Одлука МСП: Победа Жутократије

Нема сумње да је прошлонедељна пресуда Међународног суда (не)правде, apropos проглашења тзв. независне државе Косово, допринела рушењу међународног права. То је само последњи корак у тој одисеји, којој припадају и НАТО агресија из 1999, и ирачки рат 2003, и оснивање и рад Хашке инквизиције од 1993. наовамо... Дакле, није ово неки нагли заокрет, већ само најновији корак у процесу.

Сепаратисти широм света ликују и најављују акцију. Можда до њих није допрла порука Империје да се не може свакоме оно што се може Вашингтону и Бриселу - али ако се неко позива на закон јачег („може нам се, па смо зато у праву“) онда не може да замери неком другом ако се позове на исти „закон“ и има силу којом може да га примени. Односно, може да замера колико хоће, али му је од тога слаба вајда. Проблем је што је такав „поредак“ нестабилан и насумичан. Зато се историја цивилизације увек може мерити степеном до којег сила закона надвладава закон силе. Ако је овај други у успону, онда то више нији цивилизација, већ хаос. Данас, дакле, живимо у свету којим влада хаос - али се претварамо да постоји поредак!

Шта је у ствари писало у одлуци МСП? Питање које је Србија поставила у октобру 2008. било је недвосмислено - да ли су привремени органи управе на Косову имали право да донесу декларацију супротну правном поретку УН и резолуцији 1244? Једини логичан и правно ваљани одговор је требало да буде „нису“. Међутим, десет судија МСП је изабрало да промени питање и тако избегне пресуду која се не би допала Вашингтону.

Како објашњава судија Абдул Корома из Сијера Леоне:

„Мишљење већине користи једну врсту трика како би избегло логични закључак, тако што за ауторе једностране декларације независности сматра да нису деловали у својству представника привремених органа самоуправе Косова, већ представника косовског народа, па да самим тим за њих нису важили прописи Уставног оквира и УНМИК-а“.

Нема везе што је декларацију објавила „Скупштина Косова“ која је изабрана на УНМИК-овим изборима као орган привремене владе - дакле, апсолутно није имала право да уради то што је урадила. По овој интерпретацији, ако ја кажем да сам грађанин Марса, а не БиХ или САД или Србије, онда самим тиме постајем имун на законе БиХ, САД или Србије! То не само да нема смисла, већ је позив на хаос. Закони или важе за свакога на датој територији, или не не важе ни за кога. Нема средине.

Овако мисли и судија Мухамед Бенуна из Марока, који критикује одлуку већине као „у најбољу руку софизам“ и каже:

„…нема везе да ли сматрамо ауторе декларације о независности члановима Скупштине Косова или не; ни под којим околностима они немају право да усвоје проглас који крши Уставне оквирие и Резолуцију СБ 1244, па самим тим и правни поредак на Косову који су успоставиле УН“.

Иако је још у децембру прошле године било јасно да ће МСП бити под огромним политичким притиском да управо то и учини - сетите се напада искрености председавајућег МСП Хисашија Оваде, када је изјавио да ће одлука највероватније да буде подложна различитим тумачењима - не сећам се да је било ко предвидео да ће одлука бити овако провидно погрешна.

Проблем, дакле, није био жто су жутократе поставиле погрешно питање, већ у томе што су се уопште обратили МСП. И пре него што је постао председник и повео политику капитулације, Тадић се као министар потрудио да Војска Србије неће бити у стању да се бори за Косово. Србији су онда преостали само правни аргументи - али они су били јаки и неприкосновени. Јер, иако је НАТО окупирао Косово (грубим кршењем кумановског споразума, успут буди речено) 1999, цена те окупације била резолуција УН 1244. А према тој резолуцији, за коју је МСП потврдио да је још увек на снази (иако некако волшебно не важи за Вашингтон, Шиптаре, или ЕУЛЕКС...), само и једино Савет безбедности има право да регулише статус Косова. Све друге одлуке су правно ништавне. А будући да СБ не може да призна „Независну државу Косово“ све док на то могу да ставе вето Русија или Кина, Србија је ту имала адут у сваком спору око Косова.

Обраћањем МСП, жутократе су само омогућиле Империји да ослаби управо најјачи српски аргумент, односно оспори га кроз институцију која у свету још увек има кредибилитет и поштовање. Ово није био резултат глупости, незнања, или неспособности, већ део оне стратегије која је још давно договорена са Вашингтоном: да ће „бој за Косово“ бити прича за унутрашњу употребу, којом се мажу очи народу док се Србија систематски уништава за потребе страних налогодаваца. Сетите се демарша из фебруара:

„Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике“. (подвукао С.С.)

Рекох раније да живимо у свету којим влада хаос, али се претварамо да постоји поредак. Нешто слично могло би се рећи за жутократију. Наиме, то је антисрпски, окупациони режим који ради против државе и народа, али се представља као аутентична српска власт која се бори за интересе државе и народа. Онима који пристају на ту искривљену перспективу онда никако није јасно како власт, и поред силних неуспеха и катастрофалних резултата, може да тврди да је све дивно и да су савршено задовољни. Али ако прихватите истину, онда постаје јасно да жутократама заиста све иде по плану. За Јеремића, Тадића и остатак жутократске хунте, оно што се десило у четвртак није био пораз, већ унапред планирана победа на њиховом „ЕУроатлантском путу без алтернативе“.

Из приложеног би требало да је јасно колики људски и морални суноврат представља жутократија. Њено уклањање је неопходан предуслов физичког опстанка српске државе и народа. Што пре, то боље.