Младић и кадије

О кадијама у црном, лажљивим назгулима Атлантске Империје, писао сам небројено пута - и рекао све што је вредело рећи. Пошто се ради о илегалном суду, све њихове пресуде су политичке ујдурме, чак и кад се чини да суде српским џелатима (па се после планирано предомисле).

Данашња „пресуда“ била је очекивана не зато што је Ратко Младић крив за оно што су га оптужили (тј. небулозу коју Империја редефинише по потреби) већ зато што, да би Империја била врли витез на белом коњу, Срби морају да буду проглашени за аждају.

Могао бих нашироко овде да пишем о иронији тога што су муслимани (што са малим, што са великим М) поверовали у ту причу па онда ударили на Империју, која је све време хтела с њима да сарађује. Или што је Империја у свом блискоисточном витезовању побила небројено пута више муслимана него што је Младићу стављала на терет. Али нећу. То је до њих.

Што се самог Младића тиче, најбоље би било да цитирам Србист:

Није питање да ли је Младић крив Империји, јер о томе нема двојбе. Крив јој је као црни ђаво. Па њој је криво и оно дијете на тути што га убише у Батајници, њој су криви и телевизијски монтажери, а да како им не би био крив први српски војник, који пуца на њих, обара им авионе, веже им војску за релеје?
Али прилично сам сигуран да је Империја изгубила рат за српско сјећање кад није успјела да натјера саме Србе да признају Младићеву кривицу, што је био суштински циљ. Није успјела да убиједи Србе да је Младић нешто крив свом народу, осим, наравно, оних Срба којима платиш да мисле што им напишеш да кажу. Није могла да убиједи Србе да су црни ђаволи.

Изгубила је рат за српско срце и ту је сјеме будуће српске снаге.

Колико су пак Срби добили тај рат и да ли ће ишта никнути из тог сјемена зависиће од тога колико у том њиховом срцу има мјеста за хероје, браниоце, оне који су се испрсили пред Империјом која сатире; колико има памети да се пресијече са обрасцем у којем империјалне судије имају морално право да суде српским херојима, а Срби од њих очекују правду.

Судите својим заробљеницима, а не мојим херојима, јер о мојима само ја смијем да судим. Моје хероје не може убити пресуда непријатељског суда, то може само мој заборав.

Исток памти.

Зима долази.

Референдум

Моћници овога света највише мрзе када се они које сматрају поданицима позову на законе и правду. Зар не знају, мисле „елите“ о народу, да су закони ту са служе сили, а не правди? Да је закон за вола, а не за Јупитера?

Тако ми се чини реакције тзв. „међународне заједнице“ - у пракси, Атлантске Империје и њених вазала - на објаву референдума о Дану Републике Српске.

За оне који не знају, на референдуму није реч о отцепљењу Републике Српске, иако се Империја понаша као да јесте. Нити је, попут оног отказаног 2011, реч о судским органима противуставно створеним дуго после Дејтонског споразума. Не, на сутрашњем референдуму ће становници РС одговорити на наизглед банално питање да ли су за или потив да 9. јануар буде (тј. остане) Дан Републике.

Питање је само наизглед банално, јер се њиме удара на одлуку тзв. Уставног суда БиХ, који је на кукњаву члана председништва Бакира Изетбеговића одлучио да Свети Стефан не може да буде празник РС јер се тиме вређају муслимани („бошњаци“) и Хрвати, које о томе нико није ништа питао. Дочим је власт РС рекла:  „добро, ево да их питамо.“

Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске? #Референдум pic.twitter.com/3RCfbhcoXE

— Андреј Фајгељ (@fajgelj) September 23, 2016

Шта је ту спорно? То што се Срби (дакле, поданици) усуђују да се позову на закон и правду, која очигледно у БиХ треба да служи само и искључиво Империји и њеним штићеницима. Већ споменути Уставни суд - чије је само постојање неуставно - редовно се позива на тзв. „дух Дејтона“ како би кршио његово слово и мало по мало укинуо дејтонски поредак у корист централизоване државе. Притом његови инострани чланови суде по наређењу, а не по законима или логици. Волео бих да питам судију из Македоније како би гласала да сутра Албанци у тој земљи оспоре Илинден као државни празник, јер хришћански светац вређа њихове исламске осећаје. Сигурно би се вајкала да је то некако другачије - и јесте, али једино у томе што Албанци (још) нису добили директиву из Вашингтона да се жале.

Вицекраљ тзв. међународне заједнице у Сарајеву, Валентин Инцко, прети санкцијама против власти у РС због „кривичног дела“ референдума. То је нонсенс. Референдум никаквим законом није забрањен. Да јесте, за то би била прописана законска казна, а не некакве „санкције.“

Осведочени обожавалац лика и дела Алије Изетбеговића и сам признаје да за употребу тзв. бонских овлашћења - која, успут речено, не постоје - мора да има сагласност савета за имплементацију мира (ПИК). Што ће рећи да Русија мора да се сложи. Можете ли да замислите такав сценарио, после Додикове посете Москви?

Уосталом, види ко је нашао да Србе учи демократији! У Инцковој родној Аустрији су овогодишњи председнички избори поништени зато што су нађени докази да је режим крао гласове како би спречио избор десничара. Нови избори је требало да се одрже у октобру, али ево их одлажу за децембар јер наводно лепак за гласачке коверте није довољно добар. А био је у априлу?

Сетите се реакција на британски референдум о изласку из ЕУропске уније у јуну, када је коментаријат Империје био у шоку што се „неопрана стока“ усудила да гласа против њихове олигархије. Сличним придевима су „частили“ Ирце када су 2008. одбацили централизацију ЕУ. Империја и данас одбија да прихвати легитимитет референдума на Криму, марта 2014, о враћању у састав Русије - само зато што то не служи њеним интересима.

Референдуми који иду на ползу Империје, дабоме, прихваћени су и када су незаконити. Сетите се само референдума за независност БиХ 1992, који је био потпуно незаконит по прописима БиХ и СФРЈ, али је одржан на „препоруку“ тадашње Европске заједнице.

Не смемо заборавити ни када је Император Барак Обама просто измислио референдум на Косову како би оправдао одвајање те окупиране покрајине Србије. Рече Обама, тог 17. марта 2014, да је Косово одржало референдум са све посматрачима УН и да је све било по закону.

Надам се да су вам сад ствари мало јасније. 

Потоп

Са свих страна стижу фрагменти извештаја. Србија је под водом. Ваљево је одсечено и поплављено. Обреновац се евакуише. Горњи Милановац је острво. У Трстенику ванредно стање. У Нишу се излила канализација.

Обреновац, мај 2014

Ништа боље није ни са западне стране Дрине. Из РС стижу извештаји о поплавама: Бијељина, Угљевик, Нови, Приједор, Челинац, Модрича... Најгоре је ипак страдао Добој.

У Федерацији је најтеже у Маглају. Код Завидовића је бујица однела мост (видео). Вода се повукла из Олова и Кладња, остављајући муљ и клизишта. Страдали су и Тузла, Зеница, Сарајево...

У РС очекују помоћ из Израела. У Србију су већ стигле екипе из Русије (а најављено је још помоћи), док је ЕУропска унија послала формулар за тражење помоћи.

Киша је, Богу хвала, престала. Остале су злоупотребе трагедије у политичке сврхе, али можда и свест да су нас јавашлук, немар и злоба оставили на милост и немилост природи која нас повремено подсети да нисмо сами, нити господари овог царства земаљскога...

Бројање мртвих

Колико је Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историју? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар је чудо што нам је други - злонамерно - пишу?

На кажем ово ради лицитирања бројкама; то је пропагандна техника западног порекла која је страна нашем карактеру. Али основни је ред да се мртви достојно сахране. Можда је у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеној цени - као што је то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић.

Жутооктобарске власти најрадије би да забораве цивиле које су 1999. побиле „демократске“ НАТО бомбе, јер је то, је ли, био увод у „ослобађање“ Србије. Још мање их занимају погинули војници, који су се, испада, борили за Злог Милошевића. Генерале су испоручили хашком Минотауру. А пошто се већ годинама води кампања за признавање Тачистана, о побијеним и протераним Србима са Косова и Метохије скоро нико више и не говори...

На ломачи Империје

Antiwar.com, 21. фебруар 2014.

Ако је веровати људима који себе сматрају за наследнике Викинга, у суботу 22. фебруара наступиће Рагнарок (Ragnarök), нордијски смак света. Овај „Сумрак богова“ који је у 13. веку опевао Снори Стурлусон а у 19. веку музички обрадио Вагнер, предвиђа пропаст богова Асгарда и потонуће света. Колико год смешно звучала прича о апокалипси - сетите се панике због пророчанства Маја, децембра 2012 - чињеница да неки људи изгледа стварно желе да изазову смак света нимало не тера на смех. Судећи по понашању руководства Империје, они као да су следбеници Одина. Не желе само да гледају свет у пламену, већ и да сами запале ломаче.

Попис, опис, допис

Више пута сам већ писао о медијима и феномену „управљања утисцима“, који се на нашим просторима лажно представља као „информисање“. Данас је стигао још један примјер.

ТВ1, иначе блиска муслиманским политичким круговима у Сарајеву, објавила је „вијест“ о наводним резултатима недавног пописа у БиХ. На основу података „невладиних организација, односно 2.000 посматрача и активиста чији су представници током пописа пратили рад пописивача“, лансирана је прича о 54% „Бошњака“.

„Информацију“ су очас пренијели и медији у РС (примјерице Фронтал и БН), позивајући се на њу као чињеницу. А нико да ради новинарски посао и постави одговарајућа питања.

Илустрација уз текст на Фронталу

На примјер: ако је загарантована анонимност и приватност пописа (а по закону јесте), откуд онда некакви „посматрачи“ и „активисти“ који су га наводно пратили? Јесу ли то можда ови невладници имали приступ пописницама, или им је неко од службеника задужених за попис открио податке? И једно и друго су кривична дјела - ако је то икоме још битно, а требало би да буде.

И откуд да ти анонимни невладници баш ТВ1 „процуре“ те наводне чињенице? Најблаже речено, то ствара сумњу у њихову вјеродостојност. Али јок, „вијест“ се преноси без питања, без коментара, без размишљања.

Коментаришу се једино бројке, за које се претпоставља да су тачне (а зашто?). Углавном како велики број „Бошњака“ (објаснићу зачас зашто под наводницима) обара тезу о геноциду у БиХ и доказује да је у РС спроведен повратак (за разлику од Федерације). Чак и да су наведене цифре тачне, тиме се промашује суштина покушаја манипулације пописом.

Њу је англоамеричкој агенцији Ројтерс крајем септембра отворено образложио Сејфудин Токић, представљен као „лидер кампање да се Муслимани изјасне као Бошњаци“. Ево шта је Токић изјавио за Ројтерс: „Ако нас има више од 50 одсто, Босна ће бити национална држава Бошњака и бићемо доминантни над друга два народа“. (извор)

Можда су неки заборавили, али управо због те приче о доминацији (под маском „грађанске државе“) се и водио рат у БиХ. Који је, подсјетићу - јер је очигледно потребно - окончан тако што је у Дејтону призната РС, а остатак земље конституисан као федерација како би се обезбиједила равноправност Хрвата и Муслимана. Сад знамо и зашто то није функционисало у пракси.

[Мала дигресија овде: покушај да се не само становницима БиХ, већ свим муслиманима на простору некадашње Југославије који нису Албанци или Турци, пришије етикета „Бошњак“ је прво чиста политичка манипулација, а друго увреда. Наиме, бош (boş) на турском значи празан, ништаван, тако да „Бошњак“ испада „ништарија“ или „никоговић“. Зато је уздржавање од употребе овог термина ствар како истинољубивости, тако и елементарне пристојности.]

Будући да остали „бошњачки“ прваци нису демантовали Токићев навод, испада да је форсирање приче о „Бошњацима“ као натполовичној већини у БиХ у функцији наметања концепта БиХ као националне државе те заједнице. А то апсолутно крши не само људска и грађанска права осталих аутохтоних становника БиХ, већ и Дејтонски мировни споразум и постојећи уставно-правни поредак. Како нико тиме да се позабави?

Посебно је питање да ли ће резултати пописа - коначни, не наводни - бити прихваћени у Еуростату, поготово ако се установи да су пописивани фиктивни људи који Босне годинама видјели нису, а уредно се воде у европским и америчким књигама (тамошњи пописи су завршени 2010. и 2011.). Уколико Еуростат одбије да верификује попис због пронађених неправилности, шта онда? Или ако га верификује упркос неправилностима, јер је то у политичком интересу моћних? О томе ни ријечи, већ само о дубиозним бројкама.

Добро вели онај чича неки дан (да сад не цитирам, опет из елементарне пристојности). Али онда проблем није толико у онима који раде зло, већ у нама што смо блесави па им то дозвољавамо.

Саучесници у управљању утисцима

Основни принцип пропаганде је да више пута поновљена лаж постаје истина. Односно, да се процесом понављања ствара утисак да је изречена лаж истина. Јер, док су чињенице непромењиве, утисци нису. Отуд је пропаганда уметност управљања утисцима.

Толико примера овога може да се нађе у србофобији Запада само у протеклих двадесетак година - мада она сеже много даље у прошлост - да се на теми докторира дватрипут. Примера, нажалост, има и међу Србима: упркос непорецивим чињеницама да се звала много горе, агресију НАТО из 1999. и данас многи зову „Милосрдни анђео“.

Није спорно да је штампа у Србији (нипошто српска штампа) у служби непријатеља. На дискусију о неким професионалним стандардима, етици и вредностима не треба трошити речи. Али свеједно не би требало да жуте медије (и по квалитету и по вредносном опредељењу) оптужујемо за ствари за које објективно нису криви, кад има толико ствари за које јесу.

Повод за ово је прашина која се подигла око новогодишњег концерта који је у понедељак организовао бивши министар иностраних дела Јеремић, сада председавајући Генералне скупштине УН. Иако је програм одушевио присутне, већ следећег дана се појавило мржњом натопљено писмо професионалних „жртава геноцида“ - групе „активиста“ из САД и Канаде који тврде да представљају тамошњу „бошњачку популацију“ и да њих „Марш на Дрину“ вређа јер је „агресорска и геноцидна“ песма.

Медији у Србији (не српски медији, дакле) прво су јавили да је ово била званична реакција представника БиХ у УН, што је само по себи било бесмислено, јер су аутори писма у њему итекако идентификовани, а оно се завршава позивом мисији БиХ да их подржи. То се, колико ми је познато, није десило - што није спречило медије у Србији, али и њихове критичаре, да прихвате дезинформацију да се заиста радило о званичном протесту „Бошњака“ или чак „Босанаца“.

Испоставило се да је писмо било само потезна мина, коју је потом активирао ауторима близак новинар Ерол Авдовић, тако што је тражио извињење од портпарола генералног секретара на конференцији за штампу. И портпарол је лепо одговорио: „Жао нам је ако су се неки увредили“. Да ли то значи потврду навода из писма? Нипошто, већ само пристојно, дипломатско, жаљење што су ето тамо неки изабрали да хистеришу тим поводом. Али та чињеница није значила ама баш ништа онима који су били задужени да од ње произведу задати утисак.

Сасвим је на месту, зато, критика штампе у Србији - нипошто српске штампе - што су ову изјаву протумачили као извињење УН бесним „Бошњацима“. Али у томе нису били једини. Погледајте резултат Гугл претраге у петак увече, по источноамеричком времену, са речима "UN Serbia apology" (УН, Србија, извињење):

Истина је, рек'о Сиенен...

Нити један извештај не каже да је портпарол УН изразио жаљење што је песма погрешно схваћена. Сви, међутим, веле да се радило о правом правцатом извињењу УН, па још спорну песму називају „милитантном српском националистичком“, а неки чак и „геноцидном“! Знајући добро како функционише „информисање“ западних новинара, не бих се чудио да су већину „чињеница“ у тексту извукли управо из писма „жртава“ које им је највероватније подељено.

Проблем није што су медији у Србији објавили погрешан извештај, већ што су до бола исправно пренели пропаганду медија са Запада. По ко зна који пут, је ли. Као и то што прави милитанти - силеџијске и истини несклоне организације које стоје иза протеста - могу своје ноторне неистине тако лако да сервирају вољним „новинарима“ на Западу.

Свакако да у томе нимало не помаже издајнички и поданички однос медија и власти у Србији (ни једних ни других нипошто српских), али они нису највећи кривци за ово. Само највећа препрека да се ситуација промени.

Намерна неправда

Одсуство правде тзв. трибунала за ратне злочине не би требало никога да изненади. Жалопојке о хашкој неправди су чак штетне, јер посредно дају легитимитет институцији која га нема, и не може да има.

„Србе на колена“ (Тајм, 11. септембар 1995)

За острашћене империјалисте, огрезле у лажној логици, немогућа је и сама помисао да Срби нису искључиво најцрњи злотвори, а њихови непријатељи - штићеници Империје - невини праведници. Њима је битно једино ко је наводно чинио злочине, а не какви су злочини почињени. Таквима и не смета одлука трибунала да свесно и намерно амнестира хрватске и албанске злочине према Србима. (Мада, као што је приметио један колега, хрватске злочине над Муслиманима трибунал итекако кажњава.)

Али има људи који служе Империји зато што верују у службену догму: људска права, хуманитаризам, правда, мир, помирење, итд. Па онда дођу у ситуацију да истовремено верују у потпуно супротстављене ствари. Један од примера је Дејвид Харланд, некадашњи високи функционер УН у БиХ. У петак је његову критику трибунала (оригинал, препричан у Политици истог дана) објавио нико други до Њујорк Тајмс - лист који иначе хашког минотаура кује у звезде.

Иако и даље сматра да су „Срби починили многе од најгорих злочина у рату“, Харланд тврди да „у томе нису били једини, и није ни праведно ни корисно да једини сносе одговорност. Осуда само Срба једноставно нема смисла са становишта било правде, било реалности, било политике“. Значи, ајде што је неправедно, али што је политички штетно, е то је већ друга ствар.

Додуше, Харланду би требало да захвалимо што је по први пут нека режимска новина објавила чињеницу да је „више Срба било и остало етнички очишћено у балканским ратовима него било које друге заједнице“, као и да су Шиптари на Косову „етничко чишћење довели до најекстремнијег облика“. Али само толико.

Јер, над одсуством интереса за злочине над Србима може да се чуди само неко ко је претходне две деценије провео у пећини са медведима. Зар није Ричард Холбрук својевремено писао како су Хрвате (па самим тим и Шиптаре који су ратовали за Туђмана пре каријере у „ОВК") Американци сматрали својим „керовима са депоније“? Зар није документована логистичка, материјална, политичка, војна и тактичка подршка САД „Олуји“? Зар није баш амерички амбасадор дао сигнал Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског договора и тако гурне Босну у рат? Када су у јуну 1999. НАТО трупе препустиле  Косово и Метохију дивљању шиптарске ордије, слободно убијање Срба је већ годинама уживало службено одобрење Империје.

Готовина, Маркач и Харадинај нису ништа ново. Зар није тај исти трибунал ослободио Насера Орића, који се хвалио нападима на српска села из своје „демилитаризоване“ зоне и чињеницом да притом није узимао заробљенике?

Значи ли вам ишта име Фљорим Ејупи? Тај терориста, који се с основаном сумњом сматра одговорним за минирање аутобуса „Ниш експреса“, до Хага није ни стигао. Прво је „побегао“ из притвора у америчкој бази Бондстил - а када га је после неколико година  УНМИК коначно пронашао, ухапсио и осудио, одмах по преузимању окупационе управе га је ослободио „статусно неутрални“ Еулекс.

Што се тиче аргумента о политичкој штети, ни за њега Империја (и њен трибунал) не хају. Зашто би, кад Срби апсолутно не пружају никакав отпор њиховим захтевима? Од 5. октобра 2000 наовамо, свака нова влада је већи квислинг од претходне. Пре бих рекао да ово што трибунал ради није глупост, већ бексрајна охолост мучитеља чија жртва је одавно престала да се бори, и практично моли за даље мучење. Да ли је тај став Империје утемељен у стварности или производ аутосугестије, о томе се може расправљати, али његово постојање и утицај су неоспориви.

Сам Харланд нема право да се прави невешт. Наиме, он већ неколико година сведочи пред тим истим трибуналом у корист тужилаштва, и никако да примети да Срби у чијем прогону помаже нису оптужени за конкретне злочине, већ на основу концепта „заједничког злочиначког подухвата“ који је посебно измишљен за потребе трибунала.

Или му је то можда итекако јасно? Види се, на пример, из одговора адвокату одбране Лукићу, током процеса генералу Младићу у јулу 2012:

Харланд: То је преувеличано... [Маркале 2] су изабране као окидач, али да се то није десило операција би свеједно започела пар дана или недеља касније, а можда и пре.
Лукић: Другим речима, по вама, није било начина да Срби избегну ово бомбардовање НАТО?
Харланд: Само када би престали да се боре.
(транскрипт МКТБЈ, 16. јул 2012, стр. 879, редови 20-25)

Дакле, НАТО би бомбардовао Србе у сваком случају, шта год Срби урадили (осим капитулације, је ли). Невероватно? Нимало. Зар само име операције није било „Намерна сила“ (Deliberate Force)? А Харланд у даљем току сведочења открива да је УНПРОФОР месецима припремао садејство са НАТО бомбардерима...

Зато је у најбољем случају бескрајно наивно кад Харланд пише да су поступци трибунала „супротни сврси због које је МКТБЈ основан“. Напротив, савршено су доследни. Циљ трибунала никад није био ни право ни правда, већ да наметне „истину“ у ратовима која би за све окривила искључиво Србе, док би њихове непријатеље (и спонзоре) у потпуности амнестирала? Па зар тачно то и не ради?

Све је ово, дабоме, слаба утеха Србима, који тренутно имају веће проблеме од самопроглашених кривотворитеља историје у смешним костимима, или њихових медијских апологета. Трибуналова „истина“ трајаће таман онолико колико је Империја буде могла наметати силом и лажима. А макар и летимичан поглед на свет показује да то неће бити још дуго.

А тада би и Харланд, и Њујорк Тајмс, и многи други лично умешани у балканску трагедију требало да се сете заборављених речи Томаса Џеферсона: „Стрепим за своју земљу кад помислим да је Бог праведан, и да његова правда не може спавати довека“.

Лош и зао

Фијаско од филма какав је режисерски првенац Анђелине Жоли гледа се једино још у Сарајеву - гдје је, гле изненађења, популаран међу кастом задуженом за држање свог народа у вјечном духовном ропству.

Што се самог филма тиче, нисам га гледао - и не намјеравам. Нема потребе, иако се већ може наћи на ЈуТјубу, па не морам да бринем о нехотичном дотирању неслућене режисерке.

Наиме, филмски критичар Дејан Огњановић је данас објавио дефинитиван приказ „Земље крви и меда“, која по њему није само лош филм, већ и зао. Приказ можете прочитати на Огњановићевом сајту посвећеном хорору (сасвим примјерено) Cult of Ghoul, као и (опет примјерено) на блогу Chetnixploitation.

Спуштање на ниво Чедовишта

На недавни ТВ-спектакл у Београду нико није остао равнодушан. Обожаватељи лика и дела Чеде Јовановића (Аваз, е-новине, Соња Бисерко, итд.) показали су како изгледа селективна перцепција, тј. кад се чује а не слуша, види а не гледа. Са друге стране, сматра се (оправдано, рекао бих) да је Додик одржао лекцију не само родомрзачкој перјаници Србије већ и самим властима, од којих се нико није усудио да дигне глас на клевете самопроглашеног либералдемократе. Можда зато што иза њега стоји Амбасада (зна се чија) којој и они подносе рапорт.

Гледано из те перспективе, примамљив је закључак да је ово „сучељавање епских размера“ у ствари било „генијална“ идеја (како вели Невенко Шкрбић, на пример). Гост-коментатор Србо међутим, сматра да је Додик појавом у Београду направио грешку:

Додик против Јовановића: Под чијим условима?

Додик и Чедовиште (извор: Frontal.ba)

Милорад Додик има својих мана. Ефективна и агресивна одбрана права Српске на постојање изван доминације фундаменталистичког Сарајева, међутим, није једна од њих. Као предсједник Српске, он чврсто подржава њене историјске тековине, уназад до самих почетака, и то не само у погледу одлука који је он лично доносио и спроводио у оквиру својих мандата. Он такође чврсто стоји иза неотуђивог права српског народа у БиХ на независно опредјељење о свом политичком статусу. Тако и треба.

Јуче је, међутим, направио грешку. Незнатну, али ипак грешку, бар у маркетиншком погледу. Поступио је потпуно непримјерено својим државничким надлежностима кад је пошао у Београд, да расправља о темама важним за државну политику Српске са маргиналним београдским политичарем који је увриједио њега и босанске Србе. Чедомир Јовановић је био у предности прије него што је расправа и почела.

За Јовановића, који је бахато, али нимало изненађујуће, назвао Српску „геноцидном творевином“ неколико дана раније, ова утакмица је била скоро па добијена унапријед. Не зато што је мислио да је добије аргументима – ја од њега и не чух смислених аргумената или изношења чињеница током читаве расправе – него зато што је он, вођа једне странке која једва да има довољно подршке народа да пређе скупштински праг (што ЛДП чини нерелевантном), успио да се изједначи са изабраним предсједником Српске, који је, нажалост, загризао мамац. Милорад Додик нема обавезу да иде у Београд да доказује икоме ишта, сем можда српском патријарху, а камоли да понижава и себе и своју функцију одговарајући на Јовановићеве провокације идући му на ноге.

Нећу да улазим у Јовановићеве разлоге за давање онакве изјаве, која је уосталом само потврдила његов статус политичког отпадника, каквим га сматра велика већина бирача у Србији. Оптужбе типа „страни плаћеник“, које му се често упућују, никад нису добиле више на тежини него послије овог напада на босанске Србе. Можда је то само била изборна тактика. Или је то био само један ударац упућен у склопу шире пропагандне офанзиве против Српске. У сваком случају, било је то нагло појачање радарског сигнала Јовановићевог генерално досљедног анти-српског тона, увијеног у србијанство самонаметнутог комплекса ниже вриједности, које скоро нико у Србији не цијени и не прати. Овај напад на Српску, који Јовановић није био ни вољан ни способан да на адекватан начин оправда пред јавношћу, је био преоштар и рекао бих необичан, чак и ако је дошао из тако препознатљиво злонамјерног извора. Али баш та препознатљива злонамјерност извора пробудила је у мени злокобни осјећај да овај напад Јовановића на босанске Србе није могао бити само спорадичан испад.

Гледао сам расправу. Да, била је то расправа, иако је Додик започео тврдећи да није дошао да се расправља. Зашто сте онда дошли, Предсједниче? Зар нисте предвидјели да ће Јовановићева провокативна реторика, подупрта само агресивним ставом, да вас уздрма? Био сам запрепаштен од самог почетка модераторкиним напором ка подривању Додиковог положаја непотребним, значи прорачунатим, покушајем да објасни и оправда контекст у којем је Јовановићев клеветнички напад на босанске Србе и њихово историјско искуство изведен. Одужила је увод, бранећи клеветника и упорно настојећи да покаже да су Јовановићеве ријечи извађене из контекста, иако је било сасвим јасно да је његова изјава остајала иста и унутар контекста у којем је изговорена и да њена суштина није била промијењена широм идејом поруке. Он је рекао, недвосмислено, да је Српска изграђена на геноциду, не условљавајући ову суштину квалификације остатком поруке, не супротстављајући јој ништа и не остављајући простор за двојака тумачења. Иако јесте важно посматрати сличне изјаве у ширем контексту, шири контекст Јовановићеве поруке главном одбору своје странке ничим није мијењао значење контроверзне сржи те поруке. Контроверзна је, додао бих, само зато што је узбудила страсти, а не зато што има разлога да се сумња у неистину и злонамјерност изговореног. Да будем поштен према Јовановићу, он и није играо на карту вађења реченице из контекста. Било како било, тон овог догађаја у организацији Танјуга је био анти-додиковски од самог почетка. И појачан тон Јовановићевог микрофона у поређењу са Додиковим говори о незавидном положају у који је Додик сам себе довео.

Додик, на тренутке видљиво нервозан, сљедећу грешку је начинио покушавајући да расправља са Јовановићем аргументима - мада овај своје ставове није ни аргументисао, ослањајући се на клишее аманпурског поријекла и на низ анти-српских пропагадних парола на којим би му завидио и Мустафа Церић. Додик је упао у замку, спуштајући се на Јовановићев галамџијски ниво. Покушавао је да оповргне Јовановићеве дисквалификације, засноване на испразним предрасудама, посезањем за чињеницама и основаним тврдњама које је Јовановић одбијао као безначајне или перфидно изокретао у бесмислене. Јасна реторичка разлика се испољила између њих двојице: Јовановићева склоност ка исмијавању ослањања на себичне националне интересе као политичке мотивације је наоко надгласала Додиково инсистирање, помало неспретно, на очигледности тог интереса, што је природно својствено сваком прагматичном вођи народа.

Иако је побио све Јовановићеве инсинуације, једну за другом, посежући за чињеницама и логичким закључцима, Додик је на тренутке губио стрпљење са Јовановићевим агресивним настојањем на површним ставовима и плитким аргументима суоченим са тако убједљивим чињеницама. Упркос унапријед одређеним позицијама описаним на почетку, јасно је ко је добио ову расправу: нико. Расправа је била некоректна у старту, не због Јовановићеве надмоћи у било ком погледу, него зато што је Додик изабрани вођа чије је политичко дјеловање подложно критикама и преиспитивању, јер је транспарентно и јер је предмет природног позивања на одговорност у духу функције на коју га је народ изабрао. Јовановић, с друге стране, нема тај терет и може да млати по Додику и босанским Србима без посљедица и одговорности према јавности.

Због овога ме је Додиков долазак у Београд потпуно збунио. Нема сумње да су чињенице у овом расправи на страни босанских Срба и да их је Додик представио на начин којим би придобио разумног и незлонамјерног противника, али је требало да пошаље Сташу Котарца да се рве са бесмисленошћу Јовановићевих уједа, ако је уопште хтио да се тиме бави. Милорад Додик и Српска немају шта доказивати Чеди Јовановићу и његовој врсти Срба. Не само то, него предсједник Српске није смио дозволити себи расправу о државној политици са шефом минорне и екстремистичке политичке странке у Србији, који усто има и крајње лошу личну репутацију.

Прави одговор би, у ствари, био позив Јовановићу да дође у Бању Луку и расправља са Котарцем, Драгом Калабићем или - најадекватније - са Миланком Михајлицом. Ако одбије и наступи са неким шупљим изговором, био би виђен као кукавица која не стоји иза својих ријечи. Додик је, с друге стране, показао да се не плаши изазова, али ипак није било мудро пристати на овакву спрдњу. Ова расправа му уопште није требала, осим ако није хтио мало да покаже зубе (иако се није баш прославио у томе). Србима који слиједе Јовановића неће мишљење промијенити Додик, јер га они свакако не разликују много од Радована Караџића. Већина Срба не сматра Јовановићев вербални пролив озбиљном политичком линијом и нема разумног Србина који би одједном повјеровао Јовановићу на ријеч да Српска јесте то што он каже да јесте. Такође сумњам да је у питању била нека намјештаљка платформе Додику која је послужила да он јавно одбије нападе на Српску и да понови свој став према догађајима везаним за Сребреницу, јер је изгледало се он далеко нелагодније осјећао у Танјуговој столици него његов противник.

Као што рекох, збуњен сам и вјероватно ће морати да прође неко вријеме, и да у јавност изађу додатне информације, да бих разумио разлоге Додиковог спуштања на ниво Чедомира Јовановића. Српска је стварност и - иако је одбрана њеног постојања и њених историјских тековина од непрестаних напада од непроцјењиве важности и задатак сваког разумног Србина - ја не мислим да је њен предсједник себи учинио услугу придајући политички значај неком Чеди Јовановићу.

Ова расправа је други по величини политички успјех у Јовановићевој каријери - само због чињенице да је у њој био учесник.

Крв, мед и подвала

У земљи крви и меда

Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?

Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?

Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.

Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда, „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.

Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.

Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“, а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.

Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.

Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?

Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.

Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.

Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.

Босна, фетиши и фантазије

Текст Гордона Бардоша (Универзитет Колумбија, Њујорк) „Фетиши и фантазије у Босни“ из часописа Национални интерес (National Interest), 11. август 2011.

Босна пролази кроз најдубљу политичку кризу од 1995. Упркос томе што све европске силе снажно подржавају опстанак земље, и што њени суседи понављају да подржавају њен територијални интегритет, Босна ни десет месеци после избора, октобра 2010, нема конституисану власт. Већи део кривице за то не припада босанским политичарима, већ међународним дипломатама и службеницима који управљају земљом.

Највећи неуспех америчке и европске политике у БиХ је да ни 16 година после рата, ни НАТО ни ЕУ ни САД нису успели да нађу лек за егзистенцијалне страхове босанских народа. Муслимани страхују да ће бити остављени на милост и немилост у региону бројнијих Хрвата и Срба. Хрвати и Срби у самој БиХ страхују да ће постати обесправљене мањине у сопственој земљи.

Помало је парадоксално да комбинована економска, политичка и војна моћ Вашинтгона и Брисела није за све ове године успела да створи стабилну демократију која нам је наводно циљ. Штавише, како је могуће да није решена основна безбедносна дилема неких четири милиона људи који су мање-више окружени чланицама НАТО?

Нажалост, једноставан одговор на ово питање је да се велики део нашег приступа Босни заснивао на фантазији о њеној прошлости (па самим тим и могућностима за њену будућност). Та фантазија се огледа у убеђењу да је пре ратова деведесетих БиХ била нека врста срећног, толерантног, мултикултурног и мултиетничког балканског Дизниленда. Уместо да сагледамо БиХ као сложено, етнички подељено друштво попут Либана или Ирака, у медијима, академијама и политици преовладао је дојам да је БиХ нека врста Шведске, само са лошим политичарима.

Фантазију је додатно погоршала тенденција фетишизације БиХ као примера мултикултурализма, чак и када су лидери земаља са далеко питомијом историјом почели да признају како је мултикултурализам доживео пропаст широм европског континента.

Ако је таква Босна икада постојала, за њу никада нису чули ни њени становници, ни озбиљни академици. Далеко од толерантног мултиетничког друштва са доброћудном историјом у којој националност није била важна а мирни међуетнички односи били правило а не изузетак, Босна је у ствари оличење дубоко етнички подељеног друштва - и то је била много пре ратова деведесетих. Неко је избројао чак 132 сукоба између Османлија и босанских Муслимана с једне стране, и Хапсбурга (на чијој страни су се борили Срби и Хрвати) - и то само пре ХХ века! Није тешко разумети нагомилано наслеђе балканског насиља. Данас је међу муслиманским интелектуалцима популарно убеђење да су били жртве „једанаест геноцида“ током протеклих неколико векова. Ако је то историја коју памти народ који је вековима био политички, војно и економски доминантан у Босни, онда можемо да опростимо Хрватима и Србима што је њихов поглед на историју Босне нешто мрачнији.

Етнички сукоби се одражавају на сваком нивоу живота у БиХ. До 1911, преко 90 одсто земљопоседника у Босни су били Муслимани /1/ а преко 90 одсто земљорадника хришћани Срби или Хрвати. Мешаних бракова у Босни у 19. веку није било, а упркос миту пропагираном деведесетих, у 20. веку су били прилично ретки. На пример, 1988 се 93% босанских Муслимана још увек венчавало унутар свог народа. Ништа више склони међусобним браковима ниси били ни Срби и Хрвати. Дабоме, босанске верске и политичке вође не гледају на међуетничке бракове са одобравањем. Исламски верски поглавар је тако оценио мешовите бракове као „још један облик геноцида“ над босанским Муслиманима (а не свиђа му се ни Деда Мраз)./2/

Од двадесетог века наовамо, избори у Босни су увек били етнички пописи, у којима се углавном гласало за некога из сопственог народа. У суштини, Босна се састоји од три јавности, и кључ стабилности у земљи је увек био у одржавању једнакости и заједничког језика између та три етничка гласачка блока. Два дана прегледа босанских медија довољна су да се препознају дубоке поделе између народа у БиХ, али разноразни „балкански експерти“ то нису у стању ни после две деценије. Све је у данашњој Босни подељено по етничким шавовима, од политичких странака и академија наука до организација антифашистичких ветерана. Чак су и такозвани (и самопроглашени) „активисти за људска права“ у БиХ и широм Балкана у ствари тек етнички лобисти. Има много активиста за права Албанаца, босанских Муслимана, Хрвата, Срба и тако редом, али оних који би бранили људска права и слободе појединаца независно од етничке припадности у самој Босни (и у ширем региону) нажалост има веома мало.

Како бисмо боље разумели политички сулуде идеје које предлажу разни аналитичари и коментатори који би да „реформишу“ Босну, замислите када би у Америци неко предложио да гувернери савезних држава подреде своју полицију Вашингтону, или да Делавер, Род Ајленд и Орегон пристану на пропорционалну заступљеност у Сенату./3/

Неки чак предлажу да Вашингтон именује посебног изасланика за Босну, као да је један бирократа без буџета способан да 2011. постигне нешто што 1996-97 није пошло за руком 60.000 војника НАТО и десет хиљада цивилних службеника, наоружаним милијардама долара. Вашингтон је у свари већ покушао нешто слично: један амерички дипломата именован је 1994. да реши питање имена Македоније. После 17 година и три председника, још увек је на истом задатку.

Можда најсмешнији од свих је предлог који се често чује на Капитол Хилу, да се ојача канцеларија Високог представника (ОХР), у пракси међунарнодног диктатора у Босни. То има отприлике онолико смисла као слање Пола Бремера у Ирак 2018. да поново успостави Привремену коалициону управу.

Најновији доказ неспособности да се разуме очигледно је теза да је Социјалдемократска партија (СДП) „мултиетничка“, иако само 5 одсто њених гласова долази од Срба и Хрвата.

Уместо да прихватимо да је БиХ дубоко подељена мултиетничка држава и покушамо да изградимо стабилност кроз политичку структуру која одражава ту реалност, провели смо скоро двадесет година у упорним покушајима да створимо централизовану државу, засновану на погрешној представи о Босни и супротно вољи барем половине њених становника. Ако наставимо да се бавимо фантазијама, врло је вероватно да ћемо о истим сгварима расправљати и за 20 година. А тада ће босански проблеми само бити још већи.

Напомене преводиоца:
/1/ Мисли се на бегове из времена Османског царства; али они нису држали земљу у приватном поседу, већ су њом управљали у име султана.
/2/ Реч је о Мустафи Церићу, поглавару ИВЗ у Сарајеву, који је својевремено покушао да забрани Деда Мраза.
/3/ У САД свака држава има сопствену полицију, као и сваки град и општина, са јасно одређеним надлежностима. Федерална полиција (ФБИ) има право да преузме само случајеве који потпадају под њихову надлежност, а и тада локалне власти сарађују са ФБИ по дефинисаним правилима. По америчком уставу, свака држава, без обзира на величину и број становника, има по два сенатора.

Преферанс у босанском лонцу

Таман се чинило како ће сукоб воље Додика и Инцка довести босански лонац до кључања, када је посјетом баронесе Ештон у петак ипак скинут са ватре и враћен да се крчка.

Де факто шеф дипломатије ЕУропске уније, баронеса је прво допутовала у Бања Луку, гдје је у разговору са предсједником РС изјавила да су „уочени недостаци у раду суда и тужилаштва БиХ и да ће комисија ЕУ то анализирати и дати одређене препоруке“ (Танјуг). А у замјену је од Бања Луке затражила да одустане од заказаног референдума, који је у свјетлу своје понуде означила непотребним.

Опозиционари из РС сада оптужују Додика за „капитулацију“ и „превару народа“ (Срна), док Сарајево спинује развој догађаја као Додиков пораз. Да ли је баш тако?

Како је, само до јуче, изгледала ситуација? Чинило се да је референдум учинио неизбјежном директну конфронтацију предсједника РС и иностраног вицекраља („високог представника“). Валентин Инцко је пријетио смјеном и санкцијама, безочно лагао Савјету безбједности да је БиХ у највећој кризи од краја рата (!), и сву кривицу за то преваљивао на РС, као да је Федерација оаза економске, политичке и друштвене стабилности и толеранције. Испровоциран Додиковом ноншалантношћу према пријетњама од којих су се сви остали бе-ха политичари годинама тресли, Инцко је чак заустио да има „потпуну подршку међународне заједнице“ (ма шта то значило). А ево, само два дана послије његове бесједе у Њујорку, Додику стиже у посјету надлежни комесар ЕУ и нуди компромис: одгађање референдума у замјену за ревизију „недостатака у раду“ спорних институција. А, значи, ипак има недостатака?

Шта је био циљ заказаног референдума? Према некадашњем вицекраљу Мирославу Лајчаку, који је из Брисела прокоментарисао развој догађаја, предсједник Додик је „у више наврата наводио да је циљ референдума о раду Суда и Тужилаштва БиХ да скрене пажњу на проблеме“ (Срна). Из РС годинама већ стижу примједбе на рад ових институција, али су се Сарајево и ОХР на њих у потпуности оглушили. Тек када су исцрпљена сва остала средства, прибјегло се референдуму - да би он из Сарајева и ОХР био дочекан на нож.

Ако је циљ референдума био да се Бриселу укаже на проблеме у наметнутим институцијама, онда је РС у томе апсолутно успјела, о чему свједочи посјета и понуда Ештонове. Ако је циљ био да се оголи бахатост и самодржачвко понашање ОХР и вицекраља Инцка, и у томе се успјело. Притом су реакције ОХР и политичких фактора из Сарајева савршено илустровале до које мјере, како и зашто не функционише државна заједница под именом Босна и Херцеговина.

Тако је, према Бакиру Изетбеговићу, „хронични“ проблем БиХ у ствари „акумулација антидејтонских и антидржавних поступака Републике Српске“ (Срна). Цинично је да Додика за „рушење Дејтона“ оптужују управо они којима је Дејтон девета рупа на свирали, и који само гледају како да кроз уши дејтонске игле провуку своју камилу унитаризма и мајоризације.

Да су се Додик и РС заиста понашали антидејтонски и рушилачки, не би Ештон долазила у Бања Луку, нити би се говорило о дијалогу зарад отклањања недостатака, већ би Инцко поодавно разаслао катил-фирмане. Чињенице саме по себи говоре ко је у овом суочавању пуцао из празне пушке.

Зато није примјерена аналогија са посјетом Ештонове Београду прошле јесени, и потоњом капитулацијом тамошњег режима по питању Косова. Жутократија није добила ама баш ништа у замјену за одустајање од ионако млаке и безличне резолуције, док је Додик од ЕУ добио тачно оно за шта је - по сопственом признању - намјеравао да искористи референдум: рушење неприкосновености ОХР и наметнутих институција. Овако се јасно испоставило да је „међународну заједницу“ више било страх од референдума у РС, него Додика Инцкових санкција и свиленог гајтана. Послије овог дебакла, Инцкова способност да Босном ведри и облачи мања је од макова зрна.

Оно што би заиста објективно могло да се замјери предсједнику Додику и његовој парламентарној већини је употреба референдума као адута за преговоре. Будући да се ради о институцији директне демократије, која не оставља нимало мјеста за политичке финесе (а које су неопходне у босанском лонцу, да овај не би прокључао), референдум је некако политичка варијанта атомског оружја. Ако је овај референдум сазван са намјером да се од њега тактички одустане по испуњењу захтјева, онда је мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно.

Тренутно, међутим, нема сумње да се Додик у босанској партији политичког преферанса снашао много боље од Инцка. О Изетбеговићу и његовим сарадницима да и не говоримо.

Авазов бесрамни линч

Текст у Дневном Авазу од суботе, 26.2. који је потписала „М. Кукан” срамота је за новинарску професију. Не знам у којој школи је дотична новинарка учила занат, али се за овако аљкаво и клеветничко новинарство у Америци добија отказ на лицу мјеста.

Флагрантно погрешни наводи - на примјер, да сам из Сарајева отишао „почетком рата” (а не послије рата, као што је случај) - сугеришу да моју биографију, уредно постављену на Antiwar.com (погрешно наведено у тексту), Кукан није ни читала. Исто тако, није читала ни мој текст о Блајбургу који цитира, пошто би онда навела његов наслов, а не легенду која стоји испод фотографије. А сигурно није читала текст у којем се спомиње Кристијан Аманпур, јер би јој онда било јасно да су само двије реченице у наведеном пасусу моје, и које. То су само неки од катастрофалних техничких пропуста у тексту.

Све што сам написао у протеклих десет година доступно је јавности и немам ништа против да дискутујем о садржају или тону тих текстова - када би се коректно пренијели. Али из наслова и увода у чланак јасно је да ни новинару ни редакцији Аваза то није била намјера. Изношење низa неистина и произвољних дисквалификација на мој рачун („негатор геноцида”, „радикал”, „ултранационалиста”, „скандалозно”) у функцији је напада на моју мајку и политичку странку којој она припада.

Шта се уопште може рећи о новинама које, да би дисквалификовале политичког противника свог власника, посежу за њеном породицом са друге стране свијета? Шта рећи о карактеру оних који Сребреницу узимају у уста ради остварења дневнополитичких циљева? Који кажу да не треба оптуживати родитеље за понашање пунољетне дјеце - па онда управо то и ураде?

Овакав простачки, полуписмени примитивизам заиста не заслужује вишеслоговни одговор. Грађани БиХ су свој суд о Фахрудину Радончићу, његовој странци и његовим новинама - као и о СДП-у и мојој мајци - већ дали на октобарским изборима. Ако моји донедавни суграђани хоће и даље за себе да кажу да су културни, толерантни и вјерују у суживот, онда на овакав бестидни линч могу да одговоре само презиром.

Небојша Малић, Вашингтон

Фантомска опасност

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.

Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.

Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.

Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?

Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?

Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.

Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):

Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.

Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).

Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.

Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.

Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.

Неки то зову мир

Сећам се као да је било јуче. Уторак, 21. новембар, 1995. Дан раније, сарајевски медији су јавили да су преговори поново пропали. Наставак рата је био неминован. А онда више није.

22. новембар је освануо прилично нестварно. Све је било исто као и претходног дана. Војске су још биле на положајима, и даље није било хране, струје, воде, и гаса, путеви су још били затворени. Када сам одлазио из Босне, два месеца касније, ситуација се тек незнатно променила. Осетило се мало боље расположење међу људима, али и то некако са резервом, као да смо се сви плашили да се то ипак некако не поквари. Чини ми се да су сви држали дах до средине децембра, када је у Паризу и службено потписан мир.

Људима међу којима тренутно живим рат је апстрактан појам, нешто што се дешава негде далеко, и чиме се баве професионални војници (и њихове породице). А мени и мојој породици је рат био на кућном прагу три и по године.

Тачније, 1.326 дана, од барикада на сарајевским улицама у недељу, 5. априла 1992, до уторка у новембру 1995. и вести из Дејтона. Дуг је то био рат, крвав и оркутан. Није био ни најдужи, ни најкрвавији, ни најокрутнији - али кад га човек проживи и преживи, статистике су слаба утеха.

Дан после објаве дејтонског споразума, објављен је мој први ауторски текст, на енглеском, у британском Индешенденту. Написан је као сладуњава прослава мира, али је представљен као да сам разочарана жртва рата која је хтела више. Било је и превише оних који су маштали о „коначној побједи“ и Босни по сопственим жељама, и њих је Дејтон заиста разочарао. Мене није. И нисам се осећао као изневерена жртва. Она резерва која се осећа у тексту је више бојазан да све то скупа неће потрајати.

„Барем неће више бити убијања“ је наслов који су уредници Индепендента дали мом тексту. Петнаест година касније, то звучи готово пророчански. Али тек ми је после постало јасно да је рат престао само на бојном пољу, а да ће се сигурно наставити политичким средствима.

Када сам овог пролећа посетио Сарајево написао сам:

„Етнички рат у БиХ је био директна последица потпуног губитка поверења између народа, које је настало када је режим Алије Изетбеговића инсистирао на независности на рачун свега и свију осталих. Дејтонски споразум није повратио то поверење, али је понудио оквир у коме би оно могло поново да настане, ако би народи Босне на то пристали. Када су САД и ЕУ убрзо затим направиле од БиХ протекторат и почеле да намећу своје - често супротстављене али увек несувисле - визије каква би БиХ требало да буде, створили су тиме снажну мотивацију да до тог међусобног дијалога никада не дође.

Када је премијер РС Милорад Додик недавно споменуо да би могло бити време за разговор о споразумном разлазу, члан председништва Силајџић је љутито одговорио да је то незамисливо. "Они који не воле ову државу слободни су да оду, али не могу са собом понијети ни педља земље", рекао је Силајџић.

Баш та теза - да БиХ "сто посто" припада Силајџићу и Муслиманима, док су сви остали уљези и треба да оду - је узрок рата 1992-95 и 100.000 у њему погинулих. После 15 година мира и западног "грађења нације", БиХ се вратила на почетак. И то онда Стејт департмент описује као "велики успех".

На шта ли тек неуспеси личе?“

Шта год да је била намера Империје у Дејтону - или лидера Срба, Хрвата и Муслимана који су споразум потписали - оружје је ипак утихнуло. Шта год Дејтону недостајало, он и даље представља прилику, колико год малу, да народи који силом прилика живе у БиХ могу некако да се договоре да у миру живе заједно, или се мирно разиђу.

Што се мене тиче, увек ћу памтити тај тренутак чисте радости када сам чуо да је рат готов, и схватио да смо га преживели.

Нисам од оних који живот узимају здраво за готово. Сада знате и зашто.

Продавачи моралне беде

Жутократско Тужилаштво за ратне злочине објавило је данас да одустаје од жалбе на одлуку енглеског суда да ослободи Ејупа Ганића. Пошто се Ганић већ тријумфално вратио у БиХ, а жалбовање по Лондону много кошта, одлучили су да се окану ћорава посла. Народ би, је ли, требало да буде неизмерно захвалан на овако пожртвованом раду својих владара, који, ето, гледају како да уштеде у овим кризним временима.

Тандара-броћ.

Никоме од жутократа није ни једне секунде било у интересу да се Ганић изручи Србији. Сам Врховни Жутник је ономад изјавио како му је свеједно хоће ли се Ганићу судити у Сарајеву (где су „државне” судије стале у његову одбрану, по чисто националној основи) или у Београду. На вест да су Енглези ослободили Ганића, реаговао је исто као и на пресуду МСП - одлично, све иде по плану. Или, његовим властитим речима: „Једна увреда мање-више, настављамо даље.” Док не понестане Србије, шта ли.

Образлажући одлуку да ослободи Ганића, енглески судија је навео да је Србија „злоупотребила процес” тако што је покушала да тргује Ганићевим изручењем. Ово се заснива на изјави Дамира Арнаута, човек који је у Лондону био задужен за Ганићеву одбрану у име муслиманског председника БиХ Хариса Силајџића. Према Арнауту, а како преноси британска штампа: „Србија је понудила да одустане од гоњења Ганића уколико босанске власти прихвате извињење за геноцид у Сребреници.”

„Не занимају ме теорије завере”, знао је да каже амерички економиста и политолог Мареј Ротбард, „већ чињенице завере.” Хајде, онда, да размотримо чињенице.

Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод. Друго, Ганић је заиста ухапшен почетком марта, баш у време када је Врховни Жутник покушавао да кроз Скупштину провуче теледириговану резолуцију о Сребреници. Из ових чињеница онда произилази теоретско питање: је ли могуће да је цела афера око Ганићевог хапшења био само део плана „општедруштвене трансформације”, како би се лакше убедио народ да су жутократама, ето, важне и српске жртве рата у БиХ?

Још један елемент мора да уђе у ову анализу. Наиме, Република Хрватска тужи Србију пред МСП за „геноцид" наводно почињен деведесетих. Један од аутора те тужбе је и садашњи председник РХ Иво Јосиповић, с којим се Тадић већ неколико пута најљубазније сусреће. Тужба је сама по себи поптуно бесрамна, јер никаквог „геноцида” над Хрватима није било. Напротив - 5. август, дан када је Туђман испунио Павелићев програм прогоном крајишких Срба, већ 15 година се слави као национални празник у Хрватској.

Жутократе су на Јосиповићеву тужбу одговориле противтужбом, у којој се нагласак ставља на усташке злочине из четрдесетих - да би одмах по њеном подношењу почели да причају од нагодби, узајамном повлачењу, вансудском поравнању... Жутократе не занима што Хрватска и данас спречава повратак избеглих Срба оптужницама за фиктивне ратне злочине. Жутократе није брига колико је Срба побијено у Туђмановој демокрацији деведесетих. На крају крајева, жутократе није брига ни за жртве усташког геноцида. Оне су тек кусур за успостављање „добросуседских односа" са Загребом. Уосталом, важно је да се покаже ЕУропсто тако што ће се Срби позвати да путују у Хрватску, иако их тамо злостављају и ментално и физички.

Они који би да „трансформишу” народ; који су спреми да за шаку долара залепе том народу етикету геноцидних злочинаца; који се боре за отету земљу тако што је предају коме год и где год стигну; који жртве усташког геноцида користе тек као средство нагодбе са Загребом; ти и такви су сасвим способни да ратни злочин попут масакра у Добровољачкој искористе за подмазивање резолуције о Сребреници.

А када и у том процесу доживе понижење и пропаст, онда се окрену народу и кажу, предомислили смо се, скупо нам.

Оскар Вајлд је једном описао циника као некога ко свему зна цену, а ничему не зна вредност. Патриотизам, правда и земља, образ и част - све је то жутократама прејефтино. А ништа од тога им не вреди ни зрна грашка. Једино што цене и уважавају је власт, коју купују потпуним одсуством основног људског достојанства и непресушним врелом моралне беде. Зато их презиру чак и њихови господари, колико год им верно служили.

Само није јасно зашто их још увек толерише народ. Онај којем припадају само именом.

Мешање босанског лонца

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:

Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.

Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.

И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.

Састанак у Стамболу

Одмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.

По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.

А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!

Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.

Чије заслуге?

Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.

Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:

Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”

Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.

Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.

Кључали лонац

Општи избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.

У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).

Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.

Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...

(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Дипломатско сијело

Недуго пошто је турски министар иностраних послова у Сарајеву одржао слово о васкрсењу Османског царства, почео је редовно да се састаје са својим колегама из Загреба и Сарајева. Само је то изгледа некако промакло новинарима (или можда није?) па је у најави састанка заказаног за 15. јануар у Београду онако стидљиво речено да се тројка већ састала три пута, прво у Истанбулу, па онда у Сарајеву.

То што причају Јеремић и турски амбасадор у Београду да су њихови односи бољи него икада и да су Србија и Турска некакви стратешки партнери за мир на Балкану, то су стандардне флоскуле и продавање магле. Давутоглу је у свом сарајевском наступу јасно рекао шта Турска хоће на Балкану. Не знам шта је на уму Јеремићу (а ни Тадићу, без чијег аминовања Јеремић малтене и не дише), али чисто сумњам да је у питању ишта добро. Кад се већ толико слажу са Ахмет-ефендијом, онда се само питам шта ће им уопште ту Алкалај. Као икебана, можда?

Драги Деда Мразе...

У данашњем "Фајненшел тајмсу" (Financial Times) осванула је необична новогодишња честитка Империји и њеном протекторату познатом као Босна и Херцеговина. У коментару који су потписала два аутора и чак три "сарадника", вапије се за интервенцијом "међународне заједнице" у БиХ, коју дабоме угрожавају зли Срби. Превод текста постављен је данас на НСПМ.

Све је у том коментару патворено, од наводне бриге за БиХ до позивања на демократију. Чак је и идентитет аутора калкулисан - пошто је ФТ британски лист, потписници су Британци, већ нам познати пропали политичар и бивши вицекраљ БиХ Педи Ешдаун и Вилијам Хејг, конзервативац и будући министар иностраних дела када и ако његова странка добије предстојеће изборе. Једино је србофобија искрена и отворена.

Али није ово само измишљотина доконих Британаца; на тексту је радила цела комисија, у којој су већину чинили Американци. Потписани су Мортон Абрамовиц, оснивач Међународне кризне групе; Џејмс О'Брајен, бивши специјални изасланик Мадлен Олбрајт за Балкан; и Џим Хупер, некадашњи директор МКГ и још пар "невладиних" организација које су лобирале за интервенцију на Балкану.

Са таквим ауторима, садржај самог коментара нити је нов нити је изненађујући. Али ови професионални интервенционисти су изгледа довољно очајни да међу већ познате небулозе уврсте и ову, кристално јасну формулацију своје визије БиХ:

Енергичан међународни приступ мора бити усредсређен на једини циљ: на једну централну владу Босне која је довољно ефикасна да испуни своје одговорности за чланство у ЕУ и НАТО. Сваки босански вођа мора да буде за ову једноставну идеју или против ње, али и да се суочи са консеквенцама свог одговора на то питање.

Дакле, међународни душебрижници би да направе БиХ по принципу "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Кад би још само нашли и "оца нације," као што је ономад Ешдаун тепао Изетбеговићу на џенази... Али Босна није једна земља, у њој не живи један народ, и зато не може да има нити једну владу, ни само једног вођу. Ма колико то хтела братија потписана овде, али и њихови штићеници у самој БиХ. Лако је, уосталом, туђим млатити глогиње...

Јасно је мени што је ово друштванце толико опседнуто обезбеђивањем политичког капитала које су стекли у протеклих 20 година као инвеститори у пројекту Криви Србе за Све. Али Империја просто нема чиме да им испуни ове пусте жеље. Не знам јесу ли Ешдаун, Хејг, Абрамовиц, О'Брајен и Хупер добили допис, али САД има вишеструко већи дуг него бруто друштвени производ, а сва војска је било у Ираку, било у Авганистану, било код психијатра по повратку из њих. Откуд им образ (добро де, немају га) да ово објаве у финансијским новинама, у мору вести о банкротима и слободном паду фунте и долара?

Можда су мислили да ће Деда Мраз да им испуни ову жељу, па су је темпирали за крај 2009? Само, ем што су погрешили адресу (ФТ није баш Северни пол), ем што су њихови демократски, мултикултурни и мултиетнички Једнобосанци Деда Мраза - забранили.