Октобарско пророчанство

Није да нисмо знали, него нисмо хтели да верујемо...

„А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.“

„Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада...“

„Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.“
 
Лепо вели наш народ, ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. 

Још мало забрањене историје

Пре две године сам овде рекламирао документарну серију „Краљевина Југославија у 2. светском рату“, рекавши да ће приход од првих 6 епизода бити уложен у производњу следећих.

Тих првих шест епизода можете погледати овде.

Будући да су ствари какве јесу, није ишло ни брзо ни лако, али седма и осма епизода су успешно снимљене. Осму епизоду, имена „Краљ Петар, Черчил и Рузвелт,“ можете погледати бесплатно овде.

Јер народ који заборави своју прошлост, тешко да ће имати будућност.

Дан Републике

Док не видех писанија по „социјалним медијима“ (ово им некако пристаје више него „друштвени“), нисам се ни сетио да је данас 29. новембар. Време када ми је тај датум нешто значио давно је прошло, а тај живот као да је живео неко други. Можда и јесте.

Не једном сам писао о том датуму и његовом значају (нпр. 2013, па 2009). Не бих да се понављам. Али у процепу између антисрпског југославизма - оличеног данас у квислиншком култу невладника и грађаниста - и антијугословенства које постоји искључиво као реакција, без сопственог садржаја и визије, некако се губи једна битна чињеница коју је сада већ давне 2008. лепо објаснио мој колега и земљак Никола Танасић:

„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“

Ко разуме, схватиће. Сад одох да одслушам „Дан Републике“. Наставак и не морам; што би се рекло - шта слушао, живео га...

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014

[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

Бројање мртвих

Колико је Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историју? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар је чудо што нам је други - злонамерно - пишу?

На кажем ово ради лицитирања бројкама; то је пропагандна техника западног порекла која је страна нашем карактеру. Али основни је ред да се мртви достојно сахране. Можда је у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеној цени - као што је то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић.

Жутооктобарске власти најрадије би да забораве цивиле које су 1999. побиле „демократске“ НАТО бомбе, јер је то, је ли, био увод у „ослобађање“ Србије. Још мање их занимају погинули војници, који су се, испада, борили за Злог Милошевића. Генерале су испоручили хашком Минотауру. А пошто се већ годинама води кампања за признавање Тачистана, о побијеним и протераним Србима са Косова и Метохије скоро нико више и не говори...

Дан победе

(са Института Рајс)

С днем победы!

У нормалним околностима, довођење у питање Дана Победе било би у најмању руку непристојно. Нажалост, Срби се већ одавно налазе у околностима које су све само не нормалне.

Југославија је можда била грешка, али то не оправдава њено убиство, прво 1941, а потом 1991. Хитлер се заклео да ће Југославију „избрисати са мапе“; НАТО се није смирио док није учинио баш то. Превише је подударности да би биле случајне.

Садашња власт у држави по имену Србија – осакаћеном остатку онога што је некад било, којем се прети даљим сакаћењем – понаша се апсолутно поданички. Режим ђенерала Недића током окупације, који је чинио то исто, покушао је да се правда жељом да спаси српске животе. Овај најновији у низу режима наметнутих после Жутог Октобра 2000. године, отворено заговара убијање српских душа, преко „преумљавања“ и „промене вредности“.

Али то што данашња „мека“ окупација Србије има исте вредносне ставове као осовинска четрдесетих година прошлог века – а немачка чизма буквално опет гази српску земљу, на Косову и Метохији – не значи да 9. мај 1945. није био победа.

После српског устанка 1941, Немци – односно, осветољубиви Аустријанци, што дође на исто – су наредили стрељање 100 цивила за сваког убијеног, а 50 за сваког рањеног, немачког војника. И то само на територијама окупиране „Србије“. Од тога се (много) касније одустало, не зато што су нацисти одједном добили душу, већ зато што убијање није помогло њиховим циљевима.

На другим територијама Југославије, по окупацијом Мађара, Бугара, НДХ и Албаније, Срби су били изложени окрутној окупацији, зверствима и геноциду. Па су свеједно пружали отпор, одлазећи што у краљеву војску, што у партизане.

Хитлеров пораз 1945, понајвише дело Црвене Армије, означио је крај те окупације и злочина који су је пратили. То је чињеница. Њу ништа не мења друга чињеница, да је издаја западних савезника довела на власт комунисте који су потом завели другачију врсту окупације. Али ако Срби не желе баш да славе Југославију успостављену 1945. на њиховим леђима а на корист других, онда могу да не славе (али не смеју да забораве, наравоученија ради) 29. новембар 1943.

Али морају да памте и славе 9. мај 1945. Јер је то била победа. И биће опет.

Забрањена историја: Југославија у 2. светском рату

Не рекламирам често на Соколу, али овај пут морам да направим изузетак.

Наиме, недавно сам са жаљењем констатовао да Руси морају да праве документарне филмове о српској историји, јер Срби не смеју или неће. Можда сам био преоштар; донекле ме демантује програм Андрићевог института и РТРС „Рат за цивилизацију,“ а ево сад и документарна серија крагујевачког историчара Милослава Самарџића „Краљевина Југославија у 2. светском рату.“

Првих шест епизода је успешно завршено и сада се нуди на продају - с намером да приход буде уложен у снимање следећих шест. Можете купити и књигу на основу које је серија снимљена.

Иако сам помогао са титловањем серије на енглески, немам никакав финансијски интерес у овом пројекту. Серија ме занима из чисто професионалне радозналости и жеље да се ископа што више чињеница о овом трагичном, судбоносном и пречесто фалсификованом периоду из наше историје.

Ако сте разочарани Бајићевом холивудизацијом „Равне Горе“, предлажем вам овај документарни серијал као „противотров“.

Дан Револуције

На данашњи дан, пре тачно седамдесет година, скуп револуционара у Јајцу прогласио се једином легитимном владом Југославије.

Само по себи то није морало да значи ништа. Свако може да се прогласи за власт, али му је то узалуд ако не може да је обезбеди силом. Али револуционарима је ишло у прилог неколико ствари. Иако су Југославију, распарчану 1941, тада још увек држали Немци, Мађари, Бугари, Албанци и НДХ, већ крајем лета 1943. било је извесно како ће се рат завршити. Црвена армија сломила је зубе Немцима прво код Стаљинграда, а потом код Курска. Није било питање хоће ли стићи Толбухинови тенкови, већ када.

За то време, западни савезници су обезбедили капитулацију Италије. Тај чин је на територији Југославије имао вишеструке последице. Талијани су до тада у својим окупационим зонама штитили цивилно српско становништво од зулума НДХ и „Природне Албаније.“ Немци су и једне и друге пустили с ланца, па још и организовали добровољачке СС-дивизије (Ханџар, Кама, Скендербег).

Комунистички револуционари нису ништа чинили да те злочине спрече. У складу са њиховом догмом, Срби су били искључиво „угњетачи“, док су Хрвати и Арбанаси били „потлачени“ - па иако су Павелић и Бали Комбетар сматрали „реакционарним“, њихово истребљивање Срба само по себи није сметало револуционарима.

Кажем „револуционари“, јер у Јајцу се нису окупили само комунисти. У редовима „делегата“ било је и предратних политичара - следбеника Радића, Мачека, Мехмеда Спахе - углавном оних незадовољних предратним уређењем, који су видели свој интерес у комунистичком предлогу федерализације. Тако увек бива: најгласнијима помажу „корисни идиоти“.

Срби у редовима револуционара су до те мере били убеђени у сопствену колективну кривицу за наводни „буржоаски империјализам“, толика је била њихова вера у револуционарну религију - јер комунизам је, да не буде забуне, итекако верски феномен, само што је његово божанство овоземаљско - да не само што су прихватили да ничим не спрече злочине над сопственом родбином, него су прихватили да те злочине после рата припишу појединцима, док су колективе наградили. Отуд Социјалистичка Република Хрватска, са све шаховницом, Истром, Јадраном, Дубровником и западним Сремом. Отуд Аутономна Област Косово и Метохија, касније САП Косово (али и „Војводина“).

Шта је то охрабрило револуционаре да у новембру 1943, када је пропаст Италије за резултат имала само још бруталнију немачку окупацију и злочине, прогласе нову Југославију и себе за њене владаре? Црвена армија је још била далеко; неће стићи до септембра 1944. Одговор је у понашању западних савезника. 

Наиме, влада у избеглиштву и Југословенска Војска у Отаџбини рачунали су на репризу претходног рата, у којој би западни савезници - Енглези и Американци - искрцавањем на Јадрану омогућили општи устанак и кампању ослобођења сличну оној из 1918. Ако су планови за искрцавање на Јадрану икада и постојали, од њих се у јесен 1943. одустало.

Дан пре скупа у Јајцу, Стаљин је на самиту у Техерану тражио од Черчила и Рузвелта да дотадашњу подршку Михаиловићу и ЈВуО обуставе и пренесу на Тита и револуционаре. Пошто је СССР још увек водио 90% борбе против Трећег Рајха, западним лидерима то није тешко пало. Чињеница да је декларација у Јајцу темпирана за термин техеранске конференције указује да се ради о планираном садејству Тита и Стаљина.

Енглеска вероломност је неупитна. Теорија које би је објасниле има више, од тајних комунистичких симпатизера у обавештајној служби (којих је било) до наводног инцидента из Черчилових младалачких дана, када је у Београду због клеветања Срба добио батине од Воје Танкосића. Највероватнији одговор је можда и најједноставнији: Лондон је увек гледао на Србе као продужетак омражене им Русије, тако да је влади Уједињеног Краљевства итекако одговарала Југославија коју би предводили Хрвати (отуд „споразум“ Тито-Шубашић, на пример) а у којој би српски фактор био максимално неутралисан. Гле чуда, исто је мислио и Хитлер.

Додатно образложење налази се у тачкама 3 и 4 одлуке да се краљу Петру II и влади у егзилу забрани повратак у земљу: председништву АВНОЈ-а налаже се да „у сврху поништења и поновног склапања, односно одобрења, прегледа све међународне уговоре и обавезе“ које је потписала краљевска влада, и да не признаје никакве будуће обавезе које би потписао било ко осим њих. (извор)

Ово је омогућило Британцима и Американцима да југословенско злато конфискују као „наплату“ за ратну помоћ коју су пружали како Титу, тако Михајловићу. По ценама које су они одредили, дабоме. Део који је остао у земљи пронашли су Талијани, али је само осам (од 60) тона испоручено Мусолинију. Половину од остатка „проналазач“ је 1944. поклонио Титу преко Палмира Тољатија, а остатак је „поштено“ задржао за себе (извор). Али зато од 1943. наовамо слушамо како су „издајнички“ краљ и влада покрали југословенско злато и побегли из земље. Ваљда је зато Петар II умро без пребијене паре, а „највећи син народа и народности“ у луксузу.

Западни савезници имали су вишеструки интерес да подрже Тита. Постоје тврдње да је барем Лондону било итекако познато да Тито није никакав стаљиниста (што се показало 1948, његовим иступањем из Коминтерне и приклањањем Западу). Подршка Титу омогућила је да се избегне неугодан проблем НДХ. Гнусни злочини усташке Хрватске, уз благослов Римокатоличке цркве, отежавали су реконструкцију Југославије у којој би српски „реметилачки фактор“ био под контролом. Тито је то решио тако што је федерализацијом узурпиране земље рехабилитовао Хрвате као нацију, сваливши кривицу за злодела НДХ на „два камиона усташа“. И док су Срби морали да се извињавају што су живи, Стево Крајачић је могао сред Јасеновца да каже „мало смо вас побили“.

Поштено говорећи, ни влада у избеглиштву није била ништа боља што се тиче односа према жртвама НДХ; ајде што су хрватски министри једногласно порицали све оптужбе, али су им се у томе придружили и многи српски. У сваком случају, та завера ћутања итекако је олакшала послератну употребу Римокатоличке цркве за рушење комунизма у источној Европи, нпр. у Пољској. Не мислите ваљда да Черчил, Рузвелт и Стаљин нису размишљали о томе шта после Хитлеровог пораза?

Тако су у Јајцу ударени темељи пројекту који је зацртан петнаест година раније у Дрездену, а изведен је по шаблону који је већ (нехотице) обезбедио Хитлер. Одобрење је стигло са конференције у Техерану. Годину и по касније, ратно комадање Југославије озваничено је као „федерализација“, металостругар из Кумровца (ако је то уопште био он) постао је Маршал и фараон, а Срби који су чинили већину и легитимног и револуционарног покрета отпора постали су другоразредни поданици у сопственој држави. И онда је тај кошмар проглашен за остварени сан, из којег се ни данас, седамдесет година после, нисмо сасвим пробудили. 

Премало и прекасно

Берлински конгрес, 1878 (Википедија)

У пролеће 1995, када је Ричард Холбрук кренуо у мисију утеривања мира у зараћеној Босни и Херцеговини, тадашњи британски амбасадор у Београду, Ајвор Робертс, упозорио га је да не занемари историју региона. Холбрук му је одбрусио да је урођенички поглед на историју „њихов проблем; мој је да окончам рат.“

Толико је и постигао; али дејтонски пордак није створио мир, већ је само стабилизовао босански реактор испод критичне тачке. Оно што је потом наметнуто Србији, Црној Гори и Македонији није успело ни у томе: великоалбански реактор и даље је на ивици катастрофичне реакције. Али Империја садашње стање зове „стабилним“ и инсистира да оно мора бити зацементирано.

У јулу 2012. је некадашњи амбасадор Робертс -  сада Сер Ајвор, ректор Тринити Колеџа на Оксфорду - у разговору за Политику предложио неки нови Берлински конгрес како би се постојећи сукоби окончали, спорне границе прилагодиле, а Балкан добио шансу да крене напред. Био је пажљив да напомене да се ради о његовом личном ставу, мада је мало вероватно да се претходно није консултовао са Форин Офисом.

Иако идеја о новој мировној конференцији за Балкан можда некима звучи примамљиво, у пракси она долази прекасно. Да је то урађено пре 20 година, избегло би се много крвопролића. Али превише тога је покренуто за протекле две деценије да би се сада процес зауставио некаквом конференцијом.

Шаблон понашања
Када је реч о односима западноевропских сила према Балкану, приметан је један шаблон понашања који датира вероватно још од 1804. и првог српског устанка.  Балкански (православни) хришћани дигли би се на устанак против Османског царства. Турци би кренули да устанак крваво угуше. Онда би се умешала Русија и ствари би пошле на турску штету. Е, тада интервенишу западноевропске силе, не толико да заштите Османлије колико да приграбе што више моћи за себе и спрече Русију да не ојача „претерано“ (тј. уопште). Тако наметнутим „миром“ не би био задовољан нико, па би за неколико година циклус почео испочетка, побуном потлачених хришћана.

Берлински конгрес био је кулминација једног од тих циклуса, који је почео 1875. побуном Срба у Херцеговини. Следеће године је Србија објавила рат Турској, али се ускоро нашла у шкрипцу пред надмоћном османском војском. Бугари онда дижу устанак, а приче о турским зверствима обилазе Европу. Русија онда отворено улази у рат, и упркос почетним потешкоћама, у пролеће 1878. руске трупе стижу надомак Цариграда. Тада на сцену ступају Британија и Аустрија. Ревизијом Санстефанског мира на Берлинском конгресу, Турцима враћају велики део изгубљене територије. Као концесија Русима представља се признање Србије, Црне Горе, Румуније и Бугарске као независних кнежевина. Али зато Британија преузима Кипар а Аустрија „заводи ред“ у Босни, Херцеговини и Новопазарском санџаку (из којег се повлачи тек 1908, после Анексионе кризе).

Не само да Берлински конгрес, дакле, није донео мир на Балкану - већ то никоме тамо и није била намера. Чак би се могло рећи да је погоршавањем односа Русије и Аустрије покренут ланац догађаја који је за резултат имао 1. светски рат.

Чак ни шокантна победа Балканског савеза 1913. није могла да разбије овај шаблон: притисак Аустрије, Немачке, Италије и Британије натерао је Србију и Црну Гору на повлачење са Јадрана (и прихватање новостворене Албаније), а аустријске интриге су допринеле бугарском нападу на дојучерашње савезнике.

Пропуштене и искориштене прилике
Прилика за дипломатско решење југословенског питања постојала је почетком 1991. Али Конференција о Југославији је постала сувишна и пре него што је почела са радом, јер је пристала на селективно тумачење устава СФРЈ (Бадентерова комисија) да би задовољила захтеве Аустрије и Немачке. Сукоб који је тако био загарантован касније су искористиле САД како би успоставиле империјални поредак.

Данашњи Балкан је резултат те интервенције. Није реч ни само о простору некадашње Југославије: Албанија, Бугарска и Румунија примљене су у НАТО, а ове потоње и у ЕУ, као захвалност за колаборацију са агресорима на СРЈ 1999, на пример. Сви који су се у том процесу показали корисни за Империју сматрају да су могли да добију више. Срби су, дабоме, изгубили превише и било би сулудо да на то трајно пристану. Нико, дакле, није задовољан постојећим стањем - осим Империје, која се труди да га замрзне. Зашто?

Ова Империја, попут свих претходних, пре свега жели моћ. У протекле две деценије, од балканске интервенције направила је шаблон за светску доминацију. Али сада губи тло под ногама, под теретом кризе: финансијске, идентитетске, војне и политичке. Проблем је у оном холбруковском презиру према историји. Атлантска Империја се, свесно или несвесно, понаша исто као и европске силе 1878.

Невоља са свођењем света на шаховску таблу је да фигуре - народи - имају сопствену вољу, а играчи - империје - често зажале одигране потезе. Херцеговачки сељаци који су дигли устанак против Турака нису могли знати да ће се тај процес завршити светским ратом. Али и да су знали, свеједно би се побунили. Покушаји да се у Берлину задовоље империјалне амбиције Аустрије и Британије само су им повећале апетит и погоршале проблем. Слично би се могло рећи и за Дејтон, који јесте створио какво-такво примирје у БиХ, али је створио и преседан за интервенцију на другим местима и охрабрио империјалисте у САД. А што је најгоре, америчка Империја је на крају престала и да се претвара да игра по правилима, иако је та правила својевремено сама написала.

Ако је процес који је почео пре две деценије на Балкану заиста готов и неповратан, зашто империјални изасланици, „аналитичари“ и медији морају толико да вичу да јесте? Или ће пре бити да историја није готова, и да ће о исходу „игре“ ипак да одлуче „фигуре“, а не „играчи“?

(адаптирано са Antiwar.com)

Дан Републике

Чињеница да ће многи данас да се присете годишњице проглашења комунистичке Југославије, новембра 1943. у Јајцу, неодвојива је од разумевања тренутне ситуације на простору који је та земља некада заузимала. Свакако да је горка иронија што су ту земљу срушили управо они којима је она највише дала: Словенцима и босанским Муслиманима нацију; Хрватима државу и амнестију од геноцида; Албанцима земљу коју су хтели да освоје вековима.

Србима је Југославија одузела скоро све, једини су се борили да је сачувају, а на крају су универзално осуђени да су је баш они рушили (толико о „истини“ успостављеној медијским консензусом, је ли).

Још једна велика иронија историје је чињеница да су сви некадашњи житељи Југославије из ње понели одређени ментални пртљаг, који су извртањем историје и логике прилагодили потребама својих новонасталих национал-државица. Тако, рецимо, Хрвати осуђују „крвнике Блајбурга“ али им то нимало не смета да инсистирају на границама које су ти исти „крвници“ цртали. Верски фанатици који воде Муслимане у БиХ час критикују „мрачни комунистички режим“ који је наводно угњетавао Муслимане и забрањивао им веру (а у ствари их је признао као посебну нацију, и то баш на верској основи!), час се проглашавају наследницима партизана у борби против „фашизма“ (који би требало да представљају србоћетници). Прва Пролетерска и Ханџар-дивизија под истим кровом, у истој функцији. Може им се, шта ли. Албанци осуђују „српску окупацију“ а игноришу чињеницу да им је Тито направио покрајину, укинуо Метохију, и народним парама хранио и школовао генерације сепаратиста и иредентиста које су на крају изнедриле УЧК.

Једино се Срби некако стиде свог односа према Југославији, иако су ту земљу часно и узалудно бранили не једном, већ два пута. Иако им је баш та Југославија наметнула комплекс кривице и ниже вредности, нацртала накарадне границе, а многима одузела и идентитет.

За разлику од Срба западно од Дрине и Дунава, који су на својој кожи осетили „братство и јединство”, у Србији се споро ствара свест о истинским последицама Југославије. Тек сада, на прагу доношења сепаратистичког Статута Војводине којим се тражи повратак у 1974, почиње да свиће да нешто можда није сасвим у реду са поретком наслеђеним од „највећег сина наших народа и народности“. А пре ће бити да ништа није у реду.

За комунисте је Југославија била „великосрпска хегемонија“, и сањали су прво да је униште, да би после искористили околности да је преузму. Ослобођена од Немаца и њихових савезника, послератна Југославија је свеједно подељена по границама сумњиво сличним оним из 1941.

Ко се усуди да укаже на ову очигледну чињеницу, биве оптужен да „негира антифашизам“ (који ваљда припада само и искључиво комунистима?). Каква ноторна и гнусна лаж. Српски антифашизам, како апстрактан тако и конкретан, добрано је документован, док је понашање оних који се данас огрћу антифашизмом управо на фашистичкој линији.

Земља која је настала у децембру 1918. (а тек десет година касније названа именом Југославија) представљена је Србима као испуњење једновековне борбе за ослобођење од страних освајача. Борба Срба за за голи опстанак - јер је циљ Аустро-Угарске био уништење Србије и Срба, и у томе је умало успела - после рата је претворена у борбу за стварање Југославије; погледајте, на пример, филм „С вером у Бога“ Михајла Поповића, из 1932 - а посебно оригинални крај. Не знам да ли су људи који су ту колосалну заблуду створили, а затим је огрнули историјским интересом и окитили венцем пострадалих мученика, деловали из зле намере или из глупости. То питање је сада академског карактера; јер та земља је заувек нестала у крви у огњу априла 1941.

Југославија која је проглашена у Јајцу, 29. новембра 1943, а фактички и успостављена у пролеће 1945, била је кошмарно искривљени одраз своје претходнице. Уместо да буде испуњење српске тежње за слободом и јединством, Срби су у њој били потчињени и подељени. Агресивном политиком расрбљавања, коришћењем Старчевићевог шаблона стварања националног идентитета на темељу мржње према Србима, створени су нови национи, нови језици, нове цркве, нове академије наука, а на крају и нове државе. Сваки отпор овом насиљу проглашаван је за „великосрпски буржоаски хегемонизам“.

Зато су сви „народи“ и „републике“ проистекли из СФРЈ, а који данас глуме нације и државе, и могли да понесу елементе југословенске идеологије који су им се свидели, ма колико морали да силују историју, логику и чињенице да би их уклопили у свој поглед на свет. Проблем су решили пројектовањем свега што им је у Југославији сметало на „зле Србе“ који су је, наводно, срушили.

Та шизофренија је њихов проблем. Српски проблем је, међутим, што се они понашају идентично - али с том разликом што прихватају тај комплекс кривице. Односно, то прихвата режим који је, са малим варијацијама, на власти од октобра 2000. А имајући у виду шта је све Југославија Србима, онда то понашање није само шизофрено, већ и самоубилачко.

Почетком октобра, у есеју о деведесетим на НСПМ, Ђуро Билбија је написао и ово:

„Југославија је грешка која је потрошила све српско – од Карађорђа и Милоша наовамо. Грешка која је Србе лишила државе. Грешка која је гравитационо поље и државотворност Србије учинила ђубривом за нове, туђе државе. Грешка грешака која је фатално преусмерила целу новију српску историју. А Милошевића и његове Деведесете осудила на своју претешку и претамну сенку и на то да из туђих ватри ваде туђе кестење, у времену у којем једва да би им било допуштено и да ваде своје.“

Шта човек да ради кад схвати да се нашао у рупи? Па прво треба да престане да копа. Није сада важно да ли је странпутица која је одвела у јарак било стварање Југославије 1918. или прихватање оне повампирене из 1945. као легитимне наследнице; суштина приче је да сада, скоро двадесет година после пропасти Титославије, не постоји нити један једини разлог да се Срби придржавају лудачког, малициозног и нихилистичког оквира који је за њих у тој држави успостављен.

О чему причам? Србија је и даље „република“ - у комунистичком смислу те речи. И три устава касније, и даље опстаје подела на Ужас и Покрајине. Они који су пре десет година бомбардовали једну од тих покрајина, окупирали је, предали албанским иредентистима и на крају је прогласили за „независну републику“ позивали су се управо на Брионски устав из 1974. „аргументом“ да је он од покрајина направио де факто републике, а пошто је Бадентерова комисија мудро одлучила да су републике државе... И онда режим који су ти окупатори платили и поставили, у Скупштини која је доведена до апсурда, одлучује да повампири баш тај Устав у случају друге „покрајине“. Ваљда како би и она, у своје време, постала независна држава и одвојена нација. Јер ако може триста хиљада расрбљених Дукљана да добије државу, онда је ускраћивање државе и нације „Војводинијанцима“ кршење њихових људских права, шта ли.

(Немојте, молим вас, да питате шта је са људским правима Срба - за „међународну заједницу“ и њене слуге, Срби одавно нису људи, па онда немају ни права.)

Ако то није велеиздаја, шта јесте?

Докле ће Срби да ћуте и трпе док их силују, физички и ментално? Одговор се намеће сам по себи: док год пристају на оквир у којем и не може да буде другачије. Док пристају на легитимитет власти коју су поставили тајкуни и амбасадори. Док за „опозицију“ сматрају људе који су у истој тој причи, само без спонзора. Док још славе Дан Републике и не пада им на памет да укину Војводину.

Да ли је све изгубљено? Ма нипошто. Ситуација јесте стравична, али нема разлога за очај. Оне колоне које су у тишини одавале пошту упокојеном Патријарху Павлу и пола милиона људи који су га испратили у царство небеско доказ су да српски карактер још није истребљен, колико год се деформатори и демократори трудили. Све више људи се буди из индукованог кошмара и постаје свесно да је проблем Србије лудачка кошуља у коју су је преко једног века утеривали злонамерници, од Бизмарка и Ерентала преко Хитлера, Броза и Бадентера, којима је свака Србија једноставно била превелика.

Комунсти су се деценијама трудили да избришу или умање историју Срба пре њиховог доласка на власт. То чине и њихови идеолошки наследници. По њима, историја је почела у октобру 1944, а завршила се у октобру 2000. - све пре тога је Мрак, а све после Демократија. Глупост, али свак зна некога ко баш тако мисли и баш то верује. Чак и они који су свесни колико је то све бесмислено гледају на историју кроз ту призму, јер не знају за било какву другу.

Једно могуће решење нуди данашња Русија. За Путина и Медведева, одрицање од комунизма и стаљинизма као непобитног зла не значи одрицање од, рецимо, победе руског оружја у 2. светском рату (напротив), или од научних и културних достигнућа за време седамдесетогодишње совјетске владавине. Али лекција је да идеологије долазе и пролазе, а Мајка Русија опстаје.

Србија не само да је настала пре 1944, већ је и пре 1918. имала државност (скупа са Црном Гором, на коју ова данашња „Монтенигерија“ ни по чему не личи). По томе се разликује од свих данашњих „држава“ - у ствари протектората, сатрапија и сателита - на просторима бивше Југославије. Колико државности и имају, добиле су од СФР Југославије, и то тако што је одузеша од Србије и Срба. Крајње је време да Срби врате ту своју отету и изгубљену државност, и престану да буду политички леш којом ће се хранити свакојаки црви. То неће бити ни лако ни безболно, али све што вреди захтева да се човек за то бори. А слобода, ваљда, вреди више од овог ропског животарења - за које нам више не могу бити криви ни Тито, ни Кардељ, ни држава које већ 19 година нема.

Сан и кошмар

Недавни есеј Николе Танасића о необележеним годишњицама Југославије - како 1. децембра 1918, тако и 29. новембра 1943 - натерао ме на додатно размишљање о тој држави.

Пре скоро три недеље сам 1. децембар описао као пораз српске борбе за слободу и уједињење, први у низу српских пораза у 20. веку (који су све време представљани као победе, да све буде још црње).

Танасић се, међутим, супротставља аргументу да је Југославија створена из „похлепе, амбиције и мегаломаније“ младог краљевића Александра. И ја се слажем с њим у томе. Није ми тешко да поверујем да су оснивачи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца покушавали да за јужне Словене ураде оно што је за Италију урадио Кавур а за Немце Бизмарк. Као што сам написао у два већ споменута есеја, о томе ко је шта знао у то време и какве су коме биле намере и треба и мора да се расправља да бисмо добили потпуну слику.

Лако је сада рећи „јао, како су само могли,“ кад знамо шта се десило после. Али ако су актери већ тада знали и на основу расположивих чињеница могли да закључе какви ће све проблеми да настану „уједињењем“ са дојучерашњим непријатељима, онда не смемо да их амнестирамо од историјске одговорности за потоње догађаје. Исто као што не смемо да их теретимо за ствари за које објективно нису криви.

У праву је Танасић кад каже:

„Србија је себе часно уложила у Југославију и, изударана и окрвављена, понижена и упрљана, часно је себе из ње изнела – за разлику од свих осталих чланица југословенске федерације. Баш зато што је очување Југославије било дело српске части, и што се српска част у том делу није окаљала, Југославија и њена трагична судбина не смеју бити заборављене, а њих се стидети морају само они који су њеној смрти допринели. Ма шта данас кукумавчили сарајевски, загребачки и љубљански либерали и „југоносталгичари“, Срби нису ти који су је сахранили. Једино они.“

Али ту треба да се направи једна невероватно важна разлика. Прва Југославија је била добронамерна грешка, на коју се гледало као испуњење српског историјског циља (ослобођења и уједињења). Али шта је са другом?

Ту се озбиљно разилазим са Танасићем. Он сматра да је 29. новембар 1943. важан датум за савремену Србију јер је она тада постала република. Али, зашто би то требало да се прославља? Већника из Србије у Јајцу није ни било, а „републике“ на које је Југославија подељена 1943. су имале исто онолико легитимитета као совјетске „републике“ које су цртали Лењин и Троцки.

Не бих да сад расправљам о комунизму као идеологији или његовој примени у пракси; моји су ставови о томе читаоцима овог блога већ познати. Али мислим да сам већ споменуо јаке аргументе у прилог тези да је комунизам на Балкану био србофобичан и по форми и у суштини. Комунисти су годинама тражили разбијање Југославије као „великосрпског пројекта“ и „тамнице народа“, да би се предомислили кад су преузели контролу над њеном територијом 1945. Оно што је тада створено имало је исто име - Југославија - али ничим није личило на пређашњу земљу. Републичке границе у СФРЈ непристојно су личиле на границе које је 1941. цртао окупатор.

Југославија као племенита идеја (1918-1941) извитоперена је у Југославију као механизам контроле „великосрпског буржоаског империјализма“ (1945-1989). На ту и такву Југославију не можемо и не смемо да будемо поносни, јер је из ње изникло семе нашег данашњег нихилизма, грађанисти и либерали, невладници и србождери, који данас убијају земљу и народ изнутра за рачун „пријатеља и партнерa“ извана.

Уколико не раздвојимо ове две Југославије, ова два сасвим међусобно супротстављена концепта, долазимо у ситуацију когнитивне дисонанце, где за одређену тврдњу знамо да је истовремено и тачна и погрешна. На пример, Танасић каже:

„Није примерено да оно што је била наша домовина осам деценија буде одбачено и погажено на било који начин. Јер ми, у ствари, и немамо на кога да се угледамо, него на оне који су, пре нас, бранили Југославију.“

И то јесте тачно. Али они који су то радили до рецимо 1944, и они који су то радили после, нису исти људи. Нити су им били исти мотиви. Нити је то била иста земља. Можда се чини да овде цепидлачим, али још једном понављам, између две Југославије постоји суштинска разлика, и ако ње нисмо свесни онда ризикујемо скретање у бесмисао.

Навешћу пример. Танасић каже да није ред да се игнорише 29. новембар, датум када је Србија постала република, јер ето, и данас је република. То људима ништа не значи, институција републике се не поштује, и то између осталог доприноси апатији у одбрани Србије од даљег комадања, вели он. Парафразирам, али мислим да сам га добро разумео.

Проблем с овом тезом је да је управо „републиканизација“ Србије допринела ерозији српског патриотизма и непоштовању институција. Ко је то допринео да републиканизам заслужи поштовање својих поданика? Комунистички узурпатори? Милошевић? Досманлије? Жуто-црвени квислинзи?

Иако нигде у свету не постоји истинска паралела са Србијом и њеном судбином, рекао бих да је добар пример судбина Шпаније. У тој земљи је 1931. срушена монархија и уведена република. Сукоб између радикалних левичара (међу којима је било и комуниста) и традиционалиста (од којих су неки били наклоњени фашизму) довео је 1936. до грађанског рата. После победе у рату, па до своје смрти 1975, Шпанијом је владао генерал Франко. Шта се тада дешава? Шпанија поново постаје монархија. То је компромис који је омогућио национално помирење. Шпанска химна ни данас нема речи, а погинули у грађанском рату имају заједнички споменик. Упркос свом „превазиђеном“ државном уређењу и „грубом кршењу људских права“ одбијањем да допусти отцепљење Баскије и Каталоније - ово, дакако, преведено на језик другосрбијанских невладника - Шпанија је данас чланица ЕУ и НАТО.

Али Александар Карађорђевић није Хуан Карлос, а некадашњи комунисти (било они који су дошли на власт Осмом седницом, било они коју су власт тада изгубили, па и они који су још седамдесетих очишћени из Партије) су сада носиоци „демократске ЕУропске будућности“ Србије. И не дај Боже да се случајно каже „Србија“, већ мора да буде „РЕПУБЛИКА Србија“, као да без републике нема Србије. Зато немам ништа против да се 29. новембар памти као значајан датум, али да се слави? Нипошто.

Можда се из свега овога чини да се у суштини не слажем са Танасићевим текстом. Међутим, то није случај. Јер, он у свом закључку вели:

„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. ... Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“

Не само да овоме не могу да приговорим, већ бих се на то и потписао ако треба.

Југославија као добронамерна грешка која је средином века извитоперена на српску штету, а којој су Срби остали највернији до самог краја упркос свему, можда звучи као превише изнијансиран концепт у поређењу са митом о неоствареној „Великој Србији“ из 1918, или патвореном сећању на „златне дане братства и јединства“, али има једну велику предност у томе што је истинит. А само на истини се може изградити нека сувисла будућност, никако на лажима. То је ваљда Југославија најбоље и показала.

Први децембар

Првог дана децембра 1918. године је регент Александар Карађорђевић примио делегацију „Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба“ и прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је 29. децембра потврдила и Народна скупштина Краљевине Србије, која је тиме престала да постоји. Ова одлука српског државног руководства - да створи државу која ће постати Југославија - је, као што сам споменуо прошле недеље судбоносна грешка која је одлучила српски усуд у 20. веку.

Ако неко од српских романописаца икада буде одлучио да напише нешто у жанру алтернативне историје, савeтовао бих да управо у том чворишту судбинских нити тражи онај пресек који алт-историчари користе као полазиште за своје паралелне светове.

Једно, нажалост врло распрострањено, схватање историје је да је све што се дешава малтене предодређено, да није могло бити другачије, и да живимо у најбољем од свих могућих светова. Не бих ишао толико далеко да кажем да се ово уверење коси са здравим разумом, али заиста сматрам да није сасвим на месту. Свакако да су неки исходи вероватнији од других у датим околностима, али став да је овако како је јер другачије није могло да буде ми смрди на абдикацију од одговорности. Ако ће нам увек бити како буде, што да се онда трудимо да нам буде боље?

Зато сам са задовољством читао текст објављен у петак у НИН-у (а који је пренет на НСПМ) о догађајима који су претходили „уједињењу“ из 1918.

Све наше „победе“

Читам данас текст Бранка Радуна на НСПМ у коме се испитује феномен „Обамиста“ у Србији и како се магла коју медији продају о наводној промени америчког курса на Балкану (које нема и неће бити) користи за прикривање катастрофе која пристиже под плаштом ЕУЛЕКС-а.

Та мисија ЕУ, чији је задатак био и остао да спроведе у стварност Независну Државу Косово, сада се представља као нешто добро и пожељно, а тих некаквих шест тачака због којих Шиптари дижу дреку наводно су „победа српске дипломатије“. Па ко је овде луд? Може ЕУ свашта нешто да потпише и обећа, кад једном има на папиру да је Србија прихватила Еулекс, онда има одрешене руке да гради НДК.

На папиру је и Кумановски споразум био победа у односу на Рамбује - али никада није примењен, јер је НАТО једноставно рекао „то се нас не тиче, ми смо ту и имамо војску“. Они исти који су сипали дрвље и камење по Милошевићу због „предаје“ у Куманову сада се хвале сопственом предајом Еулексу!

Са оваквим победама, коме требају порази?

Оставштина дјечака са Сутле

Прије 25 година, 4. маја 1980, умрла је Југославија.

Технички говорећи, умро је Јосип Броз Тито, „Највећи син наших народа и народности“, након 88 година живота. Али мада многима то тада није било јасно, држава коју је створио није поживјела много дуже. Могло би се рећи да није ни могла. Тито је био Југославија, апотеоза култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обиљежила 20. вијек крвљу и огњем.

Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су послије тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намјерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио насљедника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мјери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.

Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мјери на константном страху од „великосрпског хегемонзима“. Републичке бирократе које су уживале власт и привилегије од 1974. (када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију) бојале су се Милошевића и као Србина и као централисте. Тек су сахранили једног Тита; нису хтјели новог. Зато су или постали националисти, или пустили националисте да дођу на власт. Кад се Савез комуниста Југославије почео распадати 1990, сама Југославија није могла да потраје много дуже.

Петнаест година рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи су некад поносну Југославију свеле на шачицу осиромашених, полуцивлизованих држава-насљедница којима у различитој мјери влада Евроатлантска Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа; све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамјерном диктатуром“, чију је оштрицу отупио зуб времена.

Људи се сад сјећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“ (AFP). Не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за вријеме Друга Тита. Можда зато што су то свугдје била боља времена.

Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо стварање Југославије, али и да је у њему садржано и сјеме њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности из „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. И даље пратећи совјетски модел, подијелили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Умјесто заједничког југословенског идентитета, његовали су етнички атомизам. Републике су настајале на националној основи. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине су додали нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане. Етнички разлози су стајали и иза подјеле Србије, успостављањем „аутономних покрајина“ Војводине и Косова. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у „Косоваре“ током деведесетих је умногоме посљедица Титове етничке политике.

Иронијом судбине, прије 2. свјетског рата је КПЈ заговарала уништење Југославије баш подјелом по националним шавовима, и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем су комунисти подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941 је дошла као поручена: ови савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увијек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма три мјесеца касније, Тито и другови су промијенили плочу. Послије су се побринули да нико о томе не проговори. Историја је почела 4. јула 1941, а све прије тога је био „мрак угњетавања“. Ко је мислио другачије, био је стрељан.

Послије рата, кад је цијела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је направио државу - никада нацију - али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену подјелу. Југославију је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је ријеч била закон. То што је држао завађене југословенске народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, осим два проблема. Прво, што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?

Осим ако јесте. Осим ако је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је размишљао, попут Мадам Помпадур, Apres moi, le deluge? (Послије мене, потоп!) Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сјећају Тита и његове оставштине, случајно или намјерно несвјесни да је највећег сина Кумровца, дјечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да јој буде на челу. Јер комунисти не вјерују у небо.