Бројање мртвих

Колико је Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историју? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар је чудо што нам је други - злонамерно - пишу?

На кажем ово ради лицитирања бројкама; то је пропагандна техника западног порекла која је страна нашем карактеру. Али основни је ред да се мртви достојно сахране. Можда је у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеној цени - као што је то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић.

Жутооктобарске власти најрадије би да забораве цивиле које су 1999. побиле „демократске“ НАТО бомбе, јер је то, је ли, био увод у „ослобађање“ Србије. Још мање их занимају погинули војници, који су се, испада, борили за Злог Милошевића. Генерале су испоручили хашком Минотауру. А пошто се већ годинама води кампања за признавање Тачистана, о побијеним и протераним Србима са Косова и Метохије скоро нико више и не говори...

„Дечја игра“ у возу за Брисел

Прилог за разумевање ЕУропске цивилизације:

Непознати путници у белгијском возу употребили су разглас да позову Јевреје да изађу у Аушвицу и „оду на туширање“.

Због инцидента који се десио 31. јануара, белгијска железница СНЦБ је поднела пријаву полицији због „подстицања на мржњу,“ јавио је у уторак РТЛ.
По извештају РТЛ-а, починиоци су остварили приступ разгласу око 5 после подне, у путничком возу Намур-Брисел. Један од путника је на француском рекао: „Даме и господо, приближавамо се Аушвицу. Од путника Јевреја тражи се да изађу и оду на кратко туширање.“

Инцидент је пријављен Вивиaн Тeјтeлбаум (Viviane Teitelbaum), посланику у скупштини бриселског региона, иначе Јеврејки.

Тeјтeлбаум је изјавила за РТЛ да је сведок с којим је разговарала сумњао да је група младих људи узела кључеве од кондуктера и тако добила приступ систему разгласа.

Сличан инцидент десио се на истој линији 2012, када су починиоци разгласили „Добро дошли на воз за Аушвиц. Од свих Јевреја се захтева да се искрцају у Бухенвалду.“ Починиоци никада нису ухваћени.

(Jerusalem Post, 12. 2. 2014)

Без стида на Дилана

Својевремено је велики Јован Дучић назвао Хрвате најхрабријим народом на свету, „не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде.“ Да не буде забуне, то није био комплимент.

Потврде овог Дучићевог запажања стижу свакодневно, од напада на ћирилицу (али само српску; не смета им, рецимо, украјинска), преко „уметности“ о вешању Срба на врбе или брезе, до домољубног скандирања усташких поздрава на Максимиру, које постаје рутина.

фото: ТВ БН

И док се Србима намеће обавеза да се извињавају што се усуђују да постоје - и постојањем ремете цивилизирајуће намере ЕУропске уније, Империје, Арбанаса, „Бошњака“, Хрвата, итд. - Хрватима на пример не пада на памет да се извињавају за свој отворени и поносни нацизам. Таман посла!

Штавише, једна хрватска организација у Француској најавила је тужбу против америчког песника и певача Боба Дилана, због интервјуа који је пре неколико месеци дао магазину Ролинг Стоун. Конкретно, због ове реченице:

„Ако у вашим генима, коренима, постоји неки робовласник или припадник Кју Клукс Клана, црни људи то могу да осете. Баш као што Јевреји могу да нањуше нацисту или Срби неког Хрвата.“

Диланова теза о историјском њуху је климава. Испада да су Срби дебело назебли, пошто им је њух у последње време итекако ослабио. Оно што смета домољубивој удрузи, међутим, је поређење Хрвата са робовласницима и нацистима. Али зашто? Зар они нису поносни што Србе сматрају „пасјим накотом“ (расизам да нема већег) и савезништвом са Хилеровим тисућљетним Reichom?

Ово би можда требало предочити француском суду, скупа са резимеом (јер целокупне историје има напретек) цивилизацијских постигнућа НДХ. Један од поднесака могао би да буде и овај текст Миљенка Јерговића, који илуструје геноцид над Јеврејима путем телефонских („брзогласних“) именика из 1941. О Србима, дабоме, нема ни слова - али не очекујмо превише ни од самокритичних Хрвата; тешко је ићи против суштине.

У сваком случају, реч је о сјајној прилици да Срби престану са умоболним извињавањем што их Хрвати нису довољно побили, и представе доказе у прилог човека који је проговорио о српским жртвама док су Срби мучки ћутали у погрешном убеђењу да ће тако постати „као сав нормалан свет“.

Не толико ради Дилана, који може да сам изађе на крај са овом суманутом тужбом, већ ради нас самих. И оних милион несахрањених жртава državnosti „најхрабријег народа“, чије сени и данас вапе за правдом.

Нечастиви пир

Годишњицу Туђмановог блицкрига, у којем је нестала Република Српска Крајина, у Хрватској славе као државни празник. У најбољој традицији тисућљетне културе, прво су од Совјета украли идеју о „домовинском рату“ (отечественная война), иако су тада били на супротној страни, а онда су од Американаца преузели идеју „дана захвалности“. Само што уместо ждерања и гледања утакмица слушају Томпсона и славе изгон Срба.

Чак је и Хашка инквизиција, та фабрика неправде задужена за писање извитоперене балканске историје, прогласила „Олују“ за „удружени злочиначки подухват“. Званични Загреб ову „пресуђену чињеницу“ или игнорише или оспорава, а истовремено бесни када било ко од Срба доведе у питање „пресуђене чињенице“ о Вуковару или Сребреници. Јер ето, ни све „пресуђене чињенице“ нису исте.

Срби за то време служе парастосе, пишу мемоаре, оптужују једни друге за издају, предају и продају. Неки обећавају освету, заборављајући да Срби певају Богу правде. Прича се о некаквој нормализацији односа у „региону“, тако по ко зна који пут жртвујући сопственост зарад задовољавања страних фактора и крволочне „браће“ која то никад нису била.

У априлу 2007, Глас Јавности је објавио интервју са др. Светозаром Ливадом, аутором књиге о етничком чишћењу у Хрватској. Не могу данас да пронађем оригинал - и пре него што је пожутео, ГЈ је имао ноторно лоше организовану архиву, а када се са .yu адреса прешло на .rs, много вредних докумената је једноставно нестало. Али имам одломак који сам тада превео и објавио на енглеском. Боље ишта него ништа.

По речима др. Ливаде:

„Хрватска је имала 1107 насељених места са српском већином, и систематски сам поредио ситуацију са пописа 1991 са пописом из 2001. Из овога сам остановио да је у већини градова са српском већином инфраструктура у потпуности разорена. Нису само протерани становници, него је уништена и њихова имовина [...] Забележио сам уништење комплетне инфраструктуре: амбуланти, домова културе, складишта, електричних централа, гробаља [...] Етничким чишћењем у Хрватској били су обухваћени и људи и имовина, па чак и катастарске књиге.

Даљом статистичком анализом преко двеста градова у Хрватској, установио сам да је 124.000 Срба протерано из места где није било борби, и да је њихова имовина на исти начин уништена. Нема села где неко није убијен или је нестао.“

У тексту се спомиње да је на попису 2001. у Хрватској било 380.032 Срба мање него 1991. Та разлика је резултат систематске политике да се једна етнорелигијска група уништи, што апсолутно одговара Лемкиновој дефиницији геноцида.

„Олуја“ је била само завршни чин злочиначког подухвата започетог 10. априла 1941, а осмишљеног далеко раније. У оба наврата, остварен је уз подршку освајачке силе са стране - силе овоземаљске, која није признавала ничији закон до сопственог топуза. „Олуја“ је представљала победу злочина - не само Туђманове Павелићевске идеје о етнички чистој повијесној Хрватској, већ и империјалне тезе да масовно убијање и етничко чишћење нису злочин сами по себи, већ само када их врши (наводно или заиста) неко други. Реч је о најгорем моралном релативизму, који ћете наћи свугде где се оспорава постојање Бога и Његове правде.

Није случајно хрватски пропагандиста Бранимир Анзуловић за наводну геноцидност Срба (класична замена теза, је ли) оптужио наводни мит о „небеској Србији“. Јер колико се год куну у Бога и Католичку цркву, Хрвати су поданици царства земаљскога. Овде бих цитирао Свето Писмо:

И одведе га ђаво на високу гору и показа му сва царства овогa света, и славу њихову; И рече: „Све ово биће твоје, само ако се мени поклониш.“
(Матеј, 4:8-9)

Паметнима доста.

Историја је пуна прича о фаустовским нагодбама које доносе привремену корист, а дуготрајну несрећу. Империја је две деценије харала светом у намери да све народе примора на покорност, па јој то није пошло за руком. Није успела чак ни Србe да покори, а највише се трудила. Сад грца у дуговима и међусобним размирицама, а будућност по свему судећи припада онима који не сањају снове о планетарној хегемонији.

Хрватска је протерала Србе, али је земља на којој су они живели и данас јалова. Иако је била и остала веран савезник Империје, није била бомбардована или под санкцијама, нити под самомрзачким квислинзима, Хрватска је данас у економској, социјалној и идентитетској кризи, чак и више него Србија. И док неки у Србији хвале хрватску политику идентитета као нешто што би требало да се имитира (са српским предзнаком, дабоме), ја лично сумњам у то. Нема ничега здравог у опсесивној патолошкој мржњи према свему што је српско. Поготово зато што су многи најватренији Хрвати у ствари пореклом Срби којима је „промењен код“, па мрзећи Србе у ствари мрзе себе. А из сопственог искуства знамо да је таква мржња прави шведски сто за Нечастивог.

Зато нема потребе ни за каквом осветом. Има, дабоме, за правдом и повратом отетог. Али то се неће никада постићи очајавањем и заводљивим странпутицама погодби са овоземаљском силом. Јер знамо коме би то служило и у кога бисмо се тиме претворили.

Геноцид

Данас, на годишњицу очајничког пробоја преосталих логораша из усташке фабрике смрти у Јасеновцу, добро је време да се упитамо зашто Срби ћуте о овом поглављу своје историје. Јесте да сам недавно предложио теорију по којој није у српском карактеру да се позивамо на сажаљење света због огромних жртава које смо претрпели кроз историју (делом зато што смо ваљда научили да то сажаљење и не очекујемо, јер је најчешће изостајало), али једно је када одбијате да лицитирате мртвима - а нешто сасвим друго када им не одајете почаст коју заслужују.

Оно што се десило у НДХ између априла 1941. и априла 1945. апсолутно одговара најстриктнијој дефиницији термина „геноцид“: организовани покушај истребљења једног народа кроз физичку ликвидацију, протеривање и насилну промену идентитета (католичење).

Чињенице су неумољиве: усташки геноцид, усмерен превасходно против Срба, није био копија Хитлеровог истребљивања Јевреја, већ његова претеча. Иако су нацисти убијали Јевреје на територијама под својом контролом и раније, тек је на Конференцији у Ванзеу, јануара 1942, донета одлука да се изврши потпуно истребљење европских Јевреја. Зато не треба да се говори о Јасеновцу као „српском Аушвицу“; Јасеновац је од почетка служио за убијање Срба, док је логор смрти Аушвиц-Биркенау почео са радом у октобру 1941 - дакле, месецима после Јасеновца.

Али баш зато што је усташки геноцид током следећих 45 година био на маргини историје због императива „братства и јединства“ и политичких интереса владајуће номенклатуре у СФРЈ, догодило се да деведесетих Србе оптужују за геноцид над Хрватима, Албанцима, „Бошњацима“, итд. а да се НДХ и усташе некажњено рехабилитују. Због тога што су Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина и остали логори и стратишта имена или непозната просечном Србину или обавијена велом тајне и контроверзе, самопроглашени светски душебрижници, „хуманитарни“ бомбардери и њихове невладничке „боркиње за људска права“ могу да говоре о „геноциду“ у Сребреници или „конц-логорима“ у Омарској или Трнопољу.

Да ли зато што је геноциду био изложен углавном српски народ западно од Дрине и Дунава; или зато што је велики број Срба са тих простора пришао партизанима, који су после ујединили Југославију и у име „братства и јединства“ усташе изједначили са четницима, балистима, хонведима, љотићевцима, итд. (под флоскулом „домаћи издајници“), тек, Јасеновац и остали усташки злочини нису ушли у колективну свест српског народа - насупрот, рецимо, начину на који је холокауст оставио трага на колективну свест Јевреја. Захваљујући томе, Срби су се деведесетих нашли у позицији да их духовни наследници Анте Павелића и хаџи-Амина ал-Хусеинија проглашавају „геноцидним агресорима“ - док су протеривали стотине хиљада Срба из поново „независне“ Хрватске и БиХ.

Данас је у Политици објављен Танјугов текст о усташком геноциду, у којем се наводе имена, датуми и цифре које би сви требало да знају, а многима ће доћи као изненађење. Само се сетите да, док Соња Бисерко тртља по Београду о „великосрпском клерофашизму“ и „Сребреници“, Алојзија Степинца (који је благословио Павелића и његову државу) католичка црква сматра блаженим, а Марко Перковић „Томпсон“ пуни стадионе док пева „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара...“

„Дантеов пакао“

• НДХ је проглашена 10. априла 1941. Обухватала је простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.
• Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.
• Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара.
• Први командант логора је био Вјекослав „Макс“ Лубурић. У говору одржаном 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
• Усташке методе мучења и убијања шокирале су и Немце. Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао је да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом.”
• Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.
• Једино је НДХ имала специјалне логоре за децу. У НДХ је током рата убијено скоро 75 хиљада деце, од којих око 20 хиљада у јасеновачким логорима.
• Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна.
• Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.
• У немачком документу до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум, стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.
• Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.
• За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству.
• У марту 1945, Лубурић наређује ликвидацију преосталих логораша и спаљивање логора како би се сакрили трагови злочина. Мушки логораши су 22. и 23. априла организовали пробој из логора, који је преживело само њих 118.

(извор) 

Гротеска на швејковски начин

Прочитах данас блог Кристофера Делиса на Antiwar.com-y. Из цитираног извештаја неке чешке агенције о „прослави“ десетогодишњице окупације Крајине, одржаној ових дана у Хрватској, издвајам следећи део:

...Ante Pavelic, the Fascist leader of Croatia from 1941 to 1945, responsible for the genocide of Roma, Jews, and other minority groups.

Читалац запажа да, у набрајању жртава „поглавникове“ кољачке творевине недостају - Срби. Чудно, да се баш педантним Чесима омакне да забораве стотине хиљада (ако не и читав милион) покланих Срба. Замислите да неко помене Холокауст а „заборави“ жртве јеврејског народа? Жртве турског геноцида над Јерменима?... И да притом не буде чак ни опоменут да није пристојно ругати се било чијим жртвама. Немогуће, наравно, јер поменути народи, на срећу, држе до себе и до својих страдалних саплеменика. Да и не помињемо чињеницу да је, у пристојном свету, негација холокауста кривично дело. Али, Срби су, изгледа, сами себи доделили улогу отирача пред вратима. А ту ни закони ни обичаји нису од помоћи.

Сјетимо се Јермена

Кад се говори о заборављеним геноцидима, била би огромна неправда и криминални превид да се не спомене страдање Јермена. Под изговором спречавања „побуне“ у регионима на граници са царском Русијом, османска Турска је 1915. почела масовну депортацију Јермена из њихове постојбине, у току које је од глади, ножа и метка страдало између 800.000 и милион и по људи.

Успјех овог првог правог геноцида XX вијека - Османлије никад нису одговарале за овај злочин, док је Ататуркова република довршила посао етничким чишћењем Грка - послужио је као инспирација за сљедеће. Адолф Хитлер је једном приликом рекао: „На крају крајева, ко сад спомиње истребљење Јермена?“ Захваљујући напорима Анкаре да спријечи истрагу и порекне све оптужбе, олакшаних стратешким савезништвом Турске са САД током хладног рата, Хитлерова опаска се увелико обистинила.

За оне који читају енглески, колумниста Гари Норт има одличан чланак о томе данас на LewRockwell.com. Душманима у инат и зарад сопствене људскости, сјетимо се Јермена.

Заборављени геноцид

Преносим текст објављен јуче на веб-страници СНП „Светозар Милетић“, посвећен шездесетој годишњици ослобођења Јасеновца, уз исправку коју аутор текста, претпостављам, није могао имати у виду, јер је комеморација коју помиње одржана истог дана када је и текст објављен. Наиме, уместо директора Музеја Јад Вашем, који је изостао због болести, комеморацији је присуствовао Аријел Ливне, потпредседник Светског јеврејског конгреса и представник РС у Израелу. Следи текст са „Милетића“.

Јасеновачке усташе на делу

ЈАСЕНОВАЦ, ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

Данас се, на локалитету Доња Градина у Републици Српској, одржава парастос и комеморативни скуп у сећање на шездесету годишњицу пробоја логораша из усташког логора смрти Јасеновца, по величини трећег концентрационог логора у Европи у Другом светском рату.

О Јасеновцу се може говорити и писати још много, јер много тога још увек није речено. За ову прилику, уместо детаљног историјског осврта на страхоте јасеновачке „фабрике смрти“, у којој је неописива бруталност хрватских усташа често превазилазила и зверску машту њихових нацистичких савезника из Хитлерове Немачке, подсетићемо само на многе, све чешће и бестидније, покушаје релативизације (па и негације) усташког Холокауста над Србима, Јеврејима и Ромима. Нажалост, у самој Србији, за разлику од осталих земаља-жртава Холокауста, ни држава, ни јавност, ни образовни систем, упркос упозорењима и апелима стручњака за питања геноцида - попут др. Милана Булајића - ни изблиза не показују подразумевајући степен поштовања и сећања на стравичне жртве које је српски народ поднео у доба фашизма. Уместо тога, незаинтересовано се посматрају отворени покушаји умањења страхоте Јасеновца и усташке „НДХ“.

Поред већ познатих „теза“ бившег хрватског председника и бизарног „повјесничара“ Туђмана о „тридесет тисућа побијених у Јасеновцу“, као и читаве библиотеке „повијесних дјела“ сличне тематике, насталих у кухињама усташке емиграције, и недавно је, на отварању новог Музеја Холокауста „Јад Вашем“ у Јерусалиму, актуелни председник Хрватске, Стјепан Месић, на скандалозан начин увредио жртве усташког геноцида. Током излагања српског члана Председништва БиХ, Борислава Паравца који је поменуо седам стотина хиљада јасеновачких жртава, Месић је реаговао тврдњом да та цифра заправо означава „све убијене на простору бивше СФРЈ“. Наравно, званични Београд је, по обичају, ћутао.

Ипак, од стране музеја Јад Вашем стигао је прилично јасан став; директор ове угледне израелске установе, и један од водећих светских стручњака за Холокауст, Авнер Шалев, присуствоваће, на челу седмочлане делегације, парастосу и комеморацији у Доњој Градини у РС. Комеморација у Хрватској, у самом Јасеновцу, биће одржана недељу дана касније. Посебно је шокантно званично „виђење“ Јасеновца у Хрватској; поред већ уобичајеног лицитирања бројем жртава, успомена на јасеновачке жртве се брише и магловитим тумачењима Јасеновца који би, према нечијим чудовишним замислима, требало да постане „мјесто толеранције“, „симбол различитости“ или нешто слично из вокабулара транзиционе политичке коректности. Пред својевременим предлогом хрватских власти да Јасеновац претворе у „мјесто помирења“ у којем ће, заједно са жртвама, бити сахрањивани и њихови џелати, усташе, човек остаје нем, и коментар, напросто, није могућ.

Детаљнији преглед догађаја везаних за шездесетогодишњицу ослобођења Јасеновца, може се прочитати и у чланку Бранислава Божића „Српски јад и 'Јад Вашем' “ у новом броју недељника НИН. Незаобилазан је и текст „Време и бројке“ јеромонаха Јована Ћулибрка, координатора Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве, објављен на истом месту. У чланку јеромонаха Ћулибрка сазнајемо и да је њујоршки Институт за проучавање Јасеновца (Jasenovac Research Institute-ЈRI) који води Бари Литучи, успео да издејствује, код њујоршког градоначелника Мајкла Блумберга, проглашавање званичног Дана Јасеновца у Њујорку, 22. априла, датума када су последњи логораши извршили пробој из овог логора. Такође, ове године ће, у Парку Холокауста у Њујорку, бити откривена и спомен-плоча Јасеновца.

Али, треба поменути и догађај који, последњих дана, потреса Хрватску; наиме, током преноса сахране папе Јована Павла Другог, водитељка CNN-а је подсетила и на његову „контроверзну беатификацију“ Алојзија Степинца, хрватског набискупа из времена Павелићеве „НДХ“. То што је такав коментар дала, од свих људи на овом свету, баш ноторна Кристијен Ампанпур, можемо приписати некој бизарној случајности. Ипак, много су занимљивије реакције хрватске јавности и тамошњих католичких кругова, у којима се једнодушно брани „лик и дело“ Павелићевог кардинала Степинца. Помоћни бискуп загребачки и председник Комисије Justitia et pax Хрватске бискупске конференције Владо Кошић је подсећање на везе Степинца са Павелићевим режимом назвао „грубим неистинама“. Било би заиста корисно, ма колико изненађујуће, да се хрватска јавност, макар на приближно критичан начин, присетила још једне годишњице из своје историје; пре 64 године основана је „Независна Држава Хрватска“...

Поред чина беатификације Степинца, ни заобилажење Јасеновца од стране почившег папе током свих његових посета Хрватској, као ни миса коју је одржао на месту усташких покоља у самостану Петрићевац у РС, сасвим разумљиво, нису допринели зацељивању рана српског народа, нити потребном приближавању и помирењу католичких Хрвата и православних Срба. Познате су, такође, и „интервенције“ Ватикана у скривању и пребацивању усташких ратних злочинаца након Другог светског рата. Ипак, до званичног извињења Ватикана није дошло, ни након свих ових година.

Мотив овог подсећања свакако није „зловоља“ према Католичкој цркви нити намера да се читав хрватски народ оптужи за стравични злочин почињен у његово име. Напротив. Уосталом, у Јасеновцу су убијани и хрватски антифашисти, поред Срба, Јевреја и Рома. Међутим, да подсетимо на речи Џорџа Сантајане; „Они који не науче сопствену прошлост, осуђени су да је поново проживе“.

А једини начин да избегнемо нове Аушвице и Јасеновце налази се управо у сећању на српске, јеврејске, руске, пољске, ромске... жртве лудила које је изродило Хитлера, Химлера, Ајхмана, Павелића, Лубурића... Злочин не застарева, и имена злочинаца морају остати позната поколењима која долазе, као подсећање и опомена.

Жртвама дугујемо незаборав.

Вјечнаја памјат.

Б.К.

(У тексту и прилогу коришћене су фотографије из збирке „Концентрациони логор Јасеновац“ Архива Републике Српске, као и фотографије из збирке г.Карла Савића, којем се овом приликом захваљујемо)