Данас је Међународни суд правде обелоданио одлуку да проглашење „Независне државе Косово“ није у супротности са међународним правом. Стварно? Технички су у праву. Може свако да прогласи свашта, али то не мора да буде легитимно. Али у случају Косова не ради се о некој апстракцији, већ о стварном чину отимачине земље, које је омогућила УН-НАТО-ЕУ окупација те територије после кумановског примирја 1999. О томе се МСП није изјашњавао, дабоме, знајући да би у том случају морао да пресуди против Империје.
Овако, то саветодавно мишљење - за које су поборници НДК месецима истицали да је „необавезујуће“, а сада ће да се на сав глас деру како обавезује свет да призна њихов државоид - значи да, ако међународно право још и постоји (а то мож' да бидне ал' не мора да значи), оно свакако не важи за Србе.
Сјајно.
Нећу сада да дискутујем шта би ово могло да значи за Каталонију, Корзику, Шкотску, Фландрију, па и саму Америку - која је, да се подсетимо, савез држава које се тако зову с разлогом. Таква врста правде припада Богу. Али шта ово значи за нас? Волео бих када би ово отворило очи онима који су веровали у Тадићеве пароле „и Косово и ЕУ“, па гласали за жутократију или је бар омогућили својим ћутањем. Јер, од ЕУ дефинитивно нема ништа, а сад се види и да су Жути својом „стратегијом“ чинили све што могу да се одрекну Косова.
Његош ономад написа: „Коме правда лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Хтели или не хтели, ови што верују у топуз су вам наметнули избор. А тај избор онда диктира шта вам је даље чинити.
Што се мене тиче, ја сам тек почео да се борим.
9 коментара:
Волео бих када би ово отворило очи онима који су веровали у Тадићеве пароле „и Косово и ЕУ“, па гласали за жутократију или је бар омогућили својим ћутањем.
Небојша, ниси овде па не знаш да људе није брига за Косово, и то не само сада, него их није било ни претходних година (чак су и за време рата људи дезертирали и причали како неће они да ратују за „другога“).
Људи су гласали за жуте зато што су мислили да постоји рај звани ЕУ у коме се ништа не ради а живи лепо.
ništa to ne znači za druge, to je samo za nas. oni mogu šta im se prohte...a ovi rastrgaše sopstvenu zemlju. strašno.
Министарство иностраних послова Руске Федерације: изјава Међународног суда нема утицај на став Русије о Косову.
http://rian.ru/world/20100722/257438322.html
Заявление Международного суда ООН о том, что самопровозглашение Косово независимости не противоречит нормам международного права, не повлияло на позицию Москвы, не признающей суверенитет края, сообщает МИД РФ.
Милане, таквих има свугде. Можда данас у Србији нешто више него просечно другде и у друга времена, али шта да се ради. Ми који нисмо такви радићемо оно што сматрамо да нам је дужност. Па шта нам Бог да.
Тања, у томе и јесте фора; докле ћемо више да прихватамо ”правду” по којој ми не смемо ништа, а други могу све? Па то нигде нема.
Јохане, захваљујем на линку. Ето доказа да нас Руси нису напустили, ма колико се жуте лажовчине трудиле да у то убеде народ.
Вјероватно ће ова одлука на средњи рок значити транзицију у погледу власти у Србији и геополитичко отрежњење у погледу ЕУ и осталих.. наравно можда исти остану али нешто промјене.. видјећемо.. иоанко и ови који су опозиција нису нешто бољи нити знају шта хоће (осим власти наравно).
ШТо се тиче Руса, прокоментарисао бих само да ме је непријатно изненадило оно што је доста руских медија написало или пренело о одлуци.. слично као и медији на западу, у Русији су углавном трубили како је суд оправдао независност.
У вези са тим, Небојша, гледао сам твоје гостовање на RT и имам једну сугестију.. можда нисам у праву, али код таквих ствари се не треба концентрисати на аргумент жртве ("сви су против нас, све је непоштено, двоструки аршини итд") јер то онда може да имплицира да немамо озбиљнијих аргумената. И сама RT је, бар у првом цугу, погрешно пренијела и протумачила одлуку и можда је било боље да се то укратко аудиторијуму појаснило.
Бојане, слажем се да не треба користити ”аргумент жртве.” Овде се и не ради о двоструким аршинима, него потпуном одсуству било каквих!
Разлог што сам наступио са ”смртном казном за међународно право” и ”вишијевском Француском” је што до минут пре тога нисам знао за садржај пресуде. Емисија је ишла у 17:00 сати по московском времену, а то је 10:00 у Вашингтону... дакле, све је било импровизација у моменту.
Тек касније током дана сам био у прилици да прочитам цели текст одлуке, као и мишљења судија који су били против, па да ми постане јасно да је у питању била вербална акробатика МСП. То сам онда пренео у анализи за Antiwar.com, а потрудићу се да то пренесем и овде у следећих дан-два.
šta ja da radim, kad se ne bavim politikom? mogu samo pasivno da slušam i da se nerviram...
Свако од нас нека уради шта може. А шта можемо, то само ми знамо.
> Свако од нас нека уради шта може. А шта можемо, то само ми знамо.
Тачно.
У време Америчког средњевековног економског „ембарга“ на становништво Југославије око 1993, ми у дијаспори у САД смо писали многа писма којекаквим „конгресменима“ и „сенаторима“, слали им телеграме, редовно звали телефоном „Белу кућу“, итд. Дабоме, на крају дана, то није имало никаквог ефекта. Што смо и предвидели, бар ми који смо живели довољно дуго овде да схватимо с каквим олошем се има посла. И Тањино логично питање - шта ја да радим, кад се не бавим политиком? могу само пасивно да слушам и да се нервирам – је управо било оно које сам себи тада безброј пута постављао. Одговор ми беше да је то ствар принципа; ваља се радити оно што се може; најгоре је не радити ништа.
Наравно, прави одговор је добро организовање, сами бројеви су ту мање важни. Али то не пада с неба.
Постави коментар