назовиексперата који су свакој медијској чорби мирођија.

Недавно је НСПМ објавила фељтон Небојше Вуковића, "Руски вето у српској дневној штампи у првој половини 2007. године" (први део, други део, трећи део), у коме се јасно види ко је, када и како писао о руској подршци српској одбрани Косова.

Убише се разни новинари, коментатори, невладници и аналитичари да објасне како Русија игра неку своју игру, како неће уложити вето, како ће се договорити са Американцима а нас оставити на цедилу... И шта би? Ахтисари "пуче" у Савету безбедности, Руси се нису договорили на нашу штету, од косовске "независности" (која је отприлике на нивоу "независности" невладника по Србији, са све истим налогодавцем и платишом) нема још ништа, а хоће ли и ка'ће, нико не зна...

Индикативно је да се ова медијска рика скоро у потпуности поклапа са булажњењем албанских лобиста, НАТО апологета, империјалиста и интервенциониста по западној штампи. Да им сад не наводим имена, много их је. Као да и њима и овим "нашима" неко други пише текстове, а они само као добри ђаци понављају написано. А можда се само служе истом идеолошком матрицом, и стварно верују у то што пишу. Ово потоње их чини још већим моралним наказама, али не мења суштину ствари.

Када се неки Американац, Енглез, Немац, Француз или Албанац залаже за "независност" окупиране српске покрајине, онда то и има неког теоретског смисла. Морају некако да оправдају санкције, бомбардовање 1999 и окупација Космета. Али кад то ради неко "наш," а са истим циљем, шта онда друго да их зовемо него петоколонаши? То што се нико не усуђује да их прозове као такве илуструје до које мере смо слуђени, избезумљени и пропагандно испраних мозгова. Али, како веле Американци (а они су, је ли, светли пример свега доброг и позивитног међу "мондијалистима"), "ако ципела пасује, обуј је." Према томе, ако опис одговара...

понедељак, 10. децембар 2007.

Билборди, ал' за кога?

Признајем да су ме плакати који су осванули широм Србије са цитатима Черчила, Линколна, Вашингтона, Кенедија, ДеГола и Бранта помало збунили на први поглед.

Зар не би било логичније да се за унутрашње потребе користе цитати знаменитих Срба, а да се Черчилови цитати рекламирају Енглезима, Линколн и Вашингтон Американцима, итд.?

Међутим, у разговору са колегама, пало ми је на памет другачије објашњење. Плакати са цитатима западних "идола" нису намењени ни странцима, ни истинским српским родољубима, већ оним "грађанима" и "реформашима" који свакодневно дрве о "еуроатлантским интеграцијама" и сличним небулозама. Овим плакатима им се јасно ставља до знања да су њихови "демократски" примери на истој таласној дужини као и политика очувања интегритета Србије, ма колико се Супер Чеда трудио да то оповргне.

Е сад, мислим да је у праву Срђа Трифковић кад каже да Запад више није оно што је некад био, и да Срби узалуд апелују на западне вредности. Уместо културе, цивилизације, закона, морала и традиције, сада на Западу влада идеологија коју чедизам тек опонаша. Сумњам, онда, да ће Србија успети да убеди икога на Западу цитирањем ових мејнстрим-великана; али ако су мета кампање "западњаци" у самој Србији (који су, уосталом, већи и дугорочнији проблем од саме Империје), онда она није ни енигматична, ни промашена. Напротив.

среда, 05. децембар 2007.

NO SURRENDER!


You ask, what is our aim? I can answer in one word: Victory. Victory at all costs — Victory in spite of all terror — Victory, however long and hard the road may be, for without victory there is no survival.


Sir Winston Churchill, the House of Commons, the Parliament of the United Kingdom, on 13 May 1940