Још мало забрањене историје

Пре две године сам овде рекламирао документарну серију „Краљевина Југославија у 2. светском рату“, рекавши да ће приход од првих 6 епизода бити уложен у производњу следећих.

Тих првих шест епизода можете погледати овде.

Будући да су ствари какве јесу, није ишло ни брзо ни лако, али седма и осма епизода су успешно снимљене. Осму епизоду, имена „Краљ Петар, Черчил и Рузвелт,“ можете погледати бесплатно овде.

Јер народ који заборави своју прошлост, тешко да ће имати будућност.

НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

#NATO in Montenegro: Securing the rear before Barbarossa II? (Op-Edge) https://t.co/cQAgqbvZMI pic.twitter.com/7lbFHZLPy6

— RT (@RT_com) May 26, 2016

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.

Истинско историјско „не“

Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.

Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:

„нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“

Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.

Продолжаем прямую трансляцию в #Periscope с митинга против НАТО в Белграде https://t.co/V9ZM5aJ2cj pic.twitter.com/Nghvp7yPL7

— RT на русском (@RT_russian) March 27, 2016

Или да опет цитирам Танасића:

„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“

Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.

Крагујевац 1941: Да се не заборави

Страх од Принципа

У суботу је била 625. годишњица боја на Косову и стота од сарајевског атентата. Нисам се тада бавио ни једном ни другом, јер сам у том часу био на скупу поводом 200 година од доласка првог Србина у Америку, у Филаделфији.

О Видовдану који живимо сваки дан писао сам прошле године, и пре пет година. Немам шта да додам, осим да ни данас - упркос свој сили и лажима нишчих - истински Срби не прихватају лажно обећање да ће добити „сва царства овога свијета и славу њихову“ у замену за подаништво Сотони. То нека нам буде врело храбрости и наде за сутра.

Шта рећи о Гаврилу Принципу? Баш као у песми, његова сенка још лута по дворовима и „плаши господу“ - не само у Бечу, већ и у Берлину, Бриселу, Лондону, Вашингтону. Мученог Гаврила и његов народ криве за своју злобу, своју похлепу, своју жељу да брзим и одлучним ратом обезбеде опљачкано, освојено и отето.

Енглески новинар Тим Бучер (Tim Butcher) који је управо објавио књигу о Принципу - јавићу вам каква је чим је прочитам - вели без затезања да је највећа лаж Првог светског рата да је иза сарајевског атентата стајала влада у Београду. „У забележеној историји нема убедљивих доказа за то,“ пише Бучер, и додаје да је „намерно лажно тумачење“ сарајевских догађаја стварни почетак Великог рата.

фото: Ханјрих Хофман, 1941; архив Баварске државне библиотеке, Минхен

Када је крв српских јунака са Цера, Колубаре, одбране Београда и повлачења преко Албаније, Битоља и Кајмакчалана, злоупотребљена за стварање противприродне државе са дојучерашњим (и будућим) душманима, Принцип и Младобосанци били су бачени у јаму заборава. Тек 1930. је приватним средствима подигнут скроман споменик веснику слободе. Довољно говори да је управо та плоча поклоњена Хитлеру за рођендан у априлу 1941, као трофеј освајања Југославије. А у тврђави Терезин, где је Принцип робовао и умро, нацисти су мучили Јевреје тамошњег сабирног логора, успутне станице за Аушвиц.

Исто тако, много говори и чињеница да је споменик Принципу подигнут за време Тита срушен одмах на почетку рата у БиХ, а 2004. замењен аустрофилном плочом на немуштом енглеском. У суботу је у Сарајеву Бечка филхармонија - она чију је новогодишњу традицију установио Гебелс - свирала Хајднову адаптацију аустроугарске (и немачке) химне, нама познате као „Дојчланд ибер алес“ из „цивилизаторских“ дана Трећег Рајха.

Свак има право да изабере страну, дабоме. Само није ред да се онда кити антифашизмом и слободарством, а овамо се клања Хапсбурзима и шурује са Хитлером.

А сва ова повика на Принципа, на Србе и Русе као наводне кривце за рат без којег би - наивно верују - Belle Epoque трајала довека (теорија о „крају историје“ не потиче од Фукујаме, већ управо из тог времена), само је звиждање данашњих силника поред балканског гробља њихових претходника, у нади да ће избећи исту судбину.

Узалуд. Гаврилова сена се умирит' не може. А исток памти.

Забрањена историја: Југославија у 2. светском рату

Не рекламирам често на Соколу, али овај пут морам да направим изузетак.

Наиме, недавно сам са жаљењем констатовао да Руси морају да праве документарне филмове о српској историји, јер Срби не смеју или неће. Можда сам био преоштар; донекле ме демантује програм Андрићевог института и РТРС „Рат за цивилизацију,“ а ево сад и документарна серија крагујевачког историчара Милослава Самарџића „Краљевина Југославија у 2. светском рату.“

Првих шест епизода је успешно завршено и сада се нуди на продају - с намером да приход буде уложен у снимање следећих шест. Можете купити и књигу на основу које је серија снимљена.

Иако сам помогао са титловањем серије на енглески, немам никакав финансијски интерес у овом пројекту. Серија ме занима из чисто професионалне радозналости и жеље да се ископа што више чињеница о овом трагичном, судбоносном и пречесто фалсификованом периоду из наше историје.

Ако сте разочарани Бајићевом холивудизацијом „Равне Горе“, предлажем вам овај документарни серијал као „противотров“.

Боље рат него датум

Србија је већ предуго земља парадокса, у којој медијско-политичка олигархија инсистира да је издаја државништво, капитулација победа, ЕУропство слобода, а очај једина нада за бољу будућност. У поређењу с њом је свет из Орвелове 1984. малтене утопија. 

Размере моралног посрнућа овог квислиншког култа можда најбоље илуструје пример Саше Миленића, функционера Динкићеве банкарско-сепаратистичке УРС, који је пре неки дан НАТО агресију прогласио ослободилачком. Али ништа мање проблематично је што противници култа данас оспоравају 27. март као „енглеску заверу“ која је Србе одвела у пропаст.

Да ли је британска обавештајна служба била умешана у пуч од 27. марта, 1941, који је оборио владу Цветковић-Мачек због приступања Тројном пакту? Да, али није битно. Јер као што рекох пре две године, и остајем при томе:

Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.

Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.

Да се тадашњи приступ Тројног пакта према Југославији није нимало разликовао од приступа НАТО 1999. године, сведоче и Хитлеров говор 6. априлa 1941, као и обраћање Рајхстагу у мају. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ право у пропаст Србије.

Ако ћемо да се бавимо енглеском издајом, онда треба да се бавимо односом према краљевском владом у изгнанству,  ђенералу Михаиловићу и ЈВуО, односно питањем како и зашто је Лондон подржао Броза. Да се запитамо коме је одговарало, и зашто, да се злочини НДХ забораве и заташкају, српска страдања умање, а подвизи оклевећу или припишу Брозу. И зашто и како су сами Срби у свему томе саучествовали - из зле намере, кукавичлука или незнања - и то чине чак и данас.

Свако ко се противи пактирању са Берлином данас, али мисли да је пактирање са Берлином 1941. било мудро и пожељно, ем што не узима у обзир највероватнији исход таквог пактирања, ем што не разуме да је недоследан - и још горе, зашто.

Више од многих народа на кугли земаљској, ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.

Подаништво није судбина, осим ако га сами не изаберемо. Циљ освајача је да сви постанемо Саша Миленић. Имамо не само избор, већ и обавезу, да то не прихватимо.

Страх животу каља образ често

Иако често цитирам Андрићев епиграм о народу који „не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете“, тек сам недавно схватио да је он ту у ствари поставио дијагнозу српског архи-проблема. Зашто нам се све ово дешава? Зато што нисмо сами себи јасни, па нам онда ништа око нас није јасно. Постављамо погрешна питања, па нас онда чуде погрешни одговори. И све тако, укруг.

На ту спознају дошао сам читајући јучерашњи текст Александра Недића, у којем покушава да рехабилитује свог деда-стрица, ђенерала Милана. Потпуно разумем ту његову потребу; сваком нормалном човеку и иначе би било тешко да живи с таквим теретом, а камоли у данашњој Србији, где се издаја свакодневно слави као државништво.

Александар цитира реферат ђенерала Недића из новембра 1940. због којег је смењен са функције министра војног, као доказ да је његов деда-стриц био „пророк српског страдања“. Као историчар по струци, прихватио сам изазов да се „упознам са чињеницама о догађајима или личностима о којима донос[им] закључке“ и прочитао текст реферата. Само, ни после тога нисам осетио потребу да коригујем ранији став о приступању Тројном пакту и односу према Немцима, који је дијаметрално супротан од Недићевог. Дапаче.

Милан Недић у „равноправном партнерству“ са командантом окупационе управе, генералом Луфтвафе Ханјрихом Данкелманом

Погрешне процене
Ево и зашто. У цитираном реферату се налазе два одломка која указују на дубину Недићевих заблуда. Прво, два дана пошто је Италија из Албаније напала Грчку - без неопходне логистичке припреме и у најгоре могуће годишње доба - Недић пише како ће Талијани:

„...покорити Грчку у најкраће време. Грчка нема нити моторизованих јединица, нити ваздухопловства, а копнене снаге су релативно мале. Помоћ Енглеза не може бити ни ефикасна ни спасоносна за Грчку. Догодиће се да ће Италијани узети северну Грчку и избити на Солун, где ће се спојити са Бугарима и довршити наше стратегијско опкољавање“.

Ово се, дабоме, није десило. Штавише, Грци су до ногу потукли Талијане у Епиру и потисли их у Албанију. Даље нису могли, јер је наступила зима, а Грци нису имали офанзивну логистику. Тек је Хитлерова интервенција, у априлу 1941 (операција „Марита“) спасила Мусолинија од понижавајућег пораза.

Поставља се питање, каквим је [дез]информацијама баратао Недић, када је направио овако потпуно промашену процену талијанске војне моћи. Али следи још убиственији део реферата:

„Немачка је заузела европски континент и неограничени је господар. Са својих деведесет милиона Немаца, ако не наступи грађански рат у њој, она ће бити дуго и дуго његов господар. Поред тога Немачка је била и биће наш силан сусед. Па је природно да испитамо и ту могућност. Ако се решимо на ово, онда шта добијамо: прво, продужићемо себи живот, друго, сузбићемо захтеве грамзивих суседа и, треће, иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове земље за компензацију суседима, нећемо свакако изгубити онолико и онако као ако би били непријатељи и силом покорени“.

Неограничени господар, и биће још дуго? А свега четири године касније, та иста Немачка је била хрпа рушевина. Толико о тисућугодишњем Рајху, том класичном примеру опсесије царством земаљским. И ето још једне коцкице у мозаику који објашњава слом краљевске југословенске војске: поред издаје Хрвата и саботаже комуниста, водили су је овакви ђенерали, који су рат предали и пре него што је почео.

Факти и фантазија
Често се каже да генерали увек воде претходни рат. Недић је по свему судећи преценио осовинске могућности зато што је Хитлер за само годину дана постигао оно што Кајзеру није успело ни за четири. А када је говорио о страдању које је хтео да избегне, пре ће бити да је мислио на злодела која су му била позната - нпр. голгота преко Албаније, трогодишња аустроугарскa окупацијa - него на јаме и логоре смрти НДХ, које нико тада није могао ни да наслути.

Управо из Недићевог пера стиже потврда мог малог експеримента из алтернативне историје: и он је сматрао да ће Немачка тражити „компензацију суседима“ од Југославије, али је мислио да је то прихватљивије од ратног страдања. Будите уверени да би Хитлер створио НДХ у склопу те „компензације“. Да ли би у таквој НДХ страдало ишта мање Срба? Када се узме у обзир да хрватска мржња према Србима није била условљена априлским ратом или отпором Немцима, већ историјским наслеђем, чисто сумњам да би било икакве разлике.

Што се тиче „кусе“ Југославије коју би Хитлер наводно великодушно оставио на животу - онако како [ни]је оставио Чешку после Минхена, рецимо - колико би у њој страдало народа да није било окупације, репресалија, или Михаиловића? Опет, тешко је рећи. Јер Броза би, будите уверени, итекако било. Његов тријумф био је заслуга више енглеске издаје њима пријатељске краљевске владе, него Толбухинових тенкова. Шта мислите шта би се десило да су Срби којим случајем били у Хитлеровом табору! Колико би се суровије понели Совјети, а колико Броз? Ово што се ради Србима од 1944. наовамо полази од лажне симетрије Драже и Павелића,измишљеног фашизма и преувеличане Недићеве колаборације - а замислите да су све то биле стварне чињенице? Све ове страхоте су много реалније могућности од ружичасте фантазије 2. светског рата проведеног у наводно безбедној осовинској позадини.

Три суштинска проблема
Аргумент „приклањања јачем“ има три суштинска проблема. Прво, што почива на претпоставци да би тиме страдање било квантитативно мање, али ту претпоставку, самим тим што је теоретска, не може да квантификује.

Друго, што потпуно занемарује квалитативну страну ствари. Јер чак и да је у рату страдало милион Срба мање, српство га не би преживело. Изгубљени животи јесу трагедија, али било би далеко горе да су Срби пљунули у лице свему што чини њихово биће: части, образу, чојству, јунаштву, слободи, правди. Колико год се завојевачи трудили да то затру, нису успели у томе. Ни Турци, ни Аустрија, ни Хитлер, ни Броз, па ево ни жутократе и невладници. То су ствари које немају цену. С њима, колико год да страда, народ може да опстане. Без њих, тешко.

Трећи проблем односи се на заводљиви аргумент Александра Недића да је његов деда-стриц изабрао подаништво јер је сматрао „да је у сукобу велесила место Србији и Србима негде у запећку где би сачекали развој ситуације и избегли погром“. Али то је лажни избор, јер га Срби никада нису имали. Нису га дозвољавале ни велике силе, ни сам карактер Срба. Да смо могли, то бисмо и урадили. Али нисмо.

Односно, да будем прецизнији, неки јесу. „Регион“ је препун бивших Срба, који су мислили да подаништвом могу да сачувају животе, а о принципима ће бринути касније. Када би и схватили сву страхоту тог избора (неки никада нису), било је касно за кајање, па су из фрустрације постајали највећи крвници и мрзитељи оних Срба који се себе, упркос свему, нису одрекли.

Тако је било и под Турцима, и под Аустријом, и под Хитлером, и под Брозом, а ево и данас, под поданичким култом Атлантске Империје. Сваки пут се Срби нађу у истој ситуацији. Сваки пут се међу њима јаве људи који су изгубили из вида принципе, па мисле да је голи живот важнији од чувања завета Господу. Они призивају подаништво као судбину - а тиме и нестанак.

А Срби опстају.

(Исправка: Милан Недић је деда-стриц Александра Недића, не деда-ујак како је првобитно погрешно наведено у тексту)

Геноцид

Данас, на годишњицу очајничког пробоја преосталих логораша из усташке фабрике смрти у Јасеновцу, добро је време да се упитамо зашто Срби ћуте о овом поглављу своје историје. Јесте да сам недавно предложио теорију по којој није у српском карактеру да се позивамо на сажаљење света због огромних жртава које смо претрпели кроз историју (делом зато што смо ваљда научили да то сажаљење и не очекујемо, јер је најчешће изостајало), али једно је када одбијате да лицитирате мртвима - а нешто сасвим друго када им не одајете почаст коју заслужују.

Оно што се десило у НДХ између априла 1941. и априла 1945. апсолутно одговара најстриктнијој дефиницији термина „геноцид“: организовани покушај истребљења једног народа кроз физичку ликвидацију, протеривање и насилну промену идентитета (католичење).

Чињенице су неумољиве: усташки геноцид, усмерен превасходно против Срба, није био копија Хитлеровог истребљивања Јевреја, већ његова претеча. Иако су нацисти убијали Јевреје на територијама под својом контролом и раније, тек је на Конференцији у Ванзеу, јануара 1942, донета одлука да се изврши потпуно истребљење европских Јевреја. Зато не треба да се говори о Јасеновцу као „српском Аушвицу“; Јасеновац је од почетка служио за убијање Срба, док је логор смрти Аушвиц-Биркенау почео са радом у октобру 1941 - дакле, месецима после Јасеновца.

Али баш зато што је усташки геноцид током следећих 45 година био на маргини историје због императива „братства и јединства“ и политичких интереса владајуће номенклатуре у СФРЈ, догодило се да деведесетих Србе оптужују за геноцид над Хрватима, Албанцима, „Бошњацима“, итд. а да се НДХ и усташе некажњено рехабилитују. Због тога што су Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина и остали логори и стратишта имена или непозната просечном Србину или обавијена велом тајне и контроверзе, самопроглашени светски душебрижници, „хуманитарни“ бомбардери и њихове невладничке „боркиње за људска права“ могу да говоре о „геноциду“ у Сребреници или „конц-логорима“ у Омарској или Трнопољу.

Да ли зато што је геноциду био изложен углавном српски народ западно од Дрине и Дунава; или зато што је велики број Срба са тих простора пришао партизанима, који су после ујединили Југославију и у име „братства и јединства“ усташе изједначили са четницима, балистима, хонведима, љотићевцима, итд. (под флоскулом „домаћи издајници“), тек, Јасеновац и остали усташки злочини нису ушли у колективну свест српског народа - насупрот, рецимо, начину на који је холокауст оставио трага на колективну свест Јевреја. Захваљујући томе, Срби су се деведесетих нашли у позицији да их духовни наследници Анте Павелића и хаџи-Амина ал-Хусеинија проглашавају „геноцидним агресорима“ - док су протеривали стотине хиљада Срба из поново „независне“ Хрватске и БиХ.

Данас је у Политици објављен Танјугов текст о усташком геноциду, у којем се наводе имена, датуми и цифре које би сви требало да знају, а многима ће доћи као изненађење. Само се сетите да, док Соња Бисерко тртља по Београду о „великосрпском клерофашизму“ и „Сребреници“, Алојзија Степинца (који је благословио Павелића и његову државу) католичка црква сматра блаженим, а Марко Перковић „Томпсон“ пуни стадионе док пева „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара...“

„Дантеов пакао“

• НДХ је проглашена 10. априла 1941. Обухватала је простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.
• Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.
• Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара.
• Први командант логора је био Вјекослав „Макс“ Лубурић. У говору одржаном 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
• Усташке методе мучења и убијања шокирале су и Немце. Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао је да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом.”
• Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.
• Једино је НДХ имала специјалне логоре за децу. У НДХ је током рата убијено скоро 75 хиљада деце, од којих око 20 хиљада у јасеновачким логорима.
• Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна.
• Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.
• У немачком документу до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум, стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.
• Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.
• За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству.
• У марту 1945, Лубурић наређује ликвидацију преосталих логораша и спаљивање логора како би се сакрили трагови злочина. Мушки логораши су 22. и 23. априла организовали пробој из логора, који је преживело само њих 118.

(извор)