Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.
Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - а да уопште није био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.
Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.
Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.
Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.
Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.
Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.
Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.
Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.
На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.
Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.
Приказивање постова са ознаком Jugoslavija. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Jugoslavija. Прикажи све постове
четвртак, 30. јун 2011.
четвртак, 5. мај 2011.
Дечак са Сутле
4. маја 1980, умрла је Југославија.
Технички говорећи, умро је „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито, у 88. години живота. Држава коју је створио умрла је с њим, мада многима то тада није било јасно. Тито је био Југославија, апотеоза оног култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обележила 20. век крвљу и огњем.
Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су после тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио наследника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.
Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“. Републичке бирократе које су годинама уживале власт и привилегије (а посебно од од 1974, када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију), плашиле су се Милошевића и као централисте и као Србина. Тек су сахранили једног Тита; нису хтели новог. Нису они тада постали националисти, као одговор на Милошевића - како данас тврде зли језици - већ су само своје властољубље заогрнули лажним родољубљем.
Деценија рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи је некад поносну Југославију свела на шачицу осиромашених, полуцивилизованих држава-наследница којима у различитој мери влада Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа. Све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамерном диктатуром“, чију је оштрицу отупео зуб времена.
Људи се сад сећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“. Проблем је што не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за време Друга Тита. Можда зато што су то свугде била боља времена?
Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо васкрсавање Југославије, уништене 1941. Али у том чину стварања садржана је и клица њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности и митологију „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. По совјетском моделу државе и нације, поделили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Уместо заједничког југословенског идентитета, неговали су етнички атомизам. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине додали су нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане, док је Србија подељена „аутономним покрајинама“ Војводином и Косовом. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у некакве „Косоваре“ током деведесетих је само природна последица Титове етничке политике.
Иронијом судбине, пре 2. свјетског рата КПЈ је заговарала уништење Југославије баш поделом по националним шавовима и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем комунисти су подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941. је дошла као поручена: (тадашњи) савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма два месеца касније, Тито и другови су променили плочу. После су се побринули да нико о томе не проговори: историја је почела 4. јула 1941, а све пре тога је био „мрак угњетавања“.
После рата, кад је цела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је и направио Југославију, али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену поделу. Земљу је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је реч била закон. То што је држао завађене народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, али је и проблематично. Прво, зато што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар да верујемо да неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?
Шта ако јесте? Можда је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је, попут Мадам Помпадур, размишљао: После мене, потоп!
Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сећају Тита и његове оставштине, случајно или намерно несвесни да је највећег сина Кумровца, дечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да је води.
Јер комунисти не верују у рај.
Технички говорећи, умро је „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито, у 88. години живота. Држава коју је створио умрла је с њим, мада многима то тада није било јасно. Тито је био Југославија, апотеоза оног култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обележила 20. век крвљу и огњем.
Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су после тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио наследника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.
Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“. Републичке бирократе које су годинама уживале власт и привилегије (а посебно од од 1974, када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију), плашиле су се Милошевића и као централисте и као Србина. Тек су сахранили једног Тита; нису хтели новог. Нису они тада постали националисти, као одговор на Милошевића - како данас тврде зли језици - већ су само своје властољубље заогрнули лажним родољубљем.
Деценија рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи је некад поносну Југославију свела на шачицу осиромашених, полуцивилизованих држава-наследница којима у различитој мери влада Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа. Све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамерном диктатуром“, чију је оштрицу отупео зуб времена.
Људи се сад сећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“. Проблем је што не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за време Друга Тита. Можда зато што су то свугде била боља времена?
Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо васкрсавање Југославије, уништене 1941. Али у том чину стварања садржана је и клица њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности и митологију „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. По совјетском моделу државе и нације, поделили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Уместо заједничког југословенског идентитета, неговали су етнички атомизам. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине додали су нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане, док је Србија подељена „аутономним покрајинама“ Војводином и Косовом. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у некакве „Косоваре“ током деведесетих је само природна последица Титове етничке политике.
Иронијом судбине, пре 2. свјетског рата КПЈ је заговарала уништење Југославије баш поделом по националним шавовима и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем комунисти су подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941. је дошла као поручена: (тадашњи) савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма два месеца касније, Тито и другови су променили плочу. После су се побринули да нико о томе не проговори: историја је почела 4. јула 1941, а све пре тога је био „мрак угњетавања“.
После рата, кад је цела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је и направио Југославију, али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену поделу. Земљу је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је реч била закон. То што је држао завађене народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, али је и проблематично. Прво, зато што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар да верујемо да неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?
Шта ако јесте? Можда је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је, попут Мадам Помпадур, размишљао: После мене, потоп!
Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сећају Тита и његове оставштине, случајно или намерно несвесни да је највећег сина Кумровца, дечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да је води.
Јер комунисти не верују у рај.
четвртак, 7. април 2011.
Рајх се „само бранио”...
Ово је веродостојан превод енглеског превода Хитлеровог наређења дана од 6. априла 1941, које је преко радија прочитао министар пропаганде Рајха Јозеф Гебелс. Текст се налази у Хитлеровом историјском музеју.
По свом обичају, Хитлер за све криви велику заверу Черчила и Британије да осујете немачки Рајх у својим „праведним циљевима” успостављања новог поретка у Европи и обезбеђивања „животног простора” (Lebensraum) за Немце. Хитлер све време тврди да су сви походи његове војске легитимна самоодбрана, од Пољске (!) преко Француске (!!) а сад ево и Балкана, где се зли Енглези спремају за нови Солунски фронт а зли српски атентатори су криви што Југославија одбацује његово вечно пријатељство и мобилише војску, која ваљда треба да нападне мирољубиви Рајх... Просудите сами:
(Превод и напомене: Сиви Соко, 6. април 2011.)
По свом обичају, Хитлер за све криви велику заверу Черчила и Британије да осујете немачки Рајх у својим „праведним циљевима” успостављања новог поретка у Европи и обезбеђивања „животног простора” (Lebensraum) за Немце. Хитлер све време тврди да су сви походи његове војске легитимна самоодбрана, од Пољске (!) преко Француске (!!) а сад ево и Балкана, где се зли Енглези спремају за нови Солунски фронт а зли српски атентатори су криви што Југославија одбацује његово вечно пријатељство и мобилише војску, која ваљда треба да нападне мирољубиви Рајх... Просудите сами:
Војници Југоисточног Фронта:
Од раног јутра немачки народ у рату је са превратничком владом у Београду. Оставићемо оружје тек када ова банда разбојника буде коначно и одлучно елиминисана а последњи Британац оде са овог дела европског континента. Ови залуђени народи могу за своју ситуацију да захвале Британији, морају да захвале Енглезима, највећим хушкачима на рат свих времена.
Немачки народ улази у ову борбу задовољан у души да су његове вође учиниле све да дође до мирног решења.
Молимо се Богу да води наше војнике на правом путу и благослови их као што је и досад.
У складу са политиком да други воде њене битке, као што је било са Пољском, Британија је опет покушала да Немачку уплете у сукоб за који се надала да ће докрајчити немачки народ једном заувек, добити рат и по могућности уништити немачку Армију.
За само неколико недеља, пре дуго времена, немачки војници Источног фронта су помели Пољску, тај инструмент Британске политике. Деветог априла 1940. Британија је поново покушала да оствари свој циљ нападом на Норвешку, немачко северно крило. У незаборавној борби, немачки војници у Норвешкој елиминисали су Британце за неколико недеља.
Немачки војници су остварили оно што је целом свету изгледало немогуће. Само неколико недеља касније, Черчил је мислио да је настао прави тренутак за напад на немачку регију Рур (ово је ноторна лаж; никаквог напада на Немачку из Француске није било - прев.) преко британских савезника Француске и Белгије. Тако је отпочео победоносни поход наше војске на Западном фронту.
Већ је записано у историји како су немачке армије победиле легије капитализма и плутократије. Кампања на западу је окончана победоносно после 45 дана.
Тада је Черчил концентрисао снагу своје Империје против нашег савезника Италије, у Африци. Сада је опасност отклоњена и на афричком ратишту, сарадњом италијанских и немачких јединица.
Нови циљ британских хушкача рата сада се огледа у плановима скројеним још на почетку сукоба, и само одложеним дивовским победама немачке Армије. Успомена на искрцавање британских трупа у Солуну током првог Светског рата сада је у мрежу британских интрига уплело и малу Грчку.
Више путам сам упозоравао на покушаје британског искрцавања у Југоисточној Европи и рекао да то представља претњу за немачки Рајх. Нажалост, ово упозорење Југославија није испоштовала. Покушао сам надаље, увек стрпљиво, да убедим југословенске лидере да је за поновно успостављање трајног мира и реда унутар Југославије неопходна сарадња са немачким Рајхом.
После дугих напора коначно смо успели да обезбедимо сарадњу Југославије, њеним приступањем Тројном пакту, без да смо од народа Југославије тражили било шта осим да узме учешћа у изградњи новог поретка у Европи. (Шта се тачно под овим подразумева, СС-легије? - прев.)
У том тренутку су злочиначки узурпатори нове београдске власти на себе преузели овлаштења државе, зато што су плаћеници у служби Черчила и Британије. Као што је урадила Пољска, ова нова влада у Београду је одмах мобилисала старе и неспособне у свој састав. У тим околностима био сам присиљен да одмах опозовем немачку народну колонију на територији Југославије.
Делегати и официри немачке амбасаде, радници наших конзулата у Југославији, свакодневно су били изложени понижавајућим нападима. Баш као у Пољској, немачке школе су напали и порушили бандити. Југословени су отели и напали небројене Немце, а неке чак и убили. (Испаде да је Југославија напала Немачку! - прев.)
Надаље, Југославија већ недељама планира општу мобилизацију своје војске у великој тајности. Ово је, дакле, одговор на мој осмогодишњи напор да са југословенским народом обезбедим блиску сарадњу и пријатељство, задатак на којем сам предано радио.
Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и за време Светског рата, Срби су помислили да је дошао прави час за нови атентат на Немачку и њене савезнике. (Овде се први пут спомињу „Срби” а „атентат” је јасна алузија на 1914. - прев.)
Војници Југоистичног фронта: Куцнио је ваш час. Сада ћете да узмете у заштиту интересе немачког Рајха као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Успећете као они и на Југоисточном фронту.
У испуњавању ове своје дужности нећете бити ништа мање храбри од победоносних немачких дивизија које су се на истом балканском тлу бориле 1915. Будите човечни само онда када је непријатељ човечан према вама. На сваку бруталност непријатеља, одговорите на исти начин.
Борба на грчком тлу није против грчког народа, већ против архинепријатеља Енглеза, који поново покушавају да рат прошире на Балкан, као што су покушали пре годину дана у Норвешкој. Из тог разлога, борићемо се раме уз раме са нашим савезницима на Балкану док и последњи Британац не доживи свој Денкерк у Грчкој.
Ко год од Грка подржи ову британску пустоловину, пашће у исти час када и Британци.
Када се немачки војник докаже да је способан да победи Британце на Балкану, у планинама и снегу, онда ће доказати да може да победи Британце у пустињској врелини Африке.
Међутим, наш циљ је само да извојујемо слободу за наш немачки народу и обезбедимо простор за живот немачкој породици.
Сваки немачки војник поново у срцу носи мисли и молитве, сам живот свих Немаца.
(Превод и напомене: Сиви Соко, 6. април 2011.)
среда, 6. април 2011.
Подаништво није судбина
У зору шестог априла, пре тачно 70 година, почео је напад нацистичке Немачке и њених савезника у „новом европском поретку” на краљевину Југославију. Сам рат је трајао кратко, свега 12 дана. До краја априла пала је и Грчка, нападнута истог дана (могло би се чак рећи да је југословенска операција била успутна). Теза да је балканска авантура судбоносно утицала на ток рата - одгађањем „Барбаросе” за 22. јун - занемарује улогу временских прилика, лоше логистике и совјетског отпора у немачком поразу.
Није, међутим, спорно да је априлски рат био трагедија са много далекосежнијим последицама од окупације. Сву окрутност немачких и других окупатора (Мађара, Бугара, Албанаца) далеко је надмашила крволочност „Независне државе Хрватске" (проглашене 10. априла). Слом Краљевине искористили су и комунисти - који су се окренули против Немаца тек кад је почела „Барбароса” - да отпочну реализацију пројекта зацртаног на конгресу 1928. Није чудо да су Енглези хтели да искористе Југославију и Грчку као клипове за Хитлерове точкове; то су покушали и са Норвежанима годину дана раније. Нити је чудо да су на крају издали краљевску владу и ЈВуО подршком Титу и партизанима; па и 1915. су били спремни да војску и народ који је прешао Албанију препусте смрти од глади и болести, док није интервенисао руски цар. Енглези су исто тако напустили Пољаке - који су им 1939. били повод за рат!
Титова Југославија, створена 1945, само је именом и обликом донекле личила на претходну. По унутрашњем уређењу много је подсећала на границе нацртане 1941, сада стављене у службу дрезденских циљева. Написана је нова историја, у којој су краљ и Срби били дежурни зликовци, 27. март је био дело храбрих комуниста (!), Дража Михаиловић је био гори од Анте Павелића (!!!) а једнаку улогу у „ослобођењу” су имали и Боро и Рамиз. И тако даље...
Чак је и „документарац” (видео) о бомбардовању Београда, који је кориштен као аутентично сведочење о немачкој агресији, био у ствари монтиран од архивске грађе заплењене од Немаца и снимака бомбардовања других европских градова. Ретки кадрови који приказују порушени Београд су из 1944, после савезничког бомбардовања! А стварни снимци последица 6. априла 1941. чекали су деценијама да дођу на светло дана...
Због таквих лажи и вишедеценијског испирања мозга у функцији тезе „Слаба Србија - јака Југославија”, данас смо у ситуацији да се о 27. марту говори као сулудом провоцирању Немаца који су, ето, хтели да пусте Југославију на миру. То не само да је мит, већ се коси са основном логиком. За то време жутократе дижу споменике убицама Срба а невладници некажњено понављају усташке измишљотине да су Срби први у Европи побили Јевреје (!!!).
Писао сам раније о опасности накнадне памети. Ко је у пролеће 1991. могао да зна да ће се распасти СССР а светом следећих десет и кусур година господарити америчка Империја? Нико - па ни сами Американци. Нити је у Дејтону 1995. било икаквих основа за помисао да ће 3 године касније Империја да се заузме за терористичку УЧК, а у пролеће 1999. управо над Београдом еманципује Луфтвафе. Да ли је ико у марту и априлу 1941. предвидео Јасеновац и Јадовно? Шумарице? Комунизам? Нико.
Више од многих народа на кугли земаљској ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.
И 1941. су се неки приклонили јачем, као што то данас раде невладници и жутократе. Како онда ови што бране то приклањање могу да критикују садашњи ненародни режим, и по којој основи? Зар је битан идеолошки предзнак, ако су последице исте?
Они који данас говоре о потреби „признавања реалности” су и богати и сити. А народу који су осиромашили и довели до глади усуђују се да причају како се патриотизам не једе и не сипа у трактор. Или су глупи па не знају, или су зли па неће да знају (одлучите сами, али заиста је свеједно) да се од хране преживљава, али се без достојанства не живи. Ко не зна разлику, заслужује подаништво као судбину. А слободу ће да избори ко зна.
Није, међутим, спорно да је априлски рат био трагедија са много далекосежнијим последицама од окупације. Сву окрутност немачких и других окупатора (Мађара, Бугара, Албанаца) далеко је надмашила крволочност „Независне државе Хрватске" (проглашене 10. априла). Слом Краљевине искористили су и комунисти - који су се окренули против Немаца тек кад је почела „Барбароса” - да отпочну реализацију пројекта зацртаног на конгресу 1928. Није чудо да су Енглези хтели да искористе Југославију и Грчку као клипове за Хитлерове точкове; то су покушали и са Норвежанима годину дана раније. Нити је чудо да су на крају издали краљевску владу и ЈВуО подршком Титу и партизанима; па и 1915. су били спремни да војску и народ који је прешао Албанију препусте смрти од глади и болести, док није интервенисао руски цар. Енглези су исто тако напустили Пољаке - који су им 1939. били повод за рат!
Титова Југославија, створена 1945, само је именом и обликом донекле личила на претходну. По унутрашњем уређењу много је подсећала на границе нацртане 1941, сада стављене у службу дрезденских циљева. Написана је нова историја, у којој су краљ и Срби били дежурни зликовци, 27. март је био дело храбрих комуниста (!), Дража Михаиловић је био гори од Анте Павелића (!!!) а једнаку улогу у „ослобођењу” су имали и Боро и Рамиз. И тако даље...
Чак је и „документарац” (видео) о бомбардовању Београда, који је кориштен као аутентично сведочење о немачкој агресији, био у ствари монтиран од архивске грађе заплењене од Немаца и снимака бомбардовања других европских градова. Ретки кадрови који приказују порушени Београд су из 1944, после савезничког бомбардовања! А стварни снимци последица 6. априла 1941. чекали су деценијама да дођу на светло дана...
Због таквих лажи и вишедеценијског испирања мозга у функцији тезе „Слаба Србија - јака Југославија”, данас смо у ситуацији да се о 27. марту говори као сулудом провоцирању Немаца који су, ето, хтели да пусте Југославију на миру. То не само да је мит, већ се коси са основном логиком. За то време жутократе дижу споменике убицама Срба а невладници некажњено понављају усташке измишљотине да су Срби први у Европи побили Јевреје (!!!).
Писао сам раније о опасности накнадне памети. Ко је у пролеће 1991. могао да зна да ће се распасти СССР а светом следећих десет и кусур година господарити америчка Империја? Нико - па ни сами Американци. Нити је у Дејтону 1995. било икаквих основа за помисао да ће 3 године касније Империја да се заузме за терористичку УЧК, а у пролеће 1999. управо над Београдом еманципује Луфтвафе. Да ли је ико у марту и априлу 1941. предвидео Јасеновац и Јадовно? Шумарице? Комунизам? Нико.
Више од многих народа на кугли земаљској ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.
И 1941. су се неки приклонили јачем, као што то данас раде невладници и жутократе. Како онда ови што бране то приклањање могу да критикују садашњи ненародни режим, и по којој основи? Зар је битан идеолошки предзнак, ако су последице исте?
Они који данас говоре о потреби „признавања реалности” су и богати и сити. А народу који су осиромашили и довели до глади усуђују се да причају како се патриотизам не једе и не сипа у трактор. Или су глупи па не знају, или су зли па неће да знају (одлучите сами, али заиста је свеједно) да се од хране преживљава, али се без достојанства не живи. Ко не зна разлику, заслужује подаништво као судбину. А слободу ће да избори ко зна.
петак, 22. јануар 2010.
... и опет?
Из данашњег текста Зорана Грбића на НСПМ, који обавезно треба прочитати:
Грбић ово пише поводом отужне чињенице да Жути контратужбу против загребачке замене теза виде искључиво као монету за дипломатско поткусуривање, а нипошто као начин да се пред легитимним хашким судом (што МСП јесте) дође до истине и правде. Уместо тога, заклињу се на послушност нелегитимном хашком суду.
На тему улоге југословенства у српској трагедији сам већ писао.
Због Југословенства је 1918. заборављена улога Хрватске у Првом рату, а због „братства и јединства“ правило се да нацистичка Хрватска није постојала. Данас неко покушава да, у име европејства, поново заборави прошлост. Нико нема право да под тепих историје гурне сећање на Јасеновац, логоре из последњег рата и етничка чишћења у „Олуји“ и „Бљеску“. Рука онога ко потпише одустајање од доказивања тих догађаја могла би у будућности да буде посматрана као рука оних који су Србију, на најпогубнији начин, водили кроз заједнице југословенских народа. На лажима се не гради будућност. У таквој будућности, прошлост се изнова понавља.
Грбић ово пише поводом отужне чињенице да Жути контратужбу против загребачке замене теза виде искључиво као монету за дипломатско поткусуривање, а нипошто као начин да се пред легитимним хашким судом (што МСП јесте) дође до истине и правде. Уместо тога, заклињу се на послушност нелегитимном хашком суду.
На тему улоге југословенства у српској трагедији сам већ писао.
петак, 21. август 2009.
Истеривање духова
Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.
Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.
Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:
Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).
Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.
Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).
Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"
Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.
Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).
Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.
Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?
И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.
Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.
Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.
Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.
Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.
Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.
Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.
Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.
Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.
Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.
Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.
Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:
”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”
Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).
Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.
Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).
Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"
Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.
Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).
Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.
Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?
И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.
Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.
Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.
Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.
Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.
Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.
Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.
Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.
Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.
Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.
понедељак, 27. јул 2009.
Комунисти, Југославија и национално питање
Знам да ризикујем да постанем досадан са причом о комунизму као корену великог дела савремених проблема не само Срба, већ и осталих народа на простору некадашње Југославије, али мислим да је апсолутно неопходно да појмимо друштвени, политички и интелектуални оквир у који смо систематски сатерани почевши од четрдесетих година ХХ века. И данас, у свим аспектима живота - од породице и рада до организације друштва и државе - још увек се крећемо у границама које је наметнуо самоуправни социјализам, иако је он званично укинут 1990. Само су старе флоскуле о социјализму, револуцији, радничкој класи и томе слично замењене другим - о демократији, људским правима, транзицији, итд.
Дискусија о томе да ли је Титов и Кардељев социјализам бољи систем од овога што имамо данас је зато бесмислена, јер је ово данашње само још малигнија мутација ондашњег система и нема везе ни са капитализмом ни са слободним тржиштем, ма колико год се разни „експерти“ трудили да тим терминима сакрију своју безочну пљачку.
Као што сам већ раније објаснио („Укините Војводину!“ април 2009):
(почетак цитата)
Косово и Метохија су, после 1945, као уосталом и читава Југославија, зависили од самовлашћа комунистичког вођства које је манипулацију националним супротностима вешто користило да учврсти и одржи своју власт. Национална политика југословенских комуниста била је идеолошка и национална негација устројства Краљевине Југославије коју су Срби осећали као своју и за које је она била наследница политичких традиција и демократских установа Краљевине Србије. Док је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) била израз српског схватања југословенства, комунистичка Југославија била је успостављена на начелима хрватског, федералистичког схватања југословенског заједништва.
Због тога су, у комунистичкој федерацији, Срби, као народ са најјачим демократским традицијама, због привржености монархијском државном уређењу били доживљавани као највећи идеолошки изазов по владавину југословенских комуниста. У различитим друштвеним слојевима - од политичке елите до ситног сељаштва, од грађанског слоја до средњих и малих земљопоседника - комунизам је био разумеван као идеологија страна аутентичним српским традицијама: до Другог светског рата на комунизам се гледало с потцењивањем, као на помодну идеологију привлачну за малобројну „заблуделу омладину“, да би, током грађанског рата - са снажењем покрета иза којег је стајао режим комунистичке Москве - добио значај највеће опасности по државну самосталност и националну слободу.
Срби су, по историјском искуству, били народ снажних државотворних традиција: своју државу стварали су у сталном отимању са Турцима - у венцу великих устанака и ратова. Као нароз изразите националне самосвести, Срби су, после југословенског уједињења (1918), а нарочито после успостављања идеологије „народног јединства“ (1929), своја национална осећања поистоветили са оданошћу држави која је - произашла из серије ратова Србије и Црне Горе за ослобођење и уједињење - била по саставу мултиетничка („вишеплеменска“), а по званичној идеологији само југословенска. Почетак федерализације Краљевине Југославије, стварањем Бановине Хрватске (1939) поново је отворио српско питање као нерешено национално питање.
Своје присталице међу Србима КПЈ је регрутовала претежно у нижим друштвеним слојевима, лишеним демократске културе и слабо утемељене у српске државне и политичке традиције. Заведени заглушујућом пропагандом о совјетском комунизму као егалитарним одговору на нагомилане социјалне проблеме, чије остварење јамчи Русија - традиционална заштитница Српства у раздобљу османске и хабзбуршке доминације - комунисти су створили кадар фанатичних присталица: у име пролетерског интернационализма, који је схватан превасходно као подршка руском (а у ствари совјетском) концепту друштва, они су прихватили политику свога вођства које је одбацивало српске интересе и слепо извршавало наредбе комунистичког вође који је сматран Стаљиновим изабраником, задуженим да спроведе социјални и политички преображај Југославије.
По народности Хрват, политички стасао у политичком миљеу Двојне монархије - у раздобљу натопљеном хабзбуршким стрепњама „од великосрпске опасности“ - Броз је идеолошко васпитање заокружио прихватањем лењинског учења да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа. Читаву концепцију решавања националног питања Броз је изводио из ова два, само наизглед удаљена, начела. (...)
Уређење комунистичке Југославије, стога, није могуће разумети без познавања националне политике КПЈ... За југословенске комунисте Краљевина је била „тамница народа“ у којој српска политичка елита систематски угњетава остале народе и мањине. Став о „великосрпској хегемонији“ и о „великосрпској буржоазији“ као њеном носиоцу, много је дуговао тезама аустроугарске политичке елите која је „великосрпску опасност“ сматрала главном препреком успостављању своје доминације на Балкану. У име међународног пролетаријата, КПЈ је непрестано упућивала подршку „одбрани своје обесправљене браће у крвавој војно-фашистичкој Југославији“ и подстицала отпор хрватске опозиције „због поновне гнусне издаје интереса хрватског народа“.
На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је политичка платформа о апсолутној неопходности разбијања заједничке југословенске државе.
(Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, друго допуњено издање. Чигоја, Београд, 2007)
Дискусија о томе да ли је Титов и Кардељев социјализам бољи систем од овога што имамо данас је зато бесмислена, јер је ово данашње само још малигнија мутација ондашњег система и нема везе ни са капитализмом ни са слободним тржиштем, ма колико год се разни „експерти“ трудили да тим терминима сакрију своју безочну пљачку.
Као што сам већ раније објаснио („Укините Војводину!“ април 2009):
„Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије“.Да би било савршено јасно на шта се ово односи, цитираћу одломке из књиге историчара Душана Т. Батаковића, Косово и Метохија: Историја и идеологија, а који се тичу приступа КПЈ националном питању и Југославији. Нагласио сам делове текста од посебног значаја. Прочитајте, па одлучите сами.
(почетак цитата)
Косово и Метохија су, после 1945, као уосталом и читава Југославија, зависили од самовлашћа комунистичког вођства које је манипулацију националним супротностима вешто користило да учврсти и одржи своју власт. Национална политика југословенских комуниста била је идеолошка и национална негација устројства Краљевине Југославије коју су Срби осећали као своју и за које је она била наследница политичких традиција и демократских установа Краљевине Србије. Док је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) била израз српског схватања југословенства, комунистичка Југославија била је успостављена на начелима хрватског, федералистичког схватања југословенског заједништва.
Због тога су, у комунистичкој федерацији, Срби, као народ са најјачим демократским традицијама, због привржености монархијском државном уређењу били доживљавани као највећи идеолошки изазов по владавину југословенских комуниста. У различитим друштвеним слојевима - од политичке елите до ситног сељаштва, од грађанског слоја до средњих и малих земљопоседника - комунизам је био разумеван као идеологија страна аутентичним српским традицијама: до Другог светског рата на комунизам се гледало с потцењивањем, као на помодну идеологију привлачну за малобројну „заблуделу омладину“, да би, током грађанског рата - са снажењем покрета иза којег је стајао режим комунистичке Москве - добио значај највеће опасности по државну самосталност и националну слободу.
Срби су, по историјском искуству, били народ снажних државотворних традиција: своју државу стварали су у сталном отимању са Турцима - у венцу великих устанака и ратова. Као нароз изразите националне самосвести, Срби су, после југословенског уједињења (1918), а нарочито после успостављања идеологије „народног јединства“ (1929), своја национална осећања поистоветили са оданошћу држави која је - произашла из серије ратова Србије и Црне Горе за ослобођење и уједињење - била по саставу мултиетничка („вишеплеменска“), а по званичној идеологији само југословенска. Почетак федерализације Краљевине Југославије, стварањем Бановине Хрватске (1939) поново је отворио српско питање као нерешено национално питање.
( стр. 130-131)
Своје присталице међу Србима КПЈ је регрутовала претежно у нижим друштвеним слојевима, лишеним демократске културе и слабо утемељене у српске државне и политичке традиције. Заведени заглушујућом пропагандом о совјетском комунизму као егалитарним одговору на нагомилане социјалне проблеме, чије остварење јамчи Русија - традиционална заштитница Српства у раздобљу османске и хабзбуршке доминације - комунисти су створили кадар фанатичних присталица: у име пролетерског интернационализма, који је схватан превасходно као подршка руском (а у ствари совјетском) концепту друштва, они су прихватили политику свога вођства које је одбацивало српске интересе и слепо извршавало наредбе комунистичког вође који је сматран Стаљиновим изабраником, задуженим да спроведе социјални и политички преображај Југославије.
( стр. 131-132)
По народности Хрват, политички стасао у политичком миљеу Двојне монархије - у раздобљу натопљеном хабзбуршким стрепњама „од великосрпске опасности“ - Броз је идеолошко васпитање заокружио прихватањем лењинског учења да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа. Читаву концепцију решавања националног питања Броз је изводио из ова два, само наизглед удаљена, начела. (...)
Уређење комунистичке Југославије, стога, није могуће разумети без познавања националне политике КПЈ... За југословенске комунисте Краљевина је била „тамница народа“ у којој српска политичка елита систематски угњетава остале народе и мањине. Став о „великосрпској хегемонији“ и о „великосрпској буржоазији“ као њеном носиоцу, много је дуговао тезама аустроугарске политичке елите која је „великосрпску опасност“ сматрала главном препреком успостављању своје доминације на Балкану. У име међународног пролетаријата, КПЈ је непрестано упућивала подршку „одбрани своје обесправљене браће у крвавој војно-фашистичкој Југославији“ и подстицала отпор хрватске опозиције „због поновне гнусне издаје интереса хрватског народа“.
На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је политичка платформа о апсолутној неопходности разбијања заједничке југословенске државе.
(стр. 133-134)
(Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, друго допуњено издање. Чигоја, Београд, 2007)
петак, 27. март 2009.
Питање карактера
Дуго ме већ мори једно питање, на које никако да спознам одговор. Ту ми је некако, на ивици свести, али никако да га докучим. Све док нисам данас прочитао есеј Николе Танасића „О венцу“ на НСПМ, који кроз подсећање на Демостена прилази једном ретко спомињаном - али изузетно важном - аспекту свега што се десило на нашим просторима, не само у протекле две деценије већ и много, много раније.
За оне који не знају или су заборавили, Демостен је био атински државник који се оштро супротставио Филипу Македонском и његовом освајању Хеладе. Иако је атинско-тебанска армија до ногу потучена у бици код Херонеје (338. пре Христа), Демостен је одбацио критике Филипових присталица међу Атењанима да је отпор био бесмислен, глуп и сувишан. У свом чувеном говору - „О венцу“ - Демостен је објаснио да само зато што отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде; за Атину једноставно није било избора. Атењани као народ који је слободу вредновао изнад свега просто нису могли да поступе другачије.
Ако ту нешто подсећа на народ који је својевремено носио пароле „Боље гроб него роб“, то је онда сасвим намерно. Кад сам то схватио, онда је све некако ускочило на своје место.
Зашто чедонистима (невладницима, грађанистима, како год их звали - немају ни право име!) толико смета Косовски еп? Када се каже да „Срби славе поразе“, то је иста она врста неразумевања с којом су Персијанци гледали на античке Грке коју су зарад слободе одбијали да живе у богатом Ксекрсовом царству. Али они су веровали у „бољи живот“ као већу вредност, јер им је појам слободе просто био непознат, док ови што данас уздижу хедонизам као највећу вредност итекако знају за слободу, али је мрзе и презиру.
Оно што недостаје мом есеју од пре пар месеци о победама и поразима је недостатак разумевања суштине карактера српског народа. Јер, шта су Срби? Православни народ који је вековима робовао под Турцима? Недовољно - то су и Бугари, Грци и Румуни. Добро, од њих нас раздваја језик, али шта нас онда дели од Хрвата, „Бошњака“, или новокомпонованих Црногораца?
Сетите се сцене (видео) из Шотриног „Боја на Косову“ из 1989, снимљеном по драми Љубомира Симовића, где се Милош Обилић (Жарко Лаушевић) пред погубљење суочава са „Србином Хамзом“ (Бата Живојиновић):
Обилић: „Ја мојом крвљу уписујем границу, Хамза.“
Хамза: „Какву границу?“
Обилић: „Између мене и тебе!“
Није то, као што су многи погрешно мислили, граница између православља и ислама - чак ни између оних који су променили веру и оних који су је сачували - већ између оних који верују у један систем вредности, у коме је реч скупља од главе а част преча од победе, и оних који не верују.
Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју „реалност“ освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-Угарска је кренула у рат 1914. са паролом „Serbien muss sterben“ (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију“ и који је „доказао своју државотворну снагу“, а то Немачка „не сме никад допустити“. (из мемоара Хермана Нојбахера, његовог специјалног изасланика за Балкан).
Народ који верује у част и слободу, који није поданички по карактеру и тиме се издваја из окружења и опстаје упркос најгорем ропству (јер може физички бити покорен, али духом никад), он самим својим постојањем представља опасност за освајаче, империјалисте и диктаторе. Јер њихове се империје темеље на поруци безнађа: нема алтернативе, покорите се или нестаните. А Срби током целе своје историје не пристају да се покоре, и одбијају да нестану.
Ето те тајанствене коцкице без које цели мозаик савременог српског усуда нема смисла. Без те спознаје лако је причати причу о томе да је отпор „целом свету“ деведесетих била глупа, бесмислена, самоубилачка политика и да су ови што се предају и продају бољи.
Без ње, може се причати о глупости пуча од 27. марта 1941. Као, боље бисмо прошли да смо „клепили ушима“ и мирно прихватили немачку доминацију. Тај пуч можда јесу подстакли Енглези, али зар ико нормалан може да замисли Србију у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије? А свега пар година после агресије из 1999. се по Србији агитовало за приступ НАТО... ето вам разлике између наших предака и нас данас. Нисмо ми ништа „паметнији“ или „прагматичнији“ или бољи. Само смо остали без части, без образа, без душе, без слободе. Напустили смо оно што нас дефинише као народ.
Или можда нисмо? Мислим да већина Срба још увек подсвесно поседује то разумевање, тај „етнички код“, било да се зове „инат“, тврдоглавост или нешто треће. Зашто нас неправда боли? Зато што имамо осећај за правду, који извире из традиције слободе. Зато не можемо да прихватимо да „сила бога не моли“ ма колико нас тукли. Не можемо да кажемо да је црно бело, да је лимун поморанџа, да је Косово албанско. Неки могу - али они, по сопственом признању, себе више не сматрају Србима. Нису први, нити ће бити последњи.
Ова карактеристика Срба објашњава и зашто се Срби према својим жртвама рата односе другачије него остали народи. У савременом свету доминира култ „невине жртве“. Да ли је он настао у 2. светском рату, или раније, у нихилистичким рововима Фландрије, више није ни значајно. Али како и Танасић лепо објашњава, и вреди га цитирати in extenso:
Па зар није тако? Зар на свету данас не постоје легије професионалних ових или оних, који у име свог стварног или измишљеног страдања траже „права“ (односно привилегије)? Небројено пута сам од нашег света који живи на западу чуо вајкање да, ето, Јевреји направише државу и најмоћнији светски лоби и шта све не, играјући на карту Хитлеровог геноцида (на страну сад да ли је то баш сасвим тако или не), а Срби никако да спомену Јасеновац, највећи српски град под земљом. И ја сам се томе годинама чудио. Чудио ме је и приступ власти у Србији и РС, који су српске жртве у ратовима деведесетих представљали „да, али“ логиком „ево, и ми смо страдали“ и нису од хиљада закланих, унакажених, посечених Срба правили спектакл типа Поточара. Али сад ми је јасно.
Такво понашање није у српском карактеру.
За народ чији идентитет почива на слободи и отпору свима који хоће да је укину, цели концепт кукњаве неком другом „јао, убише нас!“ је понижавајући, малтене неприродан и стран. Није то недостатак поштовања према жртвама, већ управо супротно: кориштење српских жртава у политичке сврхе би било скрнављење тих страдалника. Ми од Јасеновца нисмо направили „индустрију“ зато што то као народ нисмо у стању. И то није лоша ствар.
Лоше је што је Јасеновац, и цела НДХ, избрисана из памћења српског народа како би се у њему лакше одомаћила идеја да су Срби у ствари били „угњетачи“ у краљевини Југославији, и да је зато морала да буде створена социјалистичка Југославија, са све републикама, покрајинама, новим народима, уставом из 1974, и тако даље.
Управо је прихватање ове идеолошке матрице ослабило Србе (што је и био циљ) и од народа који је ценио слободу направило робове и слуге којима је „бољи живот“ био најпречи. Али то је као да сте вуку ставили јарам, зобницу и упрегли га у плуг, и велите да је коњ. Третирате га као коња, он је присиљен да се понаша као коњ, можда чак и сам поверује да је коњ. Пре или касније ће његова права нарав да избије на површину, он ће да схвати да је вук, и појешће тог идиота који га је упрегао. А цело време док мисли да је коњ понашаће се потпуно ненормално, сукобљено, збуњено. Баш као што се ми понашамо данас, убивши се да покажемо нашим „доброчинитељима“ да смо, ето, коњи. Да Србија „никада више не сме доћи у ситуацију да њени грађани буду кажњавани и убијани“ и „наставиће да се руководи политиком решавања проблема искључиво дијалогом, мирним путем без употребе силе“ (како вели Врховни Кукач Борис Гмизави).
Највећа иронија владавине Слободана Милошевића је што се он понашао у складу са српским карактером, али је истовремено веровао у идеологију која је тај карактер затирала. Зато се можда стиче утисак да се Милошевић понашао шизофрено, све до одласка у Хаг (где ствари постају кристално јасне и њему). Али само погледајте, све што је радио, од „нико не сме да вас бије“ до антибирократске револуције, стварања СРЈ, Дејтона, борбе за Косово 1998-99, до сазивања ванредних председничких избора и изласка на мегдан ДОС-у (иза којег се знало да стоји Империја), све се уклапа.
Милошевић је правио уступке Западу, али је све време инсистирао на суверенитету и слободи Југославије. Холбрук је изабрао ваздухопловну базу поред Дејтона као место преговора јер је тиме мислио да застраши Србе; није му успело. Холбруков приказ дејтонских преговора у његовим мемоарима из 1998. открива да је он био србомрзац, али је поштовао Милошевића баш зато што је овај одбио да клекне и пољуби скут.
То објашњава и непријатељство САД према Србима. Земља у којој је некад живео један слободољубив народ, а који је постепено претворен у задовољне робове, у Србима је видела претњу својим империјалним амбицијама. Строб Талбот, један од твораца Клинтонове спољне политике, признао је да је агресија на СРЈ 1999. извршена зато што није смело да се дозволи постојање државе у Европи која је одбијала да се интегрише у поредак Вашингтона и Брисела, и да то све са косовским Шиптарима није имало неке претеране везе. Значи, стварно нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије.
Они који тврде да је Милошевић могао да се понаша другачије током деведесетих не схватају ни карактер Милошевића ни карактер Срба. Они мисле да би било „боље” да је прихваћен Рамбује, Тројни пакт, аустроугарски ултиматум, па чак можда и да се није излазило на Косово 1389, јер што да се „џабе“ гине пред Турцима кад може лепо да се живи под султаном? Оспоравање оваквих теза неком утилитаристичком логиком (колико би којем броју људи било добро) је бесмислено, јер избегава суштину. Сваки пут када су били суочени са избором између погибије у одбрани слободе и живота али у ропству, Срби су бирали ово прво. Не погибију, већ отпор. Не зато што је то било „паметно“, већ зато што је то било исправно. Попут Демостенових Атењана, за нас је другачији избор био малтене немогућ, односно могућ само теоретски.
И опет цитирам Танасића, који је савршено описао избор који је данас пред нама:
За оне који не знају или су заборавили, Демостен је био атински државник који се оштро супротставио Филипу Македонском и његовом освајању Хеладе. Иако је атинско-тебанска армија до ногу потучена у бици код Херонеје (338. пре Христа), Демостен је одбацио критике Филипових присталица међу Атењанима да је отпор био бесмислен, глуп и сувишан. У свом чувеном говору - „О венцу“ - Демостен је објаснио да само зато што отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде; за Атину једноставно није било избора. Атењани као народ који је слободу вредновао изнад свега просто нису могли да поступе другачије.
Ако ту нешто подсећа на народ који је својевремено носио пароле „Боље гроб него роб“, то је онда сасвим намерно. Кад сам то схватио, онда је све некако ускочило на своје место.
Зашто чедонистима (невладницима, грађанистима, како год их звали - немају ни право име!) толико смета Косовски еп? Када се каже да „Срби славе поразе“, то је иста она врста неразумевања с којом су Персијанци гледали на античке Грке коју су зарад слободе одбијали да живе у богатом Ксекрсовом царству. Али они су веровали у „бољи живот“ као већу вредност, јер им је појам слободе просто био непознат, док ови што данас уздижу хедонизам као највећу вредност итекако знају за слободу, али је мрзе и презиру.
Оно што недостаје мом есеју од пре пар месеци о победама и поразима је недостатак разумевања суштине карактера српског народа. Јер, шта су Срби? Православни народ који је вековима робовао под Турцима? Недовољно - то су и Бугари, Грци и Румуни. Добро, од њих нас раздваја језик, али шта нас онда дели од Хрвата, „Бошњака“, или новокомпонованих Црногораца?
Сетите се сцене (видео) из Шотриног „Боја на Косову“ из 1989, снимљеном по драми Љубомира Симовића, где се Милош Обилић (Жарко Лаушевић) пред погубљење суочава са „Србином Хамзом“ (Бата Живојиновић):
Обилић: „Ја мојом крвљу уписујем границу, Хамза.“
Хамза: „Какву границу?“
Обилић: „Између мене и тебе!“
Није то, као што су многи погрешно мислили, граница између православља и ислама - чак ни између оних који су променили веру и оних који су је сачували - већ између оних који верују у један систем вредности, у коме је реч скупља од главе а част преча од победе, и оних који не верују.
Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју „реалност“ освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-Угарска је кренула у рат 1914. са паролом „Serbien muss sterben“ (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију“ и који је „доказао своју државотворну снагу“, а то Немачка „не сме никад допустити“. (из мемоара Хермана Нојбахера, његовог специјалног изасланика за Балкан).
Народ који верује у част и слободу, који није поданички по карактеру и тиме се издваја из окружења и опстаје упркос најгорем ропству (јер може физички бити покорен, али духом никад), он самим својим постојањем представља опасност за освајаче, империјалисте и диктаторе. Јер њихове се империје темеље на поруци безнађа: нема алтернативе, покорите се или нестаните. А Срби током целе своје историје не пристају да се покоре, и одбијају да нестану.
Ето те тајанствене коцкице без које цели мозаик савременог српског усуда нема смисла. Без те спознаје лако је причати причу о томе да је отпор „целом свету“ деведесетих била глупа, бесмислена, самоубилачка политика и да су ови што се предају и продају бољи.
Без ње, може се причати о глупости пуча од 27. марта 1941. Као, боље бисмо прошли да смо „клепили ушима“ и мирно прихватили немачку доминацију. Тај пуч можда јесу подстакли Енглези, али зар ико нормалан може да замисли Србију у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије? А свега пар година после агресије из 1999. се по Србији агитовало за приступ НАТО... ето вам разлике између наших предака и нас данас. Нисмо ми ништа „паметнији“ или „прагматичнији“ или бољи. Само смо остали без части, без образа, без душе, без слободе. Напустили смо оно што нас дефинише као народ.
Или можда нисмо? Мислим да већина Срба још увек подсвесно поседује то разумевање, тај „етнички код“, било да се зове „инат“, тврдоглавост или нешто треће. Зашто нас неправда боли? Зато што имамо осећај за правду, који извире из традиције слободе. Зато не можемо да прихватимо да „сила бога не моли“ ма колико нас тукли. Не можемо да кажемо да је црно бело, да је лимун поморанџа, да је Косово албанско. Неки могу - али они, по сопственом признању, себе више не сматрају Србима. Нису први, нити ће бити последњи.
Ова карактеристика Срба објашњава и зашто се Срби према својим жртвама рата односе другачије него остали народи. У савременом свету доминира култ „невине жртве“. Да ли је он настао у 2. светском рату, или раније, у нихилистичким рововима Фландрије, више није ни значајно. Али како и Танасић лепо објашњава, и вреди га цитирати in extenso:
Појмовни колоплет и идеолошка уравниловка у Западној Европи после II светског рата довеле су до укидања појма хероја и апотеозе појма жртве. Бити „невином жртвом“ више вреди него бити „херојем борбе против окупатора“. Херој се више не жртвује ни за шта, он постаје обични убица, националиста, бољшевик или екстремиста, он је презрен и одбачен. Он је требало да баци оружје и покорно постане не херојском, већ невином жртвом – погрома, масакра или геноцида – и тек тада ће стећи своје право на људска права. За разлику од Демостенових Атињана, који са поносом истичу своју борбу за првенство, част и славу, данашњи грађани света се утркују у беди и нискости.
Па зар није тако? Зар на свету данас не постоје легије професионалних ових или оних, који у име свог стварног или измишљеног страдања траже „права“ (односно привилегије)? Небројено пута сам од нашег света који живи на западу чуо вајкање да, ето, Јевреји направише државу и најмоћнији светски лоби и шта све не, играјући на карту Хитлеровог геноцида (на страну сад да ли је то баш сасвим тако или не), а Срби никако да спомену Јасеновац, највећи српски град под земљом. И ја сам се томе годинама чудио. Чудио ме је и приступ власти у Србији и РС, који су српске жртве у ратовима деведесетих представљали „да, али“ логиком „ево, и ми смо страдали“ и нису од хиљада закланих, унакажених, посечених Срба правили спектакл типа Поточара. Али сад ми је јасно.
Такво понашање није у српском карактеру.
За народ чији идентитет почива на слободи и отпору свима који хоће да је укину, цели концепт кукњаве неком другом „јао, убише нас!“ је понижавајући, малтене неприродан и стран. Није то недостатак поштовања према жртвама, већ управо супротно: кориштење српских жртава у политичке сврхе би било скрнављење тих страдалника. Ми од Јасеновца нисмо направили „индустрију“ зато што то као народ нисмо у стању. И то није лоша ствар.
Лоше је што је Јасеновац, и цела НДХ, избрисана из памћења српског народа како би се у њему лакше одомаћила идеја да су Срби у ствари били „угњетачи“ у краљевини Југославији, и да је зато морала да буде створена социјалистичка Југославија, са све републикама, покрајинама, новим народима, уставом из 1974, и тако даље.
Управо је прихватање ове идеолошке матрице ослабило Србе (што је и био циљ) и од народа који је ценио слободу направило робове и слуге којима је „бољи живот“ био најпречи. Али то је као да сте вуку ставили јарам, зобницу и упрегли га у плуг, и велите да је коњ. Третирате га као коња, он је присиљен да се понаша као коњ, можда чак и сам поверује да је коњ. Пре или касније ће његова права нарав да избије на површину, он ће да схвати да је вук, и појешће тог идиота који га је упрегао. А цело време док мисли да је коњ понашаће се потпуно ненормално, сукобљено, збуњено. Баш као што се ми понашамо данас, убивши се да покажемо нашим „доброчинитељима“ да смо, ето, коњи. Да Србија „никада више не сме доћи у ситуацију да њени грађани буду кажњавани и убијани“ и „наставиће да се руководи политиком решавања проблема искључиво дијалогом, мирним путем без употребе силе“ (како вели Врховни Кукач Борис Гмизави).
Највећа иронија владавине Слободана Милошевића је што се он понашао у складу са српским карактером, али је истовремено веровао у идеологију која је тај карактер затирала. Зато се можда стиче утисак да се Милошевић понашао шизофрено, све до одласка у Хаг (где ствари постају кристално јасне и њему). Али само погледајте, све што је радио, од „нико не сме да вас бије“ до антибирократске револуције, стварања СРЈ, Дејтона, борбе за Косово 1998-99, до сазивања ванредних председничких избора и изласка на мегдан ДОС-у (иза којег се знало да стоји Империја), све се уклапа.
Милошевић је правио уступке Западу, али је све време инсистирао на суверенитету и слободи Југославије. Холбрук је изабрао ваздухопловну базу поред Дејтона као место преговора јер је тиме мислио да застраши Србе; није му успело. Холбруков приказ дејтонских преговора у његовим мемоарима из 1998. открива да је он био србомрзац, али је поштовао Милошевића баш зато што је овај одбио да клекне и пољуби скут.
То објашњава и непријатељство САД према Србима. Земља у којој је некад живео један слободољубив народ, а који је постепено претворен у задовољне робове, у Србима је видела претњу својим империјалним амбицијама. Строб Талбот, један од твораца Клинтонове спољне политике, признао је да је агресија на СРЈ 1999. извршена зато што није смело да се дозволи постојање државе у Европи која је одбијала да се интегрише у поредак Вашингтона и Брисела, и да то све са косовским Шиптарима није имало неке претеране везе. Значи, стварно нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије.
Они који тврде да је Милошевић могао да се понаша другачије током деведесетих не схватају ни карактер Милошевића ни карактер Срба. Они мисле да би било „боље” да је прихваћен Рамбује, Тројни пакт, аустроугарски ултиматум, па чак можда и да се није излазило на Косово 1389, јер што да се „џабе“ гине пред Турцима кад може лепо да се живи под султаном? Оспоравање оваквих теза неком утилитаристичком логиком (колико би којем броју људи било добро) је бесмислено, јер избегава суштину. Сваки пут када су били суочени са избором између погибије у одбрани слободе и живота али у ропству, Срби су бирали ово прво. Не погибију, већ отпор. Не зато што је то било „паметно“, већ зато што је то било исправно. Попут Демостенових Атењана, за нас је другачији избор био малтене немогућ, односно могућ само теоретски.
И опет цитирам Танасића, који је савршено описао избор који је данас пред нама:
Србија има исти избор у своме односу према „Нато бомбардовању“. Она ће или бити невина жртва деспотске обести америчког председника, његових сарадника и геостратега, или ће она бити пркосни бастион слободе који се у полеглој и пресахлој Европи једини оружјем супротставио новом хегемону. Историја трпи само једно или друго. Поставља се питање, каквим желимо да нас наша деца памте? Као гмизавце и бескичмењаке, ништарије без части и образа, робље, па макар и срећно; или као родољубив, слободољубив и, пре свега, правдољубив народ, који се не приклања „силнима који зло чине“, без обзира колико силни они били?Један пут је трновит и тежак, али на њему остајемо доследни себи, верни свом карактеру. Други пут се чини лакшим, удобнијим, безболнијим. Али они који крену тим путем више неће бити Срби, већ нешто друго. Од таквих одрођених Срба настали су многи народи око нас. Да ли су због тога срећнији? Не би се рекло.
уторак, 24. март 2009.
Година десета
Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: „Историја се не понавља, али се итекако римује“. Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком „операцијом Казна“ (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани „споразум“ из Рамбујеа, тоном и мелодијом подећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.
Много тога је заборављено о операцији „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући „коферима кеша“ дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.
Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.
Прво и пре свега, то није била „ваздушна кампања“, како је еуфемистички зову. „Бомбардовање“ је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и „тежа телесна повреда оштрим предметом“ описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања „мировног плана“ из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о „хуманитарној катастрофи“ и „етничком чишћењу“.
Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о „геноциду“ који се морао зауставити „хуманитарним“ бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. „Независна комисија за истраживање косовског рата“, на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као „илегалну али легитимну“.
НАТО је интервенисао у корист терористичке „Ослободилачке војске Косова“, која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:
Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.
Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе „Масакр у Рачку“, и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака „Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој „дипломатији“ је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.
За то време „суд“ у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти „суд“ донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!
И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају „нормалним“ прихватају мање екстреман, али ништа бољи „да, али“ став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.
Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...
Много тога је заборављено о операцији „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући „коферима кеша“ дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.
Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.
Прво и пре свега, то није била „ваздушна кампања“, како је еуфемистички зову. „Бомбардовање“ је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и „тежа телесна повреда оштрим предметом“ описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања „мировног плана“ из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о „хуманитарној катастрофи“ и „етничком чишћењу“.
Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о „геноциду“ који се морао зауставити „хуманитарним“ бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. „Независна комисија за истраживање косовског рата“, на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као „илегалну али легитимну“.
НАТО је интервенисао у корист терористичке „Ослободилачке војске Косова“, која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:
- преко 200.000 протераних Срба, Рома, Јевреја, Турака, па и Албанаца;
- стотине уништених цркава, манастира и гробаља;
- свирепа убиства, пљачке, паљевине и отимање имовине;
Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.
Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе „Масакр у Рачку“, и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака „Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој „дипломатији“ је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.
За то време „суд“ у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти „суд“ донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!
И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају „нормалним“ прихватају мање екстреман, али ништа бољи „да, али“ став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.
Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...
среда, 4. фебруар 2009.
Пророчанство Др. Панарина
Српској јавности је већ познато име Игора Панарина, руског академика, декана московске дипломатске академије, некадашњег аналитичара КГБ и саветника Кремља. Он већ неко време тврди да САД иду путем распада попут СССР-а, и да ће 21. век да припада Кини и Русији. Та његова прича је недавно стигла и до Америке, где је попраћена са подсмехом (Волстрит Журнал) и неверицом (Даг Бандау на Antiwar.com). А јуче се у магазину Форбс појавио и љутити, циничан коментар извесног Мeлика Кaјлaна, који је пренет на НСПМ.
Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.
Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.
На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”
Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.
Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.
Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.
Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...?
Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.
Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.”
Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.
Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици.
Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?
Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?
Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?
Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно.
Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује?
Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије.
Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.
Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.
Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.
На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”
Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.
Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.
Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.
Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...?
Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.
Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.”
Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.
Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици.
Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?
Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?
Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?
Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно.
Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује?
Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије.
Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.
Пријавите се на:
Постови (Atom)