Ред и закон

Власти самопроглашене републике Косова, упркос свим напорима жутократије да их де факто призна и омогући им све што траже (али на начин који може некако да провуче испод жита сопственом народу), јуче су отпочеле операцију заузимања севера покрајине, где се још не простире њихова страховлада.

Како на ово реагују ЕУропска унија, УН, НАТО и Империја? Немачки командант окупационих трупа каже да он мора да има слободу кретања (а окупирани народ, дабоме, не). Француски амабасадор при терористичкој влади каже да „Косовијанци“ само узимају оно што им (одлуком Империје) припада. Изасланик Империје Питер Фејт каже да се ради о „успостављању реда и закона“ и да власт „једне суверене међународно признате државе, има право да предузме мере како би успоставила власт на целој територији земље“.

Стварно? Па Перице, Србија је суверена, међународно призната земља далеко више од „Косовије“ - зар она нема право да успостави власт на својој територији? А, не, нипошто. Јер Империја каже да нема. Зар није сјајна логика малог Перице?

Врховни Жутник је заузет примањем награда од Империје. Каже, Србија неће да ратује, он хоће само мирно и дипломатски да решава проблеме. Баш као и његови узори, који се ево сатраше од силне дипломатије у Либији, а пре тога у Ираку, Авганистану, и - ако је неко заборавио - самој Србији. Све преговори до преговора. Оно што је остало од војске Републике Жутије у међувремену „маневрише“ са НАТО „пријатељима“ у Украјини. Да би одбранило демократију и шталивећ од... кога?

Имају право поданици Боратови да се осећају бедно. Али њихови сународници на окупираним територијама немају времена за беду - боре се за своју слободу и опстанак свим средствима, чак и када их је власт пустила низ воду, а против њих стоје не само Тачијеве кукавељи већ и Империја. Није битно против какве силе се иде, већ каква се светиња брани...

Јао, опет ја о историји, а „сви знају“ да се она завршила 5. октобра и да је будућност заувек жута. Зашто не можемо да будемо као Американци, кукају жутократе - ето, они уопште нису оптерећени историјом, већ вечито иду ка бољем сутра?

Хм. Па није баш тако. Ево како је јула 1776. године група енглеских колониста образложила своју побуну против круне:

Ове истине сматрамо очигледним, да су сви Људи створени једнаки, да их је Творац обдарио одређеним неотуђивим Правима, и да су међу њима Живот, Слобода и потрага за Срећом. Да је Власт васпостављена међу људима, и баштини праведна овлаштења кроз сагласност поданика, како би чувала ова права. Да, када било који облик Власти постане супротан тим циљевима, Народ има право да је промени или укине и створи нову Власт...

Тако су настале Сједињене Америчке Државе, које и дан-данас прослављају дан доношења овог прогласа као празник своје независности.

Никад нисам мислио да ћу ово рећи, али хајде да послушамо савет жутократа и невладника - бар само једном - и угледамо се на Американце. Пре двеста и кусур година, они су свету упутили поруку да власт која није у стању да испуни свој основни задатак заслужује да је замени власт која јесте. А тек власт која активно ради против својих дужности...

Спиновање Арифа Уке

Не бих посебно да коментаришем напад на франкфуртском аеродрому у среду (2. марта). Амерички медији нису у стању ни да пренесу како се нападач стварно зове - час Ариф, час Арид („Арид” је највероватније грешка у куцању)- али су врло брзо рекли да се ради о „Косовару”, како се на Западу иначе називају Шиптари из такозване НДК.

Када су ономад тројица Шиптара била умешана у заверу да нападну Форт Дикс у Њу Џерсију, америчке новине су измишљале вербалне акробације како их не би идентификовале као Шиптаре. Када то више није могло да се сакрије, кренули су да интервјуишу њихове рођаке у Македонији, који су се сви до једног клели да је посреди нека грешка, да сви Албанци обожавају Америку, итд. И то је некако био крај те приче. Значи, није битно шта раде, већ што сви углас „воле Америку”. Сјајно.

Можда ће се и овај пут наћи начин да се за Арифов напад окриве Срби. Већ се прича како је он пореклом из „подељене Митровице” (за шта су ваљда криви Срби?), игноришући чињеницу да су његови родитељи дошли у Немачку пре 40 година из тадашње Титове Митровице, па са „злим Милошевићем” и „геноцидним Србоћетницима” нису имали ама баш никакве везе.

Сви они који мисле да ће Ариф Ука да промени америчку политику према Космету и за јоту, треба да имају на уму да ту политику мотивише фантазија јача од истине. Слични терористички напади дешавају се већ годинама у самој Америци, па ником ништа.

Тужно и жалосно за саму Америку, дабоме, али шта је ту је. Не брините се претерано шта Американци мисле, већ шта је истина. То ће у данима који долазе бити далеко битније.

Жута Година

Крај децембра је некако време за свођење рачуна и паковање године на измаку како би је после новогодишњег славља лакше одложили на таван (или у подрум) успомена.

По мени је 2010. била година сазнања. Ако не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг, онда смо у години иза нас постали стручни трагачи за свакојаким зверињем, поготово оним жутога крзна и оштрих ЕУропских зуба. По делима њиховим познали смо их, а када нам ни то није било доста, дошле су депеше „Викиликса" и извештај Дика Мартија. Мада је пожутела штампа највише пажње у том случају обратила на терористичког премијера такозване „Независне државе Косово" (НДК), много се ћутало о чињеници итекако наглашеној у извештају: да су за све то годинама знале обавештајне службе, полиције и владе такозване „међународне заједнице." И изабрале да гледају на другу страну, јер су им Змијуга Хашим и НДК били до те мере важни.

Мислим да је 2010 ван сваке сумње показала ко су и какви су жутократе и невладници који себе сматрају за политичку, културну, медијску и пословну „елиту" Србије. Никаквих сумњи више не треба да буде, нити било какве маске више могу да сакрију о коме и чему се заиста ради.

Али ако некоме још није јасно, да нацртам.

У фебруару се преко немачких медија појавио текст нимало дипломатског демарша тзв. "квинте" (пет земаља спонзора НДК) у којем се изражава фрустрација што њихови "партнери у Београду" не испуњавају обећање да ће одбрана Косова бити искључиво представа за домаћу употребу. Упиру прстом у захтев упућен МСП.

И Жути и странци су одбили да коментаришу демарш - као, то су фантазије - али зар није било тачно како је у њему написано? И онда Викиликс крајем године потврди да је демарш итекако постојао.

То што је МСП урадио у јулу је њима на срамоту, али упркос неким критикама на рачун жутократа и невладника, мислим да је толика доза софизма и лицемерја ипак изнад њиховог нивоа памети и вештине. Свакако да су намерно ишли на варијанту да изгубе, али сумњам да су баш знали како ће то све да се заврши.

Међутим, апсолутни скандал са резолуцијом понуђеном Генералној скупштини се може стопроцентно ставити на терет Врховном Жутнику. И првобитни текст је био слаб, туњав и метиљав, бедно помирљив и непринципијелан - али завршна верзија, која је написана у Бриселу а да је није парафирала ни влада ни Скупштина, била је чиста срамота, капитулација и (још једна) издаја.

Кад смо већ код резолуција које су написане негде другде, хајде да споменемо и лажљиву декларацију о Сребреници, коју су као своје чедо својатали и Јелко Кацин и Ахмет Даутолу, али и Истанбулску декларацију, коју је очито срочио овај потоњи. Кацин се још дичио и да је одговоран за октобарску „Параду поноса", а остаће упамћен и по шовинистичкој фарси од коментара на српску победу у Дејвис купу. Али, о Кацину нема шта даље да се прича, док нам фасцинантних открића о Врховном Жутнику још преостаје!

Када је за време светског фудбалског првенства Србија победила Немачку (што је била отприлике једина светла тачка мундијалског наступа), у шали сам рекао да треба очекивати Ботино извињење Ангели Меркел, да Немци случајно не замере и отежају ЕУропске интеграције. Нисам једини коме је то пало на памет - неко је тај дан пустио лажну вест о Тадићевом извињењу Немцима. Најцрње од свега је што је маса света у ту вест поверовала. Баш као и у ону, једнако фиктивну, о извињењу Французима...

Када је у марту у Лондону ухапшен ратни лидер Б-Х муслимана Ејуп Ганић, на тренутак се чинило да ће истина о масакру у Добровољачкој ипак избити на светло дана. На крају је енглески судија ослободио Ганића и од речи до речи прихватио аргумент његових сарајевских бранилаца да је све то била политичка ујдурма Београда, потерница in mala fide. Жутоград не само да није демантовао тај скандалозан навод, већ га је потврдио одустајањем од жалбе. Скупо им, рекоше.

Сву дубину своје моралне беде показали су 10. октобра, када је пар стотина професионалних активиста, политичара и дипломата Империје (да се зна за чији рачун је то организовано, је ли) тријумфално промарширало испражњеним улицама Београда, док је пет хиљада полицајаца држало кордон. Оне са друге стране кордона, њих шест и кусур хиљада, жутократе су назвале „хулиганима". Али када вас глаш држава не само да не слуша, већ сваким даном намерно и са садистичким уживањем гази, не може да очекује да се против тога побуните писмима редакцији Жутитике, Ж92 или Жутаника. Али и та „парада," као и резолуција о Сребреници, као и резолуција у УН, као и декларација у Истанбулу и фарса од процеса Ганићу, опет је била наређење извана, које су жутократе беспоговорно и са садистичким задовољством извршиле.

Последња кап у чаши дошла је по објављивању Мартијевог извештаја о врховном крволоку такозване независне државе Косов. Уместо да каже да нема никакву намеру да преговара са мафијашем, терористом, убицом и „монструмом" (како га је назвао један британски лист), Врховни Жутник просто трчи да изјави како је Хашим Тачи „легитимни представник албанског народа" и како ће с њим врло радо сести за сто. Не дај Боже да му том приликом Змија понуди хладне нареске... овај ће још да их похвали, да не увреди домаћина!

Просто је невероватно да неко може бити до те мере глуп, до те мере зао, до те мере послушан, до те мере штеточина као што је то Борис Тадић. Ако он ради то што ради својевољно, онда се ради о феномену медицине. Ако не ради, онда остаје питање како га контролишу? Да ли то има чип у глави, па је заиста теледиригован, или су у питању враџбине из света Харија Потера?

Било како било, са тако жутим председником, жутом владом и жутим медијима, Србија је данас једна велика Жута Кућа, где се целом једном народу наживо ваде срце, душа, јетра, бубрези... Знате, стигло као последњи услов за ЕУропу, а ЕУропство нема алтернативу. Рек'о Тадић.

ЕУропска правда

У белешкама са путовања по Босни и Крајини, давне године 1839, Матија Мажуранић овако описује османску правду. Муслиман прељубник бива кажњен тек трећи пут када га ухвате (набију га на колац). Хришћанина којег ухвате са неудатом муслиманком натерају да прими Ислам и да је жени, а ако неће - колац. Ако је муслиманка удата - колац. Хришћанин којег ухвате са удатом хришћанком буде обешен. „А Турчин, кад год му се благоизволи, може ићи к Крстјанки, јер му неима суда.”

Цели један век, почев од 1804 па до 1912, балкански хришћани су се борили - по огромној цени - да се ослободе такве „правде” и заведу ону европску, у којој је закон био једнак и за краља и за сељака и за просјака. Данас, међутим, уместо те правде имамо ЕУропску правду. Мажуранић би је без много труда препознао.

Фебруар је 2001, трећа година откад је НАТО умарширао на Косово да би „заштитио људска права” и од те окупиране српске покрајине почео да ствара албанску државу. Аутобус „Ниш Експреса” који превози избегле косметске Србе да упале свећу својим мртвима на Задушнице код Подујева налеће на мину. Дванест људи гине, 40 је повређено. Полиција УНМИК-а, цивилна окупациона власт, хапси Фљорима Ејупија, који бива заточен у америчкој војној бази „Бондстил”. Ејупи, међутим, успева да „побегне” (!?) из Бондстила и губи му се сваки траг! Тек у лето 2008, хвата га УНМИК и осуђује на 40 година затвора. У пролеће 2009, мисија „реда и закона” Европске уније, која је од УНМИК-а сасвим противзаконито преузела врховну судску власт у тада већ самопроглашеној независној држави Косово, ослобађа Ејупија „због недостатка доказа” и укида пресуду!

Август 2003, река Бистрица код Гораждевца. На српску децу која спас од летње врућине траже у реци пуца „непозната особа”. Гину Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а још четири дечака су рањена. За овај злочин никада нико није оптужен, а камоли осуђен. Истрагу су обећавали и УНМИК и ЕУЛЕКС, али она је званично затворена пошто „ниједна осумњичена особа није идентификована”.

Иначе, мисијом ЕУЛЕКС од октобра ове године руководи француски генерал Ксавије деМарњак, иначе некадашњи заповедник окупационих снага НАТО (КФОР). У том капацитету он је у новембру 2007 изјавио да ће косовски конфликт имати „биолошко решење”, пошто ће преостали Срби у року од једне генерације да изумру. Пожутела београдска штампа се тога није сетила када је писала о деМарњаковом именовању...

Када је почетком децембра специјални истраживач Савета Европе Дик Марти објавио извештај да је режим Хашима „Змије” Тачија и УЧК терористичко-мафијашки, да се бави трговином дрогом, људима и присилно одстрањеним људским органима, није остао затечен само „премијер Републике Косово”. У шоку су били и многи његови пријатељи и помагачи. Стејт департмент је званично саопштио како „неће бити промена” у односу Империје и НДК. Бивши вицекраљ окупиране покрајине и донедавни француски министар иностраних дела, Бернар Кушнер, питао је „Ко је тај Марти?” и тражио је доказе. Да, да, углас су повикали апаратчици и пискарала ЕУ: Марти, Марти, где су ти докази!?

Молим? Људи којима за осуду Срба за најгнуснија непочинства не треба ни основана сумња, већ гласине и произвољне приче - ти људи сада траже доказе? Па да, како се неки тамо Дик Марти усуђује да оптужи њиховог миљеника Тачија, или да уопште доведе у питање за њих неприкосновену „чињеницу” (која, дабоме, не почива ни на каквим доказима) да су косметски Албанци невине жртве геноцидног великосрпско-империјалистичког агресора а да је НАТО инвазија 1999 била „илегална али легитимна” самоодбрана, шта ли...

Кушнеровом позиву за доказима одазвао се канадски полицајац Сту Келок, који је почетком ове деценије био шеф одељења полиције УНМИК-а. У разговору за РТС, Келок је потврдио Мартијев навод да је Тачи био шеф организованог криминала на Космету, а за Кушнера је рекао следеће: „Не могу да потврдим да је Кушнер знао за трговину органима, али апсолутно нема никакве шансе да није имао информације о организованом криминалу на Косову.”

Кушнерова фрустрација је јасно видљива на овом снимку од пролетос, када је напао српског новинара који му је поставио незгодно питање баш о трговини органима. Да не заборавимо, овај „хуманитарац” се прославио деведесетих активизмом у Хрватској и БиХ, а посебно подршком режиму Алије Изетбеговића у Сарајеву. Притом је његова организација одбијала да пружи било какву помоћ Србима. Био је гаулајтер НАТО на Косову баш у време случаја „Жута кућа”, да би после постао министар иностраних послова. Смењен је у новембру, пар недеља пре обелодањивања Мартијевог извештаја...

Сада се отреса прашинма са фасцикли о злоделима и других миљеника Империје, од Загреба до Сарајева; судећи по тим подацима, вађење органа косовски терористи научили су у Туђмановој војсци... Али нешто сумњам да ће ишта да буде од тога. Нити ће Кушнеру да зафали длака са главе, бар ако се питају бирократе из Брисела. Сувише много је уложено у стварање континенталног Левијатана да би се дозволило политички незгодним чињеницама да то доведу у питање.

И тако се Србима суди за „командну одговорност у заједничком злочиначком подухвату”, непостојеће геноциде, фиктивна силовања и митолошке планове, док починиоци стварних злочина уживају заштиту и подршку Империје и ЕУропе.

Дик Марти је Швајцарац. Његова земља није чланица ЕУ, јер још увек цени своју слободу и неутралност. Савет Европе није пипак Брисела, па још увек може да држи до права и правде. Када жутократе кажу да „Европа нема алтернативу”, они не мисле на Европу Дика Мартија, већ на ЕУропу - оно што представљају Кушнер и Кацин, Хавијер Солана и Џејми Шеј, Дорис Пак и нобеловац Марти Ахтисари, којима су сви Срби вечно и увек за све криви.

ЕУропа је УНМИК, који толерише Тачијеву мафијашку државу. ЕУропа је и КФОР, који пушта да се догоди мартовски погром 2004, али и свакодневни погром против свих који не мисле као Тачи, а који траје већ 11 година. ЕУропа је ЕУЛЕКС, мисија створена да подржи „независну државу Косово” али коју жутократе сматрају „статусно неутралном”.

Косово је најбоље огледало ЕУропе. Од самог рата 1999, који је започет и вођен мимо сваког закона, преко окупације која наводно није нарушавала суверенитет Србије а у ствари јесте сваким својим указом, чином и нечињењем, до спознаје да су све ове године ЕУропске обавештајне службе, полиције ио водећи политичари врло добро знали шта се дешава на Космету, па су изабрали да широм затворених очију подрже стварање Тачијеве „независне државе”. Данас ЕУропа тражи од Београда, као приступни услов, да призна „Републику Косово”. Проваљене америчке депеше јасно сведоче да је режим бедних квислинга у Београду прихватио да то и учини, чим осмисли маркетиншку фору којом би то продао народу Србије. Зато тај народ беспоштедно пљачка, мучи и понижава, како би се бавио свим и свачим осим судбином своје земље и издајством своје самопроглашене „елите”.

Добро дошли у ЕУропу, где су Срби криви што постоје (ал' што вели шеф ЕУЛЕКС-а, неће дуго), док за повлаштене - звали се они Бернар Кушнер, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Насер Орић или Весли Кларк - „неима суда”.

Бота и Змија

Има десет дана да је Дик Марти, специјални истраживач Савета Европе, објавио свој извештај о мафијашком деловању врхушке такозване републике Косово. Две године је Марти сакупљао грађу, причао са сведоцима (онима који су се усудили да проговоре) и претурао по обавештајним и полицијским архивама, како би пред овим парламентарним телом изнео дуго затомљену истину о правој природи тзв. Ослободилачке војске Косова и њеног вође, Хашима „Змије” Тачија. Све се ту нашло, од хероина до трговине робовима и оружјем, па до убијања људи како би се њихови органи за скупе паре продали на црно богатим светским купцима.

И шта је Србија урадила? Прво је идиот Векарић, Тадићев Вишински, пролупетао како је ово велика победа Боте Председника и васцеле жутократије, јер су ето баш они у ствари сакупљали сву ту грађу и борили се за ту истину о Тачију. Клинац! Нико није рекао ни реч о страдању заточених Срба као присилних донатора, док то није 2008. објавила Карла дел Понте, тада већ бивши инквизитор квазитрибунала у Хагу. Жутократе су онда направиле од тога медијски циркус, а онда заћутале - баш као и што је био случај са целом њиховом „борбом за Косово”. А сад се Векарић кити туђим перјем. Научио од шефа, шта ли.

А тај шеф, беда најбеднија, вели да ће он упркос извештају - из којег је јасно да је Хашим Тачи монструм а не човек - ипак с њим да седне и „преговара”. О чему, када окупаторски режим у Приштини пристаје једино на безусловну капитулацију Србије? Вели Бота да је Тачи „легитимно изабрани представник Албанаца”. Бива, то значи да је он, Бота легитимни представник Срба. Е да не би! А у ствари чини се да Врховни Жутник у ствари завиди Тачију, који је добио преко 90% гласова у свом атару - сигуран знак изборне крађе због које би се постидео и Хамид-паша од Кабула. А како је Бота намакао већину на оним ономад изборима, то нити ко зна, нити се спомиње. Рекла „међународна заједница” да су били демократски - баш као и ови Тачијеви сада.

До јуче сам мислио да је Ботино лајање да ће хапсити Џулијана Асанжа (власника Викиликса) само већ уобичајено поданичко удвориштво Империји. Међутим, са објављивањем империјалних депеша у којима сви председникови људи недвосмислено потврђују да је тзв. одбрана Косова прича за замајавање народа, а да се све ради како би Србију увели у ЕУропство, признали Тачијеву државу, ушли под скуте НАТО и продали Републику Српску. Е да, још и да притом забију нож у леђа Русији. Све оне приче да ће „Русија продати Србе као и сваки пут до сада”? Чиста замена теза, намерно пласирана да замаскира жуту издају Србије, али и Москве.

Сећате се оног меморандума из фебруара, у коме разне „дипломате” пишу Боти да су незадовољне што није испунио обећање да скине Косово са дневног реда? Тачан, до последње запете. Да парафразирам Тацита, Врховни Жутник води велеиздају и то назива државничком политиком.

Али што рекоше људи за Мартијев извештај, све смо то већ знали; сад је само потврђено. Па добро, ако смо знали, што нисмо реаговали? Ако човек несвесно чини зло, или под присилом, онда то још може и да се опрости. Али ако је свестан зла а не чини ништа да га спречи, онда је и он одговоран за то зло, баш као и да га је лично и намерно починио. То важи за тзв. међународну заједницу, која већ више од деценију посматра како Тачи и ОВК - које су и довели на власт 1999 - уништавају све српско на Косову и Метохији, и не само да ништа не предузима да то спречи, већ им и помаже што својим ћутањем, што ућуткивањем оних који би да проговоре.

Али важи и за Србе који знају ко је и за шта се залаже Борис Тадић, такозвани председник такозване државе Србије, а у ствари најбеднији квислинг на лицу планете. Он већ годинама силује истину, коље правду и вади Србији органе наживо, и ником ништа. У томе је највећа трагедија, и још већа срамота.

„ Анализа“ и „почаст“, квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect

Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли: „па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941“.

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно.

Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.

Ђавољи адвокати

Током протекле седмице развила се жучна препирка између једног броја родољубивих коментатора и аналитичара из НСПМ, Видовдана и Печата. Летеле су тешке речи и оптужбе за свашта нешто, од глупости до продаје душе, зато што су се Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић усудили да (колико год суздржано и квалификовано) похвале држање Врховног Жутника и Министра империјалних послова поводом „одбране” Косова и Метохије.

Мислим да су Антонић и Вукадиновић исправно констатовали чињеницу да, из ко зна којег разлога, Тадић и Јеремић оклевају у испуњењу повереног им задатка потпуног уништења Србије. Убеђен сам да је закључак који су из тога извели - да у председнику и министру можда има нека клица доброте коју би можда неко могао да пробуди, шта ли - био погрешан. Али мислим да је било претерано да им се због тога сумња у патриотизам.

Углавном, колико год да је спор био жучан, сада можемо да се сложимо да га више нема. Јер како Антонић рече неки дан:

„Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти.”

Кад ево, Тадић је у недељу најавио „консултације са Бриселом и Вашингтоном о резолуцији о Косову”. Како наводи Политика, „Тадић је рекао да ће се у Бриселу и Вашингтону ових дана разговарати о могућности компромиса о резолуцији, „који ће остати на линији националних интереса државе Србије, али и задовољити велике силе”.”

Аман, како? Те „велике силе” од Србије захтевају безусловну капитулацију. То је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу још у Дејтону: „Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”

Разноразни поклисари Брисела и Вашингтона који су долазили у Београд, од Бајдена до Вестервелеа, рекли су тачно шта очекују у овом тренутку и овим поводом: одрицање од Косова. И то не само у пракси; у оној не-дипломатској поруци почетком фебруара су нам недвосмислено дали до знања да им и речи отпора сметају.

Империја не признаје компромисе. Захтева искључиво слепу и безусловну покорност. У очима владара Империје, Милошевићев највећи грех је био што се усудио да се понаша имало другачије. За Империју је свака прича о суверенитету, међународном праву и правима држава неподношљива у ери „краја историје”, која је наводно наступила крајем Хладног рата. Империја нема ни пријатеље ни савезнике - само слуге и жртве.

Врховни Жутник сада прича о неким црвеним линијама и националном интересу. Причао је и пре о много чему, па се ништа од те приче није обистинило. Нити једно обећање свом народу није испунио - за разлику од сваког налога својих иностраних господара, за које увек и на сваком месту „чини све што може”. Он је, дакле, изабрао да буде слуга. И слепцу би сада требало да буде јасно да у њему нема ни мрвице части ни родољубља, и да је било каква прича о неком његовом искупљењу чиста фантазија.

Иззуетно је важно, међутим, да се овај закључак темељи на чињеницама, а не на претпоставци да, пошто су Тадић и Јеремић квислинзи, све што они раде је а priori зло. Ово се можда чини као академско цепидлачење, али је у питању суштински принцип који одваја родољубе од родомрзаца. И зато сматрам да су Антонић и Вукадиновић одиграли корисну улогу као advocati diaboli у овом случају. Пружили су прилику Врховном Жутнику да покаже своје право лице, што је он онда и урадио. Не само да тиме нису компромитовали или отупили отпор жутократији, већ су га ојачали.

И пре него што је Тадић најавио ревизију резолуције, Вукадиновић је рекао да „такав поступак не би представљао компромис, већ капитулацију након које Србија неће имати образа да од других држава тражи да не признају независност Косова.” Очекујем да Антонић испуни обећање и недвосмислено потврди да је Врховни Жутник заиста незлечиви квислинг. Било би и културно и корисно када би им они који су их најоштрије критиковали сада одали заслужено признање на способности да признају грешку. И да од тога и сами науче лекцију, за убудуће.

Међународни суд (не)правде

Данас је Међународни суд правде обелоданио одлуку да проглашење „Независне државе Косово“ није у супротности са међународним правом. Стварно? Технички су у праву. Може свако да прогласи свашта, али то не мора да буде легитимно. Али у случају Косова не ради се о некој апстракцији, већ о стварном чину отимачине земље, које је омогућила УН-НАТО-ЕУ окупација те територије после кумановског примирја 1999. О томе се МСП није изјашњавао, дабоме, знајући да би у том случају морао да пресуди против Империје.

Овако, то саветодавно мишљење - за које су поборници НДК месецима истицали да је „необавезујуће“, а сада ће да се на сав глас деру како обавезује свет да призна њихов државоид - значи да, ако међународно право још и постоји (а то мож' да бидне ал' не мора да значи), оно свакако не важи за Србе.

Сјајно.

Нећу сада да дискутујем шта би ово могло да значи за Каталонију, Корзику, Шкотску, Фландрију, па и саму Америку - која је, да се подсетимо, савез држава које се тако зову с разлогом. Таква врста правде припада Богу. Али шта ово значи за нас? Волео бих када би ово отворило очи онима који су веровали у Тадићеве пароле „и Косово и ЕУ“, па гласали за жутократију или је бар омогућили својим ћутањем. Јер, од ЕУ дефинитивно нема ништа, а сад се види и да су Жути својом „стратегијом“ чинили све што могу да се одрекну Косова.

Његош ономад написа: „Коме правда лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Хтели или не хтели, ови што верују у топуз су вам наметнули избор. А тај избор онда диктира шта вам је даље чинити.

Што се мене тиче, ја сам тек почео да се борим.

Суноврат

Када су ме ономад питали из Фонда Слободан Јовановић да ли ће улазак у ЕУ бити условљен признавањем „Независне државе Косово,“ рекао сам им да је то већ случај. Не морамо да читамо вести да би нам то било јасно. Нити мора да се чита између редова, чак и оних вести које нуде жутократски медији, да би се видело до које мере је владајућа камарила у Београду узнапредовала на свом пакленом ЕУропском путу. Показаћу то на примеру три данашње вести.

Вест прва. Бета преноси изјаву немачког политиколога Боде Вебера за Дојче веле како би хапшење Ратка Младића и одрицање од Косова можда могло да промени политику Берлина према Београду.

„Ако Србија промени своју државну политику према Косову и изручи Ратка Младића још ове године Хашком трибуналу, ни Немачка у том случају више неће моћи да кочи Европску унију при давању Србији статуса кандидата“, рекао је Вебер за Дојче веле.

Не брините се ништа, Herr Вебер - наћи ће се неки нови разлог.

Уосталом, и Вебер каже да су сви службени разлози у ствари параван, а да је „Први разлог... што Србија не жели да призна независност Косова“. Па још напомиње да је значајно што у Берлин да моли немачку подршку долази Божидар Ђелић, а не министар иностраних дела Вук Јеремић (којем би то нормално био посао). Јер, вели Вебер, Јеремић је „својим националистичким иступима последњих месеци прилично удаљио Србију од Европске уније“.

Стварно? Дакле, нема везе што је влада Ангеле Меркел одлучила да нема даљег ширења ЕУ на исток (осим Лијепе им Њихове Данке-дојчландије), или што од Србије тражи да призна „независност“ силом отетих и окупираних територија како би се и разговарало о апсолутно фиктивној кандидатури, већ су за све криви „националистички иступи“ Вука Јеремића! Ако је и од Немаца - много је.

Жутократе очигледно не мисле тако, чим шаљу Ђелића у немогућу мисију омекшавања срца Frau Bundeskanzlerin. Или је можда његов задатак нешто сасвим друго?

Вест друга. Како наводи Блиц (иначе лист близак Жутократији) „Вашингтон већ скоро два месеца припрема план да од Београда, у замену за бржи приступ ЕУ и њеним фондовима, тражи пристанак за укидање Резолуције 1244 и учвршћивање независности Косова.“

Да ли се због тога икоме у Београду диже притисак? Нипошто! Штавише, Блиц сазнаје „из дипломатских извора у Вашингтону“ да је у последњих месец-два одржано „неколико неформалних сусрета између представника Београда и Приштине у којима су учествовали представници Министарства спољних послова Србије, МУП и кабинета председника Бориса Тадића.“

Значи, док је Тадић био „запрепашћен“ уништавањем телефонских предајника на окупираном Космету, представници његовог кабинета су се неформално (!) састајали са одметничким шиптарским „властима“!

Постоји правна и морална категорија за опис оваквог понашања: велеиздаја. Један од многих проблема данашње Србије је што овај термин више нема никакву тежину, јер је издаја постала нормална, очекивана, свакодневна ствар.

Нажалост, њен одвратни задах не избија само из Скупштине, Владе и канцеларије Председника. Из треће значајне вести данас сазнајемо да је Сабор СПЦ донео одлуку о пензионисању владике Рашко-призренског Артемија.

То је земаљска награда човеку који се годинама опирао стравичној и огромној земаљској сили, и њеним настојањима да га присили да изда свој народ и веру и подржи окупаторе Косова и Метохије? Награда што је толико учинио да одржи тамошње Србе које је „ослободилачка“ Империја поробила и од њихових живота направила овоземаљски пакао? Артемије да је лопов, а ови што псују литургију, призивају римског папу, или се чак одричу српског имена Цркве, они да му суде?!

У почетку сам мислио да је цела афера изрежирана да би се уништило поверење у Цркву. То мислим и сада. Али тада сам мислио да неким епископима манипулишу Жутократе. Сада већ сматрам да ти људи и сами јесу Жутократе. Да им је преча шака власти од образа и од части. И да својим инквизиторским понашањем не само што уништавају углед Цркве, већ и злочиначки продају преостале Србе на окупираном Косову и Метохији.

Гле чуда, то раде баш у час када Немачка (тај велики српски пријатељ) размишља да можда размотри могући приступ Србије њеној тамници народа, у замену за одрицање од баш тог Косова и Метохије. И када Вашингтон (још један осведочени српски пријатељ) жели да уз помоћ Жутократа отклони и последњу формалну препреку „Независној држави Косово.“

А све ово само десет дана после највећег недавног „успеха“ жутократске политике: Истанбулске декларације о заједничкој политици са нео-османским властима у Анкари - и Сарајеву.

Што пре крене она контрареволуција, то боље.

ЕУропске илузије

Фонд Слободан Јовановић већ неко време води анкету на тему „ЕУ и(ли) Косово?“ међу познатим личностима из јавног и културног живота. Мени су питања стигла прошлог месеца, док сам путовао, а одговори су објављени данас.

Већ тада је признавање „Независне државе Косова“ било постављено као имплицитни услов фамозних ЕУропских интеграција - замотан у флоскулу о „добросуседским односима“. У међувремену су званичници ЕУ и САД почели отворено да говоре о признању њиховог абортираног државоида као неопходном предуслову за нормализацију односа са Србијом (о неким „интеграцијама“ да и не говоримо).

За то време, мисија „реда и закона“ ЕУ спонзорише шиптарску репресију на окупираним територијама, Брисел изражава задовољство њеним радом, а Борис Жути је „запрепашћен“ што се Србима гасе телефони и предајници.

Стварно? Као ономад капетан Рено у „Казабланки,“ када је био „шокиран“ коцкањем у Риковој кафани - све док му крупије уручује добитак! Има ли краја лажима и понижењима? Ко је овде луд?

Мислим да је цели интервју који сам дао Фонду Слободан Јовановић занимљив, али прочитајте и сами па просудите. Ако баш морам нешто да издвојим, било би то следеће:

„...не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?“

Жута Кућа Србија

Кад сам пре неки дан кратко коментарисао посету „Независној држави Косово“ садашњег француског министра Кушнера, нисам знао за инцидент када је овај урликнуо на новинара Гласа Америке (иронија да не мож' бит' већа) због питања о случају „жута кућа“.

Дакле, некадашњи гаулајтер окупираног Космета, сада француски министар иностраних послова, вређа и псује новинара у служби оне исте Америке чијим интересима и он сам служи (бар по речима свог пријатеља Холбрука), јер се усудио да спомене случај који се „цивилизовани“ свет труди да заташка, јер добрано сведочи о стварној цивилизованости, тј. њеном недостатку.

За разлику од наводних масовних гробница наводно угрожених и „геноциду“ изложених Албанаца, на окупираном Космету су пронађене стварне масовне гробнице Срба које је онако цивилизовано и милосрдно побила УЧК. О томе је стидљиво јављено, онако у фусноти, у истим оним медијима који су громогласно захтевали уништење Србије хуманитарним бомбама. И после ништа. Несталим Србима ни данас се не зна траг, али сви причају о некаквим хладњачама, или браћи Битићи. Тек смо од Карле дел Понте чули за кућу у Албанији где су заточеним Србима вадили органе за продају богатим западним болесницима. Причу о „жутој кући“ није измислио неки Србин, већ жена која се прославила својим прогоном Срба као нови Вишински.

Хашка инквизиција је уништила све материјалне доказе о „жутој кући“. Кушнер псује новинаре који се усуђују да о томе питају. Њени дојучерашњи наредбодавци се понашају као да дел Понте не постоји. Али зато се инсистира на скупштинској резолуцији којом би Србија признала фиктивни „геноцид“ у Сребреници.

Проблем, дакле, није само у Кушнеру. Овај испад је само потврда онога што се о њему већ одавно зна на нашим просторима, а судећи по књизи о њему објављеној у Француској (Свет по К), и другде. Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.

Вести из несвести: 1. март 2010

Неколико вести које су обележиле почетак марта, са коментарима:

Француски министар иностраних дела и чувени хуманитарац и србофил Бернар Кушнер посетио је Београд и уз велику помпу обишао Ђинђићев гроб, да би потом у Приштини грмео како је „независност“ те окупиране територије неповратна. Уместо да му Београд ускрати гостопримство као осведоченом србомрсцу и представнику непријатељске земље која подржава окупацију Косова и Метохије, Кушнера дочекаше са почастима. Ниједна озбиљна држава не би толерисала таква понижења, а Србија се њима поноси.

Кад смо већ код понижења, СПЦ је издала саопштење да ће устоличење патријарха Иринеја, најављено за крај априла, бити одложено за јесен. У образложењу се наводи да није било довољно времена за „адекватну организациону и логистичку припрему“ али и да „високи гости, домаћи и из света“ имају времена да испланирају пут. Мени ово не звучи нимало убедљиво. Како то да два месеца нису доста за планирање церемоније? Пре ће бити да нису добили дозволу од Тачија и Фејта да се појаве у Патријаршији. Толико о слободи и људским правима у „Косовији“...

Изненадила ме вест да је Ејуп Ганић, некадашња десна рука Алије Изетбеговића, ухапшен у Лондону и задржан у притвору. Или су Енглези напрасно одлучили да српске потернице ипак важе (за разлико од, рецимо, Бугара, Словенаца, Мађара или Колумбијаца, који су хапсили па експресно пуштали Тачија, Чекуа и остале „Косоваријанце“), или Ганићу, за разлику од вођа УЧК, Американци више не држе леђа. Занимљиво је да је сам Ганић демантовао да је ухапшен, и изјавио да је то „оркестрирано из Београда“. Али онда су вест потврдили и британска влада и Би-би-си, па сад би видите коме је веровати.

Збунила ме и вест да је покренута иницијатива да се посмртни остаци краља Петра II врате у Србију из Америке, где се тренутно налазе. Зашто? Је ли се то данашња Србија по било чему битно разликује од Брозове квази-републике која је краљу забранила повратак у земљу? Закони из тог времена још су на снази, Србија је и даље република и партијска држава, а партија на власти државу третира као своју приватну прћију. Док распродаје страним господарима све што може, не пада јој на памет да врати отету имовину „народних непријатеља“ који су страдали (између осталог) због оданости краљу.

Уосталом, зар на Дедињу још не стоји спомен-маузолеј његовом узурпатору? Ако неко хоће да утре пут за обнову монархије, мора прво да почисти наведени неред, а онда да нађе бољег кандидата за круну. А краља оставите да почива у миру док не буде имао где да се врати.

Независна расправа, у америчком стилу

У мору електронских порука које примам свакодневно, ова ми је умало промакла: сутра, 16. септембра пре подне, у просторијама америчког Института за мир (United States Institute of Peace, илити УСИП) одржаће се трибина, шта ли, на тему ”Косово: европска држава или не?”

На први поглед звучи занимљиво. Зар нису баш Американци направили ”Независну државу Косова” и свим силама се труде да то представе као свршен чин које не подлеже расправи? А ево баш о томе расправљају. Какве ли дивне, модерне, цивилизоване демократије, оличене у напорима једне независне, невладине организације посвећене миру!

А сада озбиљно. Прво и пре свега, УСИП није никаква невладина организација, већ институт који у потпуности финансира америчка влада. Иако они тврде да су независни, у Америци се добро зна правило: чије паре, његова и музика. Уосталом, у УСИП-у раде већином кадровици Стејт департмента, како бивши тако они на привременој паузи. Симбиоза између Института и власти најбоље се огледа у чињеници да се ново здање УСИП-а тренутно гради преко пута Стејт департмента.

Што се саме трибине (или чега већ) тиче, на њој ће говорити Енђељуше Морина (директор ”Косовске иницијативе за стабилност”, шта год то било) и Сорен Јесен-Петерсен, кога се наша јавност сећа као намесника УН у окупираној покрајини и обожаватеља лика и дела његовог ”великог пријатеља” Рамуша Харединаја.

Није ми јасно ко ће од то двоје да говори у прилог оног ”не” из наслова трибине. Између Морине и Петерсена, чисто сумњам да ће директор УСИП-а за Балкан, добро нам познати Данијел Сервер, морати много да ”модерира”. Питање је само ко ће од њих троје више да се труди да убеди публику да нема државније, европејскије и независније државе од НДК. Не знам зашто троше дах, када ће у публици углавном да седе симпатизери НДК и садашње америчке политике на Балкану.

Можда ће доћи и неки надобудни новинарчић из Србије, па ће прекосутра у неким режимским новинама (а има ли другачијих?) да пише о томе како ”угледни амерички званичници” кажу то и то. Ако будемо посебне среће, ухватиће се неке погрешно преведене фразе, па ће уредници да ударе наслов ”Косово није европска држава” или томе слично, што дабоме неће имати никакве везе ни са остатком текста, ни са оним што је на скупу стварно речено.

Све ово је врло типично, нажалост. Овакве ”расправе” су норма у Вашингтону кад је реч о Балкану, а и другим стварима. У најбољем случају, кад хоће да се праве неутрални, доведу неког од невладника из Србије да кобајаги представља српску страну; најчешће управо тај невладник највише псује и пљује по Србима.

Ти што сами себе зову ”друга Србија” и што би да Србију утерају у ЕУропу (тј. у обор америчке Империје) са Србима или без њих, убише се да буду већи Американци од Американаца. Убацују енглеске изразе (често погрешне) у своје текстове, мислећи ваљда да тиме постају бољи или културнији од народа којег су се одрекли. Мени то, рецимо, не пада на памет - иако већ скоро 14 година живим овде и већ ми се дешава да неке изразе знам само на енглеском.

Ово није феномен ограничен само на невладнике. После ”петооктобарске револуције,” власти у Србији почеле су да имитирају симболе својих америчких господара. Мене то понајвише подсећа на теретни култ папуанских људождера. Ови су, наиме, током 2. светског рата гледали како авиони (”богови с неба”) испоручују залихе (”магични терет”) америчким трупама које су ту направиле базу, па су онда од трске и прућа правили имитације аеродрома како би нешто од тог чаробног терета дошло и до њих.

Можда су зато концепти демократије, слободе, модерних вредности, цивилизације и напретка какви се данас утерују по Србији не они стварни, већ имитација онога што под тим појмовима важи у Америци. Где, на пример, ово хорско певање у УСИП-у може да се представи као ”расправа.”

Годишњица побjеде злочина

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двjеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине - од свега живог, а поготово Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протјерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.

август 1995 (srpska-mreza.com) 

Крајина је успостављена у прољеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, проглашење неовисности. Послије кратког али жестоког сукоба, крајем те године је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Интеграцији територије - али не и становништва.

Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника. Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негдје 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили демократији и људским правима. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумијева МПРИ.

„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није вријеме да се буде преосјетљив“.

Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у прољеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосјетљиви ни за вријеме „Бљеска“, ни за вријеме „Олује“. Чувена је изјава тадашњег амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да „Олуја“ није била етничко чишћење, пошто то могу да врше само Срби!

А Холбрук сигурно није био „преосјетљив“ када је у јесен 1995 давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима тврдио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.

Званични Загреб, дабоме, инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено, право од друга Стаљина). Када је предсједник Србије Борис Тадић 2005. „Олују“ назвао „организованим злочином“, његов хрватски колега Месић љутито му је одговорио да се то ме ноже поредити са Сребреницом.

Али хајде да упоредимо! У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници, трупе УН су се бар потрудиле да заштите Муслимане; у Крајини су само скренуле поглед. Босански Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!

Како да објаснимо ту логику? Који је то принцип који даје Космет као независну државу Шиптарима, јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. свјетског рата, или уставном положају који су имали прије Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „закону“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ осим Србије?

У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.

А та реалност коју стварају Абрамовиц његови истомишљеници у кулоарима Империје је да без обзира на околности, Срби увијек губе. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завјере“ и тврде да Срби имају комплекс жртве. Ово је злонамјерна замјена теза: „реалност“ коју је на Балкану створила америчка Империја почива управо на миту да су сви остали народи жртве Срба.

Посљедица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вијековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то вријеме Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ и тужи Србију - за геноцид.

O tempora, o mores...

(нспирација за овај текст био је есеј објављен августа 2005. на Antiwar.com)

Загонетка бившег проконзула

Мало шта је било толико константно и досљедно као однос атлантске Империје према тзв. западном Балкану, односно подручју некадашње Југославије, у протеклих двадесет година. Од признавања једностране сецесије Словеније, Хрватске и БиХ раних деведесетих до стварања "Независне државе Косово" прошлог фебруара, Империја је мијењала логику, образложења и законе, али се чврсто држала само једног неписаног правила: Срби увијек губе.

Тешко је замислити бољег лучоношу ове политике од Вилијама Монтгомерија. Још док је службовао у Загребу, Монтгомери је помогао у организовању "октобарске револуције" у Србији. Већ 17. новембра 2000. се "нацртао" у Београду као шеф америчке мисије, а годину дана касније потврђен је као амбасадор. Током боравка у Београду, Монтгомери се с лакоћом наметнуо као прави владар Србије, империјални проконзул на чији су миг скакали сви силни српски демократори. Онда је крајем фебруара 2004. напустио и амбасадорску функцију и дипломатску службу САД, под тајанственим околностима. Прича се да је то било због скандала везаног за његову супругу, Лин.

Од тада, из своје виле у Цавтату, Монтгомери пише колумне и коментаре за демократорске медије (Б92, Данас) и тако пружа подршку политици за коју више није службено надлежан. Није баш сасвим јасно да ли је радио за свој рачун, хранећи сујету илузијом да је његова ријеч у Србији још увијек закон, или је наставио да заступа интересе Империје онако неслужбено, препуштајући званичну охолост својим насљедницима Полту и Мантеру. Чисто сумњам да је могао да живи од хонорара Б92 и Данаса, али ко ће га знати?

У сваком случају, Монтгомери је био јасан. Све до 5. јуна ове године, када је објавио коментар у Њујорк Тајмсу (оригинал) под насловом "Повратак балканског нереда," који је био готово сасвим супротан свему што су и он и његова влада радили све ове године.

Тако бивши проконзул позива Императора Барака од Наде и Промјене да напусти досадашње оквире балканске политике. Покушај да се силом и пријетњама створи централизована БиХ а Срби утјерају у НДК личе на "укуцавање четвртастог клина у округлу рупу." Монтгомери тврди да Империја у ствари није у стању да контролише догађаје на Балкану, и као доказ наводи како првобитни распад СФРЈ тако и дјеловање "ОВК" 1997-99. Ово је донекле тенденциозно, пошто је Вашингтон максимално искористио и једну и другу ситуацију (а свакако постоји озбиљан аргумент да су управо САД створиле "ОВК"), али закључак у суштини стоји.

"Ми себи једноставно не можемо приуштити да се још више упетљамо на Балкану," вели Монтгомери, и тој констатацији је немогуће приговорити. Ово више нису деведесете; Америка се дави у живом блату Ирака и Авганистана, узалудно се трудећи да изађе на крај са дојучерашњим савезницима. О банкроту америчке привреде да и не говоримо.

Шта Монгтомери предлаже? За Космет, "неки облик раздвајања Албанаца и Срба, уз комбиновање узајамног признања, пуног поштовања људских права мањина и бројних слатких мамаца из ЕУ." У преводу, враћање сјеверног Космета Србији у замену за признање остатка као независне државе; преостали Срби би добили празне гаранције на папиру, а Шиптари паре од ЕУ.

Решење за БиХ Монтгомери види у "обликовању различитог односа унутар БиХ и омогућавање Републици Српској [...] да спроведе референдум о независности. Ово би морало обухватити мноштво гаранција о будућим односима и морало би бити урађено као комплетни пакет којег би водила и имплементирала међународна заједница."

Опет нека врста протектората, с тим да би РС била гарантована аутономија. Али и то је огроман искорак од инсистирања на некаквом "духу Дејтона" и "бриселској будућности" БиХ као унитарног Бошњакистана.

Три дана касније, 8. јуна, Монтгомери је још директнији у разговору са новинаром херцеговачког интернет-портала ”Поскок.” Не ради се ни о каквом преокрету, вели он, већ о "сазријевању" ставова после 15 година на Балкану. Суштинску мотивацију открива малтене на самом почетку:

”Ова цијела регија мора се коначно пацифизирати за вијеке вјекова. Свако палијативно рјешење није рјешење. Дејтон је палијативно рјешење. Косово такођер. Народи на овом простору једноставно требају направити оно што је Еуропа направила неколико стољећа раније. Завршити с причом о националним границама како би се коначно могло кренути ка сурадњи и суживоту.”

Ово потврђује процјену да се Империји жури да "заврши посао" на Балкану, јер има преча посла у исламском свијету, али и код куће. И званични Вашингтон хоће да стави тачку на цртање граница - с тим што су за њих, ове границе какве су сада коначне и неповредиве ”за вјеки вјеков.” Став Империје је већ годинама да нема никаквог уважавања српских интереса и да се у сваком погледу тражи безусловна капитулација Београда и Бања Луке. У том контексту, чак и Монтгомеријева лажна великодушност (тј. уступање Србима њихове властите територије у БиХ и враћање комадића отетог Космета) звучи као радикална јерес.

Интервју за ”Поскок” открива шта је то тачно Монтгомери мислио под ”обликовањем различитих односа” у БиХ. Наиме:

”Амерички пројект Федерације БиХ никада није успио. Троентитетска БиХ да је створена у почетку била би знатно стабилније и јефтиније рјешење за све грађане у БиХ [...] Превише је простор БиХ национално обојен да би се у њему могло разговарати о грађанској држави без да се прије тога ријеше национална питања.”

Иако ово звучи као да Монтгомери открива топлу воду, ово је први пут да неки високи амерички званичник, па макар и бивши, признаје стварност БиХ. Незамисливо - али истинито.

Треба имати у виду да је Монтгомери био амбасадор у Хрватској када Б-Х Хрватима савјетује да престану да служе као инструмент за поткусуривање ”централи” у Загребу. Оптужује Загреб да је продао босанске Хрвате ”да би добио нека подручја у РХ” (претпостављам да се ово односи на америчку помоћ у етничком чишћењу Крајине и западне Славоније) и упозорава:

”нитко вас неће цијенити ако сами себе не цијените. Ако ви 20 година показујете да немате политичке кичме, да су ваши политичари заправо обични полтрони, онда ће се и Запад с вама тако понашати.”

Кад је већ о Б-Х Хрватима ријеч, Монтгомери вели да управо они могу да одлуче о судбини БиХ - савезништвом са Србима! Муслимански политичари се годинама позивају на референдум из 1991 (када су Хрвати подржали Изетбеговићев позив за отцјепљење). Шта ће бити ”сутра кад на неком новом референдуму нека нова грађанска већина одлучи другачије него прије 20 година?” пита Монтгомери, и то питање је сасвим на мјесту. Муслимани су већ прокоцкали прилику, наставља он: ”све што Додик покрене у БиХ Хрвати ће подржати под увјетом да је њихов ентитет уцртан у тај план.”

Два текста, радикално одступање од званичне политике САД, ”таласање” без преседана у дводеценијској историји Империје на Балкану; није лоше за једног ”умировљеника”! Али када се прашина око Монтгомеријевих изјава слегне, остају три озбиљна питања.

• Да ли је Монтгомери и даље у функцији агента Империје, а не тек бивши дипломата који је прво "пребјегао у домороце" а потом и "изашао из резервата”?
• Да ли ови његови иступи представљају пробни балон, понуду Империје неслужбеним каналима (пошто Монтгомерија увек могу да дезавуишу као приватно лице) како би се уз минималне уступке Србима успјешно зацементирала структура Балкана какву су деведесетих створиле управо САД?
• Зашто баш сада? Да ли се ишта промијенило у Београду или Бања Луци што би натјерало Вашингтон да одустане од политике коју по инерцији води већ двије деценије, у коју је уложен огроман политички, војни па и економски капитал?
  

Одговор на прва два питања можемо само да нагађамо. Што се тиче трећег, мени није познато да је дошло до било какве промјене односа снага. Јасно је да се Вашингтону жури да прогласи побједу на Балкану, јер им је неопходна побједа бар негдје. Могуће је и да су коначно схватили да од очекиване захвалности муслиманског свијета за интервенцију у корист балканских исламиста неће бити ништа. Али јесу ли су заиста толико очајни да су спремни да одустану од политике апсолутног условљавања и понуде Србима било какве уступке? Чисто сумњам.

То не значи да не треба узети на знање Монтгомеријев савјет о посљедицама бескичмењаштва, или истинито запажање да Срби и Хрвати не морају да препусте Муслиманима дискурс о будућности БиХ. Чак и покварен сат је у праву двапут дневно.

Империји се жури

После трибина организованих у Србији, РС и Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативе да поново потпали тамошње буре барута.

Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као ”деструктивно лицемерје,” где је једини доследан ”принцип” да Срби никад нису у праву.

Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. ”империјалном демократијом” и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.

Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС; међутим, провучени кроз призму ”међународне заједнице” њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?

На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао ”априлски пакет”) и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.

Вилијам Линд (одраније познат читаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. ”међународна заједница” је у ствари једна глобалистичка ”нова класа,” која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом ”Врлом новом свету”). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно, пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).

Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. ”рат четврте генерације,”(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се ”нова класа” ослања управо на државни систем који се труди да уништи!

Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа ”Црне Руке” и ”Младе Босне.”

У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.

Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.

Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).

Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је ”жута” коалиција америчка креатура која се ”плаши сопствене сенке” (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.

Тзв. ”међународној заједници” песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.

Трибине Фондације Лорд Бајрон у Торонту

После већ споменутог гостовања у Србији и РС, аналитичари Фондације Лорд Бајрон одржаће и две трибине у Торонту овог петка, 22. маја.

Прва трибина, о америчкој политици на Балкану и претњама Србији и РС, биће од 10 ујутро до подне, у просторијама University of Toronto, Alumni Hall, 121 St. Joseph Street (Queen's Park Crescent East).

Следећа трибина биће у просторијама Royal Canadian Military Institute (426 University Avenue) тог поподнева, од 14 до 17 часова, на тему "Спрема ли се нова балканска криза?"

Улаз слободан - прилози добродошли.

Учесници:

• Амбасадор Џејмс Бисет (James Bissett)
• Џејмс Џатрас (James Jatras)
• Проф. Сунил Рам
• Др Срђа Трифковић

У оквиру трибина биће промовисана нова књиге "Kosovo: The Score" и по први пут приказан документарни филм „Kosovo Can You Imagine?” аутора Бориса Малагурског.

Америчка политика на Балкану: две трибине

Нашим београдским и бањалучким читаоцима скрећем пажњу на две трибине које се у среду и четвртак одржавају у њиховим градовима, а на којима ће одлични познаваоци америчке политике на Балкану да представе своје виђење најновије администрације.

Прву трибину, у Београду, организују Номоканон, Двери и Фондација лорд Бајрон. Учествују: бивши канадски амбасадор у СФРЈ Џејмс Бисет, директор Америчког савета за Косово Џејмс Џатрас, и др. Срђа Трифковић, аутор и аналитичар. Среда, 13. мај, амфитеатар V Правног факултета, 19:30 часова.

Следеће вечери, у Бања Луци, амбасадору Бисету, г. Џатрасу и др. Трифковићу се придружује др. Дарко Танасковић, на трибини коју организију Фондација лорд Бајрон и Културни центар града. Четвртак, 14. мај, Мала сала Банског двора (Трг српских владара 2), 19 часова.

Каква је позадина најављене намере Вашингтона да ”игра активнију улогу” на Балкану? Шта значе све гласнији захтеви америчких медија, конгресних одбора, ”невладиних” институција и академских личности да се изврши унитаризација БиХ ревизијом Дејтонског споразума, а Србија натера да призна самопроглашену државу у Приштини?

Нешто се сигурно ”иза брда ваља.” Сазнајте шта!

Година десета

Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: „Историја се не понавља, али се итекако римује“. Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком „операцијом Казна“ (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани „споразум“ из Рамбујеа, тоном и мелодијом подећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.

Много тога је заборављено о операцији „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући „коферима кеша“ дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.

Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.

Прво и пре свега, то није била „ваздушна кампања“, како је еуфемистички зову. „Бомбардовање“ је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и „тежа телесна повреда оштрим предметом“ описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања „мировног плана“ из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о „хуманитарној катастрофи“ и „етничком чишћењу“.

Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о „геноциду“ који се морао зауставити „хуманитарним“ бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. „Независна комисија за истраживање косовског рата“, на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као „илегалну али легитимну“.

НАТО је интервенисао у корист терористичке „Ослободилачке војске Косова“, која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:

• преко 200.000 протераних Срба, Рома, Јевреја, Турака, па и Албанаца;
• стотине уништених цркава, манастира и гробаља;
• свирепа убиства, пљачке, паљевине и отимање имовине;

Дакле, не само да је НАТО почео агресивни рат, што је само по себи злочин, већ је тај рат био и неправедан. Како се може тражити легитимитет у наводном спречавању хуманитарне катастрофе (егзодус Албанаца) а затим скрштених руку гледати баш то (егзодус и страдање не-Албанаца)?

Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.

Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе „Масакр у Рачку“, и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака „Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој „дипломатији“ је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.

За то време „суд“ у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти „суд“ донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!

И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају „нормалним“ прихватају мање екстреман, али ништа бољи „да, али“ став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.

Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...

Крвава стихија

(објављено 19. марта 2009, на Antiwar.com)

Није тешко разумети зашто су по завршетку Хладног рата, опијени тријумфалним уверењем о ”крају историје,” творци америчке Империје били уверени да ће будућност ратовања бити налик на ”Пустињску олују”; да је Америка ”земља без које се не може” (М. Олбрајт); и да нема потребе за дипломатијом кад може да се прети паметним бомбама. Такав свет никада није ни постојао, осим у машти империјалиста. Убеђени, међутим, да снагом своје воље могу да обликују стварност, наставили су да у њега верују и сходно томе се понашају.

Како би сачували ову себи драгу фантазију, чињенице које им се нађу на путу или игноришу, или гурну под тепих. Тако је на пример толико пажње посвећено прошломесечној годишњици проглашења ”независног” Косова, да је као громогласна тишина деловало тек пар вести о недавној годишњици погрома који је био темељ те ”независности.”

Реприза ”Стаклене ноћи”

Десетине хиљада Шиптара су 17. марта 2004. године предузели масовне, организоване и синхронизоване нападе широм окупираног Косова, уништавајући пред собом српска села и светиње и протерујући преко 4.000 људи. Деветнаест људи је погинуло у погрому, а готово хиљаду повређено. Окупационе власти УН и НАТО су биле потпуно затечене.

Три дана су шиптарски насилници беснели Косовом, палили, пљачкали и скрнавили. Уз неколико часних изузетака, већина НАТО трупа се кукавички повукла пред њима. Један службеник УН је упоредио погром са ”Стакленом ноћи,” нацистичким погромом Јевреја из 1938. Шиптари су палили цркве са истим жаром као некад Немци синагоге.

Прогони Јевреја су често почињали гласинама да за потребе својих верских обреда Јевреји користе крв хришћанске (или муслиманске, како где) деце. Као изговор за погром над Србима наведена је прича о два шиптарска дечака која су се наводно утопила у Ибру када су их у реку сатерали Срби са псима (!). Аутор гласине је био пропагандиста ОВК Халит Барани, и врло брзо се показало да је реч о злонамерној измишљотини, али то није спречило западне медије да је непрестано понављају. Британски Телеграф је чак сковао флоскулу ”утапање из одмазде”! Изјаве службеника УНМИК-а и КФОР-а да је погром очигледно организован а не спонтани одговор на инцидент уредно су објављиване - а затим заборављене. Срби, као дежурни кривци, нису никако могли да буду жртве, док су Албанци, као дежурне жртве, били имуни на кривицу. Тако је погром описан као ”етнички сукоби” и ”насиље”, а лаж о утапању представљена као узрок.

У свету који би имао смисла, погром би допринео разбијању мита о племенитим шиптарским жртвама српске тираније, или макар довео у питање легитимитет окупације, пет година после илегалне агресије НАТО на СРЈ. Али у овом поремећеном свету у којем живимо, Империја се само двоумила шта да свира док је Косово горело. Шиптарски спонзори на Западу су веома брзо почели да ситуацију окрећу у своју корист, тврдњама да је погром је био сасвим оправдани резултат шиптарске фрустрације сиромаштвом и неизвесним статусом!

Точкови пропаганде су се покренули, и већ у пролеће 2005. је Бушов режим и службено усвојио Клинтонову косовску стратегију. Процес започет погромом је директно довео до прошлогодишњег проглашења ”независности.” Опет је, дакле, Стаклена ноћ за резултат имала Минхен - само што овај пут то нико није приметио, јер је етикета фашиста пришивена Србима!

Злочин и награда

Иако је Србима стала чизмом за врат, Империја се није зауставила на томе. Прошле године је УНМИК наредио напад на демонстранте у митровачкој судници баш на годишњицу погрома. Ове године, европска мисија за успостављање ”реда и закона” (ЕУЛЕКС) одлучила је да Србима пошаље недвосмислену поруку у виду ослобађања подујевачког бомбаша, Фљорима Ејупија.

У фебруару 2001, аутобус ”Ниш Експреса” на путу за Грачаницу у прањи КФОР-а уништен је бомбом код Подујева. Убица је чекао да два возила КФОР-а прођу, да би затим активирао бомбу тачно испод аутобуса и убио 11 Срба, а ранио двадесет и више. Напади на Србе су тада били свакодневни, а настављају се и данас. Иако окупационе власти никако нису успевале (или хтеле?) да пронађу никога од нападача, а камоли да их казне, ипак су реаговале на овај терористички напад и у року од две недеље ухапсиле Ејупија. Из приштинског затвора је овај пребачен у америчку базу Бондстил (Зашто? Нико не зна...), одакле је ”побегао” у јулу 2001. Како је Сту Келок, бивши шеф одељења за тешке злочине при УНМИК-у тада изјавио Сандеј Тајмсу, ”Не мислим да је побегао... Не може баш тако затвореник да се ишета из Бондстила...”

Ејупи је касније ухваћен и прошле године га је УНМИК-ов суд осудио на 40 година затвора. Међутим, ЕУЛЕКС-ове судија су га пре неколико дана без објашњења - ослободиле! Ејупи је потом изјавио да ће да тражи одштету за време проведено у затвору. Није искључено да ће Империја да му плати. Већ деценију и више награђује убијање Срба, зашто би сада стала?

Замена теза

У том контексту онда постаје јасна недавна пресуда Хашке инквизиције, која је осудила готово целокупно војно и политичко руководство СРЈ за наводну заверу да се протерају косовски Шиптари. Потреба да се окриве Срби опет се показала јачом од разума, па су ”судије” у Хагу чак изјавиле да је руководство СРЈ хтело да НАТО бомбардује земљу како би што лакше могли да протерају Шиптаре! Нема везе што за такву заверу нема ама баш никаквих доказа, а макар нешто би се нашло да је стварно постојала. Трибунал је одлучио да је завере било, јер је завере морало да буде. Јер једино тако поступци НАТО - али и Трибунала - могу да имају оправдање.

Споменик злобној сујети

Када је 1999. НАТО окупирао Косово, стотине хиљада Срба, Рома, Турака, Горанаца и осталих становника покрајине је протерано. У истој оној западној штампи која је бестидно понављала НАТО пропаганду током сукоба, ово је описано као ”освета.” Погром из 2004. је поново протерао и неколицину ових прогнаника који су се усудили на повратак, и додатне хиљаде других. Чак и данас, Срби који опстају на Косову у гетима окруженим НАТО стражарима и бодљикавом жицом налазе се под притиском да напусте своју дедовину, када на пример данима или недељама немају струју или воду. У Призрену, Приштини и многим другим градовима Срба више и нема. Горанци не могу да иду у школе, јер им Шиптари не дају да користе књиге на српском.

Али за Империју је све ово ”мултиетничка демократија”, ”толеранција” и ”напредак”.

Данашња ”независна држава Косово” није ни независна, ни држава, а ни Косово. Зависи од Империје; по уређењу је племенски атар нарко-мафије; а у стварности је прикључак Албаније. Чак и Шиптари су недавно признали страним репортерима, поводом прославе годишњице ”независности”, да им се од 2008. погоршао живот.

Више од Ирака или Авганистана, Косово је споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.