4. светски рат и ”православни фронт”

Таки Теодоракопулос, ”мали Грк,” дугогодишњи колумниста лондонског Спектатора, оснивач Америчког конзервативца и један од последње преостале европске господе, већ неко време одржава интернет-магазин, ”Такијева горња ладица” (Тaki's Top Drawer). Ту често налазим имена која су ми позната одраније, са Лу Роквеловог сајта (LewRockwell.com), и прочитам штошта занимљиво. Вечерас видим име Стивен ЛаТулип, за кога знам да је бивши авијатичар који је често писао на ЛРЦ-у, и понукан знатижељом, мада нисам имао баш превише времена, прочитам његов есеј, који би у слободном преводу био насловљен, ”Хајде да прескочимо 4. светски рат.”

ЛаТулип се обраћа својим америчким сународницима; каже, слаже се са неоконзервативцима само у једном погледу, то јест да данас светом заиста бесни један велики сукоб, па хајде да га назовемо четвртим светским ратом, аргумента ради. Али, вели он, то је хантингтоновски сукоб цивилизација, између Ислама и његових суседа са сваке стране, а не некаквог ”исламофашизма” (омиљени термин неоконзервативаца, који су троцкисти и империјалисти, па је према томе сваки противник нови Хитлер а сваки дан Минхен 1938.). А Америка је једина регија на Хантингтоновој мапи сукоба која не граничи са исламским светом, и сходно томе може у потпуности да избегне било какву улогу у том светском сукобу.

Зна он врло добро да је Америка светска империја, која жели да оствари потпуну глобалну хегемонију, али тврди да то једноставно није рационално и да јој већ понестаје даха и ресурса за такву политику. Што је све тачно. И то да је Америка - што северна што јужна - у стању да уз сасвим мали напор избегне рат са исламом, и то сасвим стоји. Али мене нешто претерано не занима Америка, да будем сасвим искрен. Мислим да су амерички империјалисти већ запечатили судбину своје земље, и да је сад само питање времена када ће и она поћи путем свог римског узора. Оно што ме у контексту ЛаТулиповог чланка заинтригирало је управо сукоб ислама са суседима, и наше место у свему томе.

ЛаТулип, на основу свог искуства на Блиском истоку, тврди:

”Коначни исход сукоба цивилизацијских је за ислам већ решен. Радикални ислам није одржива платформа на којој би могло да се изгради савремено друштво. Судбина му је, као и комунизму, да пропадне изнутра. Путања политичког ислама се јасно види на иранском примеру. Као политички систем, исламска република је увелико дискредитована у очима народа, и одржава се понајвише репресијом и манипулацијама. Економски и културно, потпуни је промашај.

Надаље, радикални ислам није претња америчкој цивилизацији, ни модерној цивилизацији уопште. Једноставно нема капацитета да је уништи, или освоји свет.”

Непремостива препрека за ислам, вели, је што је остао заглављен у 7. веку. Потпуно је немогуће за једногм муслимана да доводи у питање било шта написано у Кур’ану, јер се то сматра речју божијом, нити да поступи супротно Мухамедовим инструкцијама, јер је овај пророк и посланик божији. И тако ислам стагнира, окован историјским тренутком у коме је настао.

Елем, ЛаТулип онда почне да набраја разне ”фронтове” сукоба ислама са светом. Немају прођу, вели, ни према Кини ни према Индији. Превелике су то земље, многољудне и јаке, спремне на насиље ако затреба. У Европи је већ друга прича. Не само што су Европљани допустили огромни талас имиграната из муслиманског света, већ су истовремено одлучили да не рађају децу. ”Као да је у једном моменту, половином 20. века, Европа одлучила да њен даљи опстанак више није ни потребан ни пожељан,” каже ЛаТулип. Зар се тако не чини?

И ту онда долазимо ми на ред:

”У многим видовима, ово је најзанимљивији од сукоба цивилизација. Православље је обогаљено белом кугом и душеубилачким последицама комунистичког безбошништва. Али упркос томе, међу православцима опстаје једна чврстина и немилосрдност, које нема у млитавој материјалистичкој култури Запада. Управо су из православља потекле вође попут Влада Дракуле (Влад Тепеш, принц Трансилваније, на Западу је знан као ”Impaler,” тј. ”Набијач,” јер је своје непријатеље набијао на колац - прим С.С.) и Ивана Грозног.”

ЛаТулип онда цитира коментатора листа Азија Тајмс, који пише под псеудонимом ”Шпенглер”:

“Наследници Царске Русије, зване још и ”Трећи Рим” после пада Цариграда 1453, одбијају да се без борбе предају раљама Ислама. Западна Европа ће можда шапатом пасти, чим исламски имигранти постану већина, али Русима то не пада на памет. Путин и дружина ће свим лукавством и силом које су им на располагању покушати да спрече пад Русије. Европљани су уштројени остатак пропале цивилизације; Руси се још увек држе мушки.”

Добро, Руси, а ми? Три реченице:

”Поред руске драме, у овом сукобу постоје још два фронта. Америчко мешање у БиХ и на Косову је замрзло ситуацију у стању нестабилног примирја. Пошто стварни узроци тих сукоба остају нерешени, ови ће се ратови вероватно поново распламсати и довести до свог природног закључка.”

Па јесте тако: скоро сви у Босни и Херцеговини знају да је тамошњи мир по принципу ”држи воду док мајстори оду”. Чим нестане ”међународне заједнице,” нестаће и примирја. За Косово да и не говорим.

Поставља се онда само питање који ће то бити ”природни закључак,” односно да ли ће се Срби (па и Хрвати, кад је већ реч о БиХ) повести за западном Европом и одлучити да изврше општенародно самоубиство с предумишљајем, или ће окренути ”по руски” и пружити отпор. Американци могу да се држе по страни (то што неће је други падеж). Ми немамо такав луксуз. А избор се некако чини познат...