„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 01. јун 2007.

Занемарена доследност

Пита се неки дан један мој колега блогер како Империја може да упражњава очигледни парадокс, па тражи централизацију БиХ а истовремено подржава етно-сепаратизам на Косову?

То јесте парадокс. Али у домену империјалне „логике“ је за парадоксе сасвим могуће да буду прихваћени као нормални. Присетите се да су царски службеници месецима понављали како између БиХ и Косова „нема апсолутно никакве везе“ (да би потом описали Косово као „последње поглавље распада Југославије“!). БиХ је „суверена држава“ са неповредивим границама (а то као Србија није?!). Косово је „јединствен случај“ (апсолутно не). И тако даље.

Звучи познато:

По свему судећи, догађајима на Балкану под управом Империје руководи нешто што би се у недостатку бољег термина могло назвати "Абрамовиц доктрином": потпуно одсуство било каквог принципа који би могао да се примени на све. Чак штавише, одсуство икаквог принципа осим власти.

Потпуно различита правила важе за Србе и за Албанце, или Муслимане у БиХ; на Империју у свим њеним манифестацијама не важе никаква вањска ограничења. Каква год "правила" постоје су производ самовоље царских намесника, команданата, комесара, изасланика и саветника, измишљена зарад тренутне потребе и неоптерећена доследношћу. Циљ – који никоме није познат, али се успешно сакрива под плаштом „правде“ и „евроатлантских интеграција“ – оправдава сва средства, док се сваки отпор a priori сматра криминалним.
За самозване праведнике закон не важи. Споразуми и уговори су бесмислени. Логика нема смисла. Не тражи се разумевање, само послушност.


Написах ово у децембру 2004. Једино што се од тада променило? Империја је одавно престала да се претвара да јој је стало макар и до форми цивилизованог понашања. Њени владари сада верују да су господари стварности, а да ми остали живимо у самообмани „заједнице реализма“ који је само одраз њихових славних дела.

Међутим, логика у понашању Империје на Балкану ипак постоји, колико год перверзна: Срби никад нису у праву. Чим се прихвати овај „аксиом“, све почиње да има смисла.

Да ова дедукција не би била проглашена „трабуњањем параноичног Србина“ (мада би таква реакција била додатни доказ исправности ове тезе), напоменућу да је њен аутор колумниста Antiwar.com Даг Бандау (Doug Bandow).

Израз „Абрамовиц доктрина“ сам срочио после чувеног интервјуа Мортона Абрамовица НИН-у, у јулу 2004, када је изјавио да Срби „траже савршену рационалност“ тамо где је нема. Ако је Бандау у праву, а јесте, онда је Абрамовиц у праву само делимично. Наиме, Срби заиста траже рационалност, било какву, али одбацују ону коју налазе јер је до те мере покварена, изопачена, апсурдна и зла да не могу да верују у њено постојање. „Па не би они ваљда... Па не може ваљда овако... “

Би, и јесу. Може, и јесте.

То је требало да научимо још 1999. Уместо тога, причамо си причу о „партнерству“ и „сарадњи“ и „интеграцијама“.