Жута Година

Крај децембра је некако време за свођење рачуна и паковање године на измаку како би је после новогодишњег славља лакше одложили на таван (или у подрум) успомена.

По мени је 2010. била година сазнања. Ако не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг, онда смо у години иза нас постали стручни трагачи за свакојаким зверињем, поготово оним жутога крзна и оштрих ЕУропских зуба. По делима њиховим познали смо их, а када нам ни то није било доста, дошле су депеше „Викиликса" и извештај Дика Мартија. Мада је пожутела штампа највише пажње у том случају обратила на терористичког премијера такозване „Независне државе Косово" (НДК), много се ћутало о чињеници итекако наглашеној у извештају: да су за све то годинама знале обавештајне службе, полиције и владе такозване „међународне заједнице." И изабрале да гледају на другу страну, јер су им Змијуга Хашим и НДК били до те мере важни.

Мислим да је 2010 ван сваке сумње показала ко су и какви су жутократе и невладници који себе сматрају за политичку, културну, медијску и пословну „елиту" Србије. Никаквих сумњи више не треба да буде, нити било какве маске више могу да сакрију о коме и чему се заиста ради.

Али ако некоме још није јасно, да нацртам.

У фебруару се преко немачких медија појавио текст нимало дипломатског демарша тзв. "квинте" (пет земаља спонзора НДК) у којем се изражава фрустрација што њихови "партнери у Београду" не испуњавају обећање да ће одбрана Косова бити искључиво представа за домаћу употребу. Упиру прстом у захтев упућен МСП.

И Жути и странци су одбили да коментаришу демарш - као, то су фантазије - али зар није било тачно како је у њему написано? И онда Викиликс крајем године потврди да је демарш итекако постојао.

То што је МСП урадио у јулу је њима на срамоту, али упркос неким критикама на рачун жутократа и невладника, мислим да је толика доза софизма и лицемерја ипак изнад њиховог нивоа памети и вештине. Свакако да су намерно ишли на варијанту да изгубе, али сумњам да су баш знали како ће то све да се заврши.

Међутим, апсолутни скандал са резолуцијом понуђеном Генералној скупштини се може стопроцентно ставити на терет Врховном Жутнику. И првобитни текст је био слаб, туњав и метиљав, бедно помирљив и непринципијелан - али завршна верзија, која је написана у Бриселу а да је није парафирала ни влада ни Скупштина, била је чиста срамота, капитулација и (још једна) издаја.

Кад смо већ код резолуција које су написане негде другде, хајде да споменемо и лажљиву декларацију о Сребреници, коју су као своје чедо својатали и Јелко Кацин и Ахмет Даутолу, али и Истанбулску декларацију, коју је очито срочио овај потоњи. Кацин се још дичио и да је одговоран за октобарску „Параду поноса", а остаће упамћен и по шовинистичкој фарси од коментара на српску победу у Дејвис купу. Али, о Кацину нема шта даље да се прича, док нам фасцинантних открића о Врховном Жутнику још преостаје!

Када је за време светског фудбалског првенства Србија победила Немачку (што је била отприлике једина светла тачка мундијалског наступа), у шали сам рекао да треба очекивати Ботино извињење Ангели Меркел, да Немци случајно не замере и отежају ЕУропске интеграције. Нисам једини коме је то пало на памет - неко је тај дан пустио лажну вест о Тадићевом извињењу Немцима. Најцрње од свега је што је маса света у ту вест поверовала. Баш као и у ону, једнако фиктивну, о извињењу Французима...

Када је у марту у Лондону ухапшен ратни лидер Б-Х муслимана Ејуп Ганић, на тренутак се чинило да ће истина о масакру у Добровољачкој ипак избити на светло дана. На крају је енглески судија ослободио Ганића и од речи до речи прихватио аргумент његових сарајевских бранилаца да је све то била политичка ујдурма Београда, потерница in mala fide. Жутоград не само да није демантовао тај скандалозан навод, већ га је потврдио одустајањем од жалбе. Скупо им, рекоше.

Сву дубину своје моралне беде показали су 10. октобра, када је пар стотина професионалних активиста, политичара и дипломата Империје (да се зна за чији рачун је то организовано, је ли) тријумфално промарширало испражњеним улицама Београда, док је пет хиљада полицајаца држало кордон. Оне са друге стране кордона, њих шест и кусур хиљада, жутократе су назвале „хулиганима". Али када вас глаш држава не само да не слуша, већ сваким даном намерно и са садистичким уживањем гази, не може да очекује да се против тога побуните писмима редакцији Жутитике, Ж92 или Жутаника. Али и та „парада," као и резолуција о Сребреници, као и резолуција у УН, као и декларација у Истанбулу и фарса од процеса Ганићу, опет је била наређење извана, које су жутократе беспоговорно и са садистичким задовољством извршиле.

Последња кап у чаши дошла је по објављивању Мартијевог извештаја о врховном крволоку такозване независне државе Косов. Уместо да каже да нема никакву намеру да преговара са мафијашем, терористом, убицом и „монструмом" (како га је назвао један британски лист), Врховни Жутник просто трчи да изјави како је Хашим Тачи „легитимни представник албанског народа" и како ће с њим врло радо сести за сто. Не дај Боже да му том приликом Змија понуди хладне нареске... овај ће још да их похвали, да не увреди домаћина!

Просто је невероватно да неко може бити до те мере глуп, до те мере зао, до те мере послушан, до те мере штеточина као што је то Борис Тадић. Ако он ради то што ради својевољно, онда се ради о феномену медицине. Ако не ради, онда остаје питање како га контролишу? Да ли то има чип у глави, па је заиста теледиригован, или су у питању враџбине из света Харија Потера?

Било како било, са тако жутим председником, жутом владом и жутим медијима, Србија је данас једна велика Жута Кућа, где се целом једном народу наживо ваде срце, душа, јетра, бубрези... Знате, стигло као последњи услов за ЕУропу, а ЕУропство нема алтернативу. Рек'о Тадић.

Нобел и невладници

Данас је у Ослу додељена Нобелова награда за мир празној столици. Добитник, кинески дисидент Лиу Хсиаобо, издржава дугогодишњу затворску казну због позивања на увођење демократије у Кини. Можда је реч о вербалном деликту, а можда кинеска комунистичка партија разуме шта ”увођење демократије” заиста значи - из примера, рецимо, Србије.

Министар иностраних послова у Србији (ово намерно) Вук Јеремић одлучио је да не пошаље изаслника у Осло. Образложио је то чињеницом да је ова награда прст у око Пекингу и да је глуп и штетан потез замерати се Кини за рачун оних који је на тај начин провоцирају (САД и ЕУ). Одлука је повукла праву лавину осуда Невладе. Сви до једног, корисници империјалног буџета (како је то одлично документовао Слободан Антонић) усташе против Јеремићеве одлуке, и хистерично - како то обично и раде - урликнуше како је овај потез ништа друго него увреда за ”пријатеље” Србије какви су по њима Вашингтон и Брисел. Влада се брзо повиновала захтевима Невладе и послала изасланика у Осло, а Јеремића је оставио на цедилу и ментор, Врховни Жутник лично.

Тако је још једном недвосмислено показано ко, у ствари, управља Србијом. Не народ - како би то, теоретски, требало да буде у нечему што се назива демократија - нити влада (тј. министри надлежни да воде политику по законима и прописима), па чак ни званични жутократски апарат, оличен у Боти Председнику. Стварни владар Србијом је Империја, а инструмент те власти је невладничко-медијски сектор. Данас Србијом владају Вашингтон и Брисел (како ко, како кад), а преко Соње Бисерко, Наташе Кандић, Б92, Пешчаника и е-новина. Ово није никаква теорија завере, већ чињеница, доказана и показана овим скандалом око Нобела.

Уосталом, шта ће који клинац изасланик Србије на церемонији у Ослу? Је ли то нека обавеза? Невладници тврде да јесте, да је присуствовање политичкој демонстрацији усмереној против Кине мерило припадности ЕУропству и оданости Империји. Слажем се.

Нобелова награда за мир већ годинама нема везе са миром; још од 2007, да будем прецизнији, када је додељена шарлатану и пропагандисти Алберту Гору (иначе заменику Императора за време агресије на СРЈ). Следеће године добитник је био Марти Ахтисари, за заслуге у стварању ”Независне државе Косова”, а после њега Барак Обама, и то само зато што био изабран за Императора.

Присуство изасланика Србије у Ослу није, значи, имало никакве везе са светским миром и унапређивању међународних односа, већ је захтевано као доказ покорности Србије Империји - прихватање да Обама заслужује награду само зато што постоји, да је Ахтисари светски миротворац а не бедни србомрзац, и да је ”увођење демократије у Кини” (по империјалном рецепту) важније од макар и фиктивне демократије у Србији. Зато је невладницима толико стало да се то деси.

Овом демонстрацијом подаништва Србија неће добити ништа. Не верујем ни да ће много да изгуби; достојанства већ одавно нема, а Пекинг зна боље од нас ко и како управља Србијом. Замерити жутократама и невладницима на издаји је као замерати шкорпијама што боду; то им је природа. Невладници ће да профитирају, јер су својим деловањем зарадили бар још једну плату. Само, то може да траје док год Империја има чиме да их плати. А у једној од многих иронија судбине, кључ за судбину долара држе управо Кинези.

Сумрак Жутократа

Протекли месец сам провео у путовању и размишљању. Ако су вам недостајали текстови, жао ми је; једини разлог због којег сам остао нормалан после скоро 11 година у медијским рововима је што повремено узмем краћи одмор.

Често кажем да некада треба бити даље од ситуације да би се она боље сагледала. На пример, са са временске дистанце од једног месеца, јасно је да су догађаји од 10. октобра у толикој мери уздрмали жутократе да они сада паниче и на песмице са трибина. Једино што омогућава Ботиној власти да опстане је чињеница да на политичкој сцени тренутно не постоји алтернатива жутилу. Односно, „алтернатива“ која се тренутно промовише то уопште није.

Замислите да је 10. октобра постојала артикулисана и суштинска алтернатива жутократији - политичка, идеолошка, вредносна. Било би педесет хиљада људи на улицама, а не пет, а верујем да би им се придружила и полиција. Нешто нисам видео да се у анализама тог дана спомиње управо стравично понижење полиције, која се борила са сопственим народом како би заштитила стране амбасадоре и педофиле и домаће издајнике, а по налогу власти која апсолутно не заслужује никакво поштовање.

„Немој да те педери хране хлебом... “ Београд, 10.10.2010 (извор)

Елем, ако је пре 10. октобра и било неких илузија да у жутократској држави има макар и грам пристојности, онда после тог дана више не треба да их буде. Ако поново дођете у ситуацију да себи кажете „Ма неће ваљда...? “ знајте да хоће. Да поновим, једини разлог што жутократија није пала 10. октобра је што у Србији још није артикулисана идеја која би је заменила.

Природа не подноси вакуум. Друштво исто тако. Жутократе плански производе празнину, како би је онда испуниле својом визијом „преумљеног “ ЕУропског народа. Да се разумемо, ово нема никакве везе са стварношћу у самој ЕУ. Само неко ко је протеклих месец дана провео у пећини није свестан француских штрајкова, енглеских студентских нереда, планина ђубрета у Италији или масовне грађанске непослушности против забране пушења у Грчкој. А замислите како би се ти људи тек бунили да им је тако „лепо “ као у ЕУропској Србији, где народ нема шта да једе али зато држава има за Параду и за уцену на Младића?

Овако даље не може. И не сме.

Срећна нова година

Неће се ништа променити пуким окретањем странице на календару, али нова година је увек симболична прилика за нове почетке. У ситуацији када нас самоизабрани спаситељи воде право у светлу прошлост, нови почетак нам је потребнији него икада.

Ако верујете, нека вас Бог благослови и чува. Ако не верујете, нека вам случај иде у прилог. И нека вам се испуне све жеље - али само оне које сте заслужили.

Срећна нова 2010!