Од 6. јануара до 5. новембра: део први

Или, прича о једном шокантном политичком преокрету без грађанског рата, из којег можда може да се извуче наравоученије

Амерички избори 2020. године су били покрадени. Ко год је то тада говорио, дабоме, био је мета најгорих прогона: не само друштвеног канселовања, већ и кривичног гоњења. Демократе, које су годинама инсистирале да су избори подложни манипулацијама, застрашивању, варању и хаковању, одједном су прогласили да су то били најпоштенији, најтранспарентнији, најбезбеднији избори у историји - чишћи од свеже палог снега!

Скуп Трампових присталица пред Капитолом у Вашингтону, 6. јануар 2021. (Спутњик)

Шта су све урадили да наместе изборе, признали су (поносно!) тек после, почетком фебруара 2021, на страницама "Тајм" магазина. Исто као што су после 5. октобра 2000. по "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту" причали о џаковима долара који су ишли на спонтани, аутентични студентски Отпор.

Проблем је што 6. јануара 2021. то још није било у јавности. Већ само онај претходни наратив, утериван преко медија и донекле силом, уз саучествовање политичког естаблишмента (војске, министарства правде, савезних тужилаца, ФБИ). Избори на којима је Џо Бајден добио највише гласова у историји - али током ноћи, када су се џакови и флеш-картице са гласовима магично појавили на одређеним бирачким местима! - били су најпоштенији икада, и тачка!

Реакција Републиканаца је била - улица. На крају крајева, Демократе су шест месеци дивљале широм Америке у име наркомана и ситног криминалца Џорџа Флојда, јер су лажно оптужиле полицију за његово "убиство". Па што не би могли Републиканци да се мирно окупе и кажу "стоп крађи"?

Нису схватили да је екипа које је, мимо њихових очију, већ извела "обојену револуцију" у Америци баш то имала у плану. Да су већ на сцени били убачени елементи, док су батинаши Демократа ("антифа" и БЛМ) добили наређење да седе и ћуте. И стварно, када је освануо 6. јануар у Вашингтону, од њих није било ни трага ни гласа.

Тог дана се састајао Конгрес, да овери резултате избора и прогласи победника. Неколико Републиканаца је намеравало да уложи приговор на ваљаност избора, што процедура дозвољава. Било је спремно и неколико делегација алтернативних електора, за државе које су биле спорне. Да ли би то Трампу пошло за руком? Вероватно не. Демократе су све то пробале против њега 2017. године (паралелно са "Русијагејт" пучем), али без успеха. 

И гле случајности, баш када су први Републиканци устали да уложе приговор на званичне резултате, тачно у том тренутку, убачени елементи пробијају кордон полиције око Капитола и отварају ограду. Позивају људе да уђу и тако "спасу демократију". Неки започињу тучу са полицијом. Друге полиција спроводи у зграду. Ови што су ушли, углавном се према свему односе са поштовањем. Један лик се сликао са говорницом, други је ставио ноге на сто Ненси Пелоси, председавајуће доњег дома. 

То је, међутим, било довољно да Демократе прекину сесију Конгреса, евакуишу све чланове у склоништа, и арлаукну (већ припремљеним) медијима да се ради о "устанку". И то користећи архаизам који се налази у уставном амандману усвојеном после Грађанског рата, да одузме право гласа непријатељу. Сасвим случајно, је ли.

"Хвала вам што штитите Нашу Демократију":
Ненси Пелоси се обраћа војницима испред Капитола, 13. јануар 2021. 

Тај медијски "шок и трепет" је постигао жељени ефекат код Републиканаца, који су се очас предали. Трамп је позвао на мир, јер није хтео устанак. Убрзо потом, међутим, све друштвене мреже су га цензурисале (после се испоставило да су биле у спрези). Остало је само (лажно) извештавање медија да је он позивао на побуну. 

Насиља јесте било. Смртно је страдало најмање четворо Трампових присталица. Ешли Бебит је убијена из пиштоља на улазу у Сенат. Розен Бојланд је, по свему судећи, насмрт пребила полиција па онда слагала да је добила срчани удар. Још двоје је оптужено да су се предозирали дрогама, што може да буде али не мора да значи.

После шестојануарског метежа, савезни тужиоци су наредили хапшење преко 1.500 људи. Нико није оптужен за "устанак", већ само за ремећење јавног реда и мира и рада Конгреса. Притвор је био гори од робије, како наводе сведоци, од шиканирања и физичког насиља полиције до преумљавања демократском пропагандом. У Вашингтон је послато неких 40.000 војника да обезбеде Бајденово устоличење од наводне претње "устаника". Заклетву је изрецитовао пред фантомском публиком, исто као што су га изабрали фантомски гласачи. То се звало "Наша Демократија".

Сам Трамп се суочио са низом политичких процеса, осмишљених да га банкротирају и онемогуће му поновну кандидатуру. Сви сарадници који га нису издали били су изложени прогону. Све је било спремно да Демократе владају вечно и раде са Америком шта хоће.

То се видело и на међуизборима 2022. године. Обично странка на власти те изборе губи, јер су људи незадовољни резултатима. Међутим, Републиканци су добили само девет места у Конгресу,  а изгубили једно у Сенату и два гувернера. 

Са које год стране да се посматра, шестојануарски скуп у Вашингтону је био фијаско. Иако нико није ништа пљачкао, палио или уништавао, иако нико од полицајаца није убијен, иако Трамп није позвао на насиље - он и демонстранти су за све то после лажно оптужени. 

После новембра 2022, чинило се да је Америка чврсто у канџама режима, да ће Наша Демократија владати заувек, а да су Републиканци сведени на улогу фикус-опозиције која целом систему само прибавља легитимитет.

Свега две године касније, ништа од тога више није било тачно. Како је до тога дошло? Наставак следи.

Христос воскресе!

"Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно..."

"Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији... У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу".

- Васкршња посланица СПЦ, 2025.

Србија до Ханоја, или оглед о слободи

(Пре неки дан сам на Твитеру/Иксу прочитао расправу између једног Американца и једног Вијетнамца о томе ко је стварно победио у њиховом десетогодишњем сукобу, ваљда пошто се примиче 50. годишњица бежаније из Сајгона. На мене је оставила утисак као нешто најсрпскије што сам прочитао у последње време. Прилажем превод и споне на оригинал, па просудите сами!)

Сони Танг Скоту Ритеру, 22. марта 2025.:

"Звучиш као свака империја после пропасти: покушаваш да промениш крај зато што не можеш да поднесеш истину.

Слушај пажљиво. Изгубили сте.

Не само политички. Не само морално. Већ војно. Стратешки. И психолошки.

На Вијетнам сте бацили више бомби него у току целог 2. светског рата, на земљу величине државе Њу Мексико. Послали сте најмоћнију војску на свету, наоружану хеликоптерима, напалмом, (хемијским оружјем) Агентом Оранж, (бомбардерима) Б-52... Неограничена убојна моћ против сељака у сандалама од старих гума.

И отишли.

Не зато што сте „победили саме себе“. Већ зато што смо вас искрварили. Зато што је босоноги народ наоружан само памћењем и одлучношћу издржао против машине која је мислила да је свет дужан да јој се покори.

Гледали смо како палите села и то називате слободом. Како трујете наше шуме и то зовете миром. Сахранили би своје мртве, отврднули срца, и наставили даље.

За вас то није био егзистенцијални сукоб? Тачно. Зато сте и изгубили. Јер империје се увек боре за доминацију, никад за опстанак. А доминација вас чини лењим. 

Мислили сте да ће вам помоћи технологија. А ми смо знали да нам помаже само воља. У томе је разлика између освајача и освојених. Освајач може да изгуби и оде кући. Освојени немају где.

Изгубили сте јер нисте никад схватили како је бити нападнут. Ми јесмо. У протеклих 2000 година борили смо се против Кинеза, Монгола, Француза, Јапанаца, и Американаца. Кад нам је нестало метака, користили смо лопате. Кад нам је нестало хране, јели смо корење. Кад сте мислили да сте нас докрајчили, дигли смо се из пепела ваше сујете.

Кажеш да вас нисмо победили? Последњи хеликоптер није напустио Вашингтон, већ вашу амбасаду у Сајгону. Сви смо га гледали како одлази. 

(Ту се у дискусију укључује други Американац, који тврди да еу САД на крају постигле свој циљ јер је Вијетнам после постао капиталистичка земља, а Америка је ратовала против комунизма. Сони одговара:)

Наша победа је што смо постигли оно чега се ваша империја највише плаши: Право да одлучимо сами.

Ти говориш као кмет, издресиран да верује како је суверенитет бесмислен ако није у оделу твог господара. Видиш Вијетнам, видиш трговину и раст, и кажеш: „Аха, постали су као ми“.

Али нисмо. Нисмо се борили да будемо комунисти. Нисмо се борили да будемо капиталисти. 

Борили смо се да будемо Вијетнамци.

Да ниједан страни војник, дипломата или банкар више не може да нам диктира будућност.

То ви никада нећете разумети. Јер никада нисте морали да бауљате кроз блато само да би вас оставили на миру. Јер ви имате историју узимања, а не одбране. Ширења моћи, а не отпора.

Кажеш „Вијетнам је постао капиталистички“ као да је то коначна победа Америке. Али да те питам: Јесмо ли то потписали у Камп Дејвиду? Јесмо ли предали нашу заставу и дозволили да нам владају ваши вицекраљеви са Волстрита?

Нисмо.

Већ смо пролазили кроз ватру, сахрањивали своју децу, стајали над вашом побеђеном ратном машинеријом и обновили се из пепела. 

На светско тржиште дошли смо на ногама, а не на коленима.

Ти не знаш разлику између стратегије и предаје. Између прилагођавања и асимилације. Мислиш да куповина и продаја значе да смо се купили или продали.

Али ми никада нисмо били ваша колонија. Нисмо били под вашом заставом. Нисмо тражили вашу милост. Него смо вас победили.

Отишли сте не зато што смо ми „видели светлост“ капитализма. Већ што ваша империја није успела да нас преломи. А кад смо били слободни, сами смо одлучили како ћемо живети.

У томе је разлика. Ви освајате јер желите контролу. Ми смо се борили за избор. И на крају изабрали. 

Вијетнам није постао оно што сте ви хтели, већ оно што смо ми зарадили: Суверен. Независан. Наш, без пардона.

Реци ми, онда, ко овде правда туђу верзију победе? Јер ми личиш на некога ко покушава да објасни зашто носи поводац.

(Епилог: Некада смо се и ми као народ идентификовали са Вијетнамом а против страног освајача. Неки кажу да је то морало тако, због идеологије, али мени се чини да је ту било још нечега. Наш осећај за правду и слободу је до те мере уврежен да су чак и непријатељи научили да га користе против нас, као аутоимуну болест. Зато мислим да речи овог Вијетнамца одјекују у души Срба далеко више него било која америчка реклама за „добар живот као сав нормалан свет“. - Соко)

Христос се роди!

„Христос се рађа, славите!
Ево Христа са небесâ – изиђите му у сусрет!“  

Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела!

[...]

Црква не осуђује, не дели, не прави разлику међу браћом, него нас подсећа да смо сви једни другима потребни и све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започињу дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. Зато је од пресудне важности да сви, колико нас има, престанемо да користимо речник у коме се други прво назива странцем, затим противником, онда непријатељем и, на самом крају, нељудским бићем. Сетимо се кобних последица таквих поступака у историји људског рода, који су, на жалост, многобројни! Сетимо се наше прошлости и подела од којих до данас не можемо да се опоравимо! Будимо достојни наследници Светог Саве миротворца и његове браће, а не наследници Каина, првог братоубице, који је Самоме Господу Богу упутио најстрашније речи: ,,Зар сам ја чувар брата својега?“ (Пост. 4, 9).

Стога, браћо и сестре, где год да живимо, премошћујмо међусобне јазове, слушајмо једни друге, уважавајмо ставове и мишљења једни других, поготову када су другачија од наших! Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира, иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале.

- из Божићне посланице Српске православне цркве  

Бадње вече 2025

Лапље Село, Косово и Метохија (Бунт)

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Митровдан II

Данас је Митровдан. 

Пре тачно десет година, најавио сам овде привремено повлачење из „електронске хајдучије“, којом сам се бавио од 1999, док сам Сокола покренуо тек у марту 2005. 

Те 2014. године сам објавио највише текстова овде, преко 140. Од тада до данас, све скупа, мање од тога. Чак и ако рачунамо празничне честитке.

С једне стране, жао ми је због тога. С друге... Не бих поступио нимало другачије.

Нисам одустао од борбе, баш као што сам обећао. Само сам „хадјучију“ заменио једном врстом униформе, нашавши некога да ми „држи леђа“. То је са собом повукло неке друге ствари, додуше, па сам се дуго бавио америчким проблемима, па онда руским и украјинским. Али никада нисам заборавио свој народ.

И ево овај Митровдан дочекујем у земљи Србији. Онај квислиншки култ против којег сам се толико дуго борио је све слабији. И ово што сам тврдио да је осуђено на пропаст - а они сматрали неминовним - стварно је у међувремену пропало. Скоро па сасвим. И могу поносно да кажем да ни у једном тренутку, ни овде, ни на друштвеним мрежама, ни у приватним разговорима, ни на послу, нисам доприносио очају већ наставио да се против њега борим.

Неки од вас ме сада знате као „Глас из Америке“ (и јасна вам је игра речи). Неки ме пратите на ТВ и радио станицама. Тако да овај Митровдан није растанак, већ један нови састанак. Борба се наставља, а победа се ближи.

2009: Не у НАТО

Из архиве: Интервју за Фонд «Слободан Јовановић», 18. август 2009.

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Н. Малић: 

Тo су људи који свој садашњи положај дугују страном фактору, па зато ревносно извршавају њихова наређења. Сама идеја о уласку Србије у НАТО-у је суманута и скандалозна.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Малић: 

Народ Србије на референдуму, и никако другачије. Како може бити речи о било каквом легитимитету одлука које се доносе супротно Уставу, од стране коалиције састављене с коца и конопца, за коју у ствари нико није ни гласао? А све и да је ова садашња власт добила већину на изборима, а није, на те изборе опет није изашло пола Србије. Кога они мисле да представљају?

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Малић: 

Каква економска корист? За кога? Да неће можда НАТО да купује наше оружје и муницију, као што су то некад радили Несврстани? Глупости. Штавише, вероватно би дошло до потпуне ликвидације домаће војне производње. У најбољем случају, Србија би од Америке добила зајмове (са високим каматама) да од њих купи војну технику коју би по НАТО прописима морала да има, а која би самој Србији била потпуно бескорисна. Ту нико не профитира осим америчких произвођача оружја.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Малић: 

Не могу Осама бин Ладен и остали џихадисти ништа више да мрзе Србе него што је то већ случај, али сигурно постоји могућност да и по Србији лете у ваздух возови или хотели, баш као у Британији, Шпанији или Пакистану. Главни аргумент «натофила», што се безбедности тиче, је да би улазак у НАТО-у заштитио Србију од новог напада саме Алијансе – што је отприлике иста аргументација нуђена за улазак у Тројни пакт 1941.године.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Малић: 

Ко после 1999.године говори о НАТО-и у контексту демократичности, фали му даска у глави. Какве везе има демократија са једним агресивним војним савезом који служи као продужена рука Америке? Ово има смисла једино ако прихватимо НАТО дефиницију демократије, која отприлике гласи: “Демократија је оно што ми кажемо да је.” То би био злочин против здравог разума.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Малић: 

Будалаштине. Какав сад Јосип Броз, каква СФРЈ? Да је такав уговор постојао, зар би НАТО толико активно разбијала СФРЈ-у, бомбардовала Србију и спонзорисала њено комадање? Зар нису баш водеће земље НАТО-е оспориле право Србији да буде правна наследница СФРЈ-е? О каквом то онда “континуитету” могу и смеју да говоре? Па ту причу пас с маслом не би појео. Дa ли мисле да смо ми као народ баш толико глупи и наивни?

Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Малић: 

Дабоме да алтернатива постоји. Погледајте шта се данас дешава по свету: велике конвенционалне армије не могу никако да изађу на крај са герилским покретима. Фанатици наоружани калашњиковима, ручним бацачима и импровизованим бомбама држе у шаху наводно најмоћнију војску на свету. Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.