Девет питања Сивом Соколу (Србист)

(Објавио СРБИСТ 11. новембра 2016.)

Небојша Малић, најзначајнији српски политички аналитичар западно од потеза Карлобаг-Карловац-Вировитица, историчар, писац, блогер на српском и на енглеском језику, тренутно истражује политичке реалности и преноси нам их као новинар представништва ТВ Русија Данас у Вашингтону. Осматрачница као скројена за Сивог Сокола. Као дописник с прве линије фронта свједочио је овогодишњој – по много чему историјској – борби за Бијелу кућу, управо завршеној. Ексклузивно за Србист, Небојша одговара на девет питања везаних за изборни процес, кандидате, медије, Србе.

1. ПОБИЈЕДИ ТРАМП, УПРКОС СВИМ НАПОРИМА ИМПЕРИЈЕ ДА ГА ЗАУСТАВИ. КО БИ РЕКАО, ЗАР НЕ?

НМ: Неколицини мојих колега – па и мени, послије обје конвенције – се чинило да Трамп може да побиједи, јер су Демократе живјеле у сопственој фантазији, опасани њима наклоњеним медијима, и просто нису хтјели да виде што им је било пред носом. Најбољи доказ тога била је прогноза Њујорк Тајмсових блогера синоћ: Клинтон је почела са 84% шансом да побиједи, а на крају је Трамп имао 88% шанси – и добио.

2. ПРОВЕО СИ МНОГЕ ДАНЕ И САТЕ ИЗВЈЕШТАЈУЋИ ИЗ ГРОТЛА ИЗБОРНИХ ДОГАЂАЊА. ШТА НИСИ ЗНАО О АМЕРИЧКИМ ИЗБОРИМА, А НАУЧИО СИ ОВЕ ГОДИНЕ?

НМ: Па рецимо, нисам знао за систем „суперделегата“ који користе Демократе, или тачну разлику између „каукуса“ и примарних избора. Доста тога сам научио током саме кампање, у разговорима са партијским активистима, изборним комисијама, делегатима на конвенцијама… Амерички изборни процес је изузетно компликован, с неким карактеристикама које сежу 240 година (или више) уназад, док су друге пак установљене сасвим недавно, нпр. суперделегати. Једна ствар која фасцинира стране посматраче је што свака држава има своје изборне законе, тако да негдје гласач мора да има исправе, а негдје не. Присуство на бирачким списковима није аутоматско, већ се гласачи својевољно морају регистровати. А међу тим регистрованим бирачима је излазност онда 50% или мање…

3. КОЈИМ ПОЈЕДИНАЧНИМ ЧИНИОЦИМА ИЗБОРНЕ ГИМНАСТИКЕ И КОМБИНАТОРИКЕ ПРИПИСУЈЕШ НАЈВЕЋИ ДОПРИНОС ОВАКВОМ ИСХОДУ?

НМ: Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.

4. ХИЛАРИ КЛИНТОН ЈЕ, СЛОЖИЋЕШ СЕ, НЕЗАВИСНО ОД ТРАМПА И ОД СРПСКЕ ПРИСТРАСНОСТИ, БИЛА УЖАСАН ИЗБОР ЗА КАНДИДАТА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ. ТО СУ МОРАЛИ ЗНАТИ И ПРВАЦИ СТРАНАЧКЕ МАШИНЕРИЈЕ И ГЛОБАЛИСТИЧКИ СТРАТЕЗИ. ЗАШТО СУ И ДАЉЕ ТОЛИКО ИНСИСТИРАЛИ НА ЊОЈ?

НМ: Зато што су Клинтонови толико дубоко усађени у машинерију Демократа да је било просто незамисливо дати „њену“ номинацију аутсајдеру попут Сандерса – који, подсјетићу, није чак ни био један од њих, већ технички независни сенатор који се сврставао уз Демократе. Погледајте ко је руководио партијом: све Клинтонисти, од Деби Васерман-Шулц до Доне Бразил. Тим Кејн је својевремено био предсједик партије. Џон Подеста, шеф кампање, је својевремено био Билов шеф кабинета, а потом глава најутицајније партијске институције, Центра за Амерички Прогрес (ЦАП). Све смо то сазнали преко Викиликса. Не знам да ли је то и у коликој мјери утицало на америчке изборе, али ће сигурно имати ефекта на будућност Демократске партије, пошто је цјелокупна њена машинерија моћи сад огољена и обесмишљена, далеко више него Републиканци послије Буша млађег.

5. ШТА БИ МОРАЛО ДА СЕ ДЕСИ ОД ДАНАС ОД 19. ДЕЦЕМБРА, КАДА ЗАСИЈЕДА ЕЛЕКТОРСКИ КОЛЕГИЈУМ, ПА ДА ТРАМПУ ОДУЗМУ ПОБЈЕДУ НА НАРОДНОМ ГЛАСАЊУ?
НМ: На неки волшебни начин неких 66 електора би морало да промијени мишљење и гласа мимо својих држава, што се неће десити. Да су Клинтонова и Обама одбили да признају исход избора, рекао бих да је такво нешто можда и теоретски могуће, али пошто су данас признали Трампову побједу, то је то.

6. КАО НОВИНАР МРЕЖЕ КОЈА НЕ ПРИПАДА ИМПЕРИЈАЛНОМ МЕЈНСТРИМУ, ОБЈЕКТИВНО ГЛЕДАНО, КАКО ОЦЈЕЊУЈЕШ НЕЗАОБИЛАЗНУ УЛОГУ МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА У ОВОЈ ИЗБОРНОЈ КАМПАЊИ?
НМ: Клинтонисти ће за свој пораз да криве све и свакога, од „руских хакера“ до Сандерсових присталица или тзв. „трећих странака“ попут Зелених или Либертаријанаца, јер су наводно својим постојањем привукли „њихове“ гласове (што је била жалопојка Ала Гора из 2000.), али највећи кривац за њихов пораз су „лажљиви медији,“ како их је звао Трамп. Истина је да су посветили далеко више времена Трампу него Клинтоновој, али само да би га критиковали, кињили или клеветали. Презриви став медија и њихово ниподаштавање велике већине Американаца, по мом мишљењу су најодговорнији за пораз Клинтонове.

7. ИМАШ ЛИ ЛИЧНИХ ИСКУСТАВА КОЈА БИ МОГЛА ИЛУСТРОВАТИ ОДНОС МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА И КАНДИДАТА?
НМ: Како да не. На примјер, на републиканској конвенцији у Кливленду сви мејнстрим медији су извјештавали о „тешкој атмосфери“ и сукобима унутар партије, али тога већ другог дана уопште није било и по мом запажању Републиканци су били изузетно уједињени. Седмицу касније, на конвенцији Демократа, ти исти медији су извјештавали да су Демократе уједињене око Хилари и да је атмосфера пуна енергије, док су у нашем медијском шатору буквално сједили Сандерсови делегати физички истјерани из дворане, који су се заклињали да ни мртви неће гласати за Клинтонову (и нису). Али за мејнстрим-медије то је био неважан детаљ, неки мали реметилачки фактор, и зар не знају глупаци да Кејти Пери пјева оде Клинтоновој у част?

извор: nypost.com

8. МОЖЕ ЛИ СЕ ДЕСИТИ САВЕЗ ТРАМПА И ПУТИНА И КАКО БИ ОН ПРОМИЈЕНИО ТОК ИСТОРИЈЕ?
НМ: Сумњам да ће то бити „савез,“ јер упркос неким заједничким карактеристикама Американце и Русе доста тога дијели. Русија је већ рекла да је спремна на равноправну сарадњу са САД, ако Вашингтон буде поштовао међународно право. Мислим да Трамп нема проблема с тим, све док то није једносмјерна улица – али толико дуго је управо то био случај, гдје је закон био шта год Вашингтон каже, и важио само за друге. Видјећемо шта ће се десити.

9. ГДЈЕ СУ СРБИ У ТОЈ ПРИЧИ?
НМ: Ово је велика прилика за Србе да „погурају“ промјену америчке политике на Балкану, с поруком да су Србија и Република Српска спремне да имају пријатељске односе са САД, али да то значи да колонијална окупација и подршка свим антисрпским опцијама на полуострву не смију да остану политика Вашингтона. Дипломатија САД-а је тренутно у пометњи, тако да постоји простор за дјеловање, али неће остати отворен веома дуго. Прошлу прилику са промјеном власти у Вашингтону Срби нису могли да искористе, јер је дошла малтене непосредно послије Жутооктобарског пуча 2000. године. Шта год је дијаспора покушала да уради за вријеме првог Бушовог мандата, режим у Србији – прво Ђинђићев, онда Живковићев – је рушио, да би 2004. Буш усвојио Керијеву платформу („независну Косову“ итд.). Од тада и није било прилике за промјену, чак и да Србијом нису владали квислинзи. А јесу. Сада је важно да се погура заокрет, и то што брже, јер је наступајућа Трампова администрација према Србима вриједносно неутрална. То значи да има шансе да позитивно одговори на сувисле приједлоге из Бања Луке или Београда, ако они буду стигли прије слаткорјечивих понуда из Загреба, Сарајева или Тиране.

(Разговор електронском преписком са Небојшом Малићем обавио Владан Ивковић, 10. новембра, 2016.)