Весли Кларк, пацифиста?

Никада нисам мислио да ћу угледати име „Весли Кларк” међу ауторима које преноси или цитира Antiwar.com, али и то се десило, баш данас. У питању је Кларков текст из Вашингтон Поста, објављен у петак, у којем некадашњи командант НАТО напада на СРЈ објашњава зашто је против интервенције у Либији. Па вели:

„Када смо 1999 покренули ваздушну кампању против српског етничког чишћења на Косову, председник Бил Клинтон морао је јавно да каже да не намерава да пошаље копнену војску. Учинио је то како би ограничио трошкове подухвата који јавност и Конгрес нису сматрали да је у виталном државном интересу. То је и администрацију и мене као команданта НАТО у Европи довело у тежак положај, што је српски диктатор Слободан Милошевић знао. Али Милошевић није разумео да, после почетка бомбардовања, НАТО - размештен по суседним државама и у мисији спровођења Дејтонског споразума у БиХ - није могао да дозволи свој пораз. Па ако Косово није било витални интерес САД, успех НАТО сигурно јесте”.

Зар ономад и америчка и британска штампа нису урлале на сав глас о потреби копнене интервенције? Зар Косово није представљено као малтене реприза 2. светског рата и Холокауста, овај пут са Србима у улози нацистичке Немачке? А Кларк сад признаје да амерички народ и Конгрес нису хтели рат, али су доведени у положај да немају избора, пошто је победа НАТО постала сама себи сврха!

Али то није све. Кларк даље покушава да убеди Американце како немају правно покриће за напад на Либију овим аргументом:

„На Косову, 1999, САД и НАТО су имале хуманитарну резолуцију УН као подлогу за деловање. Америчка јавност је била углавном равнодушна, али је НАТО успео да дипломатским ангажманом и постепеном употребом силе присили Милошевића на предају. (Завршни ударац је била оптужница против њега за ратне злочине пред Међународним трибуналом за бившу Југославију.)”

Да ли ме то очи варају, или је Весли Кларк управо признао да је Трибунал оптужио Милошевића под утицајем „дипломатског ангажмана” НАТО?

Притом се Давид Боско из магазина Форин Полиси згражава над Кларковим фалсификовањем историје. „Иако је постојало више резолуција Савета о Косову, ниједна није садржавала дозволу за употребу силе”, каже Боско, наводећи даље да „САД у овом тренутку имају исту правну основу да интервенишу у Либији коју је НАТО имао на Косову, што ће рећи никакву”.

Ако НАТО није имао правну основу 1999, а није, онда је напад на СРЈ - заснован притом на лажима и обманама - представљао највећу категорију злочина по повељи УН: злочин против мира. Нападом су такође прекршени и повеља НАТО и Устав САД. Весли Кларк је по тим критеријима вишеструки злочинац. Сад када је фингирана револуција у Либији пропала и САД по ко зна који пут остављају своје „савезнике” на цедилу, Кларк одједном глуми пацифисту.

Треба ли нам бољи доказ да су принципи, истина и логика сасвим релативне ствари за Империју, која изгледа једино признаје своје прохтеве, и закон свог топуза? Док јој се може, дабоме...

„ Анализа“ и „почаст“, квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect

Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли: „па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941“.

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно.

Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.

Реприза

Сећате ли се оног графита, ”Све је исто, само Њега нема”?

Када је оу јесен 2000. рушен Милошевић, коферима америчких пара и ”обуком” тзв. невладиних активиста (који су после ушли у ”бизнис” као професионални револуционари у Украјини, Грузији и другим местима), Србији су обећаване куле и градови. Милијарде долара је требало да падну с неба још колико сутра, све санкције да се укину, Срби слободна да путују, решио би се проблем Косова - пошто је за њега крив зли Милошевић, је ли - и све би било као у најлепша времена седамдесетих.

Девет година касније, нити једно од тих обећања се није испунило. Осим можда повратка у седамдесете - идеолошки. Фамозни ”бели шенген” никако да дође; обећане милијарде су изостале, оно што је стигло је покрадено, а направљен је нови инострани дуг трипут већи од наслеђеног. Црна Гора се отцепила, Косово је отето, а цела Србија осуђена за велику заверу да протера Шиптаре. Дакле, није се радило о некаквом ”демократском питању” које ће се решити сменом Милошевића. Уосталом, Империја је та која дефинише шта је демократија и ко је демократа, а не њени квислинзи у Србији.

Зато паралела коју Слободан Антонић данас повлачи између ове власти и оне срушене 5. октобра не само да није ван памети, већ можда и не иде довољно далеко.

Милошевић је дошао на чело Савеза комуниста Србије тако што је отворио српско национално питање. Тиме је дирнуо у свету краву комунизма на југословенским просторима, јер је аксиом комунистичке владавине Југославијом увек био да су Срби шовинисти, буржоаски империјалисти и шта све не, и да свако испољавање њиховог националног осећаја које није строго контролисано мора бити оштро сузбијено. Управо су комунисти у Србији (не ”српски комунисти”) први оптужили Милошевића за ”национализам” и шовинизам, а онда су тај рефрен преузеле власти у Љубљани, Загребу, Сарајеву и на Западу. Највећа иронија је у томе што је Милошевић у ствари био социјалиста по убеђењу, што је све време потенцирао управо Југославију и југословенство, и што је остао доследан тој идеји чак и у хашкој тамници.

У коалицији скупљеној збрда-здола (или с коца и конопца, како коме) у јесен 2000. било је и некадашњих апаратчика који су пали у немилост после Осме седнице. На Ђинђића, ученика франкфуртских марксиста, гледали су као на анти-Слобу. Део њих, тзв. ”друга Србија” (састављена од теоретски невладиних организација, које у ствари финансирају управо владе - али страних земаља) пио је из чаше Латинке Перовић, некадашњег културног комесара, чија је фракција пала у немилост још 1973.

За ове неискупљене комунисте непријатељство према Милошевићу било је личне природе - да није било њега, не би било Осме седнице и њиховог пада са власти; не би било распада Југославије, који их је довео у ситуацију да буду сведени на Србију као организам-домаћина, управо Србију коју су целе каријере пљували што из убеђења што по задатку. Милошевић је срушио њихову дијалектички загарантовану будућност као господара балканске стоке, и сада је дошло време за освету. Само, то господарење стоком је увек било у служби неком већем господару. Баш као и њихове колеге у остатку источне Европе, ”другосрбијанцима” су биле важне туђе звезде - јуче црвене, а данас беле или жуте.

Када је Борис Тадић - уз ”малу помоћ” амбасадора Мантера и Водсворта - склопио садашњу владу прошлог лета, то је било симболично помирење победника и поражених са осме седнице, уз учешће Латинкиних ”либерала”.

Зато и није чудо што данашња власт личи на ону из деведесетих, а још више на ону из осамдесетих и раније. Само нам још фали да Млађан Динкић мерама владе за борбу против економске кризе да име ”дугорочни програм економске стабилизације”...

Питање карактера

Дуго ме већ мори једно питање, на које никако да спознам одговор. Ту ми је некако, на ивици свести, али никако да га докучим. Све док нисам данас прочитао есеј Николе Танасића „О венцу“ на НСПМ, који кроз подсећање на Демостена прилази једном ретко спомињаном - али изузетно важном - аспекту свега што се десило на нашим просторима, не само у протекле две деценије већ и много, много раније.

За оне који не знају или су заборавили, Демостен је био атински државник који се оштро супротставио Филипу Македонском и његовом освајању Хеладе. Иако је атинско-тебанска армија до ногу потучена у бици код Херонеје (338. пре Христа), Демостен је одбацио критике Филипових присталица међу Атењанима да је отпор био бесмислен, глуп и сувишан. У свом чувеном говору - „О венцу“ - Демостен је објаснио да само зато што отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде; за Атину једноставно није било избора. Атењани као народ који је слободу вредновао изнад свега просто нису могли да поступе другачије.

Ако ту нешто подсећа на народ који је својевремено носио пароле „Боље гроб него роб“, то је онда сасвим намерно. Кад сам то схватио, онда је све некако ускочило на своје место.

Зашто чедонистима (невладницима, грађанистима, како год их звали - немају ни право име!) толико смета Косовски еп? Када се каже да „Срби славе поразе“, то је иста она врста неразумевања с којом су Персијанци гледали на античке Грке коју су зарад слободе одбијали да живе у богатом Ксекрсовом царству. Али они су веровали у „бољи живот“ као већу вредност, јер им је појам слободе просто био непознат, док ови што данас уздижу хедонизам као највећу вредност итекако знају за слободу, али је мрзе и презиру.

Оно што недостаје мом есеју од пре пар месеци о победама и поразима је недостатак разумевања суштине карактера српског народа. Јер, шта су Срби? Православни народ који је вековима робовао под Турцима? Недовољно - то су и Бугари, Грци и Румуни. Добро, од њих нас раздваја језик, али шта нас онда дели од Хрвата, „Бошњака“, или новокомпонованих Црногораца?

Сетите се сцене (видео) из Шотриног „Боја на Косову“ из 1989, снимљеном по драми Љубомира Симовића, где се Милош Обилић (Жарко Лаушевић) пред погубљење суочава са „Србином Хамзом“ (Бата Живојиновић):

Обилић: „Ја мојом крвљу уписујем границу, Хамза.“
Хамза: „Какву границу?“
Обилић: „Између мене и тебе!“

Није то, као што су многи погрешно мислили, граница између православља и ислама - чак ни између оних који су променили веру и оних који су је сачували - већ између оних који верују у један систем вредности, у коме је реч скупља од главе а част преча од победе, и оних који не верују.

Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју „реалност“ освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-Угарска је кренула у рат 1914. са паролом „Serbien muss sterben“ (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију“ и који је „доказао своју државотворну снагу“, а то Немачка „не сме никад допустити“. (из мемоара Хермана Нојбахера, његовог специјалног изасланика за Балкан).

Народ који верује у част и слободу, који није поданички по карактеру и тиме се издваја из окружења и опстаје упркос најгорем ропству (јер може физички бити покорен, али духом никад), он самим својим постојањем представља опасност за освајаче, империјалисте и диктаторе. Јер њихове се империје темеље на поруци безнађа: нема алтернативе, покорите се или нестаните. А Срби током целе своје историје не пристају да се покоре, и одбијају да нестану.

Ето те тајанствене коцкице без које цели мозаик савременог српског усуда нема смисла. Без те спознаје лако је причати причу о томе да је отпор „целом свету“ деведесетих била глупа, бесмислена, самоубилачка политика и да су ови што се предају и продају бољи.

Без ње, може се причати о глупости пуча од 27. марта 1941. Као, боље бисмо прошли да смо „клепили ушима“ и мирно прихватили немачку доминацију. Тај пуч можда јесу подстакли Енглези, али зар ико нормалан може да замисли Србију у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије? А свега пар година после агресије из 1999. се по Србији агитовало за приступ НАТО... ето вам разлике између наших предака и нас данас. Нисмо ми ништа „паметнији“ или „прагматичнији“ или бољи. Само смо остали без части, без образа, без душе, без слободе. Напустили смо оно што нас дефинише као народ.

Или можда нисмо? Мислим да већина Срба још увек подсвесно поседује то разумевање, тај „етнички код“, било да се зове „инат“, тврдоглавост или нешто треће. Зашто нас неправда боли? Зато што имамо осећај за правду, који извире из традиције слободе. Зато не можемо да прихватимо да „сила бога не моли“ ма колико нас тукли. Не можемо да кажемо да је црно бело, да је лимун поморанџа, да је Косово албанско. Неки могу - али они, по сопственом признању, себе више не сматрају Србима. Нису први, нити ће бити последњи.

Ова карактеристика Срба објашњава и зашто се Срби према својим жртвама рата односе другачије него остали народи. У савременом свету доминира култ „невине жртве“. Да ли је он настао у 2. светском рату, или раније, у нихилистичким рововима Фландрије, више није ни значајно. Али како и Танасић лепо објашњава, и вреди га цитирати in extenso:

Појмовни колоплет и идеолошка уравниловка у Западној Европи после II светског рата довеле су до укидања појма хероја и апотеозе појма жртве. Бити „невином жртвом“ више вреди него бити „херојем борбе против окупатора“. Херој се више не жртвује ни за шта, он постаје обични убица, националиста, бољшевик или екстремиста, он је презрен и одбачен. Он је требало да баци оружје и покорно постане не херојском, већ невином жртвом – погрома, масакра или геноцида – и тек тада ће стећи своје право на људска права. За разлику од Демостенових Атињана, који са поносом истичу своју борбу за првенство, част и славу, данашњи грађани света се утркују у беди и нискости.

Па зар није тако? Зар на свету данас не постоје легије професионалних ових или оних, који у име свог стварног или измишљеног страдања траже „права“ (односно привилегије)? Небројено пута сам од нашег света који живи на западу чуо вајкање да, ето, Јевреји направише државу и најмоћнији светски лоби и шта све не, играјући на карту Хитлеровог геноцида (на страну сад да ли је то баш сасвим тако или не), а Срби никако да спомену Јасеновац, највећи српски град под земљом. И ја сам се томе годинама чудио. Чудио ме је и приступ власти у Србији и РС, који су српске жртве у ратовима деведесетих представљали „да, али“ логиком „ево, и ми смо страдали“ и нису од хиљада закланих, унакажених, посечених Срба правили спектакл типа Поточара. Али сад ми је јасно.

Такво понашање није у српском карактеру.

За народ чији идентитет почива на слободи и отпору свима који хоће да је укину, цели концепт кукњаве неком другом „јао, убише нас!“ је понижавајући, малтене неприродан и стран. Није то недостатак поштовања према жртвама, већ управо супротно: кориштење српских жртава у политичке сврхе би било скрнављење тих страдалника. Ми од Јасеновца нисмо направили „индустрију“ зато што то као народ нисмо у стању. И то није лоша ствар.

Лоше је што је Јасеновац, и цела НДХ, избрисана из памћења српског народа како би се у њему лакше одомаћила идеја да су Срби у ствари били „угњетачи“ у краљевини Југославији, и да је зато морала да буде створена социјалистичка Југославија, са све републикама, покрајинама, новим народима, уставом из 1974, и тако даље.

Управо је прихватање ове идеолошке матрице ослабило Србе (што је и био циљ) и од народа који је ценио слободу направило робове и слуге којима је „бољи живот“ био најпречи. Али то је као да сте вуку ставили јарам, зобницу и упрегли га у плуг, и велите да је коњ. Третирате га као коња, он је присиљен да се понаша као коњ, можда чак и сам поверује да је коњ. Пре или касније ће његова права нарав да избије на површину, он ће да схвати да је вук, и појешће тог идиота који га је упрегао. А цело време док мисли да је коњ понашаће се потпуно ненормално, сукобљено, збуњено. Баш као што се ми понашамо данас, убивши се да покажемо нашим „доброчинитељима“ да смо, ето, коњи. Да Србија „никада више не сме доћи у ситуацију да њени грађани буду кажњавани и убијани“ и „наставиће да се руководи политиком решавања проблема искључиво дијалогом, мирним путем без употребе силе“ (како вели Врховни Кукач Борис Гмизави).

Највећа иронија владавине Слободана Милошевића је што се он понашао у складу са српским карактером, али је истовремено веровао у идеологију која је тај карактер затирала. Зато се можда стиче утисак да се Милошевић понашао шизофрено, све до одласка у Хаг (где ствари постају кристално јасне и њему). Али само погледајте, све што је радио, од „нико не сме да вас бије“ до антибирократске револуције, стварања СРЈ, Дејтона, борбе за Косово 1998-99, до сазивања ванредних председничких избора и изласка на мегдан ДОС-у (иза којег се знало да стоји Империја), све се уклапа.

Милошевић је правио уступке Западу, али је све време инсистирао на суверенитету и слободи Југославије. Холбрук је изабрао ваздухопловну базу поред Дејтона као место преговора јер је тиме мислио да застраши Србе; није му успело. Холбруков приказ дејтонских преговора у његовим мемоарима из 1998. открива да је он био србомрзац, али је поштовао Милошевића баш зато што је овај одбио да клекне и пољуби скут.

То објашњава и непријатељство САД према Србима. Земља у којој је некад живео један слободољубив народ, а који је постепено претворен у задовољне робове, у Србима је видела претњу својим империјалним амбицијама. Строб Талбот, један од твораца Клинтонове спољне политике, признао је да је агресија на СРЈ 1999. извршена зато што није смело да се дозволи постојање државе у Европи која је одбијала да се интегрише у поредак Вашингтона и Брисела, и да то све са косовским Шиптарима није имало неке претеране везе. Значи, стварно нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије.

Они који тврде да је Милошевић могао да се понаша другачије током деведесетих не схватају ни карактер Милошевића ни карактер Срба. Они мисле да би било „боље” да је прихваћен Рамбује, Тројни пакт, аустроугарски ултиматум, па чак можда и да се није излазило на Косово 1389, јер што да се „џабе“ гине пред Турцима кад може лепо да се живи под султаном? Оспоравање оваквих теза неком утилитаристичком логиком (колико би којем броју људи било добро) је бесмислено, јер избегава суштину. Сваки пут када су били суочени са избором између погибије у одбрани слободе и живота али у ропству, Срби су бирали ово прво. Не погибију, већ отпор. Не зато што је то било „паметно“, већ зато што је то било исправно. Попут Демостенових Атењана, за нас је другачији избор био малтене немогућ, односно могућ само теоретски.

И опет цитирам Танасића, који је савршено описао избор који је данас пред нама:

Србија има исти избор у своме односу према „Нато бомбардовању“. Она ће или бити невина жртва деспотске обести америчког председника, његових сарадника и геостратега, или ће она бити пркосни бастион слободе који се у полеглој и пресахлој Европи једини оружјем супротставио новом хегемону. Историја трпи само једно или друго. Поставља се питање, каквим желимо да нас наша деца памте? Као гмизавце и бескичмењаке, ништарије без части и образа, робље, па макар и срећно; или као родољубив, слободољубив и, пре свега, правдољубив народ, који се не приклања „силнима који зло чине“, без обзира колико силни они били?

Један пут је трновит и тежак, али на њему остајемо доследни себи, верни свом карактеру. Други пут се чини лакшим, удобнијим, безболнијим. Али они који крену тим путем више неће бити Срби, већ нешто друго. Од таквих одрођених Срба настали су многи народи око нас. Да ли су због тога срећнији? Не би се рекло.

Насумичне мисли на 13. дан марта

Имао сам намеру да у колумни ове недеље представим читаоцима Antiwar.com слику данашње Србије кроз годишњице још увек нерасветљених погибија Слободана Милошевића (11.3.2006 у хашкој тамници) и Зорана Ђинђића (13.3.2003, пред зградом владе). Хтедох да споменем и последњи Ђинђићев интервју, и последње Милошевићево обраћање јавности, три дана пред октобарски преврат. Вреди подсетити, на пример, да је Ђинђић убијен недуго пошто је наговестио промену политике безусловне капитулације диктатима са Запада. Па и да је упозорење које је Милошевић изрекао у предвечерје другог круга избора до којег никада није дошло, колико год тада било мотивисано личним интересом, и данас више него актуелно.

Нажалост, нисам стигао да напишем ту колумну. А следећег четвртка ће већ бити пета годишњица погрома из 2004, а после тога десета годишњица НАТО агресије... датуми који не треба да падну у заборав јер су кудикамо допринели садашњем стању. Ето, то су већ четири значајна мартовска датума, а имају још два: 25. март 1941, када је влада краљевине Југославије под огромним притиском потписала пакт са силама Осовине, што је довело до пуча 27. марта и немачке инвазије у априлу (Unternehmen Strafgericht).

Неки би у овај списак судбоносних мартовских дана можда рачунали и 9. март 1991, када је Вук Драшковић покушао да са власти обори Слободана Милошевића. Није јасно, међутим, по чему би потоњи развој догађаја био другачији да је Драшковићев пуч успео. Уместо "комунисте" Милошевића, сепаратисти у Загребу и Сарајеву би демонизовали "ћетника" Драшковића (са све брадом). Кад су успели да оптуже Милошевића за говор мржње и позивање на насиље (упркос потпуном недостатку доказа за то), какве би тек среће били са Драшковићем, који је позивао на сечу руку...?

Ето основе за један занимљив алтернативно-историјски роман. Идеја гратис, ко хоће да га напише. Додуше, није ни чудо што се на нашим просторима нико не бави овим жанром новелистике, када је у ствари званична историја са обе ноге у алт-територији. Од Хашког трибунала до домаћих демократора и њихових невладничких кохорти, па и разних иностраних "стручњака," историја Срба која се пише ових дана је по свему експеримент у "што је баби мило" методологији.

Признајем да сам ту необавештен, али нешто не знам ни да се на српском пише или објављује ишта од научне фантастике или футуристике. Ваљда на домаћем тржишту простора има само за постмодерне писце "транзиционе" књижевности, што себичније и вулгарније то боље. Додуше, то значи и да су Срби увелико поштеђени одвратног псеудожанра "паранормалне романсе" који је загадио полице америчких књижара донедавно резервисане за Толкина, Асимова или Кларка. Ипак, не ваља кад нема бар неког начина да се човек макар мало одмори од стварности...

А стварност је гора него што се чини. Ево шта читам данас на страницама Бриселског журнала:

Порески законик САД заузима 67.024 страница. Федерални регистар, тј. списак државних прописа, има 78.000 страница. Ових 145.000 страница, тежине отприлике 730 kg, су само оквир за кавез у којем је амерички грађанин принуђен да живи. Притом још у свакој од 50 држава постоје још десетине хиљада страница пореских закона и додатних прописа. А сваки нови закон којим Конгрес додатно уништава земљу и обезвређује долар има преко хиљаду страница и ретко га читају они који за њега гласају.

У Европи је 2005. било 80.000 страница закона и прописа ЕУ. Тај се број попео на 90.000 у 2006, а до данас је бар на 100.000. Додавши на то законе и прописе сваке земље чланице, грађанин ЕУ данас живи са више од једне тоне папира око врата.

А да би се додатно разумео обим лудила, треба појмити да је номинална вредност светских потраживања на тржишту кредитних деривата крајем 2008. године била 531,2 трилиона (10¹²) долара, док је бруто глобални производ за ту годину процењен на 70,65 трилиона.

Овакав какав је данас, свет неће још дуго потрајати. Промене долазе. А ако смо ишта научили из историје - оне праве, не фиктивне - то је да у време превирања први страдају неодлучни, а да предност имају они који знају шта хоће.

О томе више речи ускоро.

Историја и "службена истина"

Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.

Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...

Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.