Енглески хаос

Признаћу да ми је прва реакција на нереде у Енглеској била: Види, кренули прво на патике.

Дабоме, ствар је много озбиљнија. Системски медији (ТВ, новине) покушавају да све објасне класичном причом о угњетеним мањинама и огорченој сиротињи без посла и перспективе. Кад оно, међу ухапшенима има и добростојећих и образованих и познатих... Али ако се чињенице косе са политички подобном причом (која, успут, омогућава да држава настави са социјалом политиком „хлеба и игара“), утолико горе по чињенице.

Са друге стране, тврдња да је пљачка, паљевина, разбијање, премлаћивање (па чак и убијање) по енглеским градовима и предграђима било мотивисано расном нетрпељивошћу није у потпуности тачно. Мада је већина изгредника била тамнопута (све је почело када је полиција убила једног ситног криминалца пореклом са Јамајке), изгледа да је међу њима било и домородаца, а ту и тамо чак и „Азијата“ (како се тамо називају становници индијског подконтинента). Али и то како где.

Историчар Дејвид Старки (David Starkey) изјавио је пре неко вече на Би-би-сију да доминантна димензија нереда није била расна, већ културна - тј. да су они белци који су у њима учествовали попримили црначку уличну антикултуру (најбоља илустрација тога је Али Џи, ТВ лик комичара Саше Коена). Системски медији су Старкија одмах напали због „расизма“ ...

(Али Џи, у свом елементу)

Мислим да је погрешно повлачити паралеле између енглеских нереда и, рецимо, режираног разбијања излога за време протеста фебруара 2008, или тзв. геј параде октобра 2010. У Србији на улицу излазе гладни, обесправљени, понижени - људи који скоро па немају другог избора јер им је жутократија узела све, од посла до достојанства. Притом страдавају људи, а не излози.

Ово у Енглеској ме више подсетило на косовски погром 2004. Исти ови медији су тада описивали дивљање Шиптара као незадовољство омладине јер немају посла и перспективе, и као решење предлагали стварање НДК. Ако су толико сиромашни, откуд им свима мобилни телефони? Ако су незадовољни сиротињом, зашто пале цркве? Али пошто су та питања кварила политички подобну причу, њих нико није ни постављао, а камоли на њих одговарао.

Сетите се великих нереда у Ванкуверу половином јуна, када је пијана омладина разбијала излоге, пљачкала и палила јер је њихова екипа изгубила финале купа у хокеју (!). Мобилни телефони на све стране, неки „бистри“ изгредници су се чак хвалили на Фејсбуку и Твитеру... Дабоме, касније су све те слике и текст допринели хапшењима и казнама. У каквој су то силној муци били Канађани, да почну да разбијају сопствени град - иначе познат као прилично опуштен? Политички подобна прича није нудила одговор. Зато данас нико ни не спомиње Ванкувер, као да се није десио.

Одговор се наслућује у неким анализама енглеских нереда. Поједини коментатори оптужују енглески систем социјалне државе, који подстиче нерад, разбија породицу и ствара под-класу полуобразованих и радно неспособних који су навикли на лагодан живот о туђем трошку. Како каже један колумниста: „немају самопоштовања, али су пуни себе; верују да имају право на висок стандард живљења а да ништа не ураде како би га заслужили.“ Па кад им неко ускрати „основна људска права“ попут плазма телевизора, патика и мобитела, раде летве и праште излози.

На вратима једног ресторана у Манчестеру, пролазници су пре неко вече могли да виде руком написано обавештење: „Због општег друштвеног колапса, са жаљењем вас обавештавамо да вечерас затварамо у шест.“

Дијагноза друштвеног колапса није баш сасвим тачна. Нереди су престали тек када је народ почео да се организује и брани своје квартове од насилника, пошто полиција није била ни вољна ни способна да их заустави. Значи, колико год болесно, друштво је ипак некако одговорило. Енглеска држава је оманула, прво стварањем проблема вишедеценијском социјалном политиком, а потом неспособношћу да се са проблемом суочи.

Слична ситуација постоји у многим ЕУропским земљама, али са нашим проблемима готово да нема додирних тачака. Осим што би из очигледних чињеница требало да буде кристално јасно да ЕУ није никаква обећана земља - али у то ионако верују само још они потпуно имуни на чињенице.

Питање приоритета

Када су се пре две и кусур године Ана Ивановић и Јелена Јанковић сликале са бившим Императором Клинтоном (који „воли спорт“), на њих се дигла силна дрека - с правом, мада заборављајући да жутократе свакодневно раде далеко гадније ствари, па ником ништа.

Исправите ме ако грешим, али тениске каријере Ане и Јелене од тада нису баш у успону. Не зато што их бојкотује народ (Срби брзо заборављају, је ли) већ што су некако изгубиле компас. Анин највећи успех од тада је што се сликала за Спортс Илустрејтид у оскудном купаћем костиму. Јелени исто не иде добро, муче је повреде.

Мало ко се сећа да је Новак Ђоковић, само пар месеци после скандала са Аном и Јеленом, одбио да се појави на хуманитарној вечери Шерон Стоун у Кану јер је међу позванима био Клинтон. Кад год се о њему пише у новинама, обавезно га дочекују питањима о недавној историји и његовом „геноцидном, агресорском“ народу - а он свако дочекује као противнички сервис и брани како своје, тако и наше достојанство.

Ђоковића ћете видети на сликама са породицом, а не са некаквим императорима, комесарима, жутницима малим и великим, сатрапима и невладницима. Зна човек шта је важно у животу, шта су му приоритети, ко је и одакле је. И онда има морални и психолошки центар који је у тенису исто толико важан као и физичка кондиција, некад чак и више.

Све нешто мислим, када би Ана и Јелена пронашле тај центар који су негде успут запоставиле, и њима би кренуло.

Исто важи и за све нас.

Шпанци

Читам данас да је у демонстрацијама у шпанском граду Валенсији повређено 12 особа приликом сукоба с полицијом. Шпанци протестују због корумпиране власти, економске кризе и незапослености од читавих 21%!

Питам се да ли је у Шпанији копање по ђубрету једна од примарних грана пољопривреде. Да ли знају они уопште шта је корупција, кад не уживају благодети жутократије? Знају ли шта је неслобода, кад им медији нису сви листом под контролом странаца и демократора? Знају ли шта је демократија, када немају на власти неизабрану коалицију, а у њеној служби легије невладника? Кад још имају право на свој језик, културу, традицију, историју... Уосталом, замислите, имају краља, уместо демократског „прошпанског“ председника како је и ред!

Очигледно Шпанци нису довољно „цивилизовани“. Јер ево, буне се када им није добро. А Срби - пардон, Жутни - ћуте и трпе. Како им је лепо наредио Велики Б(о)рат.

Порука поробљивачима

Обично чекам „Око“ да коментаришем туђе текстове, али данас прочитах нешто што заслужује посебну пажњу.

Поведен, претпостављам, прошлонедељном басаријадом Врховног Жутника, Жељко Цвијановић је данас објавио „Писмо пријатељу из власти“. (I, II). Срочено као обраћање (по тону, одавно већ бившем) пријатељу „К“, тамо међу жутократама, писмо сецира сву беду ових разбијача и пустошитеља Србије. Они који су их на власт довели - не гласачи, већ наставници курсева у Гармишу и Сегедину:

„...бирали су вас - баш такве су хтели - по критеријуму ваше јаловости. Бирали су вас јер су знали да ћете се, кад вас врате из Гармиша и поставе на власт, по закону физике најпре обрачунати са креативном елитом и произвођачима добара. Знали су да ћете, шта год радили и причали, поделити друштво, само по томе што су знали да на местима која сте желели простора за вас има само ако је тако и никако другачије.“

Колико год међу њима има оваквих или онаквих, не мотивише их никаква идеологија, већ чиста похлепа. Идеологију смишљају накнадно, да оправдају своја непочинства. „Жутизам“ је производ те њихове јаловости и слабости карактера, а не неког размишљања о стању света. А пошто је за издају потребна бар некаква идеологија, онда жутократе нису ни издајници, већ нешто још ниже: поробљивачи.

У наставку писма, Цвијановић описује како жутократија гледа на Косово и на српски идентитет. По њима је Косово оптерећење које треба да се што пре ампутира, а циљ је да се „промени културни модел“ Срба (баш као што се ономад излануо сада већ бивши културкомесар). Али то се не ради зарад остваривања неких великих тековина цивилизације, већ само и једино да би се под скутом Брисела осигурао опстанак жутократије. Јер, како каже свом бившем пријатељу Цвијановић: „ви ћете владати ако ми останемо без историје; ако је спасемо, места за вас у њој неће бити.“

Чуде се, вели, страни амбасадори како су жути успели да у тако кратком року просто униште земљу, а да се нико озбиљно није побунио. Из страха, слабости, кукавичлука, шта ли? Каже:

„...нисте Србима донели хлеб, али сте им узели слободу; нисте им дали посао, али сте им узели сваку наду; нисте им вратили правду, али сте им узели последње залихе поноса, оне које чувају још само за своју децу. И зар то није нека промена културног модела?“

Али колико год се чини успешном, кратког је века. Јер жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом:

„Историја није, као што мислиш, ствар представа, већ ствар неких истина, једнако као што гладни у Србији данас нису ствар сопственог утиска, већ чињенице да немају шта да једу.“

Такве илузије ретко трају вечно. Зато, ма колико мало наде је остало за нас „непреумљене“, за њих је нема никако.

Јер, да парафразирам Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД: ова власт би требало да стрепи од помисли да је Бог праведан и да његова правда неће спавати заувек.

Прочитајте писмо, да бисте знали ко и како влада земљом која је још мало па постала Жутија, али ће опет бити Србија. Чим пробудимо Божију правду.

Циклус анестезије

Сваки пут кад жутократија направи неки пасјалук, деси се исто. Неки су тужни, неки су љути и бесни, неки се радују. Можда буде нека демонстрација, на којој Дачићеви преторијанци пребију (а понекад и убију). Свако чудо за три дана, и после опет исто. Народ ћути и трпи, а режим добије нове инструкције шта следеће да уништава.

Демонстрације имају смисла само ако власт обраћа пажњу на ту врсту испољавања народне воље; видели смо ваљда довољно у протекле три-чегири године да нам буде јасно да то са жутократијом апсолутно није случај. Она мари за вољу само својих страних господара.

Посебно је питање шта се догађа у главама полиције која има наређење да у име квислинга и колонијалних подрепаша до смрти пендречи свој народ. Није случајно режим одликовао оног батинаша који је тукао оне што су дошли „његов Београд да ломе“; сумњам да му је пало на памет да бије у име оних који су тај Београд бомбардовали.

Горе од полицијског пендрека и режања режимских медијских паса је очај који просто прожима огорчену већину, која углавном зна шта неће али никако да артикулише шта хоће. У одсуству те артикулације, људи се каче за детаље медијске манипулације. Тако се онда воде бескрајне препирке о томе да ли је, нпр. Ратко Младић злочинац (уместо да о томе одлучује суд - али истински, не монтирани), или да ли је Слободан Милошевић био добар или лош владар. А нико да се упита има ли ити једне државе на свету која гази свој устав и законе и руши саму себе тако што изручује своје војно, политичко и полицијско руководство непријатељу. Да ли таква држава онда има икакав легитимитет, да ли је уопште потребна? Одговор се намеће сам од себе - али само ако не постављате погрешна питања.

Увек се враћам на ону Андрићеву дијагнозу о злостављању које толико извитопери народ да више не зна да разликује добро од зла и сопствену корист од очигледне штете.

Жутократе су свашта нешто: сујетни, горди, неморални, насилни, покварени. На нашу велику несрећу, нису глупи. Односно, наводни властодршци (у ствари само гињоли из којих вири рука странаца) можда и изгледају празноглаво, али то сигурно нису њихови пропагандни и маркетиншки саветници, који тачно знају како да упакују неку вест. Тако сваки рушилачки, издајнички или слугерањски чин бива представљен као државништво, победа, или велики успех који обећано ЕУропство примиче на дохват руке. Није важно што се та прича све мање прима, довољно је да се убаци „мина“ у аргумент и да се онда народ око тога гложи док се кречење у жуто наставља.

То се ради употребом манипулативног језика и логике идентитета. Тако се, на пример, примедбама на хапшење генерала Младића одговара „А, то ти подржаваш геноцид у Сребреници!" И онда се прича скрене на јалову расправу о пропаганди око Сребренице. Критика пузећег признања Независне Државе Косовије од стране жутовкрата проглашава се за „мрачно противљење бољој будућности“ (јер се ЕУропство аутоматски сматра рајем на земљи, је ли) и „негирање реалности“. И док се народ искобеља из кучине флоскула, ето већ новог жутог злодела, и циклус креће изнова.

Све ово за сврху има једно анестетисање народа, оно чувено постепено кување жабе. Сваки пут кад неко каже „А зашто се бунимо сад против овога, када је оно ономад било много горе, па ником ништа“ он у ствари доприноси тој анестезији. Чак и кад је у праву, промашио је суштину, а то је континуитет жутократског злостављања.

Како да не паднете у замку жутих манипулатора? Упитајте се којем принципу служи, или који принцип крши (ово чешће, нажалост) њихово деловање.

Нико ко има макар трунку самопоштовања не може и не сме да пристане на теорију фантомског „заједничког злочиначког подухвата“ по којој је целокупно руководство Срба (РС, РСК, СРЈ) колективно оптужено. Независно од тога јесу ли осумњичени криви или не, њиховом предајом се разара држава и лажира историја. Статут Војводине је лош зато што се њим сепаратизам и обнавља један деструктивни поредак. Скупштинска резолуција о Сребреници је лоша зато што је наметнута и преписана, зато што признаје кривицу иако је Међународни суд правде Србију врло децидно ослободио одговорности, и зато што званично прихвата недоказану пропагандну верзију једног неразјашњеног догађаја. Предаја - или прича о подели - Косова је зло зато што се тиме држава одриче права и принципа, а не само комада земље. Проблем са жутократијом није само што се под њом лоше живи, већ што је посвећена злом циљу: да униште културу, традицију и менталитет народа и замене га другим, увезеним од својих господара.

Што рече један драмописац, највећи Ђаволов успех је што је убедио човечанство да он у ствари не постоји. Сваки пут када сами себе саплетемо погрешним питањима које нам сервира жутократија, прихватимо анестезију док се не заврши још један рез. Довољно пута реците: „Нећу ваљда због овога да се буним“, па на крају нећете моћи ни због чега. Нестаће и државе и вас.

А ако вам после свега овога недостаје инспирације да одлучите шта ћете и како ћете, послушајте песму „Они су“, Београдског Синдиката, из сада давне 2006. Можда вам нешто падне на памет.

Они су систем, инструкција
догма, корупција, терор институција
репресија убија
мафија, мурија, држава, хајдучија
кадија, судија а ми смо револуција.

Ђурђевдан

Данас је празник светог великомученика Георгија - Ђурђевдан, слава многих српских породица и традиционални дан хајдучког састанка.

Георгије (Ђорђе) је био истакнути римски војник и војсковођа, који је због своје хришћанске вере за време владавине цара Диоклецијана мучен и погубљен.

По легенди која се за њега везује, у језеру крај једног градића у римској покрајини Палестини, угнездила се аждаја која је прождирала становнике и ширила болест својим отровним задахом. По налогу владара те области, становници су почели да сваког дана жртвују по једно дете аждаји, како би их оставила на миру - све док се једног дана није појавио Георгије и својим копљем убио неман. Легенда је врло слична античкој причи о Персеју и Андромеди, а сматра се метафором за победу ране хришћанске цркве над паганизмом.

Е сад, ако вам се чини да и данас жртвујемо децу некаквој аждаји зарад неког обећаног бољег живота, то можда није случајно. Чека се витез са копљем.

Ко је стварни победник?

Касно синоћ је Император са узбуђењем саопштио Американцима да је Осама бин Ладен, државни непријатељ број један, коначно пронађен и ликвидиран. Пред Белом кућом и на месту некадашњих кула-близнакиња у Њујорку убрзо се скупила слављеничка маса, као после неке утакмице, уз махање заставицама и скандирање „Ју-ес-еј“. Радовању у јутарњим новинама није било краја.

Не знам шта су славили.

Далеко било да подржавам терористе, па још оне у служби исламског џихада. Али није ми јасно како ико нормалан може ово да сматра тријумфом. Чега?

Прво, сама операција толико смрди што на злобу што на неспособност, да је тешко рећи шта је шта. Бин Ладеново наводно скровиште није било ни у каквој гудури, већ усред градића у централном Пакистану где се налазе три војне академије и генералштаб војске Пакистана. Дакле, пред носом Империје и њених самопроглашених савезника! Ако Пакистанци нису били овога свесни, онда су бескрајно неспособни. А ако јесу, зашто су онда то крили толике године?

Што се тиче доказа о Бин Ладеновој смрти, као да је све било осмишљено да се они доведу у питање. Фотографија мртвог Бин Ладена изгледа као фотошоп његове слике од пре деценију. Да су бар позвали родбину да потврди о коме се ради, или сачекали обдукцију, па хајде. Али не, бацили су леш у море! Као, да му гроб не би био стециште ходочасника, али и како би испоштовали муслимански обичај сахране унутар 24 сата од смрти. Па што га онда нису закопали по вехабијском обичају, у необележеној раки, на неком недоступном месту (како је предложио један коментатор, на острву Дијего Гарсија усред Индијског океана, које је у потпуности америчка војна база)? Уосталом, бацање у море је апсолутно против исламских обичаја, тако да је прича о томе што лицемерна што сувишна.

Али добро. Рецимо да су стварно нашли и убили Бин Ладена. После десет година и два и по рата, освећен је 11. септембар. Притом је страдало све скупа неких десет хиљада Американаца, а рањено скоро сто хиљада, док се погинулим ирачким и авганистанским цивилима прави број ни не зна (али их је далеко више). И шта сад?

Ко очекује да Његово Преузвишено Величанство, Барак I Благословени, Источник Наде и Доноситељ Промене, нареди повлачење трупа из Авганистана, Ирака и одакле већ не, прогласи победу и организује параду авенијама Њујорка, грдно се вара.

Поред све своје очигледне злобе, Осама Бин Ладен је - попут Садама Хусеина - био тек изговор. Овај рат никада није имао велике везе ни с њим и његовом бандом фанатика, ни са џихадом, ни са тероризмом уопште. На крају крајева, то је ономад Буш Мањи малтене признао.

Не, све време је циљ била Империја. Моћ и власт. И зато овом рату нема краја.

Колико год се Американци радовали, нису свесни да у ствари нису победили. Пре десет година, Бин Ладен им је поручио да намерава да Америку уништи тако што ће је искрварити широм света у беспотребним ратовима. Па зар није?

Скоро па можете да га чујете како се победоносно церека целим путем до пакла.

У потрази за изгубљеним принципима

Прошлог петка сам се бавио специфичним феноменом ликовања над хашким пресудама „онима другим“ и једа због таквих пресуда „нашима“, док се притом прихвата неприхватљиво, тј. легитимитет Инквизиције. Колега из Ангмара данас указује на дубљу природу проблема који стоји иза тога: страховиту недоследност у српском друштву. И у праву је.

Нисам социолог чак ни аматерски, па ми је опет јасно да је на делу једна морбидно фасцинантна појава, где је толико света малтене пелцовано од основне логике. Просто нису у стању да препознају принцип, све да их удари у чело. Као да им недостаје основни континуитет у размишљању, па једне минуте могу да мисле овако, а друге онако, зависно од околности и вањских подражаја.

Опет ћу да цитирам Андрићеву мудрост коју сам споменуо пре неки дан:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“

Зар ово не звучи као савршена дијагноза тренутног стања?

Проблем је вишеслојан. Прво и пре свега је ту ментални блок који је систематски изграђиван деценијама: теза да су родољубље, достојанство, част и понос ствари којих треба да се стидимо. Далеко било да заговарам шовинизам у којем се ама баш све етикетира националним предзнаком, али ко је видео нормалну земљу у којој њиме није обележено ништа, па чак и ствари које би требало да буду?

Онда имамо случај да су, уместо традиционалног морала и логике, прво пушком а онда пропагандом („школовањем“) уведени нови, по којима није битно шта се ради, већ КО ради. То је она логика раздора, по којој је „нашем“ или подобном све дозвољено, па и најгнусније лажи и злодела, а оном другом, неподобном, није дозвољено ни постојање. Управо по том обрасцу су Срби и сатанизовани, од деведесетих наовамо, па је зато и стравично и жалосно када и сами прибегавају тако имбецилном псеудо-резоновању.

Чак и кад неко није свесно логички релативиста, тешко је избећи атмосферу коју таква лажна логика ствара. Њено свеприсуство утиче да све више људи посматра свет око себе у манихејским, црно-белим појмовима - при чему се црно и бело, тј. добро и зло, мењају подложно околностима. Једна од последица таквог размишљања је острашћено реаговање на мале разлике (видети тзв. „рат аналитичара“), али и немогућност да се призна да неко из непријатељског табора понекад може ваљано да збори (нпр. када неко на заслужено одвратном Пешчанику исправно критикује текст у иначе одличном Печату, због тога што се у реченом тексту велича један фашистички мислилац). Притом се превиђа да је једна од кључних карактеристика невладничко-жутократског табора управо искључивост.

Ако вам се понекад чини да ја овде објашњавам топлу воду, сад знате зашто. После дуготрајног робовања и рђаве управе, потребно је да преиспитамо скоро све премисе својих убеђења, а посебно оне за које сматрамо да су неприкосновене. Морамо да знамо не само ко смо, у шта верујемо, и за шта се залажемо, већ и зашто. Да будемо начисто прво са собом, па онда са осталим светом. У супротном, наши ставови нису ни на чему утемељени, и испадамо само појединачни листови које носи нечији туђи ветар.

Брана Црнчевић, 1933-2011

„Милошевић оде тамо где је, у историју која је једнима спорна а други верују да још траје, ја отаљавам ово бљутаво време, али питање којим сам мучио себе и њега, упорно живи: колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“

(у разговору за Печат, 12. марта 2009.)

Лажни патриотизам кварне „елите“

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:

Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама.

Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:

Радосав Стевановић:
Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта.
Признајем да је се тога тешко ослободити.
Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.
Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.
1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)
2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.
Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.
Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.

Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали.

Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?

Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

Експеримент из алтернативне историје

(или „исто, само судбоносно другачије“)

Есеј о подаништву од 6. априла пренели су два дана касније Нови Стандард и Видовдан. На оба сајта је изазвао занимљиву полемику (што иде у прилог тези Миодрага Зарковића да на родољубивим сајтовима тога има, за разлику од ехо-комора режимске жуте штампе).

Нажалост, велики број је остао на линији накнадне памети. Као, „свако је могао да зна“ шта ће донети рат са Хитлером, притом мислећи на Усташе, геноцид у НДХ и комунистичко преузимање земље после рата. Да би рат значио пораз и окрутну окупацију, то је могло да се претпостави - и то ни не оспоравам. Али бих волео да видим макар један документ којим се ове три горе наведене ствари предвиђају пре него што су се десиле. Када се, уместо доказима, историчари и правници баве убеђењима и претпоставкама, резултати немају везе ни са историјом ни са правдом. Хашки трибунал је одличан пример.

Историја као наука има озбиљан хендикеп да не може да своје тезе потврди експериментално, у контролисаним околностима. Све што историчари могу да ураде је да на основу расположивих доказа покушају да објасне зашто су се ствари десиле баш тако како јесу.

Ево два примера. Да ли би се октобарска револуција у Русији уопште десила да Лењин и његови сарадници нису у априлу 1917. добили дозволу царске Немачке да из Цириха запечаћеним возом допутују у Петроград? Ово је озбиљно историјско питање, јер је Лењинов пут зависио од немачке одлуке, која је могла да буде и другачија. Без Лењина да организује и поведе револуцију и Троцког да организује Црвену армију, да ли би бољшевици успели да преузму Русију, или би доживели исту судбину као црвени устаници у Немачкој и Мађарској?

Са друге стране, питање типа „шта би било да је Јапан освојио Америку“ пада чисто у књижевни поджанр алтернативне историје, јер је такав исход рата чак и јапанска врховна команда сматрала нереалним. Нити су то планирали, нити су за то имали довољно бродова, људи и оружја. Адмирал Јамамото је чак тачно предвидео да ће нападом на Перл Харбор Јапану да купи свега шест месеци времена: битка за Мидвеј, у којој су Американци одлучно победили јапанску морнарицу, десила се у јуну 1942.

Имајући на уму ту разлику, хајде онда да изведемо један мали експеримент, без да из историје скрећемо у књижевност.

Рецимо да су регент Павле и влада Цветковић-Мачек успели да демонстранте против пакта разбију, да ђенерал Симовић није извршио пуч (или да пуч није успео), и да тако Хитлер није добио изговор да нападне Југославију.

Рецимо и да је Хитлер испоштовао договор из Беча, и да није од Југославије тражио ни да шаље војску било где, ни да пружи материјалну помоћ Рајху, ни да дозволи транспорт војске и материјала преко своје територије. Ово је климава теза, из више разлога. Хитлер никада није испоштовао нити један договор који је потписао. Када је у мају 1941. говорио о балканској операцији, спомињао је Дунав као важну саобраћајницу; Југославија је и тада као и сада најбољи пут између севера Европе и Грчке, на коју је Хитлер тада спремао напад.

Хитлер је мађарски и бугарски потпис на Пакт добио што позивањем на савезништво из претходног рата, што обећањима да ће бити награђени територијом. Чак је натерао Румунију да пре ступања у Пакт преда Бугарима јужну Добруџу а Мађарима Трансилванију. Бугарима је обећао санстефанске границе, што је једино могло да се оствари на штету Југославије. Не треба заборавити ни талијанске претензије у Далмацији.

Надаље, када је 1939. окупирао оно што је остало од Чехословачке после капитулације у Минхену, Хитлер је створио чешко-моравски Протекторат (нешто као окупирану Србију) а од Словачке је створио парадржаву налик на НДХ.

Са свим тим у виду, да ли је реалнија претпоставка да би Хитлер оставио Југославију у постојећим границама, или да би као „разумне компромисе“ тражио уступање разних територија својим савезницима, па можда чак и осамостаљивање Бановине Хрватске, на позив Павелића, Мачека или неког трећег?

Али добро, рецимо да се ништа од ових врло вероватних ствари није десило, већ да се све одвијало како је на бечкој хартији било записано. Свеједно долази до напада на Грчку, дабоме. Одлагање „Барбаросе“ за 22. јун је било последица „Марите“, а не напада на Југославију - који је, ако ћемо Хитлеру веровати на реч, војно испланиран и логистички припремљен за само седам дана. Значи, „Барбароса“ креће по плану.

Питање на које нико не нуди одговор је шта би у том моменту урадили комунисти у Југославији? Ништа? Вероватно не би стварали герилу у шуми, али би сигурно изводили терористичке нападе на немачке транспорте (ако прихватимо реалну тезу да би Југославија по одредбама Пакта била принуђена да објави рат СССР и тада прихвати немачки војни саобраћај, као добар савезник). Питање је да ли би Хитлер на то реаговао тек тражењем оштријег одговора Београда, или би послао своје трупе да „заведу ред“. У сваком случају, испало би да се једино комунисти боре против Немаца, а да их краљевска влада подржава.

Исто тако, остаје питање шта би се десило са Јеврејима у Југославији. Београд би несумњиво био под огромним притиском да прихвати немачку политику према Јеврејима, па би тако краљевска влада морала да или оснива сопствене логоре, или Јевреје хапси и предаје Немцима.

Пошто смо већ раније установили да догађаји у Југославији нису пресудно утицали на датум инвазије на СССР, поставља се питање да ли би немачке дивизије на окупационом задатку у Југославији биле од пресудног значаја на источном фронту. Те јединице су и предвиђене за окупационе задатке зато што нису биле од велике борбене вредности, нити су имале најсавременију опрему и технику. Имајте на уму и да су Немци за операције против „четничких и партизанских банди“ користили углавном брдску пешадију и Вафен-СС дивизије „Ханџар“, „Скендербег" и „Принц Еуген“.

Чак и да су те немачке јединице учествовале у операцијама на истоку, Немцима је понестало људи тек после уништења 6. Армије у Стаљинграду, почетком 1943. Проблем није био мањак трупа, већ недостатак технике, горива, муниције, хране, одеће... другим речима, логистика вишемилионске армије дубоко у непријатељској територији, по лошем времену, очајним друмовима и ограниченом употребом железнице (због разлике у ширини колосека).

Нема разлога да закључимо да би ток рата на истоку био иоле другачији. Тако у јесен 1944. на границу краљевине Југославије стиже совјетска армија. Југославија је потписница Пакта, сателитска држава Осовине, објавила је рат СССР 1941 - шта можемо да очекујемо од совјетских војника, који су гладни освете и жедни правде? Да ли би Стаљин поштовао суверенитет и интегритет Југославије? Смешно. У најбољој варијанти на власт долазе локални комунисти - дакле, опет Тито. Само што се овај пут не одмеће од Стаљина 1948, јер нема чиме. Совјетске трупе држе границу према Италији.

И ту сад треба да се присетимо како су комунисти гледали на Југославију пре рата, на дрезденски конгрес и програм стварања и „ослобађања“ јужнословенских народа од „великосрпске буржоаске хегемоније“. Једини разлог што то нису урадили после 1945. - већ су унутар Југославије стварали нације и правили републике по совјетском моделу - је што су из западни савезници признали као легитимне наследнике краљевске владе (Черчил је присилио младог краља и владу у избеглиштву да се одрекну Михаиловића и предају власт Шубашићу и Титу). У сваком случају, опет би било масовних погубљења „народних непријатеља“, Голи Оток би био само један од гулага, а од ОЗНЕ и УДБЕ би страховали не само дисиденти и емигранти већ и сам народ, као Немци од Штази, Румуни од Секуритате а Албанци од Сигуримија.

У историји коју смо проживели, комунисти су свим силама настојали да оспоре краљевину Југославију као манифестацију аустроугарског пропагандног концепта „Велике Србије“, да Србе оптуже за колаборацију са Немцима, да нацртају границе уздуж и попреко некадашње краљевине Србије, да све које могу преведу у Хрвате, а да где им то користи створе нове нације од некадашњих Срба. Ту политику су донекле кочиле чињенице да је НДХ извршила геноцид над Србима и да су велику већину Титових бораца чинили Срби западно од Дрине. У алтернативној историји у којој је краљевина (тј. Срби, што се комуниста тиче) била на страни Хитлера, никакве препреке за најокрутније гажење Срба не би постојале. Када су били толико успешни у расрбљавању на основу измишљене кривице, колико би тек зла учинили да је оптужба за „српски фашизам“ била чињенично основана?

Заводљива је помисао да без 27. марта не би било НДХ, Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке... То је вероватно и тачно. Стоји и да је то била пирова победа, јер су последице била катастрофалне. Али као што се види из експеримента, и да није било провокације и окупације, на крају би на власт опет дошли комунисти. И то још силнији и са потпуно ваљаним моралним оправдањем да реше „српско питање“ по аустроугарском рецепту. И онда испада да би Срби сачували милион глава, али би изгубили десет милиона душа. Одрекли би се себе и свог карактера, и остали беспомоћни пред комунистичким апаратом одлучним да тај карактер бесповратно промени.

И даље мислим да тај избор јесте био теоретски могућ, али у пракси мало вероватан. Управо због тог карактера. Због 1914, 1804, 1389.

Никакве користи не може бити од маштарија на основу премисе „а шта би било да нисмо то што јесмо“. Од неких ствари се не може побећи, колико год се трудили.

Подаништво није судбина

У зору шестог априла, пре тачно 70 година, почео је напад нацистичке Немачке и њених савезника у „новом европском поретку” на краљевину Југославију. Сам рат је трајао кратко, свега 12 дана. До краја априла пала је и Грчка, нападнута истог дана (могло би се чак рећи да је југословенска операција била успутна). Теза да је балканска авантура судбоносно утицала на ток рата - одгађањем „Барбаросе” за 22. јун - занемарује улогу временских прилика, лоше логистике и совјетског отпора у немачком поразу.

Није, међутим, спорно да је априлски рат био трагедија са много далекосежнијим последицама од окупације. Сву окрутност немачких и других окупатора (Мађара, Бугара, Албанаца) далеко је надмашила крволочност „Независне државе Хрватске" (проглашене 10. априла). Слом Краљевине искористили су и комунисти - који су се окренули против Немаца тек кад је почела „Барбароса” - да отпочну реализацију пројекта зацртаног на конгресу 1928. Није чудо да су Енглези хтели да искористе Југославију и Грчку као клипове за Хитлерове точкове; то су покушали и са Норвежанима годину дана раније. Нити је чудо да су на крају издали краљевску владу и ЈВуО подршком Титу и партизанима; па и 1915. су били спремни да војску и народ који је прешао Албанију препусте смрти од глади и болести, док није интервенисао руски цар. Енглези су исто тако напустили Пољаке - који су им 1939. били повод за рат!

Титова Југославија, створена 1945, само је именом и обликом донекле личила на претходну. По унутрашњем уређењу много је подсећала на границе нацртане 1941, сада стављене у службу дрезденских циљева. Написана је нова историја, у којој су краљ и Срби били дежурни зликовци, 27. март је био дело храбрих комуниста (!), Дража Михаиловић је био гори од Анте Павелића (!!!) а једнаку улогу у „ослобођењу” су имали и Боро и Рамиз. И тако даље...

Чак је и „документарац” (видео) о бомбардовању Београда, који је кориштен као аутентично сведочење о немачкој агресији, био у ствари монтиран од архивске грађе заплењене од Немаца и снимака бомбардовања других европских градова. Ретки кадрови који приказују порушени Београд су из 1944, после савезничког бомбардовања! А стварни снимци последица 6. априла 1941. чекали су деценијама да дођу на светло дана...

Због таквих лажи и вишедеценијског испирања мозга у функцији тезе „Слаба Србија - јака Југославија”, данас смо у ситуацији да се о 27. марту говори као сулудом провоцирању Немаца који су, ето, хтели да пусте Југославију на миру. То не само да је мит, већ се коси са основном логиком. За то време жутократе дижу споменике убицама Срба а невладници некажњено понављају усташке измишљотине да су Срби први у Европи побили Јевреје (!!!).

Писао сам раније о опасности накнадне памети. Ко је у пролеће 1991. могао да зна да ће се распасти СССР а светом следећих десет и кусур година господарити америчка Империја? Нико - па ни сами Американци. Нити је у Дејтону 1995. било икаквих основа за помисао да ће 3 године касније Империја да се заузме за терористичку УЧК, а у пролеће 1999. управо над Београдом еманципује Луфтвафе. Да ли је ико у марту и априлу 1941. предвидео Јасеновац и Јадовно? Шумарице? Комунизам? Нико.

Више од многих народа на кугли земаљској ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.

И 1941. су се неки приклонили јачем, као што то данас раде невладници и жутократе. Како онда ови што бране то приклањање могу да критикују садашњи ненародни режим, и по којој основи? Зар је битан идеолошки предзнак, ако су последице исте?

Они који данас говоре о потреби „признавања реалности” су и богати и сити. А народу који су осиромашили и довели до глади усуђују се да причају како се патриотизам не једе и не сипа у трактор. Или су глупи па не знају, или су зли па неће да знају (одлучите сами, али заиста је свеједно) да се од хране преживљава, али се без достојанства не живи. Ко не зна разлику, заслужује подаништво као судбину. А слободу ће да избори ко зна.

Око Соколово #13

Данас је 1000. дан жутократије. Тужно.

Просто је за неверовати како један, по карактеру слободољубив и тврдоглав народ, толерише толико дуго такву псеудо-религију, један езотерични култ, који одлично описује Душан Вучковић.

Следбеницима тог култа све је дозвољено, чак и ствари које они проглашавају за највеће грехе, попут расизма или дискриминације. „Неверницима” је, дабоме, све забрањено. Тако Чедовишту Јовановићу у ствари и није жао што је Африканце назвао канибалима, а Драгољуб Мићуновић је једва дочекао да укида радио-емисије. Сад је јасно зашто се све оне „боркиње” за људска права на оглашавају када се Србима та права ускраћују; по њима, Срби и нису људи. Како изаћи на крај са том пошасти? Афирмацијом идеје слободне Србије, предлаже Жељко Цвијановић, од које жутократе и невладници беже као ђаво од крста.

Јасно је зашто жутократе нису хтеле да обележе осму годишњицу косметског погрома или дванаесту годишњицу НАТО силовања; не би да увреде своје господаре. Поставља се питање зашто се више света није појавило на парастосу 24. марта - али одговор на то можда треба тражити у црквеним проблемима, а не у одсуству патриотизма. Јер ето, баш на годишњицу, Империја силује још једну земљу, под исто тако лажним изговорима. Подршка коју десетине хиљада Срба дају пуковнику Гадафију ипак наводи на закључак да слободољубивост и пркос нису нестали, тврди Никола Танасић. Да ли ће та енергија моћи да се усмери на сопствено ослобађање, видећемо.

Жутократе су пред изборе обећавале ЕУропски живот; створиле су само ропски. Сада се Друг Бота позива на „реалност на терену” као полазиште своје политике, што у пракси значи признавање Независне Државе Косова - и то баш кад Империја напушта ту своју абортирану творевину! Какве су све сулуде и сумануте „реалности” Тадићеве политике, објашњава Бранко Жујовић (Глас Русије).

Замишљен као демонстрација свемоћи и недодирљивости Империје, напад на Либију је у ствари само подвукао њену слабост и урушавање. Како вели Слободан Рељић („Лет изнад Обаминог гнезда”): „Друштво које је више држало да самообмане, него до својих истинских вредности, не може другима продавати памет. Сада је вероватно касно и за промену на боље. Једино није касно за отрежњење, после кога боли глава”.

О Империји толико.

Било да се ради о цени хлеба или малина, продаји Телекома, расизму у скупштинским клупама, споменицима убијању Срба, слободи говора и медија, приступању ЕУропској унији или НАТО, односима са Русијом, кризи наталитета, пропасти села и земљорадње, дрогама и криминалу, квазикултурном кичу, наводном фашизму и самозваном антифашизму... проблем свих проблема је жутократија. Не само људи који су на власти, већ и концепт власти и њене улоге у друштву, који је и омогућио да жутократија учини толику штету.

Није да ће се све решити њеним укидањем, али ће се уклонити главна препрека да се било шта решава.

Хиљаду дана. Срамота.

27. март

Само без разумевања суштине карактера Срба као народа може се заступати теза да су реаговање народа на потписивање Тројног пакта (25. март 1941.) и пуч два дана касније били глупи, непотребни, катастрофални, и томе слично.

Они што оспоравају 27. март тврде да без пуча не би било Хитлерове Unternehmen Straftgericht, уништења краљевине Југославије - па самим тим ни Јасеновца, Јадовна, Броза, комунизма... Лепа је то помисао, али је нажалост заблуда. Једнака оној да је за све што се дешавало деведесетих у ствари крив Милошевић, јер наводно није урадио шта год је требало да уради да одобровољи Империју. То могу да тврде само они што из анегдоте о неисписаној хартији у Дејтону ништа нису научили.

Као, да није било 27. марта, не би било априлског рата. Нико да се упита зашто је онда Југославија уопште била занимљива Хитлеру. Много се прича о припремама за напад на СССР, али у марту 1941. рат се углавном водио на Медитерану, у северној Африци и Грчкој. Операција освајања Грчке - Unternehmen Marita - планирана је још од новембра 1940 и почела је истог дана када и напад на Југославију. Дакле, јасно је да је Хитлеров притисак на режим кнеза Павла и владу Цветковић-Мачек имао циљ да обезбеди сарадњу Југославије при нападу на Грчку.

Далеко вероватније од претпоставке да би Пакт спасао Југославију од страдања је сценарио да Хитлер није имао никакву намеру да поштује југословенску неутралност, већ да или пошаље војне конвоје преко њене територије, или је нападне онако успут током операције Марита - као што је напао Холандију и Данску током похода на Француску и Норвешку.

Притом треба имати на уму и Хитлерову опсесију реваншизмом за 1. светски рат, у којем су посебно место у аустро-немачкој психи заузимали Срби. Хитлер је Србе видео (према мемоарима његовог изасланика Хермана Нојбахера) као „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију” и који је „доказао своју државотворну снагу”, а то Немачка „не сме никад допустити”.

Само неко ко уопште не познаје историју може да замисли Хитлера како држи реч и оставља Југославију и омражене Србе на миру. Немци су без икакве провокације окупирали Чешку и напали Пољску. Напали су СССР, иако је Стаљин до последње секунде слао испоруке сировина договорене споразумом Молотов-Рибентроп. Зашто би поштедели Југославију, поготово када су њеном деобом могли да награде своје савезнике: Италију, Мађарску и Бугарску? Када су српском земљом и животима могли на своју страну да придобију Хрвате, Албанце и муслимане? А од Срба никада нису могли да добију ништа више од заслуженог презира, јер Срби нису поданички народ. Или макар нису били ономад.

Свашта може и треба да се каже о срамотном третману Краља Петра II и владе у избеглиштву од стране Черчила и Енглеза. Постоји брдо докумената који сведоче да је Лондон искористио па издао краљевску владу и војску генерала Михаиловића, те подршком Титу и комунистима „купио” интересну зону у Грчкој. Али Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Опет, само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.

Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.

Али онима што би данас да уђу у НАТО и сматрају да је ЕУропство врхунац постојања, онима који би да Србију окрече у жуто а саме Србе укину, да од некадашње Југославије направе „југоисточну ЕУропу” граница које све више личе на оне Хитлерове - е, њима смета 27. март. Њима је у интересу да се за то оптужују Енглези, или „јудеомасонске завере”, или нека српска глупа тврдоглавост и „чачкање јачег”.

И док се ми о томе крвимо, жутократија траје већ скоро хиљаду дана. А што дуже траје, то је мање Срба и Србије.

Хитлер би био поносан.

Додатак (28.3.2011) За оне који су овај текст прочитали у Новом Стандарду, хтео бих да препоручим текст Питање карактера, у којем сам објаснио зашто је прича о „мудром пактирању” беспредметна. Ако се тај аргумент узме озбиљно, онда се поставља питање зашто Срби нису избегли 1. светски рат предајом Аустрији, Ћеле-кулу предајом Хуршид-паши, Бој на Косову предајом Мурату, или 1999. предајом НАТО агресорима.

Они који су кроз историју пактирали са освајачима су данас то што јесу. А ми још увек постојимо као народ баш зато што смо увек бирали част пре „мудрости”. Па зар не видите колико је више штете нанела „мека” окупација у последњој деценији од ратова који су јој претходили? А ако не видите, онда вам бадава све ово причам.

Калашњиков нашег доба

Ако је рат у Кувајту 1991. године био „први кабловски рат” (у смислу да га је од почетка до краја пратио Си-ен-ен), агресија НАТО на СРЈ 1999. је била „први интернет рат”. У недавно објављеним одломцима из својих мемоара, Блеров професионални надрилажов, Алистер Кембел, писао је о томе како је НАТО губио пропагандни рат против Београда. Резултат те опсесије пропагандом било је крваво бомбардовање РТС. Али ни Кембел ни његови господари нису схватили тада - а није им јасно ни сада - да су промашили мету. Истина о „хуманитарном” бомбардовању пробијала се преко интернета, а не преко телевизије.

Нажалост, већина наравоученија тог сукоба је углавном заборављена. Временом су угашени скоро сви сајтови који су ономад разбијали НАТО блокаду. Класични медији - штампа, телевизија и радио - дошли су у руке досманлија, а потом жутократа. На интернету је ситуација нешто боља, али и ту се дешава да се противници власти жестоко сукобљавају међусобно. Неретко чујем позиве да се направи нека „патриотска” Б92, или да се некако посложе и централизују све те опозиционе снаге. Мислим да је у питању једно суштинско неразумевање, односно размишљање у кључу једног времена које је технолошки већ превазиђено, иако тога већина нас можда и није свесна.

Дани када се целом народу могла сервирати једна те иста „истина” из централе су једноставно прошли. Не говорим овде о лажној разноликости, где имате десет новина а свима је исти власник и у свима читате исто. Чињеница је да на интернету најобичнији појединац, о минималном или никаквом трошку, може да буде на равној нози са институционалним медијима попут Б92 или Си-ен-ена. Разлика је једино у количини садржаја, односно броју аутора и текстова. Али у смислу лакоће приступа, нема никакве разлике између Б92 и, рецимо, овог блога. Зар не?

Навикли да им медији сервирају информације као крмиво стоци у обору, многи људи не могу да појме да је интернет нешто попут отвореног пашњака. По својој природи је хаотичан, динамичан, непредвидив. Уместо да тај хаос искористе као предност, већина људи још увек размишља унутар обора. Односно, да се оканемо сточне метафоре, виде да су жутократе и невладници сазидали огромну медијску тврђаву, па мисле да је начин да се њој супротставе или фронтални јуриш, или изградња сопствене тврђаве. А не пада им на памет да је сама тврђава већ технички застарела. Да је већ обесмишљена као концепт.

Велике светске империје је у 19. веку створио митраљез, који су имали Европљани али не и урођеници у Африци и Азији. А онда су се те империје распале после 1945, понајвише захваљујући аутомату руског тенкисте Михаила Калашњикова, оружју које је изједначило велике и моћне са малим и слабим. Интернет је калашњиков нашег доба. То је показао рат 1999, али и отпор који траје све до данас, између осталог и на страницама Сокола.

Решење је, дакле, било пред нама све време. Немојте да се борите по њиховим правилима, и да тражите боље услове у обору. Одбијте да будете стока. Промените прaвила. Уместо кукања што не постоји „патриотска” Б92, направите сто патриотских сајтова и понудите стварне чињенице наспрам жутократских фантазија и невладничких небулоза. Немојте да правите аналог постојећем систему - само „наш” - већ стварајте нови систем, који постојећи режим неће моћи да уништи.

Ако побуна има једну главу, њу је лако посећи. Жутократе могу да похапсе 30 људи који су дошли да протестују пред Б92. Пробаће да похапсе и три хиљаде. Али шта ако се пред пендрецима не појави нико - али никне триста сајтова са варијацијом на тему да је Б92 пропагандни брлог где се људи произвољно етикетирају као фашисти и где се најцрње лажи проглашавају за истину? Па још ако тих триста сајтова направи неку минималну сарадњу - не централну контролу али координацију, тек да буду ефикаснији него свако понаособ...

Шта вам могу? Да позатварају сајтове? Да вас хапсе по Закону о медијима? Нека пробају, ако буду могли да вас нађу. Ако то урадите, сломићете их за месец дана. Два, највише. Постаће јасно да се понашају попут оног викиншког краља који је наредио плими да стане. Кад се једном види да жутократија и невладници итекако имају алтернативу, њихова силна моћ и власт нестаће као мехур од сапунице.

Асиметрично ратовање се данас широм света назива герилом, по Шпанцима који су пре двеста година устали против Наполеонове окупације. А Срби имају вишевековну традицију баш такве борбе, и имена за њу колико и Инуити за снег: хајдуци, ускоци, комите, четници, партизани...

Србија данас није војно окупирана, па зато борба за њено ослобођење неће бити у шуми, са пушком у руци. Окупација је ментална, медијска, друштвена. Кључ победе над жутократијом је разобличавање њихове тврђаве саздане од лажи, и спознаја да је систем који су наследили и доградили у ствари бесмислен и ништаван.

Када то постигнете, онда можете да изађете на улице, али и не морате. Највећи део посла биће готов. Неодржива, одбачена од народа, жутократија ће се урушити сама од себе. Лишена новца и силе, остаће јој само лажи - а оне неће више вредети ништа.

Дабоме, рушење овог система је само пола посла. Она друга половина, грађење нечега новог, тек ће да уследи. Али какав год тај систем буде, мораће да уважи чињеницу да су за њега одговорне широке масе слободних људи, а не шачица завереника или појединац-вођа. Нешто ми говори да ће самим тиме бити и слободнији, и праведнији, и природнији. Више од тога човек и не сме да пожели.

Тумарања по пешчаној олуји

Свакога дана све више мислим да има смисла теорија Џастина Рејмонда да је свет после 11. септембра 2001. (мада може бити и пре, или касније) склизнуо кроз неку космичку аномалију, и да тренутно живимо у паралелној димензији, у једној пародији стварности где је све окренуто наглавачке.

Слушајући изјаве Џона Мекејна и Џоа Либермана, рекло би се да је ово 1992, а не 2011. Позивају да се шаље оружје, да се уводе санкције, да се успостави зона забране летења - само овај пут у Либији, а не у Босни.

Прошлог викенда писао сам да је постепена интервенција прото-Империје у Босни деведесетих проглашена бриљантним успехом, и да се то са носталгијом спомиње после пропасти авантура на Косову (ко мисли да није била пропаст, греши), у Авганистану и Ираку. Тренутна америчка власт, у суштини реприза Клинтонове, жарко жели да поправи углед Империје, пољуљан не само бесмисленим ратовима и економском кризом већ и „пешчаном олујом” народних протеста у арапском свету. У ту сврху извукли су из фиоке босански сценарио за примену у Либији, па тако сада очекивани људи дају очекиване изјаве, све до уплаканих Либијаца који преко Си-ен-ена моле Империју да „учини нешто”.

Значајан део данашњег ратовања је информативан по природи. Империја је експерт на пољу контроле перцепције (То, додуше, има своје границе, што су на својој кожи искусили бројни империјални војници, али лекција ето никако да се прими). Невоља је у томе што су и други надошли на ту чињеницу. Док је новинар-слободњак на служби у БиХ деведесетих могао да измисли седамнаест разних врста агресије и геноцида пре доручка а да га нико не пита за потврду, тај задатак је данас много тежи.

На пример, новинари РТ у Либији који су покушали да потврде наводе Си-ен-ена и Ал-џазире о бомбадовању и пуцњави у Триполију нису за то нашли никакве доказе. Онда се поставља питање колико је онога што из Либије стиже као „вести" у ствари тачно, а колико је производ Херстоидних инструкција да се произведу слике, како би Империја могла да произведе рат?

Јуче сам био гост у вечерњим вестима РТ, где смо разговарали баш на ту тему. Не треба бити стручњак да се стекне утисак да је све што се говори и ради по питању Либије ових дана већ речено и урађено неком другом приликом, неким другим људима. Све скупа звучи, изгледа и мирише као сценарио. Вероватно зато што јесте.

Ако се у Либији и води грађански рат, по чему је то проблем САД или ЕУ? Египат или Тунис разумем, пошто су тамошњи доживотни председници били на платном списку што Вашингтона што Брисела. Али, ко ће да столује у Триполију тиче се ЕУ само у смислу броја имигрантских чамаца који сваке године крећу пут Италије - а Америке никако. Или то можда било која земља аутоматски постаје легитимна „зона америчког интереса” самом чињеницом да поседује нафту? И врапцима на грани је јасно да је наводна доктрина „одговорности за заштиту” у ствари брежњевљевска „дозвола за мешање”.

Још један доказ да живимо у паралелном свету је чињеница да се ја и Ерик Марголис у нечему слажемо. Марголис је ономад био један од најгласнијих навијача за пуштање крви Србима и мало му је било све што би Империја радила на Балкану. Али када су се на нишану Империје нашли муслимани, преко ноћи је постао најгорљивији противник рата и интервенције. Било како било, у праву је да не треба интервенисати у Либији.

Американци не разумеју рат. За њих је то апстрактан појам, нешто што се дешава у далеком иностранству, где можда погине неко од омладине из комшилука, али углавном ничим не утиче на њихове свакодневне животе. Правог рата на америчком тлу није било од 1865. За Американце је сваки рат отприлике исти: харпије у Стејт департменту закреште како нема сврхе да постоји војска ако се не користи, генерали у пентагонском бункеру помере жетоне на мапи, деца која су отишла у војску јер у Мекдоналдсу није било посла притисну дугме као што су их научили, и странци гину. Компликације настану када ти странци пруже отпор, и та деца остану без живота, руку, ногу или памети. Генерале, харпије и већину становника Америке за то углавном није брига.

Политичка класа Империје већ дуго живи у паралелном свету до те мере контролисане перцепције да су изгледа поверовали како је њихов пажљиво осмишљени фиктивни свет у ствари реалност. У њиховим главама, најбољи начин да се подигне морал у земљи, оживи посрнула привреда, и побољша углед Империје и рејтинг странке на власти је један добар, кратки, победоносни рат. Када би погледали мало истинску историју, видели би да то никоме, никада није пошло за руком. Али неће да гледају. Мисле да не треба, да су они другачији, да правила и наравоученија прошлости за њих не важе.

Зато се и спремају да поново крену на обале Триполија, несвесни у свом паралелном свету да се Империја у оном стварном урушава толиком брзином да јој до потпуне пропасти треба можда само још један погрешан корак. А то би врло лако могао да буде баш рат у Либији.

Фантомска опасност

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.

Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.

Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.

Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?

Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?

Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.

Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):

Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.

Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).

Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.

Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.

Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.

Пред крајем историје

Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.

Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.

Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.

Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?

Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.

Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.

Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.

Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.

Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.

Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.

Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.

Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.

Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.

Либерално-демократска мултикултикратија

(Прилажем мој превод коментара пренесеног на неколико америчких блогова, чији се аутор, „Алберт”, представља као амерички дипломата. Колико је веродостојан, просудите по садржају.)

Као неко ко живи у Европи и ради за Стејт департмент, осећам да ми је дужност да прокоментаришем оно што је овде речено поводом наших иницијатива апропо мањинског становништва у Европи и другде. Дабоме, не користим своје право име и ово су моји лични погледи а не званични став Владе САД (ВСАД), коју би запрепастило што уопште читам ове сајтове, а камоли што на њима коментаришем.

Унапред се извињавам на дужини коментара, али имајући у виду фасцинацију Нове деснице Викиликсом и вестима које су из тога проистекле, сматрам да су моја запажања меродавна и да ће бити од интереса осталим „паганима”.

Ако проведете имало времена у Стејт департменту, биће вам апсолутно јасно да је битка за идеје, власт и дефинисање перспективе САД готова, и да су победник у њој глобалистички, мултикултурни, либерални капитализам. То ће рећи, ВСАД је тренутно фанатично посвећена погледу на свет који се најбоље може описати као мешавина глобалистичко-имиграционог става уредника Волстрит Журнала и идеологије која покреће Канцеларију за мултикултурализам већег либералног универзитета.

Менциус Молдбаг [блогер] - чији је отац дипломата, и који је једном рекао Ларију Остеру да треба слушати када вам и амерички дипломата његов син кажу да је ВСАД у потпуности предана револуционарном либерализму и да нема изгледа да се успешно реформише - је потпуно у праву кад каже да се ова перспектива скаменила у идеологију и до те мере ушла у свест обичног народа шта то значи бити Американац, да је не може променити ништа осим кризе високог интензитета или потпуног колапса. Промену сигурно неће донети избор овог или оног републиканца.

Приметили сте можда да се политика председника Обаме не разликује битно од Бушове, а и једна и друга личе на Клинтонову, која се опет није претерано разликовала од Реганове, осим реторички. Зашто је то тако требала би цела књига да се објасни, али укратко, Менцијус је у праву да је либерално-капиталистичка демократија што универзалистичка идеологија, што једна врста религије, чији су дубоки корени у протестантској и квекерској традицији. Ово чега смо сведоци је само развој тих тенденција до логичног закључка.

Ово сам све рекао како бих успоставио контекст. Остајем у служби јер још постоји шанса да се макар нешто промени (можда лажем себе, али све мислим да је међу совјетским дипломатама било бар неколико који су сматрали да им је дужност да остану и учине шта год могу за руски народ, знајући да оданости СССР застарелој и нефукционалног идеологији једнога дана ипак мора доћи крај), један од претходник коментатора је апсолутно у праву: конзервативци не разумеју суштинску природу ВСАД. Као што је овде и на Алт-десници показано, чак ни јасно мислећи припадници Нове деснице нису схватили да је ВСАД сада непријатељ.

Јер, хајде да се не лажемо, то је спознаја која тешко пада једном Американцу. Европљанима је то много лакше; имали су кроз историју режиме које су морали да збацују. Али у дугој историји америчке републике, не мислим да је икада постојало време када је власт САД била идеолошки одлучна да потпуно уништи амерички народ и његову историју, идентитет и идеале. Један делимични изузетак је грађански рат [мисли се на сукоб 1861-65], чије смо наравоученије предуго игнорисали.

Елем, сада да коначно пређемо на ствар. У вези са оним што је речено у тексту„Америчко проповедање разноликости” [видети овде], тужна ми је дужност да вас обавестим како ВСАД ово ради не само у Француској већ и широм ЕУ и другде. ВСАД дефинише демократију и види као њену будућност искључиво масовну демократију засновану на мулти-етничком становништву, тј. на тренутном моделу глобалистичког либералног капитализма у САД. Из те перспективе, историјске нације се посматрају само као административне јединице са донекле различитим историјским пореклом. Турчин који живи у Немачкој је према томе Немац. Муслиман у Француској је Француз. Свако ко каже другачије је злотвор и неће бити толерисан. Покушај било које еврпопске владе да различито третира своје држављане на основу етничке припадности ВСАД посматра као аналогију негације грађанских права америчким Црнцима и реагује хистерично. Било која политичка странка која се противи овом концепту долази под „надзор” и САД онда улажу велики политички и дипломатски капитал да је дискредитују.

Надаље, САД су у потпуности посвећене идеји да су САД и Европа и муслимански, а не само хришћански, јеврејски или какви год већ ентитети. На основу тога су САД подржале Албанију и створиле нову муслиманску државу Косово. Косовом и Албанијом управљају злочинци и убице, али у нашој идеолошкој острашћености ми то не видимо. Штавише, то наводимо као оправдање за још америчког уплитања, још програма „добре управе”, и још лекција Европљанима да не чине све што могу да би интегрисали ове земље у европску породицу.

Ево једног илустративног примера. Као што је сад већ познато, ВСАД се ставила у потпуности на страну демонстраната у Египту и позвала Мубарака на оставку. Као разлог за то ударамо на сва звона право народа Египта на слободу говора и окупљања.

Међутим, када се група Срба на северу Косова мирно окупила да протестује против косовских власти, на шта је неко - вероватно муслиман - на демонстранте бацио ручну бомбу и једног убио, представник ВСАД на терену је јавио да су за ту смрт и уопште тужну ситуацију у ствари одговорни Срби, јер је требало да знају да ће отворене демонстрације да испровоцирају муслиманско насиље.

Толико о слободи говора и окупљања!

Овакве ствари гледам свакодневно. И једино што из њих могу да закључим је да је ВСАД постала фанатично идеолошка, и да ће сваку чињеницу да искасапи и унакази како би се уклопила у њен идеолошки поглед на свет. То што ова потпуно полудела структура и даље има огромну моћ значи да се лоше пише како свету тако и америчком народу.

Друго, што се тиче овог извештаја о муслиманима у Европи (овде), у њему се наводи као закључак нешто чега сам ја свестан већ одавно: амерички конзервативци који причају приче о смрти Европе и неминовности Еурабије (Eurabia) дебело се варају, јер сматрају да Европљани неће пре или касније рећи ВСАД да се гони у мајчину. (Изузетак је Британија, која је смртно болесна и требало би да служи као пример свим англо земљама, али то свеједно није случај. Готово је немогуће у потпуности описати ружноћу и распад ове нације која је некада владала светом, чијом престоницом данас буквално шетају хорде варвара, улицама какве никада нису били у стању сами да изграде.)

Обратите пажњу да статистике, такве какве су, свеједно не показују довољно велико мањинско присуство било где осим можда у Француској. А чак и тамо су смешно мале у поређењу са црначком или Латино популацијом у САД, посебно у мојој родној Калифорнији. Европа напросто нема мањински проблем какав имају САД, и могла би се једноставно решити реметилачког становништва чак и сада, у овој поодмаклој фази. Док Стејт департмент одражава властиту идеологију и препун је Азијата, Латиноса, Арапа, Индијаца, Мексиканаца, Црнаца и каквих год већ све не мањина (а по глобалистичком, мулти-култи резону сви су они 100% Американци), такве разноликости нема у државној служби било које земље у Европи.

Имајте у виду и да цитирана студија обухвата Балкан, где су многобројни муслимани остали као наслеђе турске владавине.

У овоме се потпуно слажем са Фјордманом [норвешки блогер]: ВСАД је непријатељ не само свог народа, већ и Европе. Иако су европске елите исто онолико идеолошки компромитоване као и америчка , чињеница на терену је да већина обичног народа у Европи НЕ ВЕРУЈЕ у ту идеологију. Међу обичним народом овде, чак и на левици, много је мање толеранције за „разноликост” него међу обичним Американцима. Зато брже и реагују.

Француска је посебан случај зато што је њена службена идеологија универзалистичка, бап као и амерички либерализам. Али Французи свеједно и даље знају ко је Француз а ко само носи француски пасош, и нису познати по тихој покорности када стварно дође време одлуке.

Са свим овим у виду, шта да се ради?

Три ствари, мислим.

Прво, на домаћем плану, Нова десница мора да убеди Американце да ВСАД више не представља ни њих ни њихове интересе, да је колос који је измакао контроли, који не може да се реформише већ му треба брза и коренита промена. Време је да се престане са околишањем и да се америчком народу јасно каже где се налазимо и куда идемо. Велика Британија нам чини последњу услугу тиме што илуструје нашу блиску будућност већ данас. Треба да укажемо на њен пример и да учимо на њему. Само народни покрет који овом питању приђе паметно, мудро и разборито, али и храбро и без страха да јасно и гласно каже истину, има неке шансе. Можда не велике. Али дужност је дужност, и не видим како је можемо избећи.

Друго, што се тиче Европе, Нова десница мора да убеди традиционалисте, националисте и народе Европе да ће имати подршку америчког народа - мада не и власти - ако кажу ВСАД да се гони у мајчину, повуче трупе и не меша се више у европске послове, и да ће Европа остати континент националних држава. Тиме би се такође створио процеп између америчког народа и ВСАД.

Треће, паралелно са овим што сам већ навео, морамо да схватимо да имамо посла са монструмом огромне моћи и утицаја, који већ деценијама држи цели свет за гушу, и који је многе генерације Американаца научио да искрено верују да је све што ВСАД ради светлост и нада, а да је свако ко јој се супротстави први корак ка Аушвицу.

Имајући то на уму, врло је вероватно да нећемо успети. Зато морамо да планирамо шта нам је чинити када тај неуспех постане очит. Нека врста повлачења у алтернативу је неопходна ако хоћемо да сачувамо нашу културу и наслеђе. Том „Плану Б” се тренутно посвећује премало озбиљне пажње.

Мада су наше елите тренутно опијене тријумфом, њихова идеологија је неодржива. Мада се чини да су јаки и моћни, у стварности се не разликују много од геријатрије КПСС која је махала са Лењиновог маузолеја.

Нема нас много, али није било много ни оних што су потајно игали представе у Прагу, деценијама пред пад звоздене завесе, ругајући се глупости владајуће идеологије.

Ово је наш задатак: да прихватимо да смо дисиденти. Да прихватимо да нам је отпор дужност. Да тај отпор изразимо кроз уметност, и да придобијемо умне и веште људе свом циљу. Да успоставимо контакте са симпатизерима широм света. Да полако ширимо свој утицај и да никада не престанемо да исмевамо власт.

И када се сруши, као што верујем да хоће, ми ћемо то посматрати са осмехом.

Дејвис куп

Доводили су своје специјалце, да их бране од „дивљих” Срба. Вређали су домаћина, Николу Пилића, као „симбол” који је „прегазило време”. Мислили су да је све готово после преокрета у дубловима у суботу. А данас Французи, заслужено, иду кући без титуле. Никола Пилић је добио пети Дејвис куп, а Србија први.

Србија се с правом радује. Тенисери су хероји дана, опет, сасвим заслужено. Да Виктор Троицки не одигра више нити један меч у каријери, остаће запамћен по овом (што није сасвим фер према, рецимо, Ђоковићу, Типсаревићу и Зимоњићу, али и њима је гарантован незаборав).

Једино што ми је покварило ужитак је упорно враћање камера на бедну сподобу која се заогрнула шалом земље коју годинама систематски уништава, е да би мало тениске славе и победничког сунца огрејало и њега.

Џон Кенеди је једном мудро приметио да „Победа има хиљаду очева, а пораз је увек сироче”. Фудбалери, кошаркаши, ватерполисти, тенисери, увек су „наши” кад побеђују, а „они тамо” кад изгубе. Власт, која је најмање одговорна за успехе спортиста (а итекако крива за неуспехе, и не само спортиста) никад не прича о поразима, а увек се кити победама.

Невладници неће лако прећи преко чињенице да је данас њихов пројект распамећивања Срба понижавањем знатно уназађен. Очекујте зато још колико сутра неку нову државну, хелсиншку или невладничку (инако то све дође исто) пасјарију. И тражите на „Викиликсу” Ботину депешу извињења Саркозију што су се зли, дивљи Срби усудили да победе Французе и тако још једном покажу свој антиевропски, назадни, клерофашистичко-геноцидно-агресорски карактер...