Бити Србин је ствар опредељења

(Ово је требало да објавим око Видовдана, али се изгубило у гужви око породичних и пословних обавеза. Прилажем уз извињење и без сувишних коментара, одломак и спону на есеј Николе Танасића који се само може описати као - антологијски)

„Бити Србин је - ствар опредељења. Оног, за које се монах Сава определио у манастиру Пантелејмон, оног за које се кнез Лазар определио на Косову пољу, Карађорђе у Орашцу, а Гаврило Принцип крај Латинске ћуприје у Сарајеву. Није то лако бреме, поготово за некога ко сматра да му је припало случајно, чином рођења на једној насумичној територији у једном насумичном времену. Али онај који га је добровољно и слободно прихватио зна зашто је то урадио - био он Топличанин који је са Гвозденим пуком за шест година препешачио пола Балкана и срушио три царевине, Црногорац који у Острогу чува мошти Светог Василија као сви његови преци пре њега, Словенац који је написао српску националну химну, или Француз који је узео Видовдан за своју кућну славу.“

Заједничким снагама

Може ли се зауставити суноврат српства?

Ово је истовремено и кључно питање времена у којем живимо, и потпуно погрешно питање. Ево зашто. Наиме, начин на који је постављено измешта субјект - мене, вас који ово читате, и све нас који се сматрамо Србима - и одговорност за заустављање суноврата оставља неком другом. Да ли држави? Да ли владару, или некој политичкој странци, верској установи, добротворном друштву? Одговора нема, јер је то превелик залогај за све, осим можда државе која то ево или не може или неће.

Али ако се питање другачије постави - на пример: шта конкретно свако од нас може да уради да заустави суноврат српства? - одједном се отвара безброј могућих одговора. Јер општенародно спасење је превелик терет за једног човека, али незнатан када га на себе преузме цео народ којега се то дотиче.

Ово ми је пало на памет у недељу после подне, када сам у сали цркве Св. Луке мало изван Вашингтона слушао беседе професора Милоша Ковића и Мила Ломпара. Читаоцима Сокола су њихова имена и дела одавно познати, обојицу већ дуго читам, ценим и цитирам овде. Сада сам имао прилике и да их упознам лично, и само су потврдили раније утиске.

Ломпар, Ковић, Нешић у Њујорку... pic.twitter.com/9fZ2xafGhg

— Митолог™️ (@IvkovichV) August 30, 2019

Ковић и Ломпар су тренутно на турнеји по северној Америци у организацији издавачке куће Catena Mundi из Београда, и њихове беседе о „заветној историји Срба“ су део промоције нових књига. Свакоме ко има воље и прилике препоручио бих да их чује, јер њихове речи разгоне смутњу и безнађе које свакодневно ствара пропаганда квислиншког култа и његових страних господара. Али и наводи на размишљање о томе ко, како и када треба да се бори за будућност српства.

Дабоме, најчешћи и први одговор је „држава д'уради нешто“, а знате шта ја мислим о томе. Од ове и овакве држава, мрка капа. Мада је било и горих времена, када је власт активно радила против сваког националног интереса на сваки могући начин. Али ако ћемо од званичног Београда очекивати да одбрани српство, бојим се да ћемо „заробити себе у туђина“ пре истека следеће деценије.

Опет, читаоцима Сокола ће ово звучати познато, али мој став - који, судећи по ономе што сам чуо, деле Ковић и Ломпар (нека ме исправе ако грешим) - је да ћемо пре нешто постићи ако „погурамо“ сами. То не мора да значи да морамо све појединачно; кад вуче свак на своју страну, не стиже се нигде, али када људи раде у корист заједничке ствари, па вуку свак својим снагама али у истом правцу и са истим циљем, и те како могу да остваре велике помаке. Идеја је да се договарамо око тога како би та заједничка ствар требало да изгледа, шта су краткорочни а шта дугорочни циљеви, шта конкретно може да се уради одмах а шта треба да се гради корак по корак док не буде спремно за следећу фазу.

Навешћу један од примера који је споменут данас: како учити децу у расејању да говоре српски? Постоје црквене школе, али не постоје књиге помоћу којих може да се предаје. Уџбеници који се користе по школама у самој Србији су у најмању руку трагични, а у најгорем случају спроводе непријатељску пропаганду и расрбљавају омладину. Шта да се ради?

Мени се бар чини да би идеално решење било да филолоф, лингвиста, педагог, а можда и неко ко је све те три ствари, сачини буквар српског језика - и то не да измишља топлу воду, него да прилагоди неки стари - и да онда, рецимо, црква око које су школе у расејању окупљене финансира његову штампу и продају. Да се створи стандард, по којем ће српски моћи да се предаје деци свуда по свету. Потом ће лако моћи да се у самој Србији каже „ево шта тражите хлеба преко погаче и штампате ту неке хрватске букваре латиницом, кад постоји светски а наш буквар у широкој употреби?“ И проблем решен, без државе, без политике, без партијашења и уграђивања и сплетки. Препреке се једноставно заобиђу и доведу пред свршен чин. Само је потребно мало добре воље, вештине и труда.

Да се ја иоле разумем у лингвистику, већ бих почео са радом, знајући да је то најтежи део посла, а све остало се после малтене посложи само од себе.

Има много ствари које би могле да се ураде по истом или сличном обрасцу. Уместо да чекамо да нам неко други решава проблеме - где смо то научили? Од кога, и с којом намером? - зашто да не почнемо да их решавамо сами? Па ако не знамо, није срамота, наћи ће се ко зна и уме. Још увек нас има.

Дуго већ ово говорим, али „борба непрестана“ почиње малим стварима, попут одбијања да се пише кусом латиницом. Таквим наизглед безначајним гестовима гради се дуго урушавано самопоштовање, које је предуслов за здраво деловање. Посао пред нама тренутно делује непрегледно и несавладиво, јер смо разбацани, разбијени, распамећени. Биће далеко мањи и лакши кад удружимо снаге и почнемо да чистимо шикару педаљ по педаљ.

Признајем да сам у последњих пар година запоставио Сокола, мада не и српску ствар. Обећавам да ћу одсад мало више да се ангажујем, да предлажем решења и конкретне кораке, али и ширу стратегију даље борбе. Јер ко ће, ако не ми? И када, ако не сад? 

Страно уплитање

Питају ме дугогодишњи читаоци зашто не коментаришем малтене свакодневна издајства власти у Србији (нипошто српских власти). Није да их нема. Није да нису коментара вредни. Него просто, ако то радим ја из САД, а радећи за руску телевизију (упркос јасно написаном ограђивању мојих приватних ставова), шта год кажем, испада позив на бунт - а онда ће бити ил' америчко ил' руско „уплитање.“

Све што сам за протеклих десет година написао о жутократији, грађанизму, другосрбијашењу и невладништву једнако важи и за „напредни“ режим. Јер за разлику од „ко ће кога“ перспективе савременог сорошоида, ја гледам да ли је то што се ради добро или лоше, а не ко то ради коме.

Велики руски књаз Александар Невски је Ватикану одговорио „ваше учење не прихватамо“ и борио се свим силама против непријатеља који је хтео да његовом народу отме душу, а не само земљу.

Аутор америчке декларације независности, Томас Џеферсон, у њој је написао да ако одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

А књаз Милош Обреновић је отпочео други српски устанак речима „ето мене, ето вас, рат Турцима!“

Паметнима доста.

Заборављени 5. октобар

Знате ли шта је данас?

Ако сте одговорили „годишњица народне револуције којом је срушен мрски диктаторски режим злог Слободана Милошевића који је крив за деведесете“ онда честитам, успешно сте се квалификовали за квислиншког култисту. Још ће од вас постати невладник, кад завршите програм преумљавања. Само ми није јасно како ово читате на мрској вам ћирилици...

О Жутом октобру рекао сам све што ми је било на души пре пет година; ако вас занима, подсетите се. Игром случаја, прошле године у ова доба био сам заузет и нисам стигао да се позабавим једним другим петим октобром, од пре тачно сто година.

Мајор Драгутин Гавриловић (лево) и одбрана Београда

Тог дана су аустроугарска и немачка војска напале Краљевину Србију са севеза и запада. Мајор Гавриловић предводи остатке свог пука у одбрани Београда. Већ 14. октобра Србију напада и Бугарска. Уз помоћ Шиптара, Бугари су до краја октобра заузели Качаничку клисуру и пресекли пут према Грчкој. Од Србије се очекивала капитулација.

Гаврилу Принципу, утамниченом у Терезину, рекли су да је Србија мртва.

Уместо тога, целокупна војска се са народом повлачи преко Албаније, уз стравична страдања, и већ средином 1916. враћа се на тзв. Солунски фронт. Две године касније, пробој тог фронта избацује Бугарску из рата и покреће распад Аустро-Угарске, доприносећи коначном краху Централних сила и ратној победи.

Мислите ли још увек да је датум „народне револуције“ - осмишљене када су се НАТО бомбе показале једнако неспособне да покоре Србију као ономад фелдцајгмајстер Оскар Поћорек - одређен случајно?

Октобарско пророчанство

Није да нисмо знали, него нисмо хтели да верујемо...

„А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.“

„Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада...“

„Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.“
 
Лепо вели наш народ, ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. 

Свети Стефан и Срби

Ако је тачно да је слава Немањића Свети Стефан - а не Аранђеловдан, како многи сматрају - онда је симболично што су Срби народ који кроз историју прати пут Првомученика, пише данас Никола Танасић. Имајући то у виду, ако је оснивање Републике Српске баш на тај празник било непланирано, сигурно није било сасвим случајно.

И ту долазимо, вели Танасић, до парадокса да Империја и њени балкански чауши покушавају да укидањем Светог Стефана натерају Србе да се одрекну себе:

Политичко Сарајево се превише навикло да ће страно присуство у БиХ увек испуњавати њихове политичке хирове, и умислили су да Србима могу да нареде да укину саме себе. Колонијални господари Србије су кудикамо паметнији од тога, што доказује чињеница да Брисел, тај суверени господар Србије и даље одбија да нареди да се одрекнемо Косова. Свесни су да је моћ моћ само дотле, док потчињене "може" да натера да раде оно шта хоће. Оног тренутка када нареди оно што "није могуће", она се дезавуише и раскринкава као лажни центар моћи, и бива свргнута. То се на наше очи догађа у Сарајеву. А ако је босанским муслиманима заиста стало да очувају БиХ, требало би да почну тако што ће престати да наређују Србима да чине нешто што није могуће да учине. А затим им не би шкодило ни да се са мало више поштовања и интересовања поставе према Светом Стефану. Јер ако успеју да схвате њега, успеће да схвате и Србе. И да схвате зашто у Босни никада неће њима владати.

Наравоученије, за оне који со вољни и способни да уче.

Порази, победе и завети

Опште је место савремене српске историје и политике да је на Косову јуна 1389. „изгубљено царство“, и да се малена Србија намерила на велике Турке - уместо да се паметно покори „азијским интеграцијама“, шталивећ - и пропала, да пет векова не устане.

Само, је ли било баш тако?

Знамо шта је опевао народни певач, али шта бележи историја - колико год касније „дотеривана“?

Бележи да су се Турци повукли. Да им је први и једини пут у боју погинуо султан. Вајни европски крсташи су онда напали ослабљене Османлије, али их је код Никопоља 1396. просто збрисао јаничарски јуриш. Када су Тамерланови Татари 1402. разбили Бајазитову ордију под Анкаром, преживели су само оклопници на десном крилу, под командом Стефана Лазаревића. Он је потом оживео српску државу као деспотовину. Тек 1459. Турци освајају Србију - седамдесет година после Косова! - у походу који је почео заузећем Цариграда. А и тада је османска стихија заустављена под Стефановим белим градом...

Дакле, Турцима је био потребан цео један људски век да се опораве од Косова. Можда то није искључиво заслуга Срба, али јесте великим делом. Исто као што, када је Хитлерову хорду победио понајвише Совјетски савез, сигурно није одмогло што су нацисти због Југославије и Грчке померили „Барбаросу“ с 15. маја на 22. јуни.

Поред ових физичких последица, Косово има и духовну димензију, још већу и важнију. Наиме, тај бој је био Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ.

Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма, поробљени али не покорени. И захваљујући њему су васкрсавали - прво 1804, па 1815, а онда век касније, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке бедне ништарије, чизмолисци убеђени да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара?

Аустрија је својевремено бирала Видовдан да симболично понижава Србе, од Тајне конвенције 1881. до Фердинандове посете Сарајеву 1914. Туђманова Хрватска је 1990. на Видовдан избацила Србе из устава. Ђинђићев квислиншки режим - који у поређењу са Тадићевим, а камоли овим данашњим, изгледа малтене родољубиво - управо је на Видовдан изручио Милошевића агресорима и окупаторима.

И где је данас Аустрија? Нестала, великим делом због фрустриране опсесије Србима. Ђинђића су ликвидирали његови господари, по свему судећи када је хтео да се иоле осамостали. Узалуд је Хрватима што су испунили Павелићев сан и вратили се под аустро-немачки скут; нема дана а да не живе фрустрацију и опсесију народом којем су направљени као антитеза. Узалуд је и Атлантској Империји што је убила Милошевића - јер је прави циљ био да нас поробе, а у томе још нису успели (мада се тако чини).

Могли бисмо извући нека наравоученија из свега тога, кад бисмо само застали да размислимо. Зато нас свакодневно зомбирају што медији у служби Империје, што њен „потрчко и послушник“. Да се не досетимо.

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на то зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

(првобитно објављено 27. јуна 2015.)

Још мало забрањене историје

Пре две године сам овде рекламирао документарну серију „Краљевина Југославија у 2. светском рату“, рекавши да ће приход од првих 6 епизода бити уложен у производњу следећих.

Тих првих шест епизода можете погледати овде.

Будући да су ствари какве јесу, није ишло ни брзо ни лако, али седма и осма епизода су успешно снимљене. Осму епизоду, имена „Краљ Петар, Черчил и Рузвелт,“ можете погледати бесплатно овде.

Јер народ који заборави своју прошлост, тешко да ће имати будућност.

„На пуцањ одавде“ на РТРС

Кад је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, по Босни је кружио виц. Питају Мују да ли је читао „На Дрини ћуприју“, а он - будући из Вишеграда - одговара: „Шта чит'о, ход'о!“

За Србе са западне стране Дрине, прича о Гаврилу Принципу и сарајевском атентату иде у рубрику „шта чит'о, ход'о“. Можда се зато мало ко бави догађајима од пре сто година - иако нам се понављају.

Овде сам већ спомињао „На пуцањ одавде“, документарни филм Александра Вуксановића направљен малтене без буџета (а професионално) на стогодишњицу Принциповог подвига. Филм је на шпанском, како би милијарди запостављених житеља планете приближио нашу историју (која је, не случајно, често слична њиховој).

Гледаоци РТРС имаће прилику да га погледају у суботу, 27. фебруара у 14 часова, док ће реприза бити у недељу 28. фебруара у 21:30, на РТРС ПЛУС.

Да не буде „шта гледали, живили“... 

О плодовима подаништва

Само два пута се Сиви Соко дотакао Радоша Љушића: пре скоро седам година, када је колега Вронски писао о фијаску са штампањем уџбеника за српске школе, и пре четири године, када сам га похвалио у Оку због одговора комесару квислиншког култа С. Басари.

Љушић је још колико прошлог пролећа пружао отпор квислиншком силовању српске историје, када је гостовао у документарном серијалу РТРС „Рат за цивилизацију“ (видео-снимак, март 2014). Додуше, тада ми се учинило да мало превише инсистира на српском и националном карактеру неких ствари које су биле много шире...

Замислите онда моје изненађење када сам читао интервју са тим истим Радошем Љушићем у децембру, у Новостима - где је грмео о неопходности подаништва Немцима и кривици Срба, Гаврила Принципа и Младе Босне за све што нас је снашло у ХХ веку!

Ко је је имао прилике да чита и слуша србождерске небулозе Холма Зундхаузена, препознаће ову „мисаону матрицу“ без тешкоћа. На то је указао Александар Павић, у одговору неколико дана касније. Љушић је међутим остао веран својој новоусвојеној Зундхаузеновшчини, бранећи је од критика личним увредама. Лично сматрам да је Боривоје Милошевић остао победник у тој размени.

И сад тог таквог, преумљеног и глајхшалтованог, ЕУропског и квислиншком култу уподобљеног Љушића Државно Дно лепо смени - и на његово место постави Јелену Триван (иначе др-мр-фр за ЕУропске интеграције и демократска људска права Жутократске странке).

Пошто је Врховни Жутник признао да је лакеј и послушник Запада, својим речима, онда таква кадровска политика не би требало никога да изненади. Али Љушићева судбина је најбоље наравоученије да се „преумљавање“ не исплати. Јер издајнику нико не верује - а најмање они који су га на издају навели.

То добро знао и сам Vuchych, зато је толико и нервозан.

Најава премијере „На пуцањ одавде“

У неколико наврата сам овде спомињао документарни пројект „На пуцањ одавде“, остварење које стотинама милиона становника планете шпанског говорног подручја представља разложну и документовану историју околности сарајевског атентата из 1914. Отуд ми је задовољство да пренесем најаву да ће у понедељак, 22. децембра, цео документарац бити премијерно приказан у Србији:

Само неколико дана пре дефинитивног опроштаја од године у којој смо обележили (или нисмо) стогодишњицу Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, Југословенска кинотека нам нуди један занимљив пројекат о овој теми урађен у Шпанији.

Документарни филм „На пуцањ одавде“ ("A un solo disparo") покушава да одговори на многа питања директно или индиректно повезана са самим атентатом, не занемарујући историјско-политички контекст у коме се десио као ни анализу појаве тероризма као феномена у свету крајем XIX и почетком XX века.

Аутор пројекта Александар Вуксановић, који и сам већ више од две деценије живи у Шпанији, окупио је екипу сарадника сачињену искључиво од шпанских професионалаца што даје филму тако неопходну дозу неутралности.

Вуксановић подвлачи да се ради о класичном „уради сам“ пројекту чији су материјални трошкови толико занемарљиви да их не вреди ни помињати.

Да ли је могуће урадити нешто вредно помена без новца, у своје слободно време и ослањајући се једино на помоћ неколико пријатеља а не обезвредити значај једне овакве теме, моћи ћемо да проверимо у понедељак 22. 12. 2014 у 20:00, у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1. Улаз је бесплатан.

Уводни део филма, на шпанском са српским или енглеским титловима, можете погледати овде.

Дан Републике

Док не видех писанија по „социјалним медијима“ (ово им некако пристаје више него „друштвени“), нисам се ни сетио да је данас 29. новембар. Време када ми је тај датум нешто значио давно је прошло, а тај живот као да је живео неко други. Можда и јесте.

Не једном сам писао о том датуму и његовом значају (нпр. 2013, па 2009). Не бих да се понављам. Али у процепу између антисрпског југославизма - оличеног данас у квислиншком култу невладника и грађаниста - и антијугословенства које постоји искључиво као реакција, без сопственог садржаја и визије, некако се губи једна битна чињеница коју је сада већ давне 2008. лепо објаснио мој колега и земљак Никола Танасић:

„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“

Ко разуме, схватиће. Сад одох да одслушам „Дан Републике“. Наставак и не морам; што би се рекло - шта слушао, живео га...

(Х)историја Очима Непријатеља

Признајем да Политику ретко читам. Смучила ми се својевремено кад је „пожутела“ - мада је то, веле ми познаваоци, константа за лист који је у сваком времену био режимски. То је разлог што ми је промакао текст „Политика и српско национално питање“ од 28. 10 - за који сам сазнао преко Стања Ствари - али и разлог што осећам потребу да на тај текст реагујем. Јер једно је када се de facto званичне новине какве год Србије (па и овакве) понашају тако да их нимало одмилоште зовем Жутитика; али када се у њима појави до овакве мере злонамерна замена теза, то је већ нешто друго.

Тексту који потписује „Бруно Ђурђевић, аналитичар“ (Piješćanika, дабоме), од почетка до краја илуструје покушај да се српска историја утера у оквир наших непријатеља. Скоро сваки пасус је у духу и слову хисторија какве пишу Кристофер Кларк, Холм Зундхаусен, Бранка Прпа или Латинка Перовић. Да не буде забуне, уопште ми није намера да БЂ дезавуишем асоцијацијом са овим именима, већ га отворено сврставам у њихове редове.

(via hr.wikipedia.org)

Беч се само бранио

Попур Кристофера Кларка, на самом почетку своје пашквиле БЂ означава Мајски преврат 1903. као почетак српског ХХ века и Србију описује овако: „земљица која је под влашћу Обреновића јасно знала своје место у међународном поретку.“ Мало касније у тексту закључује да би „логичан крај дугог српског 20. века“ био враћање Србије на територијални и политички оквир из 1903: „кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине“.

Ето вам повијесне одреднице колумниста и читалаца Пешчаника - и њихових иностраних спонзора. Хвала БЂ што ју је овако сажео и без увијања обелоданио.

По БЂ, деценија после Мајског преврата прошла је у знаку „неспутаног бујања националног покрета,“ што је представљало „изазов потентне Србије“ на који је Аустро-Угарска „морала да одговори“. Испаде да се Беч само бранио од злих Великосрба.

На пуцањ одавде 4: О настанку тероризма

Четврта епизода изузетног документарног серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo), управо се појавила на YouTube каналу шпанског е-магазина Semanario Serbio.

Препоручујем свима ово одлично остварење и још једном молим да подржите снимање наставака. Више информација наћи ћете на страници посвећеној пројекту.

Да поновим и овом приликом оно што сам написао поводом треће епизоде:

Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

У времену свеопштег рушења, стваралаштво је револуционарни чин.

Подржимо борце за слободу

Државно Дно недржаве Жутије већ је показало - што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ - шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава. 

Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ - о којем је овде већ било речи.

 „А un solo disparo“

Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) - и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани - ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.

Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац. 

Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.

Срећан рођендан, Чича Перо!

Петар Карађорђевић, син кнеза Александра и кнегиње Персиде, рођен је 11 јула (по новом календару) 1844. године.

Петар I Карађорђевић, „Чича Пера“

Био је изгнаник, француски официр, херцеговачки устаник, преводилац Џона Стјуарта Мила, муж и отац, Ослободилац, Ујединитељ. Остао је запамћен као честит, частан и чојствен - не као „Његово краљевско величанство Петар, први тог имена, краљ Србије“ већ „Чича Пера“, краљ који ће, иако тешко болестан, да сиђе у ров са војницима и пуца на непријатеља.

Златно је било његово доба, а ово данашње само рђом капа.

Неће довека. Исток памти.

Страх од Принципа

У суботу је била 625. годишњица боја на Косову и стота од сарајевског атентата. Нисам се тада бавио ни једном ни другом, јер сам у том часу био на скупу поводом 200 година од доласка првог Србина у Америку, у Филаделфији.

О Видовдану који живимо сваки дан писао сам прошле године, и пре пет година. Немам шта да додам, осим да ни данас - упркос свој сили и лажима нишчих - истински Срби не прихватају лажно обећање да ће добити „сва царства овога свијета и славу њихову“ у замену за подаништво Сотони. То нека нам буде врело храбрости и наде за сутра.

Шта рећи о Гаврилу Принципу? Баш као у песми, његова сенка још лута по дворовима и „плаши господу“ - не само у Бечу, већ и у Берлину, Бриселу, Лондону, Вашингтону. Мученог Гаврила и његов народ криве за своју злобу, своју похлепу, своју жељу да брзим и одлучним ратом обезбеде опљачкано, освојено и отето.

Енглески новинар Тим Бучер (Tim Butcher) који је управо објавио књигу о Принципу - јавићу вам каква је чим је прочитам - вели без затезања да је највећа лаж Првог светског рата да је иза сарајевског атентата стајала влада у Београду. „У забележеној историји нема убедљивих доказа за то,“ пише Бучер, и додаје да је „намерно лажно тумачење“ сарајевских догађаја стварни почетак Великог рата.

фото: Ханјрих Хофман, 1941; архив Баварске државне библиотеке, Минхен

Када је крв српских јунака са Цера, Колубаре, одбране Београда и повлачења преко Албаније, Битоља и Кајмакчалана, злоупотребљена за стварање противприродне државе са дојучерашњим (и будућим) душманима, Принцип и Младобосанци били су бачени у јаму заборава. Тек 1930. је приватним средствима подигнут скроман споменик веснику слободе. Довољно говори да је управо та плоча поклоњена Хитлеру за рођендан у априлу 1941, као трофеј освајања Југославије. А у тврђави Терезин, где је Принцип робовао и умро, нацисти су мучили Јевреје тамошњег сабирног логора, успутне станице за Аушвиц.

Исто тако, много говори и чињеница да је споменик Принципу подигнут за време Тита срушен одмах на почетку рата у БиХ, а 2004. замењен аустрофилном плочом на немуштом енглеском. У суботу је у Сарајеву Бечка филхармонија - она чију је новогодишњу традицију установио Гебелс - свирала Хајднову адаптацију аустроугарске (и немачке) химне, нама познате као „Дојчланд ибер алес“ из „цивилизаторских“ дана Трећег Рајха.

Свак има право да изабере страну, дабоме. Само није ред да се онда кити антифашизмом и слободарством, а овамо се клања Хапсбурзима и шурује са Хитлером.

А сва ова повика на Принципа, на Србе и Русе као наводне кривце за рат без којег би - наивно верују - Belle Epoque трајала довека (теорија о „крају историје“ не потиче од Фукујаме, већ управо из тог времена), само је звиждање данашњих силника поред балканског гробља њихових претходника, у нади да ће избећи исту судбину.

Узалуд. Гаврилова сена се умирит' не може. А исток памти.

200 година у Америци

Прича се да је први Србин који је дошао у Америку био Ђорђе Шагић, звани Рибар, из Сремских Карловаца. Борио се против Турака на крају Првог српског устанка, да би потом, давне 1814, дошао бродом у Филаделфију. Недуго потом одлази у Тексас, где се борио за независност од Мексика и постао судија, да би 1851. стигао у Калифорнију, где је 1873. и умро као пензионисани државни службеник и почасни грчки конзул.

Његовим стопама је кроз протекла два века кренуло преко милион Срба, испочетка углавном из „цивилизиране“ Аустро-Угарске. Били су земљорадници, рудари, железари, спортисти, војници, научници, уметници. Постајали су Американци, али су - углавном - остајали Срби. Најпознатији српски Американац сигурно је Никола Тесла, који је дошао 1884.

Има нечега симболичног у томе што се први Србин у Америци није смирио док није дошао до њене најдаље физичке границе, док је онај најпознатији ширио границе спознаје и технологије целом свету. Наговештај, можда, да нису поникли из сасвим обичног народа.

Било како било, двестагодишњица постојања Срба у Америци обележиће се овог Видовдана у Филаделфији. Организатор скупа је Фондација Тесла, а тродневној прослави учествоваће и представници Србије и Српске. У петак, 27. јуна, заказано је откривање бисте Николе Тесле, а прослава ће бити тема документарног филма „Теслин народ.“

Достигнућа српских досељеника могла би да се читају као реклама за „амерички сан“: четворо Срба добило је Пулицерову награду за новинарство; шест српских глумаца награђено је Оскаром; осам српских ратника одликовано је Медаљом части, а девет Срба је изабрано у Конгрес. Притом нису тражили посебне привилегије, већ су постајали део друштва-домаћина.

Али своју отаџбину, културу и веру нису заборављали, о чему сведоче српске цркве широм Америке. Чувени физичар Михајло Пупин (у САД од 1874.) је током Првог светског рата организовао српске добровољце - њих 16.000 - који су ишли да се боре за свој народ у старом крају.

Захваљујући Пупину, амерички председник Вилсон је над Белом кућом и државним здањима у Вашингтону подигао српске заставе 28. јула 1918, у знак поштовања и захвалности српском народу, несаломивом у отпору поробљивачима и борби за слободу.

Амерички однос према Србима је данас другачији. Зли језици ће рећи српском кривицом, али то углавном није тачно. Ако где има српске кривице, то је у односу Срба према самима себи. Овога Видовдана, сетимо се ко смо и шта смо, где смо све били и шта смо све постигли. Памтимо да бисмо опстали, да би опет били несаломиви у борби за слободу и победили поробљиваче који нам опет раде о глави. Јер нисмо бесловесна маса с којом свак може да ради шта хоће, већ Теслин народ.

Божији народ.

Срби.

Цариград и царство небеско

Вазнесење Господње

Данас је Вазнесење Христово - Спасовдан. Крсна слава града Београда, али и годишњица трагичног датума у историји хришћанства и православља: турског освајања Цариграда, 1453. године.

Мој текст о том догађају и наравоученијима из њега можете прочитати на страници Фонда стратешке културе. Издвојио бих овде само део закључне речи:

Мада неки идеолози на Западу себе и друге убеђују у супротно, историја нипошто није готова. Они и њихови послушници широм света опседнути су својим „земаљским царством“. Али попут османске Турске, оно ће доћи и проћи – док је Константиново православно, небеско царство, упркос паду земнога Цариграда 1453. опстало ево и до данас.

Христос воскресе - ваистину воскресе!

Бројање мртвих

Колико је Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историју? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар је чудо што нам је други - злонамерно - пишу?

На кажем ово ради лицитирања бројкама; то је пропагандна техника западног порекла која је страна нашем карактеру. Али основни је ред да се мртви достојно сахране. Можда је у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеној цени - као што је то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић.

Жутооктобарске власти најрадије би да забораве цивиле које су 1999. побиле „демократске“ НАТО бомбе, јер је то, је ли, био увод у „ослобађање“ Србије. Још мање их занимају погинули војници, који су се, испада, борили за Злог Милошевића. Генерале су испоручили хашком Минотауру. А пошто се већ годинама води кампања за признавање Тачистана, о побијеним и протераним Србима са Косова и Метохије скоро нико више и не говори...