„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 29. новембар 2007.

Сачекајте да поцркају

Командант КФОР-а, француски генерал-лајтнант Завије де Марнак (Xavier de Marnhac) изјавио је на јучерашњем састанку Атлантског савета САД у Вашингтону и следеће:

У свом излагању, де Марнак је споменуо и да је просечна доб косовских Албанаца 28, а Срба 54 године.

"У средњем или дужем року, дочи ће до неке врсте биолошког решења овде, јер, знате, једне од група ће једноставно нестати," изјавио је генерал. (Ројтерс)


Значи, нема народа - нема проблема. Просто. Некада се ово називало геноцид или "етничко чишћење" (фраза коју су зашадни новинари извели из изјаве једног албанског функционера на Косову репортеру Њујорк Тајмса далеке 1987.) А сада се то зове "биолошко решење".

Рецепт за преузимање територије онда гласи: Рађајте се ко луди, са по десет-дванаест деце по породици, а кад постанете већина дигните се на оружје. Ако се позовете на геноцид, можда вам се посрећи, па Империја у ваше име поведе агресивни рат и преда вам територију на сребрном пладњу. Још и ако успете да педесет година од земље-домаћина извлачите социјалну помоћ како бисте финансирали план освајања кроз наталитет, тим боље. Јер свој тој деци требају школе, болнице, државни послови, иначе су њихова људска права угрожена... И онда још само да изолујете и шиканирате домаће становништво док не дође до "биолошког решења" и то вам је.

Никога не треба да изненађује де Марнаков став. Такав презир за Србе објашњава тачно до које мере је КФОР "штитио" Србе у покрајини од 1999. - у суштини, затворио их је у резервате где се чека да поцркају.

Уосталом, сетите се, КФОР је дошао на Космет не да штити неалбанце, већ да штити ОВК од српске војске и полиције. Зато су и затварали очи док је ОВК палила, пљачкала, убијала, претила, опседала, крала и на друге начине злостављала Србе, Роме, Турке, Горанце и друге заједнице у окупираној покрајини. Интервенисали би само када би напади постали толико блатантни да су привлачили нежењену пажњу медија.

С друге стране, де Марнак је у праву. Срби не могу да сачувају Косово ако нису вољни да на њему живе. Не може се сачувати ни Србија ако Срби не почну да се рађају више него што умиру, или бивају абортирани. Само тако је могуће да де Марнакова морбидна хипотеза никада не постане стварност.

среда, 28. новембар 2007.

Придружујем се...

...Соколовој оцени из претходног коментара. Додајем један од нових хитова богате kill-your-Serb-продукције "угледних" подрепашких гласила, овога пута из самог Центра. Елем, Вашингтон Пост, односно његов новинар Дејвид Сигал је, својом отужном Одбраном Томпсоновом (да, да, баш тај Томпсон и рецентна Croatian Fascist Extravaganza, North American Tour) направио мали али важан корак идеолошке синергије Врлог Новог Света: иритантна наци-апологетика и "аргументи" до сада резервисани искључиво за опскурњаке, психопате, завереничке теоретичаре и сличне им питорескне маргиналце који тврде да су Аушвиц и Јасеновац уствари били предворја Дизниленда, нашли су своје место и у мејнстриму свих мејнстримова америчке политичке естраде, Вашингтон Посту. Да не буде забуне, "стихови" Томпсоновог највећег хита, доступни су и на енглеском језику, и то на Википедији (значи на првој страни Гугла), дакле на само клик-два сваком заинтересованом истраживачу, у овом случају, Дејвиду Сигалу, Томпсоновом вашингтонском фану и новинару најпознатијег листа из поменутог града. Јасно, Сигалу су, неким необјашњивим сплетом околности, промакле и фотке посетилаца Томпсонових концерата, и моменти колективне нирване као врхунца окупљања . Упућени кажу да се то зове нацизам, дочим Сигал, претпостављам, мисли да је у питању групно разгиибавање у духу спортских активности на Максимиру.

Мука ми је да препричавам или преводим тај бизарни узлет наци-апологетике, па и било који његов део. Али, укратко, сочно пљување у лице не само јеврејским и српским организацијама и (још увек постојећим) преживелим сведоцима ужаса који Томпсон афирмативно опевава, него и читавој идеји минимума људске пристојности, од које, ваљда, нису амнестирани ни новинари Вашингтон Поста.

Надам се да ће овај линк некако доћи до Светланиног, као и до Џулијиног блога, јер је ова тема на тим местима и раније праћена, па тако дошла и до шире блог-заједнице на енглеском језику.

уторак, 27. новембар 2007.

Време лажи

Тајм, 11. септембар 1995.
(хвала Светлани што је пронашла слику)

Увек помислим на ову насловну страну магазина Тајм („Време“) кад неко спомене Дејана Анастасијевића, „једног од најбољих новинара у Србији" и „борца за демократију“ - и регуларног дописника овог листа. (То не значи да оправдавам што му је неко бацио бомбу под прозор пре пар месеци; мислим, не треба се спуштати на ниво његових налогодаваца...)

Знао сам већ годинама да Тајм предњачи у србофобичној пропаганди (Њузвик је одмах ту негде), али нисам био свестан - пошто се и не трудим да читам то смеће - до које мере су огрезли у лажима уопште.

Углавном - Глен Гринволд из магазина Салон, пише 26. новембра како Тајм промовише послушничко новинарство, позивајући се на недавни чланак колумнисте Џоа Клајна. Упркос бројним анализама „масивних неистина“ у Клајновом чланку, пише Гринволд, Тајм није објавио корекције, а Клајн није санкционисан.

Мада је Клајн само један од примера, прави проблем је институционалан, пише Гринволд. Чињенице недвосмислено показују да Тајм не само толерише већ промовише и награђује квази-новинарство у служби републиканских интереса.

Још у мају 2002, пре него што се америчка пропагандна кампања против Садама Хусеина захуктала, Тајм је објавио „новински“ чланак под насловом „Шта Садам има“, који је написао тадашњи музички критичар Џош Тиранџиел. „Чак и по срамотним стандардима тог времена“, каже Гринволд, „чланак је врхунац послушништва властима и некритичка рецитација ратнохушкачких лажи... просто да човек не поверује“.

Тиранџијел не само да није кажњен, или отпуштен, већ га је Тајмов уредник Рик Штенгел унапредио у уредника Тајмовог интернет-сајта (Time.com) и помоћног уредника у самом магазину.

Читава „планина доказа“, вели Гринволд, указује да Тајм не само толерише већ високо цени неистине - и то не само у општем смислу, већ лажи које потичу од републиканских агената и у служби су државне политике. Не труде се да исправе ни своје највеће погрешке, и често их понављају. Запошљавају, награђују и унапређују најгоре и најлицемерније пропагандисте.

Да ли из економских или идеолошких разлога, завршава Гринволд свој коментар, Тајм је престао да се бави новинарство и прешао у сферу промоције лако препознатљиве политичке опције ослобођене чињеница.

Тек да се зна.

среда, 21. новембар 2007.

Битка за душу

У недавном објављеном интервјуу "Геополитици," колумниста НСПМ Слободан Антонић навео је неколико ствари на које ја слободно могу да се потпишем. Наводим само неке; интервју вреди прочитати у целини (овде).

Власт и моћ:

Moć se u sociologiji definiše kao “sposobnost postizanja poslušnosti”. Poslušnost se, naravno, može iznuditi i nasiljem. Ali to nije moć. Moć je dobrovoljna poslušnost, poslušnost iz uverenja da tako treba, da je to dobro za vas. Tirani koji vas vežu lancima i zatim bičevima nagone na rad obični su nasilnici. Pravi moćnici, međutim, uvežu vaše nervne ćelije, i to tako da im vi sa radošću služite. I mislite da je to služenje prava sloboda. Čuvena treća dimenzija moći znači baš to – da podložnik i ne primećuje da je sluga, da mu potčinjenost i prisluživanje ništa ne smetaju i da čak voli svoje ropstvo.


Транснационална идеологија: Хедонистички, солипсистички материјализам

...infantilni materijalistički hedonizam okupirao je i Srbiju. Stidim se kada vidim kakve sve poruke šalje naša medijska i kulturna elita (sic) ovoj naciji. Ne mislim samo na poruke političke prirode. Mislim i na one koje se tiču životnih vrednosti. Oni koji su sami izrasli u egocentrične, materijalističke kreature, sada nam svoju “filosofiju svinje”, kako to zove Platon, prodaju kao “modernizaciju”, “dostizanje evropskih standarda”, “oslobođenje od zaostalosti i primitivizma”...


САД и Србија: "типичан однос доминације"


Reč je o ideološkoj nadmoći. SAD kao tip kulture i načina života tako je visoko na skali naših vrednosti da mi jednostavno ne razumemo kako tolika nepravda, bezobzirnost i nasilje mogu da dođu iz takvog oličenja svih naših želja. Mi smo paralisani tim paradoksom, ne umemo čak ni da se bunimo, da zovemo u pomoć. Kao dete koje siluje neko koga ono voli i kome bezuslovno veruje, pa ne zna šta da radi, i jedino što mu preostaje jeste da za sve sebe okrivi. Tako i mi stojimo užasnuti, povređeni, nemoćni, ne razumemo šta se dešava.


Косово као "црвена пилула"

Zato je Kosovo lek. Ono nas otrežnjuje, oslobađa od te paučine laži i iluzija u kojima živimo. Ono čini da ponovo počinjemo da upotrebljavamo mozak. I ne moramo čak ni da se potučemo sa siledžijom. Jednostavno, dovoljno je što znamo sa kim imamo posla. Shvatili smo njegove laži, niskosti, njegovo licemerje. I svaki put kada se počne ponovo prenemagati, možemo mu jasno reći: “Pusti te priče, znamo se”.


Где се води бој

Prava bitka za moć danas se ne vodi na frontu, već u našim dnevnim sobama, i to ne oko neke kote ili naselja, već oko naših mozgova, za naša osećanja, za naše duše.


Само једна мала примедба. Антонић ове што кроје "вредности", пропаганду и идеологију зове "елита." Ја тај израз нећу и не могу да прихватим, јер имплицира да су ти људи по нечему бољи од осталих. Али, ми убицу, силоватеља или пљачкаша не зовемо "елитним" убицом, силоватењем или пљачкашем ако се у том "послу" покаже талентованијим од својих "колега." Толико о томе.

петак, 16. новембар 2007.

Google и зашто га користити?

Слободана Антонића ценим и кад се не слажем са њим. Понајвише зато што је у питању један од ретких овдашњих примера доследног аналитичара и човека од интегритета. У условима у којима већина његових колега калкулантски, конформистички и кукавички игнорише перпетуалну оргију тоталитарног простаклука и аутогеноцидног нацизма самозване Друге Србије, Антонићева одважност да таквима "стане на црту" аргументовано и трезвено, више је него драгоцена. То је видљиво поготово онда кад његово писање изазове овако нервозне изливе лоше вербализоване љутње вечитих "дечака који обећавају" на овдашњој естрадно-политичкој сцени. Али, да Басару прескочимо... прескочио сам и ону колективну фасцинацију њиме и сличнима деведесетих, па је логично да прескочим и талас разочарења и опште индигнације бивших фанова који он и екипа данас изазивају.

С тим што сматрам да је Антонић, углавном, превише учтив и непотребно благ према њима, јер ствари треба називати правим именом. Свуда. Увек. А и екипа попут ове чију адресу прећуткује и у новој теми своје редовне колумне у Политици, тешко да разуме другачији вокабулар од оног који сама користи. Али то је само мој утисак, и није тема овог коментара. Тема је текст др Филипа Џенкинса који Антонић помиње, а објављен, у српском преводу, и на сајту радио-емисије Пешчаник (што је посебна посластица, али о томе нешто касније...).

Није спорна Антонићева критика баналног лица Зла, оличеног у вулгарном потрошачком конзумеризму који живимо (културе и цивилизације без икакве перцепције прошлости и будућности, оличене у девизи "Ја, Ја и Сада!", како ју је дефинисао велики амерички економиста). Није спорно ни то да су веселе уреднице Пешчаника, вероватно, Џенкинсов текст (иначе трезвену и утемељену анализу демографских трендова у Ирану, и могућих паралела са искуствима европског света који већ пар генерација живи последице тог тренда) ничим изазвано схватиле као промоцију сопствених "стандарда". Тешко да се од њих боље и може очекивати. Спорно је само то што је Антонић своју (рекох, иначе веома утемељену и адекватну) критику у овом тексту, изградио на најпогрешнијој могућој премиси, тј. на (нетачно) претпостављеној ИДЕОЛОШКОЈ припадности др Џенкинса oном вредносном систему који овде оличавају Две Светлане. Наиме, НИГДЕ у свом тексту, Џенкинс није "брутално искрен док хвали бездетност", како му приписује Антонић, нити се вредносно афирмативно односи према тренду депопулације. Једноставно, он је - попут Антонића, уосталом - "друштвени" научник који анализира један феномен и његове могуће импликације на будућу социјалну структуру једне значајне исламске земље каква је Иран, евидентног извора тренутне међународне кризе у тој регији, али и важног центра моћи у исламском свету (па и од ширег глобалног утицаја, што су наши сународници у Босни и на Косову, нажалост, веома добро осетили на сопственој кожи) . Дакле, ни помена некаквој глорификацији идеологије конзумеризма, са којом га Антонић неосновано повезује. Чак би се могло рећи управо супротно: својом прогнозом, Џенкинс ствара управо аргумент против даљег заоштравања ионако усијане ситуације у Персијском заливу. Јер, каже он, уколико Иран иде путем очите технологизације, може се очекивати и подразумевајући пад наталитета уз, самим тим, нове изазове и одређене модификације тренутних структура друштва Ирана. И ништа осим тога Џенкинс није рекао. Стога је и Антонић, нажалост, више него брзоплето одапео добар аргумент на погрешну адресу. Јер, Џенкинс НИЈЕ рекао то што му он овде приписује...

Штета је што се није макар проверио елементарни научни и идејни бекграунд др Џенкинса. Поред овако импресивне библиографије, Џенкинс потпуно заслужено ужива реноме полихистора (дисциплине готово заборављене у овдашњим друштвеним наукама, чије ведете - ако ишта уопште пишу, штедљиве према сопственој мудрости и олимпијској научној величини - махом пишу варијације на сопствене магистратуре и докторате, до коначног пријема у САНУ у 109 години). Осим тога, и из најовлашнијеег прегледа његових дела, јасно је да није у питању политички коректни псеудолиберал и тоталитариста билклинтоновске провенијенције, каквог би Светлане вероватно очекивале.

Видљив је, рецимо, и Џенкинсов афирмативан однос према хришћанству. Реч је, дакле, научнику културолошки наклоњеном оном цивилизацијском корпусу који називамо јудеохришћанским (а којем, ваљда, још увек преовлађујуће припадамо и ми Срби, уколико Надлежне НВО нису одлучиле другачије). А човек таквих назора свакако не би писао текстове у којима се отвара шампањац због кризе институције породице, и кризе културе рађања и родитељства.

Осим тога, међу упућенијима у однос америчких интелектуалаца према балканској кризи, Џенкинс је познат управо као један од ретких Американаца који су се, током најмрачније Клинтонијане деведесетих, усуђивали да јавно укажу на срамотни in vivo-експеримент ноторног мрцварења читавог једног народа (српског), од стране тадашње америчке администрације и медијско-политичко-војне машинерије. Анализу тог процеса, Филип Џенкинс је објавио на једном предавању у Чикагу 1995; Конструисање агресије: демонизација Срба у босанском конфликту. Наслов који би несумњиво констернирао Обе Светлане и остатак њиховог тима "мировних" апологета СВАКОГ масовног убице који се "доказао" злочином над Србима, од нацистичког, усташког и хортијевског геноцида у Другом светском рату, па до недавних конфликата и злочина ратних фаворита ауторки и омиљених гостију Пешчаника. Џенкинс, замислите, не стоји на тој позицији, него критикује геноцидну мантру о Злим Србима, на којој Светлане неуморно јашу већ деценију и дуже.

Толико. Надам се да се овако непотребне грешке убудуће неће догађати господину Антонићу. Довољно је само проверити име и презиме аутора, кад нам већ добри људи из Гугла то омогућавају. И сваки текст читати у оригиналу, где год је то могуће (у овом случају, нажалост, није било, пошто се Џенкинсов текст у оригиналном облику појавио на сајту New Republic-а, доступног само претплатницима).

Дочим су Две Светлане, својим објављивањем текста осведоченог срБског патриЈоте (њихова омиљена шифра) и виђеног конзервативног интелектуалца какав је Филип Џенкинс - блесаво замишљајући да је у питању филаделфијски шеф секције Жена у црном - унеле потпуно нову димензију бесмисла у, ионако бизарну, овдашњу јавну сцену, коју свакако добрим делом обликују баш оне.

четвртак, 08. новембар 2007.

4. светски рат и ”православни фронт”

Таки Теодоракопулос, ”мали Грк,” дугогодишњи колумниста лондонског Спектатора, оснивач Америчког конзервативца и један од последње преостале европске господе, већ неко време одржава интернет-магазин, ”Такијева горња ладица” (Тaki's Top Drawer). Ту често налазим имена која су ми позната одраније, са Лу Роквеловог сајта (LewRockwell.com), и прочитам штошта занимљиво. Вечерас видим име Стивен ЛаТулип, за кога знам да је бивши авијатичар који је често писао на ЛРЦ-у, и понукан знатижељом, мада нисам имао баш превише времена, прочитам његов есеј, који би у слободном преводу био насловљен, ”Хајде да прескочимо 4. светски рат.”

ЛаТулип се обраћа својим америчким сународницима; каже, слаже се са неоконзервативцима само у једном погледу, то јест да данас светом заиста бесни један велики сукоб, па хајде да га назовемо четвртим светским ратом, аргумента ради. Али, вели он, то је хантингтоновски сукоб цивилизација, између Ислама и његових суседа са сваке стране, а не некаквог ”исламофашизма” (омиљени термин неоконзервативаца, који су троцкисти и империјалисти, па је према томе сваки противник нови Хитлер а сваки дан Минхен 1938.). А Америка је једина регија на Хантингтоновој мапи сукоба која не граничи са исламским светом, и сходно томе може у потпуности да избегне било какву улогу у том светском сукобу.

Зна он врло добро да је Америка светска империја, која жели да оствари потпуну глобалну хегемонију, али тврди да то једноставно није рационално и да јој већ понестаје даха и ресурса за такву политику. Што је све тачно. И то да је Америка - што северна што јужна - у стању да уз сасвим мали напор избегне рат са исламом, и то сасвим стоји. Али мене нешто претерано не занима Америка, да будем сасвим искрен. Мислим да су амерички империјалисти већ запечатили судбину своје земље, и да је сад само питање времена када ће и она поћи путем свог римског узора. Оно што ме у контексту ЛаТулиповог чланка заинтригирало је управо сукоб ислама са суседима, и наше место у свему томе.

ЛаТулип, на основу свог искуства на Блиском истоку, тврди:

”Коначни исход сукоба цивилизацијских је за ислам већ решен. Радикални ислам није одржива платформа на којој би могло да се изгради савремено друштво. Судбина му је, као и комунизму, да пропадне изнутра. Путања политичког ислама се јасно види на иранском примеру. Као политички систем, исламска република је увелико дискредитована у очима народа, и одржава се понајвише репресијом и манипулацијама. Економски и културно, потпуни је промашај.

Надаље, радикални ислам није претња америчкој цивилизацији, ни модерној цивилизацији уопште. Једноставно нема капацитета да је уништи, или освоји свет.”

Непремостива препрека за ислам, вели, је што је остао заглављен у 7. веку. Потпуно је немогуће за једногм муслимана да доводи у питање било шта написано у Кур’ану, јер се то сматра речју божијом, нити да поступи супротно Мухамедовим инструкцијама, јер је овај пророк и посланик божији. И тако ислам стагнира, окован историјским тренутком у коме је настао.

Елем, ЛаТулип онда почне да набраја разне ”фронтове” сукоба ислама са светом. Немају прођу, вели, ни према Кини ни према Индији. Превелике су то земље, многољудне и јаке, спремне на насиље ако затреба. У Европи је већ друга прича. Не само што су Европљани допустили огромни талас имиграната из муслиманског света, већ су истовремено одлучили да не рађају децу. ”Као да је у једном моменту, половином 20. века, Европа одлучила да њен даљи опстанак више није ни потребан ни пожељан,” каже ЛаТулип. Зар се тако не чини?

И ту онда долазимо ми на ред:

”У многим видовима, ово је најзанимљивији од сукоба цивилизација. Православље је обогаљено белом кугом и душеубилачким последицама комунистичког безбошништва. Али упркос томе, међу православцима опстаје једна чврстина и немилосрдност, које нема у млитавој материјалистичкој култури Запада. Управо су из православља потекле вође попут Влада Дракуле (Влад Тепеш, принц Трансилваније, на Западу је знан као ”Impaler,” тј. ”Набијач,” јер је своје непријатеље набијао на колац - прим С.С.) и Ивана Грозног.”


ЛаТулип онда цитира коментатора листа Азија Тајмс, који пише под псеудонимом ”Шпенглер”:

“Наследници Царске Русије, зване још и ”Трећи Рим” после пада Цариграда 1453, одбијају да се без борбе предају раљама Ислама. Западна Европа ће можда шапатом пасти, чим исламски имигранти постану већина, али Русима то не пада на памет. Путин и дружина ће свим лукавством и силом које су им на располагању покушати да спрече пад Русије. Европљани су уштројени остатак пропале цивилизације; Руси се још увек држе мушки.”


Добро, Руси, а ми? Три реченице:

”Поред руске драме, у овом сукобу постоје још два фронта. Америчко мешање у БиХ и на Косову је замрзло ситуацију у стању нестабилног примирја. Пошто стварни узроци тих сукоба остају нерешени, ови ће се ратови вероватно поново распламсати и довести до свог природног закључка.”


Па јесте тако: скоро сви у Босни и Херцеговини знају да је тамошњи мир по принципу ”држи воду док мајстори оду”. Чим нестане ”међународне заједнице,” нестаће и примирја. За Косово да и не говорим.

Поставља се онда само питање који ће то бити ”природни закључак,” односно да ли ће се Срби (па и Хрвати, кад је већ реч о БиХ) повести за западном Европом и одлучити да изврше општенародно самоубиство с предумишљајем, или ће окренути ”по руски” и пружити отпор. Американци могу да се држе по страни (то што неће је други падеж). Ми немамо такав луксуз. А избор се некако чини познат...

среда, 07. новембар 2007.

Препоручујем...

Још сам међ’ живима, колико год то некима тешко падало, само не стижем од свега и свачега да пишем колико бих хтио. А није да се не дешава свашта занимљиво (у смислу оне наводно кинеске клетве коју је ономад цитирао Кенеди, ”дабогда живио у занимљивим временима”), од дреке око деспота Лајчака надаље. Може човјек да се бави овим нашим ћошком планете даноноћно, па опет не може све да похвата; то дође некако као посао за пуно радно вријеме. А ја такав већ имам, па једноставно не стижем, је ли.

Има ко стиже, међутим. У Вашингтону се 23. октобра одржала конференција о америчкој политици на Балкану, а посебно на Косову. Говорили су, између осталог, Џејмс Бисет, Срђа Трифковић и Џон Шиндлер (аутор недавно објављене књиге ”Несвети терор: БиХ, Ал-каида и успон глобалног џихада”), као и Џим Јатрас, председник Америчког савјета за Косово. Јатрас је недавно дао одличан интервју београдским ”Вечерњим новостима,” у коме вели оно што ја већ неко вријеме покушавам да објасним заплашеним балканцима: ”(Американци) су тигар од папира. Престаните да их третирате са респектом који не заслужују!”

Не мирују ни сарадници НСПМ. Никола Малбашки демолира косовске митове у медијима (ехе, али не оне на које сте помислили!). Слободан Антонић је узео на зуб ЛДП и квангочедисте због покушаја наметања политичке коректности. Ђорђе Вукадиновић је коначно ”издегенечио” дежурног подрепаша империје Бошка Јакшића (”омиљени колумниста Данијела Фрида” - класика!). Сад само још неко то треба да уради са Владимиром Милутиновићем, који опет измишља дефиниције, муља и петља, невјероватном тезом да је либертаријанизам у ствари тоталитарни бушизам, или шта већ. Баш као и идол му Хегел...

Саша Гајић извлачи занимљиве закључке о холивудском кињењу Срба; Драгана Матовић у Политици коментарише јалијашки језик Жељка Комшића. А кад смо већ код Босне, не смијем да не споменем изузетан текст Ахмеда Бурића, ”Бакирова гумица” из Ослобођења од 23. октобра. Неће зажалити ни онај ко сваке седмице провјери Стандард магазин, гдје пише одлични Жељко Цвијановић...

Занимљиве ствари о занимљивим временима.