Исељавање из себе

Двадесет седам црногорских професора српског језика је остало без посла у октобру прошле године, јер су се успротивили декрету дукљанских сепаратиста да се српски језик у школама Црне Горе замијени „матерњим“ (јер ни Дукљани нису могли да сваре „црногорски“, ваљда). Његош и краљ Никола, који су се изјашњавали као Срби и писали на српском, сасвим сигурно се преврћу у гробу.

Скоро годину дана по почетку професорске голготе, прошлонедељни НИН је објавио да је неколико професора затражило политички азил на Западу. Међу њима је и Веселин Матовић, који је свој захтјев образложио овако:

Замислите земљу у којој је богохуљење издигнуто на ниво прворазредног државног интереса, у којој се на вратима сопствене редакције убија уредник једног опозиционог листа, у којој се организовано, од стране власти, насилно мења идентитет једног народа, у којој су буквално, на умирање осуђује 27 средњошколских професора само зато што су устали у одбрану Устава, закона, научне истине, своје професије и свог људског интегритета.

Свако ко иоле прати догађања у Миловој Дукљи зна да се овде ради о измишљеној  „Црногорској православној цркви“, убиству уредника листа „Дан“, и стварању  „Дукљанске академије“, поред већ споменуте чистке професора. О силовању историје, културе и образовања које систематски спроводи сепаратистички режим, проф. Матовић је већ детаљно писао овог прољећа.

Вјероватно нисам једини који види иронију у томе што прокажени професори траже азил баш од земаља које политичким и финансијским средствима на власти одржавају дукљанске сепаратисте, и без којих би ти данашњи „бранитељи неовисне Црне Горе“ остали ситни преваранти и бољшевичке бирократе.

Ја у свему овоме видим нешто што је промакло и професорима и НИН-у. Проблем није само што је образовни систем под контролом дукљанских сепаратиста, већ што је под контролом државе, коју ето контролишу сепаратисти. Кад би се образовање изузело од државне контроле, када би постојале приватне школе, нико не би могао да спроведе овакву чистку професора, нити да силом врши замјену српског „матерњим“ или ко зна каквим језиком, нити да сву дјецу лажно учи историју Срба и Црне Горе, као што се сад ради. Дукљанска лаж не би имала монопол, већ би морала да се такмичи на тржишту идеја са истином. А ту јој никакве стране донације и пропаганда не би помогле.

Не кривим ни професоре, ни НИН, што на ово нису помислили; сто и кусур година државног школовања је створило поимање да другачије никад није било, нити може бити. Исто као што народ који је одрастао у свемоћној, социјалној држави не може да замисли да негдје у свијету постоји мјесто гдје само стока носи етикете (личне карте), право на својину је апсолутно, а закони су окови који спутавају државу, а не њене становнике. Или је бар постојало, не тако давно.