У потрази за изгубљеним принципима

Прошлог петка сам се бавио специфичним феноменом ликовања над хашким пресудама „онима другим“ и једа због таквих пресуда „нашима“, док се притом прихвата неприхватљиво, тј. легитимитет Инквизиције. Колега из Ангмара данас указује на дубљу природу проблема који стоји иза тога: страховиту недоследност у српском друштву. И у праву је.

Нисам социолог чак ни аматерски, па ми је опет јасно да је на делу једна морбидно фасцинантна појава, где је толико света малтене пелцовано од основне логике. Просто нису у стању да препознају принцип, све да их удари у чело. Као да им недостаје основни континуитет у размишљању, па једне минуте могу да мисле овако, а друге онако, зависно од околности и вањских подражаја.

Опет ћу да цитирам Андрићеву мудрост коју сам споменуо пре неки дан:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“

Зар ово не звучи као савршена дијагноза тренутног стања?

Проблем је вишеслојан. Прво и пре свега је ту ментални блок који је систематски изграђиван деценијама: теза да су родољубље, достојанство, част и понос ствари којих треба да се стидимо. Далеко било да заговарам шовинизам у којем се ама баш све етикетира националним предзнаком, али ко је видео нормалну земљу у којој њиме није обележено ништа, па чак и ствари које би требало да буду?

Онда имамо случај да су, уместо традиционалног морала и логике, прво пушком а онда пропагандом („школовањем“) уведени нови, по којима није битно шта се ради, већ КО ради. То је она логика раздора, по којој је „нашем“ или подобном све дозвољено, па и најгнусније лажи и злодела, а оном другом, неподобном, није дозвољено ни постојање. Управо по том обрасцу су Срби и сатанизовани, од деведесетих наовамо, па је зато и стравично и жалосно када и сами прибегавају тако имбецилном псеудо-резоновању.

Чак и кад неко није свесно логички релативиста, тешко је избећи атмосферу коју таква лажна логика ствара. Њено свеприсуство утиче да све више људи посматра свет око себе у манихејским, црно-белим појмовима - при чему се црно и бело, тј. добро и зло, мењају подложно околностима. Једна од последица таквог размишљања је острашћено реаговање на мале разлике (видети тзв. „рат аналитичара“), али и немогућност да се призна да неко из непријатељског табора понекад може ваљано да збори (нпр. када неко на заслужено одвратном Пешчанику исправно критикује текст у иначе одличном Печату, због тога што се у реченом тексту велича један фашистички мислилац). Притом се превиђа да је једна од кључних карактеристика невладничко-жутократског табора управо искључивост.

Ако вам се понекад чини да ја овде објашњавам топлу воду, сад знате зашто. После дуготрајног робовања и рђаве управе, потребно је да преиспитамо скоро све премисе својих убеђења, а посебно оне за које сматрамо да су неприкосновене. Морамо да знамо не само ко смо, у шта верујемо, и за шта се залажемо, већ и зашто. Да будемо начисто прво са собом, па онда са осталим светом. У супротном, наши ставови нису ни на чему утемељени, и испадамо само појединачни листови које носи нечији туђи ветар.

О Чедовишту и вербалном деликту

Скандал који се (није) дигао после скупштинске изјаве лидера ЛДП - у којој је политичар „прљавих руку а чисте савести” критиковао министра Јеремића што се састаје са „канибалима по Африци”- само показује сву моралну беду жутократа и невладника.

Чедовиште се сад „вади" - ето, није баш тако мислио, то су били метафорички канибали, мислило се на диктаторе који крше људска права, уосталом рек'о Сиенен да је у Конгу било канибализма - али афрички амбасадори су већ протестовали против нечега што сасвим оправдано разумеју као салонски расизам. Чедовиште и његови сарадници (сетите се Весне Пешић) су годинама показивали како је за њих, онако „просвећене и ЕУропске”, цивилизовани свет само Империја, а све остало су дивљаци и примитивци - почев од Срба, преко Руса, Кинеза, Индијаца, па до Африке. Отуд и његови протести да је погрешно схваћен с правом звуче неуверљиво и лицемерно.

Дабоме, било је илузорно очекивати да жутократија и невладници санкционишу своју узданицу због „говора мржње”. У земљи Србији, коју они свим силама свакодневно трансформишу и реформишу у Жутију, важе различита правила за њих (civilizirane EUropljane) и народ - односно, у преводу на жутски, „примитивне ултранационалистичке десничарске клерофашисте”.

Тако је у Жутији сасвим нормално да жутократе и невладници псују, пљују и вређају неистомишљенике. Када жути медији износе најгнусније лажи, подметачине и клевете (нпр. о Дверима, Војиславу Коштуници, СПЦ, Нашима 1389...) ником ништа. Али кад се емисија Радио-Београда усуди да интервјуише „неподобне" саговорнике из иностранства - укидање по кратком поступку! А сваки попреки поглед упућен Цеци Пешчаник, Бранкици Инсајдер или Чедовишту је ништа мање него геноцидна агресија и злочин против човечности.

Наравоученија овде има напретек: Они којима су пуна уста слободе и демократије не поштују ни једно ни друго. Ко мисли да у Жутији постоји било каква слобода медија, лаже сам себе боље од Б92. Ко мисли да у Жутији постоје закони који важе за све, безгранично је наиван. Борба против жутократије и невладничког терора није могућа кроз институције система, јер су оне потпуно у њиховој служби. Императору је свеједно што му Чедовиште вређа оца, брата, деду - такав какав је, служи сврси: претварању Србије у Жутију.

Међутим, ризикујемо да пропустимо нешто што је у ствари од суштинског значаја. Није трагедија што Јовановић неће бити оптужен за кривично дело говора мржње. А ево зашто. Простаклук, мржња и расизам треба да буду осуђени друштвено, као непожељне појаве. Али ако се од њих направи кривично дело (вербални деликт), онда у таквој земљи нема слободе. Сама идеја забране неподобног мишљења (по критеријима оних који су на власти) управо је темељ онога што Србији раде жутократе и невладници. Ако се у борби против њих послужимо њиховим средствима и усвојимо њихове принципе, онда та борба неће више имати никакву сврху, а евентуална победа биће јалова и бесмислена.

У слободној Србији, излеченој од невладништва и жутице, Чедомир Јовановић ће да иде у затвор због доказане прљавштине која му је на рукама. Биће потпуно неважно шта он мисли каква му је савест.

Инсајдери

Жутило је превршило свако меру. Ево и сама земља се пропиње, тешко јој је да их носи на грбачи. Са неба падају ужарене стене, као упозорење. А ми, као да смо рођени јуче. Не сећамо се више од сат-два уназад. Свако ново злодело жутих невладника отера у заборав оно претходно. Србија битише у непрекидном циклусу оних Ворхолових 15 минута славе (односно срама). Чим се један заврши, други почне. И док се бавимо најновијим „Инсајдером“, невладничка лабораторија ужаса већ спрема ново непочинство.

Слажем се да се речена емисија може најбоље описати као „Ода гадости“. Да представља најмрачнију пропаганду, производ умова потпуно разведених од логике и разума, имуних на чињенице и алергичних на истину. Али побогу, зар је то тек сада јасно? Зар већ годинама није било очигледно да је Б92 у функцији медијског тепих-бомбардовања српског јавног простора - унапређена и времену прилагођена верзија његовог скоро-па-имењака из Вијетнамског рата, „Црног бомбардера“ Б52? То што је неким невладницима и то било мало, па су основали Пешчаник и „е-новине“ као још екстремнија гласила, треба да нас збуни па да поверујемо како је Б92 некакав објективни медиј са професионалним стандардима. Личити на такво нешто у поређењу са наведеним „медијима“ није тешко - али само зато што нешто може да личи на нормалну медијску кућу, не мора да значи да то и јесте. Погледајте Си-ен-ен.

Добро, ако лаже коза, не лаже рог. Б92 је одувек био пропагандна служба Империје, па не треба да изненади то што од 2000. служи и жутократију на исти начин. И једни и други служе истом непријатељу. Али ето, ни десет година скоро па апсолутне власти, потпуне доминације медијским простором и свим аспектима друштва и државе, није било довољно да жутократе „преуме“ тај „неразумни“ народ којим владају у име „разумне“ Империје. То се видело не толико 10. октобра ове године, колико дан раније.

Призор десетина хиљада људи како мирно протестују против државног иживљавања престравио је жутократе таман колико и оне стотине хиљада које су у тишини испратиле Патријарха Павла прошле године. Сад страхују и од песмица на стадионима. Можда им баш није сасвим јасно, онако заслепљеним влашћу и амбасадорским ласкањем, да их једна кап у већ препуној чаши дели од револуционарне правде - али чак и они су у стању да виде да им се клима под ногама. Зато их хвата паника, па праве и пуштају овако хистеричне емисије, подносе лажне кривичне пријаве и причају свакојаке глупости.

„Пропагандиста неће оптужити свог противника за тек било какво недело, већ управо за оно што и сам пропагандиста намерава да почини“.

Тако вели француски филозоф Жак Елул, у својој књизи „Пропаганда“ (Париз 1962, Њујорк 1973). Значи, агресор ће своју жртву да оптужи за агресију, а виновник геноцида ће да своју жртву оптужи за - погодили сте, геноцид. А државно-медијски апарат који оличава Мусолинијеву дефиницију фашизма („Све под државом, ништа изван државе, ништа против државе“), скупа са убеђењем достојним митоманије Луја XIV („Држава, то смо ми“), оптужује народ и Цркву које истовремено мрзи и од њих страхује за „клерофашизам“.

Пре десетак дана је у Широком Бријегу (БиХ) одиграна утакмица на којој су локални навијачи развили заставе нацистичке Немачке и Ватикана:

Широки Бријег, БиХ, новембар 2010 (извор)

Навијачи Широког иначе себе зову „Шкрипари,“ по локалним усташама које су наставиле борбу после априла 1945. сакривајући се у „шкрипама“ тј. пећинама у херцеговачком кршу. Људи који се поносе усташтвом и отворено везују симболе нацизма и Ватикана, шта је то него клерофашизам? Али за Б92, они не постоје. За њих су Хрвати „цивилизирани ЕУропљани“ који немају хулигане и навијаче, и на утакмице иду све у фраковима са халбцилиндрима.

Па ви сад и даље мислите да су то озбиљни медији, а да је жутократија озбиљна власт.

„ Анализа“ и „почаст“, квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect

Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли: „па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941“.

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно.

Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.

Независна расправа, у америчком стилу

У мору електронских порука које примам свакодневно, ова ми је умало промакла: сутра, 16. септембра пре подне, у просторијама америчког Института за мир (United States Institute of Peace, илити УСИП) одржаће се трибина, шта ли, на тему ”Косово: европска држава или не?”

На први поглед звучи занимљиво. Зар нису баш Американци направили ”Независну државу Косова” и свим силама се труде да то представе као свршен чин које не подлеже расправи? А ево баш о томе расправљају. Какве ли дивне, модерне, цивилизоване демократије, оличене у напорима једне независне, невладине организације посвећене миру!

А сада озбиљно. Прво и пре свега, УСИП није никаква невладина организација, већ институт који у потпуности финансира америчка влада. Иако они тврде да су независни, у Америци се добро зна правило: чије паре, његова и музика. Уосталом, у УСИП-у раде већином кадровици Стејт департмента, како бивши тако они на привременој паузи. Симбиоза између Института и власти најбоље се огледа у чињеници да се ново здање УСИП-а тренутно гради преко пута Стејт департмента.

Што се саме трибине (или чега већ) тиче, на њој ће говорити Енђељуше Морина (директор ”Косовске иницијативе за стабилност”, шта год то било) и Сорен Јесен-Петерсен, кога се наша јавност сећа као намесника УН у окупираној покрајини и обожаватеља лика и дела његовог ”великог пријатеља” Рамуша Харединаја.

Није ми јасно ко ће од то двоје да говори у прилог оног ”не” из наслова трибине. Између Морине и Петерсена, чисто сумњам да ће директор УСИП-а за Балкан, добро нам познати Данијел Сервер, морати много да ”модерира”. Питање је само ко ће од њих троје више да се труди да убеди публику да нема државније, европејскије и независније државе од НДК. Не знам зашто троше дах, када ће у публици углавном да седе симпатизери НДК и садашње америчке политике на Балкану.

Можда ће доћи и неки надобудни новинарчић из Србије, па ће прекосутра у неким режимским новинама (а има ли другачијих?) да пише о томе како ”угледни амерички званичници” кажу то и то. Ако будемо посебне среће, ухватиће се неке погрешно преведене фразе, па ће уредници да ударе наслов ”Косово није европска држава” или томе слично, што дабоме неће имати никакве везе ни са остатком текста, ни са оним што је на скупу стварно речено.

Све ово је врло типично, нажалост. Овакве ”расправе” су норма у Вашингтону кад је реч о Балкану, а и другим стварима. У најбољем случају, кад хоће да се праве неутрални, доведу неког од невладника из Србије да кобајаги представља српску страну; најчешће управо тај невладник највише псује и пљује по Србима.

Ти што сами себе зову ”друга Србија” и што би да Србију утерају у ЕУропу (тј. у обор америчке Империје) са Србима или без њих, убише се да буду већи Американци од Американаца. Убацују енглеске изразе (често погрешне) у своје текстове, мислећи ваљда да тиме постају бољи или културнији од народа којег су се одрекли. Мени то, рецимо, не пада на памет - иако већ скоро 14 година живим овде и већ ми се дешава да неке изразе знам само на енглеском.

Ово није феномен ограничен само на невладнике. После ”петооктобарске револуције,” власти у Србији почеле су да имитирају симболе својих америчких господара. Мене то понајвише подсећа на теретни култ папуанских људождера. Ови су, наиме, током 2. светског рата гледали како авиони (”богови с неба”) испоручују залихе (”магични терет”) америчким трупама које су ту направиле базу, па су онда од трске и прућа правили имитације аеродрома како би нешто од тог чаробног терета дошло и до њих.

Можда су зато концепти демократије, слободе, модерних вредности, цивилизације и напретка какви се данас утерују по Србији не они стварни, већ имитација онога што под тим појмовима важи у Америци. Где, на пример, ово хорско певање у УСИП-у може да се представи као ”расправа.”

Томпсон као опомена

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са „пријатељског запада“  по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку „српског фашизма“ , дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.

Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као „Томпсон“, имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.

Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“, који је емитовање концерта назвао „тешком увредом за српски народ“.

Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на „повијесним просторима“ НДХ, тако што ће „трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати“. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.

Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против „фашизма“ (али само док је „српски“) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и „слободе медија“. Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.

Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских садржаја није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.

Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову „обрану“ од непостојеће цензуре, вели да такву врсту „изазивачког цинизма“ може да покаже „само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи „Јасеновац и Градишка Стара/то је кућа Максових месара“ део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)“. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!

Опсесија „српским национализмом“ није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у „самоуправном рају“. Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију „великосрпске пропаганде“! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила „ратнохушкачка“ РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све „великосрпска пропаганда“, а једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.

У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су „геноцидни“, да се извињавају за деведесете, „Сребреницу“и тобожњи „терор“ над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету („Па што тамо живе ако им је тешко?“) и у БиХ („Избеглице-изелице!“), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.

За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам патријотске музике у Томпсоновом кључу. И дан-данас се накострешим кад чујем химну култу личности „Првог у Бошњака“, коју је написао Дино „Мерлин“ Дервишхалидовић (и то не крије):

„ne bi sjala 'vako jako
ova moja lijepa avlija
ja bi svjetlo zvao mrakom
da te nije Аlija“

Нема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ, или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као „великосрпску пропаганду“. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.

Мој скромни прилог слободи говора

Очеви, оци и маћехе Србије
Зоран Грбић
НСПМ, понедељак, 27. април 2009.

”Ви ћете се угушити у властитом извештају,
и смраду клевета”
- В. Шекспир, ”Мера за меру”

Један хрватски блогер и писац (или обрнуто) својевремено је написао духовиту блогерску причу у којој описује имагинарну ситуацију у којој пред неког хрватског званичника, а у време њиховог чланства у Савету безбедности, изводе Тадића и премијера ”Републике Косова”, да одлучи о судбини покрајине. Као некад мудри Соломон, од хрватског званичника се очекивао ”мудри праворијек”, па је он као решење за јужну српску покрајину дао предлог: ”Мислим да је најбоље да прережемо Косово напола”. Из одговора двојице изведених пред такав суд, заинтересованих за Косово, лако би се видело ко је мајка и чије је дете Косово и Метохија. Једино се не зна ко је отац, нити може да се наслути његов став.

Добрица Ћосић, књижевник, председник и човек који из неког разлога носи незваничну титулу ”оца нације”, по горе наведеном читању приче о цару Соломону би пре био очух нације, неко коме Косово није блиско, неко ко би олако пристао да се оно ”пререже напола”. Ћосићев дефетизам, залагање за предају, прекид бомбардовања и поделу Косова и Метохије, би пре требало да користи ”другој Србији” уместо што против њега пишу пријаве. Реченица из дневника је само то, једна гневна реченица написана у очају човека у годинама, исписана у једном другом времену и другом окружењу. Наравно, за оне који су написали кривичну пријаву, то није олакшавајућа околност. Нити су спремни да разумеју немоћ због које је реченица написана, нити су кадри да схвате време у којој је написана. Пре ће бити да су само чекали прилику да се обруше на још један од симбола Србије, на човека који за многе значи ”отац нације”.

Уз дужно поштовање према минулом раду и прошлости, могло би се рећи да је Ћосић данас човек у годинама, усамљени и сенилни дека, помало уплашен за будућност народа, несигуран у њега, несвестан његове снаге баш као што је несигуран и у сопствену. Идентификација са тако озбиљном титулом ”оца нације”, како изгледа, временом може да буде погубна, тако што се лични страхови, несигурност и немоћ преносе и на уверење о стању читаве нације са којом је неко поистовећен.

Ћосић је изгледа заборавио да није могло бити проглашења ”Републике Косова” (ни побуне терориста, ни бомбардовања), да се пре тога није десио Дејтонски споразум. Као што није могло бити Дејтона без претходног пада Книна. Исто као што ни Статут, чак ни у тезама, није могао да се напише пре инсталирања ”Владе терориста” у Приштини. Ништа не иде преко реда. Сваки пут кад Србија пристане на нешто, отворила је пут за следећи захтев по реду. Све док неко не каже – доста је било. Тај неко ће тешко бити човек у Ћосићевим годинама.

Изгледа да је дошло време да књиге поново некоме сметају. Хитлер их је спаљивао, у социјализму су забрањиване, а ислам ауторе осуђује на смрт. У средњем веку су спаљивали људе уместо књига. Данас поново на сцену ступају чувари јавног морала и бранитељи ”братства и јединства”. Против Ћосића је поднета кривична пријава због дела изазивања ”националне, расне и верске мржње и нетрпељивости”, због једне половине реченице обимне књиге у којој каже да су Албанци ”социјални, политички и морални талог трибалног варварског Балкана”.

Тешко би могло да се каже да су Албанци познати по делима које су створили. Пре би могло да се каже да Албанци од свог доласка на Балкан нису урадили много тога креативног. Заправо, не знам да су урадили ишта креативно, нешто по чему би остали упамћени у заједници људи. Можда сам неупућен, али не знам ни једног њиховог великог научника, писца, сликара, спортисту... Не знам ни за једну велику грађевину у Албанији, ни великог архитекту који би је подигао, осим неколико десетина хиљада бункера, што је логичан системски наставак високих зидина којим ксенофобично окружују своје куће. Чак је и биографија једине аутентичне Албанке за коју читав свет зна, Мајке Терезе, у свету све чешће тема писања везаних за конгроверзе и скандале у којима је, наводно, учествовала. Све што они у последње време раде (након крађе територије) је крађа туђе историје и туђих историјских личности.

Начин на који ће се ове информације саопштити је више ствар семантике и такта него што је питање истинитости. У нека срећнија времена, и у хипотетичкој ситуацији у којој нам њихова политика није чинила зло, сасвим је сигурно да би ствар пристојности била не спомињати ништа о томе каква је, на нивоу друштва, њихова креативност и каква су њихова цивилизацијска достигнућа. То нас не би ни занимало, нити би требало да нас дотиче. Међутим, тешко да у садашњој ситуацији нормалан човек, неко ко није робот или интернационалиста, може да истрпи а да не призна да су њихова најзначајнија, светски позната дела трговина људима, производња и организована продаја наркотика, трговина људским органима, а достигнућа крвна освета, терористички напади, логори, ”куће” и племенски начин живота. Што се тиче културе, (на страну таленат за прављење уметничке фотографије на којој је у природној величини приказан терориста) нипошто не треба заборавити неспорну чињеницу да су у ”старој Југославији” имали стварно одличне глумце. Неко заједљив би могао да каже да им је таленат за глуму једини заједнички таленат, једно од аутентичних обележја нације.

Можда је семантичко питање, али мислим да овде вреди поменути, јер је ”друга Србија” изгледа јако забринута за питања језика и увреду других народа - Шиптари су Албанци који живе на Косову и Метохији, српској покрајини. Албанци су људи који живе у Албанији. Шиптари не желе да их се зове тако, не зато што је то за њих увредљиво, него зато што би се тиме показало да постоји разлика између њих и матичне државе. Ако су сви Албанци, онда нема разлога да постоји ”вештачка” граница између Албаније и Косова. Ако се јасно раздвоје термини ”Шиптар” и ”Албанац”, постоји добар разлог за то.

Грци, на пример, одлично знају за то. Они још увек не признају назив републике Македонија, као што не признају нацију Македонаца, јер би тиме прихватили идеју да је граница између две Македоније вештачка, сумњива, подложна промени.

Хрвати такође знају да је тако. Па тако Србе из Крајине и Славоније зову Срби, а оне из Србије ”Србијанци”. Јасно раздвојени језиком, као што су раздвојени и територијом.

Друга Србија углавном не зна за ово. Они желе да верују у то да Шиптарима смета кад их неко зове тако.

Не бране они само Шиптаре. Једног од њихових, познатог по речнику и понашању којег би се постидео и пијани камионџија у време суботњег изласка у омиљеној кафани, бранила је Соња Бисерко. На питање да прокоментарише његову изјаву да би неки новинари требало да заврше на вешалима, Соња је прво покушала да избегне одговор наводећи кривицу новинара током рата (а то се зове релативизација злочина), и тек на инсистирање водитељке експлицитно је одговорила: ”Језик Пере Луковића је такав, он је ушао у тај наци језик, који доминира нашим јавним дискурсом, и из те матрице га гађа тим својим језиком. Заправо, он га језички уништава. (...) Он просто улази у матрицу и разваљује изнутра”.

Да ли би њега такође требало позвати на суд или је његов ”уметнички поступак” веће и значајнији од дела једног од највећих српских писаца? Може ли такво писање уопште да буде правдано, у било ком контексту? И какви су то људи који то могу да правдају и подржавају?

Борка Павићевић (позната по изјави да нема свако право на мишљење) је у емисији на јавном сервису бранила реторику Ненада Чанка, и позивање на вешање, речима да је ”такав говор, у одређеном политичком контексту нешто што се може разумети”. А изјаву Прокића о Србима (”Та стока само тај језик разуме”), Борка лаконски уз осмех правда речима да је он само цитирао Томаса Мана.

Биљана Ковачевић Вучо (која би у историју могла да уђе по последњој фантастичној изјави ”патриотизам би требало да се редефинише”) такође је бранила право на нападање сопственог народа. У емисији РТС-а од пре неколико дана, на питање водитељке ”Да ли сами о себи можемо да говоримо шта год хоћемо?”, одговорила је речима ”Да, то је питање политичке културе, које ћемо речи да користимо, јавног дискурса, стила, ироније (...) а дискриминација се односи на другог и друкчијег”. Када би неко пристао на оно што прича Вучо, он би рецимо, онако земљачки, јер смо наши, могао да за њу каже да је превртљиви лажов, манипулант која бежи од суочавања са истином и неко ко се продао за ситан новац. На таквог се Биљана сигурно не би љутила, јер између себе, једни о другима, можемо да говоримо шта год хоћемо.

Као што ни госпође Бисерко и Павићевић не би имале разлог да се наљуте кад би неко рекао да им је понашање ”радикално ретардирано”, јер је то цитат Луковића који је ”ушао у тај наци језик, који доминира нашим јавним дискурсом”. Или, ако би им неко рекао ”You shall stifle in your own report, and smell of calumny”, не би се увредиле јер је то само цитат Шекспира (,,Мера за меру”).

Словенци су недавно имали аферу, са једном књигом и једним писцем, у којој је читава словеначка јавност устала у одбрану непознатог писца и његовог права да о Словенији и националним мањинама које тамо живе пише отворено и слободно, на начин на који он доживљава ситуацију. У одбрану Горана Војновића, словеначко-босанског писца романа ”Чефурји раус” (Јужњаци напоље), који је привођен у полицију и против кога је подигнута пријава, устала је и министар полиције Катарина Кресал. Она је Словенцима поручила да би ”мудро било да је прочитају, јер смо пречесто нетолерантни према људима који тамо (у насељу Фужине) жив”. Тиме је полицији за коју је надлежна, својим сународницима, а и читавом Балкану дала снажан пример да књижевност и писана реч мора бити ослобођена од полицијског прогона. Очигледно је да до неких овде та поука још није стигла.

Докле?

Кад демократорска власт сутра изгласа Динкићев закон о "јавном информисању" (боље речено, Закон о репресији медија), вероватно ћу и ја постати "криминалац" у држави Србији, јер се забога усуђујем да кажем да је министар Динкић лажов, лопов и преварант. Ако је истинозборење злочин, онда ајде, пишите ме у злочинце.

Од сутра, било које новине у Србији које пренесу неки мој текст (између осталог) ризикују да их држава (тј. Млађа Министар) опљачка до голе коже на име некаквог фантомског новинарског стандарда. Каквог, бре, стандарда поред све оне багре из тзв. Друге Србије која комуницира искључиво пљувањем и псовкама (мислим превасходно на П. Луковића, али није једини)? Што ли неком од њих не стављају брњицу? Зато што им такав језик не смета. За демократоре екстремизам у ЕУнијаћењу није ни порок, ни грех, ни злочин - али свако родољубље је све троје.

Е сад, моја је срећа што нисам новинар, већ блогер, и што постојим на интернету, па не могу да пошаљу вуцибатине да ми растуре редакцију, заплене пресе или укину регистрацију. То је један од разлога што мислим да будућност припада блогерима, а не штампаним диносаурусима. Али кад су они већ тако бескрупулозни, онда не видим зашто бих ја морао да се према њима односим у рукавицама.

Врхунац Динкићевог цинизма је што сад гради некакву нову "странку региона" са локалним велможама, уз причу да ће све бити боље кад "паре престану да се сливају у тај грозни, паразитски Београд." Слободан Антонић је све лепо објаснио, па да сад ја овде не понављам. Није, додуше, рекао изричито да је управо Динкић одговоран што све паре иду у "грозни, паразитски Београд." Управо је Динкић, са својим кадром из Г17, ставио под своју шапу све финансије, и привредне регулативе Србије у протеклих 9 година. Сад кад више не може (или нема?) шта да опљачка из Београда, креће да комада Србију по регионима и тако посиса и оно мало крви што није успео досад.

Дабоме, није у тој вампирској работи сам. Саучесници су му све владе од Ђинђића наовамо, које су га пуштале да ради то што ради. Зар мислите да би без имплицитне подршке Демократорске Странке било могуће да се од Србије прави "Конфедерација европске покрајине Војводине и федерације европских региона Подриња и Поморавља" (Антонићев опис који итекако приличи)?

Ако вам још није јасно, упитајте се да ли ће Динкићев медијски линч да закачи, рецимо, "Е-новине" или сепаратистички лигашки лист "Слободна Војводина" (!). Дабоме да неће. За демократоре, велеиздаја није кривично дело. Потребна им је "СВ" да преноси изјаве попут оне некаквог аустроугарског поклисара од пре неки дан, да Србија мора да се "децентрализује" како би ушла у ЕУ.

(Ништа се, значи, није променило од 1908. наовамо - Србија мора да нестане, како би у Бечу и Бриселу могли мирно да спавају. Они на тај став имају право - али да ли ми имамо обавезу да им изађемо у сусрет?)

Немојте имати илузија да се ово може решити неким демократским путем, кроз институције система. Демократија је оно што Брисел и Вашингтон кажу да јесте. А постојећи систем је онај исти наслеђен од Кардеља и Броза, само пресвучен новим демократорским и "еурограђанским" тапецирунгом.

Већ девет година тај систем користе људи попут Млађана Динкића и осталих демократора и деформиста. Упитајте се, докле сте спремни да своју земљу препустите таквом олошу, пробисветима, лоповима и вампирима? Прошле године сте имали шансу да их победите гласачком кутијом. Сада вам остају крст, бели лук и глогов колац.

(Напомена: Управо сам сазнао да је гласање о овом абортусу од закона одгођено до краја августа; ваљда да се народ не досети. То не мења ни слово од овога што сам написао. Чак штавише, вероватно значи да је демократорско-вампирска власт слабија него што се чини, па они што не би да ”чачкају” јер се боје пораза итекако немају више изговора.)

Америка и ми

Не верујем да је колумниста „Детроит Фри Преса“ Мич Албом (Mitch Albom) могао и да сања да ће својим текстом о објављивању фотографија мучења из Абу Граиба и осталих америчких логора да започне полемику у Србији. Али ето, десило се.

Додуше, стигло је свега неколико коментара на текст, који је пренела НСПМ. Мој је остао усамљен у разумевању става који је Албом изнео (да би публиковање тих фотографија помогло џихадистима, а не Америци). Можда зато што већ дуго живим у овој земљи, силом прилика, па мислим да одлично разумем како Американце тако и њихову власт, али кристално ми је јасно да би изношење ових слика у јавност изазвало двоструку штету. Не само што би охрабрило џихадисте, што је аргумент који износи Албом, већ би ојачало Империју (на шта највероватније није ни помислио).

Коментаришући реакције на Албомов текст, Миодраг Зарковић поставља поређење између „друге Србије“ и „друге Америке,“ по њему представљају они што инсистирају на објављивању фотографија. Мислим да у том поређењу греши. Америка није Србија, нити су невладине организације код нас и код њих исто.

Не зато што је Америка већа, богатија, моћнија. Какве то има везе? Сви би требало да смо једнаки пред Богом и правдом. Али није фер поређење Србије са империјалистичким режимима у Америци, а ни изједначавање АУГС (ACLU) са професионалним „боркињама за људска права“ код нас.

Американци су листом убеђени да су „добри момци,“ малтене од Бога изабрани да свету донесу мир, демократију и слободу (иако више ни не знају шта ишта од тога значи). Већина њих нема појма шта је рат; на Америчком тлу се није ратовало још од априла 1865, а рат који се тада завршио познат је данашњим Американцима углавном кроз измаглицу политички коректних лажи.

Пре седам година је Рандал Валас режирао филм „Били смо војници,“ (We Were Soldiers), по вијетнамским мемоарима пуковника Харолда Мура. У Муровој улозио био је Мел Гибсон. Признаћу да никад нисам гледао филм, али се добро сећам кратке најаве. У рекламном инсерту, Гибсоновог пуковника кћеркица пита, „Тата, шта је рат?“ Овај одговара, „То је кад неки људи покушају да убију друге људе, а војницима као што је твој тата је посао да оду тамо и да их зауставе.“

Ово „тамо“ је кључ за разумевање Америке. Рат је за њих нешто што се дешава „тамо далеко.“ А њихови политичари им лажу да су ти ратови потребни, чак и неопходни, како би се одбранила њихова „слобода.“ Међу Американцима влада једно стравично погрешно убеђење да своју „слободу“ (у смислу слободе од страног окупатора - која после 1812. више никад није долазила у питање!) дугују војницима који се боре широм света. Ова порука се понавља сваке године, последњег понедељка у мају, када се прославља Дан Сећања.

Џабе што је управо то ратовање изнедрило државу која баш Американцима одузима све више слободе, док „ослобођеним“ народима широм света одузима прво животе, па онда и имовину, идентитет, наду... Свака критика америчког империјализма разбија се о гребен убеђења да су Американци добри, слободни људи који чине само добро по свету у ком, ето, има толико зла и покварености, од џихадиста до агресорско-геноцидних Срба.

Зар код Срба постоји ова култура рата? Је ли српска историја прича о освајању и господарењу другим народима - или управо обрнуто? А ето, Американци испадоше праведници којима се гледа кроз прсте за најстрашније злочине, док се Срби осуђују и за фиктивне.

Тако Американци ратују широм света и то сматрају борбом за своју слободу, а Срби ратују на свом кућном прагу и то се онда проглашава за „агресију и геноцид.“ Американци побију стотине хиљада а милионе претворе у избеглице, али то је демократија. Срба страда десетине хиљада, а милион избегне, али то нико не види јер су они забога „колективно криви“ (Ахтисари). Американци су у Ирак ишли „зато што су могли“ (Фридман). Срби су ратовали зато што „рата не би било да га Хрватска није хтјела“ (Туђман), што „за мир не бих жртвовао суверену БиХ,“ (Изетбеговић) и што је неко одлучио да је „Србији потребно мало бомбардовања“ (Олбрајт) или „окупација у немачко-јапанском стилу“ (Бајден).

У Америци се АУГС бори за своје поимање грађанских слобода, што у једнакој мери нервира државни апарат колико му служи да законима о „једнакости“ и „недискриминацији“ проширује своја овлашћења (при чему је АУГС „корисни идиот“). За то време, тзв. „другу Србију“ управо плаћа „прва“ Америка да руши, подрива, минира и саботира како државу тако и друштво, идентитет, културу и традицију Срба. Разни Комитети, Фондови и Одбори виде само српске злочине (било стварне било фиктивне) а остале - поготово америчке - или не виде или их правдају. Зар нису управо „српски“ невладници највећи поборници америчког злочина званог „Независна држава Косово“?

Не знам у коликој мери „другу Србију“ њени финансијери гурају да вади америчке флеке причом о српским злочинима, мада та претпоставка није ван памети. Баш као што данашњи Немци перу своју мрачну прошлост упирући прстом у „геноцидне“ Србе, не би ме изненадило да су амерички империјалисти створили медијску представу о злим Србима као пројекцију сопствених негативних карактеристика, које морају да осуде и прокажу како би могли да наставе да верују у своју доброту и историјску мисију. Али о томе можда неки други пут.
На почетку инвазије на Ирак, у марту 2003, колумниста Илана Мерсер написала је следеће: „Храбри народи ратују зато што морају; кукавички народи ратују зато што могу.“

Па ви сад гледајте ко је ко.

Бајден као симптом

Џозеф Бајден, велики везир Императора-самодршца Барака Хусеина Обаме, сутра стиже у званичну посету осакаћеној сатрапији познатијој као Република Србија. Срби имају итекаквих разлога да се осећају пониженим и увређеним што им долази човек који је својим изјавама током година демонстрирао најодвратнију мржњу и презир према њиховој земљи и народу.

Нешто не верујем да ће можда ”боркиње” за људска права да га туже за говор мржње; тај деликт је резервисан само за Србе, а никако за Демократе (и то са великим Д) па још из Америке. Ево, самом сугестијом да би Бајдену требало замерити на изјавама да су Срби ”неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори” ја сам чини ми се починио геноцид-два над невиним (убаците овде жељену категорију жртве) и морао бих за то да одговарам пред лустрационим већем Пешчаника...

Али доста црног хумора. На данашњи дан треба се сетити не само свега што је Бајден рекао о Србима, већ и што су други на ”цивилизираном, демократском и напредном” Западу рекли о нама током протекле две деценије. Обе збирке цитата објављене су на страницама Двери; погледајте линкове у тексту.

Требало би се сетити и посете Хавијера Солане, човека директно одговорног за НАТО агресију 1999, а којег су ”демократске” власти дочекале са свим почастима већ у фебруару 2001. После су му чак поверили и преговоре о ”државној заједници” са Ђукановићевим монтенегристичким режимом (која је, дабоме, пропала по унапред написаном сценарију, ни на чије изненађење).

Шта рећи и на посету два авиона из 555. ескадриле америчке авијације, која су слетела на Батајницу 23. јуна 2006, а што су министар војни Зоран Станковић и амерички намесник Полт оценили као ”веома важан догађај у војној сарадњи”?

Занимљиво је да се ова владајућа камарила докопала својих фотеља обећањима да ће Срби да живе ”као сав нормалан свет,” а још откад су попут свих нормалних демократа спалили Скупштину и извели пуч плаћен америчким коферима кеша у октобру 2000, раде ствари које ниједна нормална држава не би себи дозволила. Само неколико примера:

• хапшење и изручење целокупног државног врха лажном суду политичке намене;
• демонтирање властите војске како се не би увредили ”партнери” из НАТО;
• једнострано примењивање мртворођеног уговора са ЕУ, које је уништило привреду ионако већ систематски опљачкану деветогодишњом владавином ”експертске” руке Г17-плус.

И тако даље, листи као да нема краја. Србија је заиста јединствена земља у свету по томе што је у њој ненормално сасвим свакодневно, а апсурдно не само могуће већ и државна политика.

У том контексту, Бајденова посета није ни прво ни највеће досадашње понижење за Србе, нити је најнакараднија ствар коју су организовали домаћи сатрапи иностраних господара. Како спречити да се ова владавина апсурда и ненормалности настави? Па не морам ваљда да вам цртам...

Фашисти

Претпостављао сам да ће се нешто слично овоме десити још прошле јесени, када се у ментално окупираној Србији организовао отпор ”војвођанском” сепаратизму. Нова српска политичка мисао (НСПМ) је већ неко време трн у оку невладничко-квислиншке камариле која је зајахала Србију октобра 2000. Све док је њено супротстављање ”промени кода” Срба и Србије могло да се отпише као пуста прича, непријатељство невладника остајало је на речима (мада свакако тешким). Мени је, преко пола света, тешко да проценим до које мере је инцијатива НСПМ заиста довела до краха Статута и кампање за Пајтићеву квазидржаву (то можда боље може да објасни колега Вронски, који је ближи ситуацији), али ако морам да погађам, по количини витриола која се потом сручила на НСПМ рекао бих да је била одлучујућа.

НСПМ се потом огласила и поводом невладничке тужбе против Добрице Ћосића за ”говор мржње” и ТВ-иступа Бранислава Димитријевића, владиног невладника задуженог за ”културну деконтаминацију.” То је ваљда била кап која је прелила чашу, па су невладници против НСПМ покренули прави правцати џихад.

Како другачије да се опише предлог закона о забрани фашизма који ”фашизам” дефинише као "било шта што се нама (тј. ”Другој Србији”) не допада"? На страну сад да су творци овог закона људи чији су ставови најблаже речено са оне стране здраве памети; чак и да га је написао неко с којим се слажете, остаје чињеница да се њиме криминализује мишљење!

Е сад, неко ће рећи, па шта? Зар сме све и свашта да се говори и мисли? Сме. Мора да сме. То не значи да речи и мисли немају последице, али то је ствар друштва, а не државе (која се између осталог дефинише као монопол силе на датој територији). Неке ствари морају да буду свете. Ако нису, онда је све релативно, а добро и зло се одлучују већином гласова. Данас могу да буду једно, сутра друго, прекосутра треће.

О феномену релативизације у енглеском језику је још давне 1946. писао Џорџ Орвел, који је дизао глас против тенденције да језик буде инструмент спречавања мисли. Орвел је своје аргументе заснивао на примерима тоталитарних система чији је био савременик - фашизма, национал-социјализма и комунизма - али је и сам рекао да језиком манипулишу сви, од конзервативаца до анархиста.

Орвел је илустровао своје размишљање о језику у дистопији ”1984,” која је смештена у свет где је језик до те мере обезвређен да обични човек не познаје изразе попут ”слободе,” нити би му та реч ишта значила све и да је чује. ”Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао... буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи.” (превод Владе Стојиљковића, Кентаур, Београд, 1977)

Покушај да се обесмисли мисао приметан је у политичком говору и данас. Један од примера је демократија. Постоји јасна дефиниција демократије: политички систем у којем се одлуке доносе већином гласова. Али њу нико не користи! Уместо тога, ”демократија” је прерасла у један аморфни концепт који објективно не значи ама баш ништа (односно, дефинише се по потреби датог тренутка) али треба да представља све добро, позитивно и пожељно. Насупрот њој се поставља ”фашизам,” исто тако одвојен од своје стварне дефиниције и претворен у аморфну масу свега негативног, непожељног и лошег.

Сам фашизам најбоље је дефинисао његов творац, Бенито Мусолини, 1925:

Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato. ("Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе.")

Масовна убиства, освајачки ратови, контрола речи и мисли - то су све карактеристике фашизма које произилазе из овог принципа који је артикулисао Мусолини. По њему је држава заменила Бога, и њој је све дозвољено. Хитлерова идеологија ”национал-социјализма” је у ствари била фашизам зачињен немачким шовинизмом, расизмом и мржњом према Јеврејима.

Није ни чудо што страшно мало људи зна за ову дефиницију. По њој су многе данашње ”демократе,” од Вашингтона до Брисела (да сад не говоримо о београдској сатрапији) у ствари фашисти. Али пошто се не зна шта је стварно фашизам, а шта је стварно демократија, онда се може спроводити фашизам у име борбе против ”фашизма” - и то називати ”демократијом”!

Овако извитоперено поимање фашизма, демократије и људских права управо је основна карактерна особина тзв. Друге Србије (погледајте примере). Ово не треба да изненади, будући да су данашњи невладници некадашњи комесари - а од 1945. наовамо у српској политичкој али и свакој другој мисли наметнута је теза да комунисти имају монопол на антифашизам, односно да је ”фашизам” све што се супротставља ”социјалистичкој револуцији.” Падом СССР и комунизма, некадашњи комесари су се пресвукли у данашње ”демократе,” не само у Србији већ и широм источне Европе и бивше СФРЈ. Значи, један аморфни концепт који је требало да значи све добро и пожељно заменили су другим - а све време је циљ био моћ и власт. Нема везе како се концепт зове, све док су они ”горњи.”

То што су наметнути аморфни појмови (социјализам, демократија, фашизам) постали општеприхваћени омогућава да се организације које финансирају стране владе представљају ”невладиним,” да се квислиншка пропаганда проглашава ”борбом за људска права,” а да један Чеда Јовановић може да се сматра ”либералним демократом” иако стилом и садржајем више подсећа на аутентичног фашисту Димитрија Љотића. Којем је, иронично, највише и пристајала комесарска етикета ”домаћег издајника.”

Наручене самоубице

Реакција у Србији поводом јучерашње хашке пресуде државном, војном и полицијском руководству, наспрам онога што би требало да се деси у свакој држави чији народ иоле држи до себе, могла би да се опише као громогласна тишина.

Читам реакције страначких и државних првака у јучерашјој Политици. Шта рећи него: "јао нама с њима"?

Премијер Цветковић, на пример, или не разуме или неће да разуме суштину пресуде. Приговара да су казне "непримерено високе." Значи, слаже се да је пресуда исправна, да су се наводни злочини стварно десили и да су наводно били организовани, систематски, планирани, итд., али ето, претераше са казном? Какав мамлаз.

И још вели: "сматрамо да сваки појединац и злочинац има своје име и презиме." Да ли то није свестан да су ова петорица осуђена за "заједнички злочиначки подухват," односно заверу државног врха, а не као појединци? Је ли Цветковић онда стварно ментално ретардиран или се само претвара? Оно, да аплаудирамо Тадићевом настојању да промовише људска и грађанска права дебила, али да није мало много?

Мислим, није тешко да се види прави значај пресуде. Врло је јасан, рецимо, портпаролу ДСС-а:

Андреја Младеновић оценио је да пресуда Хашког суда има за циљ да се оправда агресија НАТО-а на Србију и оправдају злочини које су Алијанса и албански терористи починили.

„Осуђени су људи који су бранили земљу од агресије да би се прикрило да је прави циљ напада НАТО-а на Србију било отимање Косова”, изјавио је Младеновић.

Проблем је, међутим, у томе што ДСС не зна (не може, не сме, шта ли?) да речи преведе у дела. Ни кад је на власти, а поготово кад је опозиција. Рентијери околности, што рече Слободан Антонић ономад.

Пошто од опозиције нема неке вајде, хајде да се вратимо садашњим властодршцима. Александар Павић данас износи тезу да је ова пресуда у ствари круна политике ДОС-а, који већ девет година у континуитету води политику упропаштавања Србије:

За сву „сарадњу“ са Хашким трибуналом током ДОС-овске деценије, Србија не да није добила ништа, већ је на себе натоварила још и одијум криминалне државне творевине. „Прагматични реформатори“ (заједно са реторичким националистима) нису успели да издејствују баш никакав контра-уступак... за изручивање целокупног војно-политичког врха трибуналу у Хагу.

Јер, цитирам даље:

Само је 1) пуки, а притом неинтелигентни аматер или 2) свесни издајник могао да се, у светлу процеса који су се тада водили у Хагу по косовској оптужници, упути у авантуру звану „тражење саветодавног мишљења“ Међународног суда правде. Јер, није било никакве сумње да ће се „косовски процес“ у Хагу завршити управо како се завршио и дати Међународном суду правде преседан који, у најмању руку, тешко може да игнорише. И да то никакав другостепени поступак неће суштински променити. Јер, онда то не би било у складу са мисијом Хашког трибунала – криминализација Србије као државе и њена трајна делегитимизација.

Дакле, сада Међународни суд правде може комотно да се позове на одлуку Трибунала да је на Косову почињен систематски злочин против Шиптара (као што су урадили када су 2007. ослободили Србију оптужбе за "геноцид" у Сребреници - али узели здраво за готово да се он и десио, на основу пресуде Трибунала генералу Крстићу), и тако избегне да се замери још увек моћним спонзорима "независне државе Косово."

Маестрални тријумф дипломатије и политике, нема шта.

Питам вас још једном, јер ми заиста није јасно како људи то не виде: шта је Србија добила од "октобарске револуције" наовамо? Ништа од пустих обећања ДОС-а, али ништа, није испуњено. Чак и да прихватимо, аргумента ради, да је Милошевићева власт одговорна што је "завадила Србе са целим светом" (а што није тачно), је ли се то можда третман Срба и Србије поправио од тада? Или је постао још гори? Одговор је, надам се, сам по себи јасан.

Тражили сте демократију, лупали у шерпе и дували у пиштаљке, палили скупштину и багерима насртали на телевизију. Сада имате демократуру, ако се ко усуди да демонстрира може да буде на смрт испендречен, скупштину и да запалите ником ништа (нико је ни о чему не пита, све одлучују страни гаулајтери и тајкуни) а Бастиљу сте заменили Бомбардером, који вас исто тако засипа лажима али сад за рачун другог господара. Створена је "независна" Црна Гора и дукљанска нација, окупација Косова је пре годину дана крунисана и формалним отцепљењем, оно мало привреде што је преживело деведесете је раскрчмљено, уништено или хендикепирано једностраном применом мртворођеног Споразума са ЕУ. Данашња Србија језиво подсећа на Русију из деведесетих - осим што се, је ли, нико није усудио да Русију прогласи злочиначком или геноцидном државом.

Заиста се чини, као што то Павић аргументује, да ДОСманлије раде како за свој рачун (пљачка) тако и за туђи, односно да или служе страним господарима, или да њихово виђење будућности Србије сматрају својим. Суштинске разлике у последицама нема - води се "стара аустроугарска, новија коминтерновска и најновија англо-америчка балканска политика", Serbien muss sterbien!

За оне који слабо диване немачки, послужиће израз који воле да користе наша донедавна "браћа" на западу: "Србе на врбе!"

Мене нешто жуља око врата. А вас?

Псеудограђански паразити

Већ неко време покушавам да смислим одговарајуће име за ону групу људи која нам годинама ради о глави, а све у име "светлије будућности."

Чуо сам да их неки зову "грађански талибани" и "мисионари"; не морају мисионари да буду лоша ствар, а ово са талибанима је асоцијативно. Треба нам нешто специфично. "Чедери" је одличан израз, али то је као кад зовемо политичаре курвама - увреда за курве, које су кудикамо поштеније. Мој земљак Кустурица их је на митингу прошлог четвртка назвао "мишевима"; можда би било боље "пацови"... Али опет, што да вређамо глодаре?

На енглеском се њихова сорта зове "наднародни напредњаци" (transnational progressivists), али на српском то слабо звучи. Нити су изнад било чега, нити су напредни. Иако се енглеска скраћеница те фразе, "Транзи," римује са "Нациста," на српском асоцира на транзисторе. Опет, значи, не ваља.

У помоћ пристиже Саша Гајић, који на НСПМ недавно овако описује "елиту" у Србији:

Ovdašnja pseudograđanska elita je nastala u vreme komunizma, zauzevši prostor starih građanskih staleža koji su mahom fizički likvidirani, da bi u socijalizmu izrasla u poluparazitske slojeve podatne ispunjavanju dnevnopolitičkih zadataka, crpeći iz svog privilegovanog položaja stalne beneficije. Raspadom starog sistema ovi su se krugovi samo preusmerili na infuzije stranih donacija.

Tokom više decenija, srpski pseudograđanski slojevi brojčano su ojačavani prilivom ambicioznih pridošlica iz provincije, mahom studenata, koji su svoj kompleks više vrednosti (koga prati skriveni kompleks niže vrednosti) i mržnju prema svojoj zavičajnoj palanci, kompenzovali izveštačenim upodobljavanjem i “upristojenjem” spram onog što se u tom trenutku smatralo “modernim” u urbanim centrima, a sve zarad fanatične želje da se nikada ne vrate u provinciju, već da “uspeju u gradu”.

Idealno opravdanje za svoje sujetne ambicije, neostvarive u zavičaju, nalazili su u gordim stavovima konstantinovićevske “filozofije palanke” nad kojom su težili da se uzvise. Ako su pri tom sujetnom “uzdizanju iz proseka” malo videli inostranstva, mahom uz jednu-dve letnje stipendijice u zapadnim zemljama, umislili su da su “popili svu pamet sveta” koja ih beskrajno izdvaja nad “neprosvećenim” masama.

Kao treće, pripadnici ovih struktura su ne samo neposobni za funkcionalne uloge klasičnih društvenih elita, već su idejno i intelektualno “zacementirani” u nekolicini floskula koje korespondiraju između njihovog današnjeg imidža i nekadašnjih ideoloških ubeđenja, ali mimo toga nisu u stanju čak ni da trezveno prate aktuelna kretanja u svetu niti da uoče tendencije tamošnjih procesa. Iako širokih očiju okrenuti ka “velikom svetu”, koga su videli ili turistički ili, u najboljem slučaju, kao stipendisti, domaći pseudograđanski slojevi baštine tone zastarelih predrasuda i zapravo ne znaju ništa o tome svetu u koga se kunu, niti bi bili u stanju da se u njemu egzistencijalno snađu, jer su duboko nesposobni da ulože bilo kakav napor da se menjaju i ozbiljno rade. Njihove nezaslužene privilegije i društveni status moguć je samo ovde, i to ne konstruktivnim društvenim aktivnostima, već isključivo na direktnom ili indirektnom podaničkom angažmanu u službi interesa sa strane.

Немам овоме шта да додам. Значи, "псеудограђани" или "лажнограђани," али у сваком случају паразити. А ако се на време не открију и не отклоне, паразити могу да буду смртоносни.

Google и зашто га користити?

Слободана Антонића ценим и кад се не слажем са њим. Понајвише зато што је у питању један од ретких овдашњих примера доследног аналитичара и човека од интегритета. У условима у којима већина његових колега калкулантски, конформистички и кукавички игнорише перпетуалну оргију тоталитарног простаклука и аутогеноцидног нацизма самозване Друге Србије, Антонићева одважност да таквима "стане на црту" аргументовано и трезвено, више је него драгоцена. То је видљиво поготово онда кад његово писање изазове овако нервозне изливе лоше вербализоване љутње вечитих "дечака који обећавају" на овдашњој естрадно-политичкој сцени. Али, да Басару прескочимо... прескочио сам и ону колективну фасцинацију њиме и сличнима деведесетих, па је логично да прескочим и талас разочарења и опште индигнације бивших фанова који он и екипа данас изазивају.

С тим што сматрам да је Антонић, углавном, превише учтив и непотребно благ према њима, јер ствари треба називати правим именом. Свуда. Увек. А и екипа попут ове чију адресу прећуткује и у новој теми своје редовне колумне у Политици, тешко да разуме другачији вокабулар од оног који сама користи. Али то је само мој утисак, и није тема овог коментара. Тема је текст др Филипа Џенкинса који Антонић помиње, а објављен, у српском преводу, и на сајту радио-емисије Пешчаник (што је посебна посластица, али о томе нешто касније...).

Није спорна Антонићева критика баналног лица Зла, оличеног у вулгарном потрошачком конзумеризму који живимо (културе и цивилизације без икакве перцепције прошлости и будућности, оличене у девизи "Ја, Ја и Сада!", како ју је дефинисао велики амерички економиста). Није спорно ни то да су веселе уреднице Пешчаника, вероватно, Џенкинсов текст (иначе трезвену и утемељену анализу демографских трендова у Ирану, и могућих паралела са искуствима европског света који већ пар генерација живи последице тог тренда) ничим изазвано схватиле као промоцију сопствених "стандарда". Тешко да се од њих боље и може очекивати. Спорно је само то што је Антонић своју (рекох, иначе веома утемељену и адекватну) критику у овом тексту, изградио на најпогрешнијој могућој премиси, тј. на (нетачно) претпостављеној ИДЕОЛОШКОЈ припадности др Џенкинса oном вредносном систему који овде оличавају Две Светлане. Наиме, НИГДЕ у свом тексту, Џенкинс није "брутално искрен док хвали бездетност", како му приписује Антонић, нити се вредносно афирмативно односи према тренду депопулације. Једноставно, он је - попут Антонића, уосталом - "друштвени" научник који анализира један феномен и његове могуће импликације на будућу социјалну структуру једне значајне исламске земље каква је Иран, евидентног извора тренутне међународне кризе у тој регији, али и важног центра моћи у исламском свету (па и од ширег глобалног утицаја, што су наши сународници у Босни и на Косову, нажалост, веома добро осетили на сопственој кожи) . Дакле, ни помена некаквој глорификацији идеологије конзумеризма, са којом га Антонић неосновано повезује. Чак би се могло рећи управо супротно: својом прогнозом, Џенкинс ствара управо аргумент против даљег заоштравања ионако усијане ситуације у Персијском заливу. Јер, каже он, уколико Иран иде путем очите технологизације, може се очекивати и подразумевајући пад наталитета уз, самим тим, нове изазове и одређене модификације тренутних структура друштва Ирана. И ништа осим тога Џенкинс није рекао. Стога је и Антонић, нажалост, више него брзоплето одапео добар аргумент на погрешну адресу. Јер, Џенкинс НИЈЕ рекао то што му он овде приписује...

Штета је што се није макар проверио елементарни научни и идејни бекграунд др Џенкинса. Поред овако импресивне библиографије, Џенкинс потпуно заслужено ужива реноме полихистора (дисциплине готово заборављене у овдашњим друштвеним наукама, чије ведете - ако ишта уопште пишу, штедљиве према сопственој мудрости и олимпијској научној величини - махом пишу варијације на сопствене магистратуре и докторате, до коначног пријема у САНУ у 109 години). Осим тога, и из најовлашнијеег прегледа његових дела, јасно је да није у питању политички коректни псеудолиберал и тоталитариста билклинтоновске провенијенције, каквог би Светлане вероватно очекивале.

Видљив је, рецимо, и Џенкинсов афирмативан однос према хришћанству. Реч је, дакле, научнику културолошки наклоњеном оном цивилизацијском корпусу који називамо јудеохришћанским (а којем, ваљда, још увек преовлађујуће припадамо и ми Срби, уколико Надлежне НВО нису одлучиле другачије). А човек таквих назора свакако не би писао текстове у којима се отвара шампањац због кризе институције породице, и кризе културе рађања и родитељства.

Осим тога, међу упућенијима у однос америчких интелектуалаца према балканској кризи, Џенкинс је познат управо као један од ретких Американаца који су се, током најмрачније Клинтонијане деведесетих, усуђивали да јавно укажу на срамотни in vivo-експеримент ноторног мрцварења читавог једног народа (српског), од стране тадашње америчке администрације и медијско-политичко-војне машинерије. Анализу тог процеса, Филип Џенкинс је објавио на једном предавању у Чикагу 1995; Конструисање агресије: демонизација Срба у босанском конфликту. Наслов који би несумњиво констернирао Обе Светлане и остатак њиховог тима "мировних" апологета СВАКОГ масовног убице који се "доказао" злочином над Србима, од нацистичког, усташког и хортијевског геноцида у Другом светском рату, па до недавних конфликата и злочина ратних фаворита ауторки и омиљених гостију Пешчаника. Џенкинс, замислите, не стоји на тој позицији, него критикује геноцидну мантру о Злим Србима, на којој Светлане неуморно јашу већ деценију и дуже.

Толико. Надам се да се овако непотребне грешке убудуће неће догађати господину Антонићу. Довољно је само проверити име и презиме аутора, кад нам већ добри људи из Гугла то омогућавају. И сваки текст читати у оригиналу, где год је то могуће (у овом случају, нажалост, није било, пошто се Џенкинсов текст у оригиналном облику појавио на сајту New Republic-а, доступног само претплатницима).

Дочим су Две Светлане, својим објављивањем текста осведоченог срБског патриЈоте (њихова омиљена шифра) и виђеног конзервативног интелектуалца какав је Филип Џенкинс - блесаво замишљајући да је у питању филаделфијски шеф секције Жена у црном - унеле потпуно нову димензију бесмисла у, ионако бизарну, овдашњу јавну сцену, коју свакако добрим делом обликују баш оне.